I jos, sta je uopste metta/ ljubav? Kako se ispoljava dobronamernost i ljubav prema drugima? Evo uzmimo neki ekstreman slucaj, jer se na najslabijim tackama poznaje postojanost celine. Npr. neki covek pun mrznje, zloban, koji voli da povredjuje ljude, zarobi dobru osobu, smirenu, koja nikoga ne napada, nikoga ne vredja i tome slicno, i muci je jer cisto zeli da joj donese bol, nervira ga to sto ovaj ima neke principe i drzi mirno i posojano do njih, i u toj situaciji mi smo u prilici da sprecimo to bez neke velike opasnosti po sebe, ali je sva prilika da cemo ubiti zlotvora u tom procesu, ili jos gore iz Budisticke perspektive- situacija je takva da je jedini nacin da ga specimo jeste da ga ubijemo i nase specavanje mucenja mora da bude pokrenuto namerom da ubijemo. Prilicno sam siguran da je uobicajeno intuitivno misljenje da naravno da treba pomoci, jer je alternativa toliko losa da je gnusna, i dosta lako cemo se sloziti da je u pomenutoj situaciji pomoci plemenito, a ne pomoci i vise nego neplemenito, vec nemoralno. Po mom misljenju, jedini ispravan stav u ovakvoj situaciji je da moramo da pomognemo, i svakog ko misli drugacije smatram osobom koja nema samilosti, dobronamernosti i ljubavi u sebi, vec takvog smatram bezobzirnom i zlom osobom koja je u dubokoj zabludi, zaslepljena solipsistickom gordoscu i sebicnoscu. A sa druge strane, striktno gledajuci, Budino ucenje podrazumeva ovakav bezobziran i sebican stav, tako da ispada da- u situaciji gde se mozemo relativno lako mozemo sloziti koja reakcija je dobra, a koja losa, Budino ucenje zahteva los postupak, i da ako hocemo da delamo dobro, moramo da svesno napustimo Budin osmostruki put.
