Budizam > Zajedničke teme

Mahayana i theravada

(1/2) > >>

Sati:
Sa bloga Bhante Dogen, jednog zen monaha koji je privremeno postao i theravada monah u Burmi. Čini mi se zanimljivo, jer piše čovek koji je imao iskustva sa obe tradicije, a takvi su retki.


Mahayana/Theravada finale: U Zemlji viljuške

Ovo je poslednji deo moje serije o mahayana i theravada budizmu. Žao mi je što nisam bio u prilici da kažem nešto više o vađrayana ili tibetanskom budizmu, jednostavno zato što o njemu malo znam. Iako se on obično klasifikuje kao ogranak mahayane, on ima i neka jedinstvena svojstva. Dakle, da sumiram šta je do sada rečeno:

Theravada i mahayana se razlikuju po svojoj geografskoj i kulturnoj rasprostranjenosti, po svom učenju i po praksi. Theravadu nalazimo u južnoj Aziji, uglavnom u onim zemljama koje su kroz istoriju bile u sferi indijskog kulturnog uticaja, i one se nazivaju Zemlja prstiju. Mahayanu nalazimo u severnoj Aziji, primarno u onim zemljama koje su u sferi kineskog kulturnog uticaja. . i jednu i drugu tradiciju danas imamo na Zapadu (u istim državama, u istim gradovima, često i u istim kvartovima), dakle u Zemlji viljuške.

Doktrinarno, od svog nastanka u Indiji mahayana je pokazala veću sklonost ka razlikovanju od izvornog Budinog učenja, kako ga mi danas razumemo. Iako su neke zajedničke teme i pojmovi karakteristični za mahayanu, kao što je Buda-priroda i ideal bodhisattve, zapravo je teško jasno definisati mahayanu; ona nije monolitna. Čini se d aje ona baštinik jednog kreativnog perioda indijskog budizma, a koji delimično prethodni nastanku pojma "mahayana", i to u vreme kada se theravada formirala na dalekoj Šri Lanki. Ovaj kreativni period zapravo predstavlja čitav dijapazon doktrinarnih gledišta, od kojih mnoga mogu biti prilično konzervativna, a kasnije su bila kolektivno nazvana mahyana. U Kini je mahayana došla pod uticaj kineskog autohtonih religija, naročito taoizma, i drugih vidova kineskog gledanja na svet.

Čini se da, uprkos tradicionalnih mišjenja, razvoj mahayane u Indiji nikada nije doveo do suštinskog razdvajanja od hinayane, uključujući i theravadu. Umesto toga, mahayana i hinayana monasi su živeli zajedno u harmoniji, kako nam o tome pišu kineski hodočasnici koji su dolazili u Indiju. Šizma podrazumeva potpuno odvajanje dve grupe i njihov međusobni animozitet.

Danas postoji tendencija potcenjivanja među theravada i mahayana budistima, naročito u Aziji, gde su te dve grupe vekovima živele geografski odvojene. Moje preporuke onima u Zemlji viljuške su sledeće: Mi ne treba da lupamo glavu oko pitanja koji budizam je najprikladniji za Zapad, theravada ili mahayana. To je jalova debata. Većina suštinskih razlika između theravade i mahayane nastala je na osnovu kulturoloških razlika između Indiji i Kine. A zapad je jedna nova kultura, u kojoj će zapravo te dve velike tradicije početi da se stapaju. Otuda nije čudo da mnogi na Zapadu proriču da će, kako budizam napušta Aziju i seli se na Zapad, to poroditi jednu njegovu radikalno novu formu. Ja,, međutim, mislim da je važno imati na umu da se kulture Indije i Kine razlikuju barem isto onoliko koliko se kultura Zapada razlikuje od obe od njih, a opet to nije dovelo do suštinskih razlika u učenju. Otuda ne bi trebalo misliti da će i zapadni budizam biti suštinski drugačiji.

Sa druge strane, budizam na Zapadu ora da uhvati svoje sidro. Jer do sada je on plutao okeanom žudnji da se stvori jedna što konfornija religija. Ljudi viljuške su budizam kresali sa svih strana, a da nisu baš najbolje znali šta to krešu i šta su na početku uopšte imali. To je nešto slično skidanju zaštitnog poklopca na motornoj testeri,a  da ne znamo čemu on služi, jer tako bolje vidimo trupac koji sečemo. Budizam je jedan celovit sistem međusobno povezanih delova: praktikovanje velikodušnosti i vrline; razumevanje učenja o nepostojanju sopstva; vežbanje uma da razlikuje naše korisne i štetne namere i da se oslobodi ovih drugih; obuzdavanje; uloga monaškezajednice u podučavanju i održavanju budizma; poverenje u Budu, Dhammu i sanghu i tako dalje. Ne možete tek tako početi da uklanjate delove pod haubom vašeg automobila, da biste napravili više mesta za prtljag, sve dok niste jako, jako sigurni da znate šta su to delovi. A ja se bojim da je upravo to ono što mi radimo u Zemlji viljuške.

Čini se da je za Zapadnjake mnogo teže da pronađu svoje sidro u mahayana tradiciji. Mislim da za to postoje dva razloga. Prvo, tekstualna osnova je tako fluidna. Različite škole mahayane slede različite sutre i šastre. Vinaya je zajednički imenitelj, ali ona je na Zapadu uglavnom zanemarena. Zato ne znamo gde da dobijemo kompletnu sliku. Drugo, budizam u Zemlji štapića se oslanjao na taoizam i naročito konfučijanizam tokom vekova. Kada je ta potporna konstrukcija uklonjena, sve se ruši. Na primer, zen budizam stavlja vrlo mali naglasak na poštovanje Pravila morala. Zapravo, u Japanu se ceremonija uzimanja Pravila često smatra čisto simboličkim gestom. Ali tradicionalna kineska kultura prožeta je konfučijanskom etikom, što budistički etički sistem čini prilično suvišnim. Mi smo na zapad uvezli budizam iz Zemlje štapića, ali ne i konfučijansku etiku koja bi ga dopunjivala.

Theravada tradicija u celini je, sa druge strane, generalno više usidrena u izvornom Budinom učenju nego mahayana. Ovo ne znači da bi trebalo da odbacimo mahaya tradiciju u kojom smo vežbali. Ali na ovoj raskrsnici, kada budizam čini jedan istorijski prelaz u Zemlju viljuške, pravi je trenutak da proučavamo Kanon, dakle Sutta i Vinaya pitaku, kao i njihove komentare. Jer one čine istorijsku osnovu čitavog budizma. Naravno, nemate svi vi vremena da, recimo, pažljivo analizirate Kanon, ali bi trebalo da ga imaju vaši učitelji. Biće to korisna vežba, ne da biste nužno promenili svoja sadašnja gledišta, već da biste ih bolje razumeli.

U isto vreme, mislim da treba pozdraviti činjenicu da ne moraju svi budisti da se priklone strogoj ortodoksiji, da imaju potpuno isto razumevanje kao i svi ostali. Zapravo, debata i razmatranje alternativnih gledišta će mnogo verovatnije poroditi valjano razumevanje. nego puko sleđenje ortodoksije. Često se dešava da neko pogrešno shvatanje postane deo pravoverja i bez razlika u gledištima i rasprave o njima nemoguće je da se takve pogreške isprave. Jednostavan primer je theravada gledište, koje usput budi rečeno nije sadržano u Kanonu, da je da je Buda podučavao na pali jeziku. Današnji naučnici ukazuju da je ovo, skoro izvesno, pogrešno. Aki ovakvo gledište opstaje, čak i među proučavaocima theravade  iz Azije.

Mahayana tradicija s eviše tiče inovacije i isprobavanja novih načina izražavanja. Zen se čak poigrava s aortodoksnim učenjima i stekao je veliku reputaciju ikonoboca. Dogen je čuven po tome što je čak i klasično zen učenje svoga vremena okrenuo naglavačke. Ali smatram da je važno zapaziti na koji način je sam zen održavao svoje sidro tokom vekova. Prvo, on je bio jedna prilično snažna monaška tradicija, u okviru koje su njegovi sledbenici bili u idealnoj poziciji da verifikuju sopstvena iskustva. Drugo, moj je utisak da je proučavanje vrlo tradicionalnih učenja u njemu bilo vrlo temeljno, uprkos kasnijem isticanju onoga što je Bodhidharma navodno rekao: "Bez oslanjanja na reči i slova". Predviđan da će budizam i u Zemlji viljuške zadržati mnogo od svog duha inovativnosti i debate. Uzmimo na primer nauku, sada već prilično staru tradiciju, koja zapravo opstaje zahvaljujući inovativnosti i debati.

Imajući sve ovo na umu, za mene je zaista fascinantno koliko su zapravo sve različite budističke škole međusobno bliske. Sve one drže se ideje da ljudi sebe i druge dovode u nevolju zato što pogrešno percipiraju stvarnost, a da je oslobađanje od toga moguće kroz sopstveni kontemplativni napor usmeren ka pročišćavanju uma. Ovo i još mnogo toga zajedničkog moguće je pronaći u budističkim školama koje su vekovima bile bez bilo kakve međusobne komunikacije. Ako uporedimo hrišćanstvo sa budizmom, na primer, ne mislim da ćete u njemu naći toliki stupanj doktrinarne saglasnosti, iako su hrišćani u velikoj meri saglasni oko toga koji su im zajednički kanonski spisi. Pa šta to onda budiste drži na okupu? U vezi sa tim postoji jedno ortodoksno učenje koje kaže da sve dok Sangha živi u skladu sa Vinayom i Učenje će se sačuvati. (A zašto je to tako? Odgovor na to pitanje ćete morati sačekati u mojim narednim postovima o Budinom učenju o Zajednici.)

I da završim ovu seriju o theravadi i mahayani u jednom više ličnom tonu. Pre deset meseci zaredio sam se kao theravada monah, pošto sam šest godina živeo kao mahayana zen sveštenik/monah. Imao sam ogromnu ljubav za mahayana tekstove i luckaste zen priče, kao i generalno za kreativnost mahayana tradicije. Ali sam odlučio da u sopstvenom životu budem primer nečeg malo konzervativnijeg, da po povratku na Zapad i u svoj zen manastir budem predstavnik originalnog i čudesno dubokog Budinog učenja, da živim na način na koji je Buda smatrao da Sangha treba da živi.   Razlog za to je da na Zapadu svako želi da bude inovator; ali neko mora da se stara i o sidru. Plašim se da brod budizma već sada besciljno luta po Okeanu viljuške. I nadam se da će mi se čitaoci ovog bloga pridružiti u naporu da sklopimo i vozimo kompletna kola, pre nego što odlučimo koje njihove delove možemo ukloniti ili zameniti.

:bye

unicus:
Mahayana i theravada? Ovo je jako teška tema. Svaki odgovor zahteva kompleksno tumačenje i zato svatko za sebe neka odgovori oseća li jedan ili drugi put svojm istinom?
Na kraju, nije toliko važan sam put već ono što dobivamo njime..zar ne? Međutim, ono što je prvo obično je izvorno, dakle, originalno..zbog težine života često se javlja odstupanje u ovom ili onom smislu..
Kao pojedinac koji je duuugo tražio smisao u svemu i svačemu, moram potvrditi da su obično prve istine jedine istine...ako je Budha nešto preporučio, a to je onaj koji je došao do nirvane...zašto onda tražiti nešto iznad? Čemu kruha iznad pogače..kako veli narod? Ono izvorno je uvijek bitno..a onda neki (čitaj moderan) način života u nauk još nešto unese..a da uopće nije bitno..i nastane nova grana nauka...  Ne...ovde nije važano theravada ili mahajana..važan je Budha koji je napokon uspio otkriti istinu egzistencije..pa sada svatko neka za sebe vidi koji ogranak uči izvorno....Jedino je očito važno...Budino znanje....a ne ove ili one škole...ovaj ili onaj nauk..ovo ili ono učenje..

Sati:
Na dilemu mahayana ili theravada, najradije bih citirao Dhammikine reči u vezi sa meditacijom:

"Postoje mnoge vrste meditacije i cak mnoge varijacije jedne iste vrste. Tako ljudi cesto pitaju: "Koja je najbolja tehnika meditacije?" A posto su meditirali neko vreme, dolazi sledece pitanje: "Kako da budem siguran da tehniku izvodim pravilno?" Postoje cetiri kriterijuma koji se mogu iskoristiti u proceni onoga sto je Buda nazvao "napredak, rast i sazrevanje" (vuddham, virulhim, vepullam) u pogledu meditacije. Ako ste (1) generalno srecniji nego sto ste bili pre pocetka meditacije, (2) ako uocavate rast pozitivnih i smanjenje negativnih svojstava u sebi, (3) ako ste opusteniji i otvoreniji i (4) ako ste u stanju da budete objektivniji prema sebi, sve su to dobri indikatori da vasa meditacija ide u pravcu u kojem bi i trebalo.

Na vecno pitanje: "Koja je najbolja tehnika meditacije?" , odgovor bi bio: "Ako kvaliteti koji su gore nabrojani postaju vidljiviji kao rezultat vase meditacije, tada je to tehnika koja je najpogodnija za vas".

Eto, umesto "meditacija" treba staviti reč "učenje" i doći ćemo do odgovora koje je učenje najbolje  :)

fortytwo:
Meni je zen baš oko toga pomogao - da se ne izgubim u nekim teorijama i da se vratim na sadašnjost, da se podsetim da ne postoje uzvišene stvari i "obične", da se ne gubim prečesto u mislima, da s vremena na vreme osvestim dah, da posmatram sebe i druge i učim, da se opustim, da cenim svaki dan...

A eto, ispostavilo se da je zen mahajana.

Inače, sjajan je članak.

Fazlija:

 
 
Zanimljiv stav o razvoju mahayanskog nacina misljenja i vjerovanja iznosi Hajime Nakamura u svojem djelu Nacini misljenja istocnih naroda. Ovaj je odlomak svakako vrijedno procitati:

---------------------------
 
Drevni buddhisti su mislili da što god je istinito Buddha je sigurno morao poučavati. Tako nije začuđujuće da većinu Indijaca nije zanimao identitet autora; njihova jedina briga bila je da li određeno djelo izlaže ili ne izlaže istinu. Budući je Buddha bilo koji čovjek koji savršeno shvaća istinu za svaku se knjigu koja sadrži istinu ispravno pretpostavlja da predstavlja Buddhino učenje. Tako vidimo zašto drevni indijski buddhisti nisu imali osječaj krivice kada su svojim vlastitim djelima davali epitet “Buddhinih govora”.
 
U Indiji postoji mnogo knjiga čiji se autori ne znaju. Autori nisu željeli zabilježiti svoja imena na svojim vlastitim djelima. Nema nikakve potrebe, mislili su, pridavati ime određenog autora sve dotle dok knjiga iskazuje univerzalnu istinu. Zapravo, krivotvoreni dokumenti i anonimne knjige u Indiji izrazi su jednog osnovnog obilježja njihova načina mišljenja. U lndiji se biografije onih koji izlažu istinu posve ignoriraju. Riječ buddha nije osobno ime. Ona znači “probudeni” općenito. Svatko tko je shvatio istinu je buddha.

A Gotama Buddha, povijesni utemeljitelj buddhizma, jedan je od mnogih probuđenih. Od najstarijeg razdoblja svoje povijesti buddhisti su vjerovali u sedam Buddha prošlosti - Gotama Śākyamuni i šest Buddha prije njega. U kasnijim su razdobljima njegovali vjeru u dvadeset i četiri Buddhe. Mahāyānski buddhisti su počeli zamišljati da postoje brojne Buddhe na svim stranama svijeta, u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Zajedno s tom idejom o mnoštvu Buddha pojavila se jedna nova ideja, kako možemo vidjeti u mahāyānskoj Sūtri Lotosa, prema kojoj je Buddha postigao probuđenje mnogo kalpa (eona) prije svoga probuđenja podno stabla bodhi kod Buddha-gaye. Jinisti su imali sličnu ideju. Oni su vjerovali u dvadeset i tri prosvijetljena bića prije Mahāvīre. Buddhisti i jinisti poštuju Gotamu odnosno Mahāvīru kao utemeljitelje svoje religije; i u isto vrijeme tvrde da njihova religija ima podrijetlo u davnoj prošlosti, mnogo prije vremena njihovih povijesnih utemeljitelja. Taj stav Indijaca prema svojim religijama predstavlja izrazitu suprotnost slučaju jedinstvenog osobnog boga kršćanstva kao povijesne individue.
 
Kao rezultat njihove sklonosti podređivanja univerzalnom biću, lndijci gaje žarku želju da imaju neposredan odnos s Apsolutom i odbijaju bilo kakvo posredništvo. Oni tvrde da se spasenje duše treba postići jedino vlastitim naporima bez oslanjanja na druge. U filozofiji brahmanizma, u pogledu oslobođenja duše, poučavalo se da čovjek koji je shvatio istinu svijeta “ulazi u svoje vlastito sopstvo jedino uz pomoć svoga sopstva”. A buddhisti, iako se nisu upuštali u nikakva metafizička razmatranja o “sopstvu” (ātman), priznavali su njegov moralni značaj kao subjekta radnje tvrdeći da jedino sopstvo može spasiti sopstvo. Jedan odlomak iz Dhammapāde glasi: “Sinovi nisu od pomoći, ni otac, niti rodbina; nema pomoći od svojte onomu kojega je uhvatila smrt.”

Jinisti također tvrde da su sve stvari koje nisu vlastito sopstvo beskorisne za vlastito spasenje: “One ti ne mogu pomoći niti te spasiti.” Opet kažu: “Čovječe! Ti si svoj vlastiti prijatelj ; zašto tražiš prijatelja izvan sebe?”

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana