Savet Rahuli u AmbalatthikiKratak sadržaj sutteGovor koji je Buda održao svom sinu Rahuli, a glavna tema je opasnost koju laganje predstavlja u duhovnom životu. Buda upozorava da za onoga ko se ne ustručava da namerno slaže, nema ni bilo kog drugog zla koje neće biti spreman da učini. Očigledno je da je Rahula još uvek mlad, jer se Buda isključivo koristi poređenjima da bi što bolje dočarao poentu svojih reči. Prema komentaru, Rahula je tada imao jedanaest godina i Buda se odlučio da mu uputi ove reči jer pogotovo za tako mladog iskušenika lako je da pomeša ispravno i pogrešno i da ga mašta zavede.
Ambalatthika-Rāhulovāda sutta je među onim delovima Kanona koji se pominju u Bhābrā ediktu kralja Ašoke kao naročito važni da ih svi monasi proučavaju. Ašoka je, inače, kao predani budista imao običaj da podiže ogromne kamene stubove po čitavom svom carstvu, koje je obuhvatalo severnu polovinu indije i na njima kleše delove Kanona kao podsetnik svojim podanicima kako treba da se vladaju. (Nešto kao „zidne novine“ u stara dobra vremena komunizma.)
Beleške o suttiRahula je Budin jedini sin. Buda se u skladu sa običajima svoga vremena oženio sasvim mlad, ali Yasodara dugo nije mogla da zatrudni. Kada se dete napokon rodilo, Buda ima 29 godina i već dugo su ga obuzimale misli o asketskom životu. Tako je posle rođenja sina prvenca navodno rekao: "Rodio mi se okov (rahula)", jer je tada već bio osetio neodoljivi zov puta ka probuđenju. Tako je dete i dobilo ime.
Godinu dana posle probuđenja, Buda se vratio svom domu u Kapilavatthiju i tokom te posete Yasodara je rekla malom Rahuli, koji je sada 7 godina i izgledao je opčinjen kada je video nepoznatog asketu: "Idi i traži svoje nasledstvo od svog oca". Ali umesto bogatstva i kraljevskog trona i drugih prolaznih stvari, Buda je razmišljao da će mu mnogo više koristiti učenje potpuno probuđenog bića. I tako reče Sariputti da zaredi dečaka, ali pošto su se do tada zaređivali samo odrasli muškarci (monahinje su došle nešto kasnije u odnosu na vreme o kojem je reč), Rahula je postao prvi samanera ili iskušenik.
Govor koji ove nedelje čitamo događa se četiri godine kasnije, kada je Rahula imao 11 godina. I to je govor o važnosti govorenja istine. Rahula se nalazi u Ambalatthiki, što je šuma očigledno ne suviše daleko od Bambusovog gaja, kraj Rađagahe, gde je Buda u to vreme boravio.
Uveče Buda je završio meditaciju i zaputio se do Rahule. A ovaj u skladu sa etikecijom tadašnjeg doba, kada ga je izdaleka video da dolazi, pripremi sedište na koje će sesti, kao i vodu da opere noge. Kad je Buda stigao, seo i oprao noge, namerno ostavlja malo vode u posudi, kako bi mu poslužila kao "nastavno sredstvo" za pouku koju je nameravao da prenese svom sinu.
Onda mu opasnost govorenja laži pokazuje je na pet primera: malo vode, prosuta voda, posuda naopako posuda, uspravna posuda, kraljevski slon. I na kraju mi savetuje i kako sebe da vežba: „Neću reći laž čak ni u šali.“
Pošto obučava moralu 11-godišnjeg dečaka, koristi očigledne primere i oni moraju biti jako upečatljivi. Kada ih je izneo, Buda dalje razvija temu govora, kroz poređenje sa ogledalom koje isitče važnost neprekidnog „ogledanja“ sopstvenih dela u ogledalu svesnosti, pre nego što smo nešto učinili, dok to činimo i pošto smo delo završili.
Najlakše je prepoznati je li delo korisno ili štetno ako pogledamo u um i uočimo izvore iz kojih ono izvire: jesu li to štetna stanja uma (pohlepa, bes, mržnja...) ili korisna. Jer kakva su stanja, takva će biti i kamma, odnosno bolni ili prijatni ishod.
Posle preliminarnog razmišljanja, dolazi faza samo delovanja, u toku kojeg treba posmatrati na istovetan način. I ako se pojavi loš rezultat koji možda nismo mogli predvideti, treba prekinuti to što radimo. Ako donosi dobrobit, treba nastaviti.
Posle završetka akcije. Kad o njoj razmišljamo i shvatamo da je bila štetna, tada to treba priznati sebi (i svojim prijateljima u svetačkom životu) i potom odustati od nje u budućnosti. Ako je neškodljiva, tada treba srećno nastaviti sa svojim treningom.
Zato monasi imaju pravilo da ukoliko prekrše Vinayu moraju to saopštiti drugim monasima sa kojima žive. U budizmu nema institucije ispovedanja, kad sveštenik oprašta greh, jer nas niko ne može „razrešiti“ već stvorene loše kamme, nego je ovo više kao mentalna tehnika oslobađanja od pritiska lošeg postupka i prilika za novo potvrđivanje odlučnosti u pridržavanju pravila. Druga tehnika u situaciji kada smo nešto loše učinili jeste učiniti neko posebno dobro delo, da bi se njegovom pozitivnom kammičkom silom neutralisala prethodno stvorena negativna sila.
Ovo do sada što je rečeno tiče se telesnih postupaka. U slučaju govora i mentalnih postupaka sistem je isti, ali kod uma postoji varijacija: nema obaveze poveravanja drugome, jer štetna misao „prirodno“ se javlja u umu, bez namere. Ali to ne znači da takve misli ne treba vežbanjem postepeno transformisati u povoljne.
Praksa1. Odvoj vreme za vežbu promišljanja opisanu u ovom govoru, tako što ćeš za nju iskoristiti jedan štetan postupak i jedan koristan postupak koji si kod sebe zapazio.
2. Zamisli, ili možda čak to i učini, da poveravaš prijatelju ili učitelju kako si učinio nešto pogrešno.
3. Ovaj nas govor ohrabruje da prepoznamo svoje greške, da ih priznamo i da učimo od njih. Zapamti pogrešku koju si ranije učinio i porazmisli šta si na osnovu nje naučio, tako da je više ne ponoviš u budućnosti. To će ti doneti pozitivnu kammu.
