Budizam > Theravada

Gunaratana: Meditacija za početnike

(1/10) > >>

Sati:
Dragi prijatelji, privodim kraju prevod jedne od najpoznatijih knjiga o budističkoj meditaciji, a to je knjiga Henepole Gunaratane: Mindfulness in Plain English, pa pre nego što je okačim na sajt, ovde ću je stavljati parče po parče. Koga bude zanimalo da pročita, a bude mu nešto nejasno ili se jave pitanja, mogli bismo ovde zajednički da ih prodiskutujemo.  :ok


Henepola Gunaratana
MEDITACIJA ZA POČETNIKE


I. MEDITACIJA – ZAŠTO SE MUČITI

Meditacija nije laka. Ona zahteva vreme i energiju. Ona sem toga zahteva upornost, odlučnost i disciplinu. Takođe, zahteva mnoge lične osobine koje obično smatramo neugodnim i želimo izbeći kad god je to moguće. Sve ovo možemo opisati jednom rečju “pronicljivost”. Meditacija zahteva “pronicljivost”. Sigurno da je daleko lakše zavaliti se u fotelju i gledati televiziju. Zašto se mučiti? Zašto rasipati sve to vreme i energiju kada možemo da uživamo? Zašto se mučiti? Vrlo jednostavno. Zato što si ljudsko biće. I zbog te činjenice da si ljudsko biće, ti si i naslednik izvesnog osećaja nezadovoljstva životom koji jednostavno ne nestaje. Možeš ga za neko vreme potisnuti iz svesti. Možeš sebe satima zabavljati, ali na kraju se on uvek vraća – obično kada to najmanje očekuješ. Kao kad iznenada, naizgled bez razloga, sedneš, svedeš račune i shvatiš svoju stvarnu situaciju u životu.

Sediš i odjednom shvatiš da svoj život provodiš tako što prolaziš mimo njega. Dobro održavaš fasadu. Nekako uspevaš da povežeš konce i spolja gledano izgleda kao da je sve OK. Ali one periode očaja, ono vreme kada osećaš da u tebi sve popušta, to čuvaš duboko u sebi. U konfuziji si. I ti to znaš. Ali dobro skrivaš. U isto vreme, tamo dole ispod svega ovoga, znaš da mora postojati neki drugi način življenja, neki bolji način da se gleda na ovaj svet, neki način da se živi potpunije. Sa tim ponekad dođeš u dodir sasvim slučajno. Dobiješ dobar posao. Zaljubiš se. Pobediš u nekoj igri. I za kratko stvari su drugačije. Život zadobije puninu i jasnoću od kojih loša vremena i sva ona monotonija izblede u sećanju. Cela tekstura tvoga iskustva se menja i sam sebi kažeš: “Dobro je, uspeo sam; sada ću biti srećan”. Ali onda i to sve nekako izbledi, nestane kao dim na vetru. Ostalo ti je samo sećanje. To i neodređeni osećaj da nešto ipak nije kako treba.

Ali u ovom životu zaista postoji čitav jedan svet dubine i senzitivnosti; jedino što ga ti ne primećuješ. I tako se na kraju osećaš izolovan. Osećaš se odvojen od slasti iskustva. Ne dotičeš zapravo život. Promašuješ ga. A onda čak i to naslućivanje bledi i ponovo si u toj istoj staroj stvarnosti. Svet izgleda kao uobičajeno, zapušteno mesto, koje je u najboljem slučaju dosadno. Liči ti na jedan emocionalni ringišpil i dobar deo svog vremena provodiš dole na zemlji, čeznući za visinama.

Dakle, u čemu je problem sa tobom? Jesi li odlepio? Nisi. Ti si jednostavno čovek. I patiš od iste one bolesti kojom su inficirana mnoga ljudska bića. To je taj monstrum u svakom od nas, sa bezbroj ruku: hronična napetost, pomanjkanje istinske brige za druge, uključujući i tebi najbliže, osećaj blokiranosti i emocionalnog mrtvila. Niko od nas nije potpuno imun na sve ovo. Možemo to poricati. Pokušavamo da ga potisnemo. Gradimo čitav sistem kako da se od toga sakrijemo, pretvaramo se da ne postoji, odvlačimo sebi pažnju raznim ciljevima, projektima i titulama. Ali ono ipak nikako da nestane. Ono je uvek negde u osnovi svake misli i svakog doživljaja; tanišni glasić negde pozadi u glavi koji ne prestaje da govori: „Još nije dovoljno dobro. Moraš to bolje. Moraš biti bolji.“ To je taj monstrum, monstrum koji se u suptilnom obliku ispoljava svuda.

Idi na utakmicu. Pogledaj navijače na tribinama. Posmatraj te iracionalne navale besa. Posmatraj kako nekontrolisana frustracija kuva u ljudima maskirana pod maskom navijanja ili odanosti klubu. Psovke, uvrede i neukroćeni egoizam u ime lojalnosti timu. Pijanstvo, tuče na tribinama. To su ljudi koji očajnički pokušavaju da oslobode tu napetost u sebi. To nisu ljudi koji osećaju mir. Pogledaj vesti na TV. Slušaj tekstove popularnih pesama. Nailaziš na istu temu koja s eneprekidno ponavlja u različitim varijacijama. Ljubomora, patnja, nezadovoljstvo i napetost.

Čini se da je život neprekidna borba, ogroman uložen napor protiv njegovih ćudi. I šta je naše rešenje za sve to nezadovoljstvo? Zaglibljeni su u “kad bih samo” sindromu. Kad bih samo imao novca, tada bih bio srećan. Kad bih samo našao nekog ko bi me zaista voleo, kad bih samo izgubio deset kila, kad bih smao imao plazma TV, đakuzi i talasastu kosu i tako bez kraja i konca. Pa odakle dolazi sve to đubre? I što je još važnije, šta u vezi sa tim mi možemo da uradimo? Ono dolazi iz uslovljenosti našeg sopstvenog uma. Reč je o dubokom, teško primetnom i svuda prisutnom skupu mentalnih navika, gordijevom čvoru koji su uvezali, malo pomalo, i koji možemo raspetljati na isti način, malo pomalo. Možemo podesiti svoju svesnost, pažlji iščeprkati svaki njegov komadić i izneti ga na svetlo dana. Možemo nesvesno učiniti svesnim, lagano, komad po komad.

Sati:
Suština našeg iskustva jeste promena. Promena je neprekidna. Momenat za momentom život prolazi i nikada nije isti. Stalna promena jeste suština čulnog sveta. Pojavi se misao u tvojoj glavi i, pola sekunde kasnije, već je otišla. Dođe druga, i ona je otišla. Zvuk ti zatreperi bubnu opnu i onda tišina. Otvori oči i svet počne da juriša u tebe; zatvori kapke i nema ga više. Ljudi dođu u tvoj život i onda ga napuste. Prijatelji odlaze, rođaci umiru. Tvoja sreća ide nagore, pa nadole. Ponekad nešto dobiješ, pa isto toliko često i izgubiš. Tome svemu nema kraja: promena, promena, promena. Ni dva trenutka nisu ista.

Ali u svemu tome nema ničeg pogrešnog. To je priroda ovog univerzuma. No ljudska kultura nas je naučila da nekim neobičnim reakcijama na ovaj neprekidni tok. Kategorizujemo iskustva. Pokušavamo da svaki opažaj, svaku mentalnu promenu iz tog neprekidnog toka uguramo u jednu od tri mentalne fioke. Ovo je dobro, ovo je loše, ovo je neutralno. I onda, u zavisnosti od toga u koju smo ga fioku stavili, počinjemo da tu stvar gledamo kroz čitav skup naučenih mentalnih reakcija. Ako je neki opažaj okarakterisan kao “dobar”, pokušava da istog trenutka zamrznemo vreme. Hvatamo se za tu misao, umiljavamo joj se, čvrsto je držimo i pokušavamo da nam ne pobegne. Kada nam to ne pođe za rukom, upinjemo se iz petnih žila da ponovimo ono iskustvo koje je izazvalo tu misao. Nazovimo tu naviku “vezivanjem”.

Na drugoj strani uma leži kutija sa natpisom “loše”. Kada opazimo nešto “loše”, pokušavamo da ga odgurnemo od sebe. Pokušavamo da ga poreknemo, odbacimo i otarasimo ga se na bilo koji način. Borimo se protiv sopstvenog iskustva. Bežimo od dela sebe. Nazovimo tu naviku “odbacivanje”. Između ove dve reakcije leži neutralna fioka. Ovde trpamo sva ona iskustva koja nisu ni dobra ni loša. Ona su mlaka, neutralna, neinteresantna i dosadna. Spakujemo iskustvo u neutralnu fioku kako bismo mogli da ga ignorišemo, a onda pažnju opet usmeravamo tamo gde je akcija, naime na naš beskrajni krug želje i odbojnosti. Tako ova treća kategorija iskustva izgubi dobar deo svog udela u našem iskustvu. Nazovimo ga navikom “ignorisanja”. Direktan rezultat čitavog ovog ludila jeste stalna trka bez kraja, neprekidna jurnjava za zadovoljstvima, neprekidno bežanje pred bolom, neprekidno ignorisanje 90 odsto našeg iskustva. I onda se pitamo zašto nam život izgleda tako bljutav. A problem nije u životu kao takvom, već u sistemu koji ne funkcioniše.

Bez obzira koliko jurcao za zadovoljstvom i uspehom, ima situacija kada ne uspevaš. Bez obzira koliko bežao, ima situacija kada te bol ipak sustigne. A između toga dvoga, život je toliko dosadan da bi najradije vrištao. Umovi su nam krcati stavovima i kritikama. Podigli smo zidove svuda oko sebe i zarobljeni smo u zatvoru sopstvenih sviđanja i nesviđanja. Patimo.
Patnja je važna reč u budističkom rečniku. To je ključni termin i treba ga dobro razumeti. Na pali jeziku to je reč dukkha i ona ne označava samo agoniju tela, Ona označava i onaj duboki, teško odredljivi osećaj nezadovoljstva koji je deo svakog trenutka svesti i koji proizlazi direktno iz mentalne kolotečine. Suština života je patnja, govorio je Buda. Na prvi pogled to izgleda tako morbidno i pesimistički. Štaviše, izgleda jednostavno netačno. Ipak, mnogo je trenutaka kada smo srećni, zar ne? Ne, nema. Samo nam se čini...

 :yoga

Sati:
Sreća i mir. To su zapravo osnovni ciljevi čovekove egzistencije. Svako od nas za tim traga. Nekada je to teško uvideti, jer je glavne ciljeve zatrpavamo čitavim slojevima drugih, površnijih ciljeva. Želimo hranu, želimo novac, želimo seks, imetak i poštovanje. Čak sebi i govorimo da je ideja „sreće“ suviše apstraktna: „Vidi, ja sam praktičan tip. Samo mi daj dovoljno novca i kupiću sebi svaku sreću koja mi je potrebna.“ Nažalost, to je jedan stav koji ne donosi rezultat. Ispitaj svaki od ovih ciljeva i ustanovićeš da su oni zapravo površni. Želiš hranu. Zašto? Zato što sam gladan. A gladan si. Pa šta? Pa, ako se najedem, neću više biti gladan i tada ću se dobro osećati. A tako! Dobro ćeš se osećati! Dakle u tome je zapravo stvar. Za čime tragamo dakle nisu ti površni ciljevi. Oni su samo sredstvo da se ostvari nešto drugo. Mi zapravo tragamo za osećajem olakšanja koji dolazi pošto smo zadovoljili neki svoj nagon. Olakšanje, opuštanje, okončanje napetosti. Mir i sreća; nema viče žudnje.

Pa šta je onda ta sreća? Za većinu nas, savršena sreća je kad dobijemo sve što poželimo, kada sve kontrolišemo, kad glumimo Cezara, kad čitav svet pleše kako mi dirigujemo. I opet, stvari ne funkcionišu na taj način. Pogledaj ljude u istoriji koji su zaista imali takvu moć. To nisu bili srećni ljudi. Sasvim sigurno nisu bili u miru sa samim sobom. A zašto? Zato što su se upinjali da kontrolišu ovaj svet potpuno i apsolutno, a to nije moguće. Želeli su da kontrolišu sve ljude, a opet je uvek bilo onih koji su to odbijali. Nisu mogli da kontrolišu ni sudbinu. Ipak su iz dana u dan starili i razboljevali se. Ipak su jednog dana morali da umru.
Nikada ne možeš da dobiješ sve što želiš. To je nemoguće. Srećo, postoji i druga opcija. Možeš naučiti da kontrolišeš svoj um, da iskoračiš iz tog beskrajnog kruga žudnje i mržnje. Možeš naučiti da ne žudiš za tim što žudiš, da prepoznaš želju, ali da te ona ne kontroliše. To ne znači da ćeš leći na put i pozvati svakoga da te pregazi. To znači da nastavljaš da živiš život koji izgleda sasvim uobičajeno, ali ga živiš iz sasvim drugačijeg polazišta. Činiš ono što svaka osoba mora da radi, ali si oslobođen one opsesivne, neumoljive trke na koju te nagone tvoje želje. Želiš nešto, ali ne moraš za tim i da juriš. Plašiš se nečega, ali ne moraš tu da stojiš i cvokoćeš zubima. Takva vrsta mentalnog treninga je vrlo teška. potrebne su godine. Ali truditi se da kontrolišemo sve jeste nemoguć zadatak i ono što je teško mnogo je bolje ako ga uporedimo sa nečim nemogućim.

Meditacija se naziva Veliki učiteljem. Ona je pročišćujući plamen koji dejstvuje kroz razumevanje. Što je to vaše razumevanje veće, to ste i sami fleksibilniji i tolerantniji. Što je to razumevanje veće, to je i saosećanje u vama veće. Postajete poput savršenog roditelja ili idealnog učitelja. Spremni ste da oprostite i zaboravite. Osećate ljubav prema drugima zato što ih razumete. A razumete druge zato što ste razumeli sebe. Pogledali ste duboko unutra i videli iluziju o sopstvu, kao i svoje ljudske nedostatke. Videli ste sopstvenu ljudskost i naučili se opraštanju i ljubavi. Kada ste otkrili saosećanje prema samom sebi, onda automatski dolazi i saosećanje za druge. Istrajan meditant uspeva da postigne produbljeno razumevanje života i neizbežno se prema svetu odnosi sa dubokom i nepodeljenom ljubavlju.

Meditacija mnogo podseća na obradu zemlje. Da biste od šume napravili njivu, prvo morate da posečete drveće i povadite panjeve. Zatim orete zemlju i đubrite je. Na kraju bacate seme i žanjete plodove. Da biste negovali sopstveni um, prvo morate da uklonite sve ono što vam se ispreči na putu, iščupate mu korene, tako da ne može ponovo da raste. Zatim đubrite. Pumpate energiju i disciplinu u mentalno tlo. Na kraju sejete seme i potom žanjete plod poverenja, morala, svesnosti i mudrosti.

Svrha meditacije je, dakle, lična transformacija. Ulazite na jednom kraju puta meditacije, ali ste sasvim drugačiji na njegovom drugom kraju. Ona menja vaš karakter tako što vas čini osetljivijim, čineći vas svesnijim sopstvenih misli, reči i postupaka. Vaša arogancija i antagonizmi lagano nestaju. Vaš um postaje stabilan i smiren. Time takav postaje i vaš život. Tako vas meditacija, izvođena na pravi način, priprema vas za sve uspone i padove u životu. Ona smanjuje u vama tenziju, strahove i zabrinutost. Uznemirenost jenjava i strasti se smiruju. Stvari počinju da dolaze na svoje mesto i vaš život počinje da klizi umesto da zapinje. Sve ovo događa se zahvaljujući razumevanju... Poređana ovako, ovo su sve obećanja na ekranu tvog monitora. Postoji samo jedan način da otkriješ je li meditacija uopšte vredna tvog napora. Nauči da je pravilno izvodiš i onda vežbaj. Otkrij istinu sam za sebe, umesto da ti ju je drugi prepričavaju.

Sati:
II. ŠTA MEDITACIJA NIJE

Meditacija je reč. Ti si već čuo tu reč, inače ni ne bi dolazio na ovu temu. Misaoni proces funkcioniše kroz asocijacije i ti vezuješ razne ideje uz reč „meditacija“. Neke od njih su verovatno tačne, dok su druge koješta. Neke od njih se bolje uklapaju u druge sisteme meditacije i nemaju ništa zajedničko sa budističkom meditacijom. Pre nego što krenem da objašnjavam šta je to meditacija, bilo bi korisno pročistiti naša neuronska kola od naslaga, kako bi nove informacije mogle da prolaze kroz njih nesmetano. Krenimo od najočiglednijeg.

Neću te ovde podučavati da kontempliraš sopstveni pupak ili da recituješ svete stihove. Ti se ne boriš sa demonima, niti krotiš nevidljive energije. Nema šarenih pojasa moći, niti treba da obriješ glavu ili da nosiš turban. Čak ne moraš ni da razdeliš sve što imaš i odeš u manastir. U stvari, ukoliko ne živiš na nemoralan i haotičan način, verovatno možeš da počneš ovog trenutka i napraviš izvestan progres. Zvuči ohrabrujuće, zar ne?

A sada da vidimo koje su to glavne zablude vezane za meditaciju:

Zabluda broj 1. Meditacija je samo tehnika relaksacije

Reč strašilo ovde je reč „samo“. Relaksacija jeste ključna komponenta meditacije, ali meditacija budističkog tipa cilja ka mnogo višem cilju. Pa ipak, ova tvrdnja je u suštini tačna za mnoge druge sisteme meditacije. Sve tehnike ističu važnost koncentracije uma, njegovo vezivanje za neki predmet ili osećaj. Radi to dovoljno odlučno i temeljno i dostižeš duboku i prijatnu relaksaciju koja se stručno naziva „đhana“. To je stanje tako savršenog mira, koje izaziva osećaj zadovoljstva nedostižnog bilo kojem normalnom stanju svesti. I većina sistema se zaustavlja upravo ovde. To je cilj i kada ga dostigneš jednostavno ponavljaš to iskustvo do kraja života. Ali ne i u okviru budističke meditacije, koja se naziva i „vipassana“. Vipassana traga za drugim ciljem – svesnošću. Koncentracija i relaksacija se smatraju neophodnim sastojcima svesnosti. One su nužni preduslovi, zgodne alatke i blagotvorni nuzproizvodi. Ali nisu cilj. Cilj jeste uvid. Vipassana meditacija jeste produbljena religijska praksa, čiji cilj nije ništa manje od pročišćavanja i transformacije tvog svakodnevnog života. O tome će više reči biti kasnije.

Sati:
Zabluda broj 2. Meditacija znači padanje u trans

I ovo može važiti za neke sisteme meditacije, ali ne i za budističku. Meditacija uvida, vipassana, nije vrsta hipnoze. Ne pokušavate da ispraznite svoj um do stanja nesvesti. Ne pokušavate sebe da pretvorite u bezosećajnu glavicu kupusa. U stvari, istina je potpuno suprotna. Postajete sve više i više senzibilni u odnosu na svoje emocionalne promene. Upoznajete sebe sa sve većom jasnoćom i preciznošću. Kroz učenje ove tehnike javljaju se izvesna stanja koja posmatraču sa strane mogu izgledati slične transu. Ali su zapravo potpuno suprotno. U hipnotičkom transu smo podložni tuđoj kontroli, dok u dubokoj koncentraciji meditant ostave uglavnom pod sopstvenom kontrolom. Sličnost je samo površinska i sigurno da pojavljivanje takvih fenomena nije u vipassani nešto od ključnog značaja. Kao što je već rečeno, duboka koncentracija ili đhana jeste alatka ili polazište na putu ka povećanoj svesnosti. Vipassana po definiciji znači negovanje svesnosti ili sposobnosti pažnje. Ako tokom meditacije počinjete da sve više padate u nekakvo stanje transa, to je znak da ne meditirate na način kako se ta reč razume u budističkoj meditaciji.

Zabluda broj 3. Meditacija je tajanstvena praksa koju nije moguće razumeti

I opet, skoro tačno, ali ne sasvim. Meditacija radi sa nivoima svesti koji leže dublje od simboličkog nivoa mišljenja. Otuda, neke činjenice o meditaciji jednostavno ne mogu biti saopštene rečima. To međutim ne znači da ih je nemoguće razumeti. Za razumevanje stvari postoje i dublji načini nego što su to reči. Razumete kako treba da hodate. Verovatno ne možete tačno da opišete rečima kako se vaši mišici i nervna vlakna grče tokom hodanja. Ali to možete da uradite. Tako i meditaciju treba razumeti radeći je. Ona nije nešto što se uči kroz apstraktne pojmove. Ona nije nešto o čemu treba puno pričati. Nju treba doživeti. Meditacija nije nekakva neutralna formula koja automatski daje predvidljive rezultate. Nikada ne možete detaljno predvideti šta će se dogoditi tokom meditacije. Ona je istraživanje i eksperiment; uvek nova avantura. Zapravo, kad steknete osećaj predvidljivosti i istovetnosti u svojoj praksi, možete to iskoristiti kao znak da ste negde skrenuli s puta i da idete pravo ka stagnaciji. Naučiti da na svaku sekundu gledamo kao da je prva i jedina sekunda u ovom univerzumu jeste ključno za vipassana meditaciju.

Zabluda broj 4. Cilj meditacije je da postanem psihički supermen

Ne, cilj meditacije je razvoj svesnosti. Čitanje misli nije na programu. Levitacija nije cilj. Cilj je oslobađanje. Postoji veza između psihičkih fenomena i meditacije, ali taj odnos je nešto kompleksniji. Tokom prvih faza u razvoju meditanta takvi fenomeni se mogu, ali i ne moraju javiti. Neki ljudi mogu doživeti intuitivno razumevanje ili sećanja iz prošlih života; drugima se tako nešto ne događa. U svakom slučaju, sve to se ne smatraju razvijenim i pouzdanim psihičkim sposobnostima. Niti im treba pridavati preveliki značaj. Takvi fenomeni mogu zapravo biti prilično opasni za neiskusnog meditanta, jer mogu biti prilično zavodljivi. Mogu se pretvoriti i u ego trip koji će nas odvući sa pravog puta. Najbolje što možete da uradite je da im ne pridajete važnost. Ako se pojave, super. Ako ne, i to je super. Postoji tačka na putu meditanta kada može upražnjavati naročite vežbe za razvoj psihičkih moći. Ali je ona tek u poodmakloj fazi tog puta. Pošto je dostigao vrlo duboke stupnjeve zadubljenja, meditant će biti dovoljno napredan da radi sa takvim silama bez opasnosti da mu se otmu kontroli ili da ga potpuno obuzmu. Tada će ih on razvijati strogo radi služenja drugima. Dakle, sve se to događa tek posle nekoliko decenija vežbanja. No, ne lupaj glavu oko toga. Samo se koncentriši na sve bolje razvijanje svesnosti. Ako ti u to polje svesnosti banu glasovi ili slike, samo ih registruj i pusti da odu svojim putem. Ne uplići se u njih.

 :neverica:

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana