Skorašnje poruke

1

Pali kanon grupa / Odg: 90. MN149 Mahāsaḷāyatanika sutta

« Poslednja poruka vasilije poslato Mart 16, 2025, 11:11:56 »

Kratak sadržaj sutte
Ovaj je kratki govor zasnovan na prethodnoj sutti. On na kompletan, jasan i direktan način
objašnjava uzrok patnje i njen kraj. Ako neko ima pogrešno gledište u vezi sa šest područja čula
(ne vidi stvari kakve zaista jesu sa mudrošću, što implicira da ne vidi tri karakteristike), tada ovo
vodi do još patnje i nastavka egzistencije. Ako neko ima ispravno razumevanje, to vodi do
oslobođenja.


Beleške
Ovoga puta ćemo proučavati Dugi govor o šest područja čula. Nalazimo se u odeljku gde se većina
sutta bave ovom temom. Objašnjenje možda leži u tome što su najranije zbirke sutta iz SN, a
jedna hipoteza kaže da je ovaj odeljak MN bio originalno deo SN, tematski grupisan oko šest
područja (saḷāyatanasaṃyuttaṃ). Neki su delovi uzeti odatle i smešteni u MN, moguće da se
ispuni dodatni odeljak kako bi ona imala 150 sutta (sada sadrži 152).


Sutta se dešava u Sāvatthīju i Buda poziva monahe: „Monasi, podučiću vas govorom o šest
područja čula. Slušajte i dobro zapamtite šta ću vam reći.”


Počinje sa:


3. Monasi, kad neko ne zna i ne vidi oko kakvo zaista jeste, kad neko ne zna i ne vidi oblike
kakvi zaista jesu, kad neko ne zna i ne vidi svest o viđenom kakva zaista jeste, kad neko ne zna i
ne vidi kontakt oka kakav zaista jeste, kad neko ne zna i ne vidi kakav zaista jeste [osećaj], koji se
doživljava kao prijatan, bolan ili ni bolan ni prijatan i nastaje kontaktom oka kao uslovom, tada
on gori strašću za okom, oblicima, svešću o viđenom, kontaktom oka, za osećajem, koji se
doživljava kao prijatan, bolan ili ni bolan ni prijatan i nastaje kontaktom oka kao uslovom.


Pominju se objekti koje ne poznajemo i ne vidimo ih kakvi zaista jesu. Oko, oblici, svest o
viđenom - ceo kognitivni proces. Kontakt je susret ova tri. Kroz kontakt oka dolazi osećaj, različiti
tipovi osećaja: prijatan, bolan, ni prijatan ni bolan. Šta se podrazumeva pod ovim izrazom "ne
zna i ne vidi kakvo zaista jeste"? Neznanje! I ono pokriva ceo proces iskustva. Pokriva oko kao
čulnu sposobnost, oblike kao objekte čula, svest oka - kogniciju, pažnju ka oblicima kroz čulo
vida; kontakt oka kao susret, a zatim imamo različite načine na koje oblici mogu biti u našem
iskustvu - prijatan, bolan, neutralan. Kada neko ne zna ovo i kada ne vidi ovo, bilo koju od ovih
stvari kakva zaista jeste, tada gori strašću (sārađđati) za okom, postaje vezan za oko, postaje
opčinjen. Zatim se isto ponavlja i za oblike, svest, kontakt, osećaj koji nastaje kontaktom okom.


U vezi sa neznanjem (ne videći i ne znajući ove stvari kakve zaista jesu) možemo reći da se
žudnja ili vezivanje ukorenjuju u bilo kom od ovih faktora koji učestvuju u procesu iskustva. Tako
se vezivanje smešta svuda - od oka, oblika, svesti o viđenom do kontakta i naročito u domenu
osećaja. Osećaj je jako gorivo za vezivanje. Vezivanje, sagorevanje strašću, zasnovano je na svim
pomenutim faktorima iskustva. To sve označava žudnju, taṇhā.


Pa tako, imamo ovde demonstraciju uslovljenog nastanka u procesu iskustva samog, u bilo kom
događaju posmatranja okom, kada se ne razume čistim uvidom, šta se dešava tada. Zatim, ovo
daje priliku vezivanju i žudnji da se smeste.


Kada neko živi goreći strašću, okovan, zaslepljen, maštajući o zadovoljenju, onda će u njemu u
budućnosti pet sastojaka bića koji su objekat vezivanja da jačaju. Njegova žudnja – koja vodi
novom rođenju, što združena s oduševljenjem i strašću, uvek nalazi novo uživanje, sad tu, sad
tamo – uvećava se. Njegove telesne i mentalne nevolje uvećavaju se, njegove telesne i mentalne
muke uvećavaju se, njegove telesne i mentalne groznice uvećavaju se, tada on doživljava telesnu
i mentalnu patnju.


"okovan"- ovo je vrlo jak izraz: saṃyuttassa;
"zaslepljen": sammūḷhassa - vezan za to, opčinjen, konfuzan, zbunjen nečim, obmanut nečim;
"maštajući o zadovoljenju": assādānupassino - sagledavanje/promatranje zadovoljenja, uvek
tražeći neku vrstu naslade (assāda = sladak ukus).


Kada neko traži ovaj "sladak ukus", kada je vezan za njega žudnjom, tada pet sastojaka bića koji
su objekat vezivanja (u njemu) jačaju.
["u njemu" je dodato u prevodu.
Bukvalan prevod za āyatiṃ pañcupādānakkhandhā upacayaṃ gacchanti bio bi "pet sastojaka
bića koji su objekat vezivanja odlaze u buduću akumulaciju".]


Šta se ukazuje ovim? Ova žudnja, ovo vezivanje ukorenjeni u sadašnjem iskustvu (oblika u oku) i
promatranje zadovoljstva u iskustvu, sve ovo formira seme, potencijal koje će izgraditi ponovno
pojavljivanje pet sastojaka u budućnosti. Drugim rečima, ova žudnja koja veže sebe za ovo
sadašnje iskustvo, postaje vučna sila koja donosi obnavljanje procesa u budućoj egzistenciji.


Ta žudnja funkcioniše kao seme za pojavu preporađanja. Nije to neki entitet duše/sopstva koji ide
iz jednog života u sledeći, nego je žudnja koja neprekidno gori upravo sada, ono što će doneti
pojavljivanje nove egzistencije u budućnosti. A ta nova egzistencija će biti konstituisana,
nastankom pet sastojaka, komponenti egzistencije.


I možemo reći da u sadašnjosti, kada delujemo na osnovu žudnje, tada gradimo, akumuliramo
pet sastojaka koji će nastati u budućnosti. Upravo sada mi konstituišemo ovih pet sastojaka, a
unutar njih postoji žudnja, vezivanje. Oni se sadrže u sadašnjih pet sastojaka kao seme koje će
doneti u egzistenciju novi skup sastojaka. Na osnovu tog skupa će nastati nova žudnja, novo
vezivanje... Kao kod voća - plod ima seme, a ono posejano dalje doneće drvo sa svojim
plodovima i svojim semenjem itd.


Tako su sastojci bića formirani u budućnosti, a žudnja kojom je neko vezan, donosi obnavljanje
egzistencije praćeno strašću i pohlepom. Žudnja raste, a kako ona raste, tada se njegove telesne
i mentalne nevolje uvećavaju, njegove se telesne i mentalne muke uvećavaju, njegove se telesne
i mentalne groznice (metaforično rečeno) uvećavaju, tada on doživljava telesnu i mentalnu
patnju. Ekstremni izrazi! Ali ovo i jeste vrlo moćna sutta.


Ista stvar se ponavlja za svako od ostalih čula i objekata. Do ove tačke nalazimo se na strani
učenja koju zovemo saṁsārička. Tretira se uslovljeni nastanak preko pojavljivanja, pokazuju se
plemenite istine o patnji i poreklu patnje.


U paragrafu 9 imamo prelaz ka delu učenja koji se bavi okončavanjem saṁsāre, bavi se stranom
oslobođenja. Ovo je samo inverzija prethodnog:


9. Monasi, kad neko zna i vidi oko kakvo zaista jeste, kad neko zna i vidi oblike kakvi zaista
jesu, kad neko zna i vidi svest o viđenom kakva zaista jeste, kad neko zna i vidi kontakt oka kakav
zaista jeste, kad neko zna i vidi kakav zaista jeste [osećaj], koji se doživljava kao prijatan, bolan ili
ni bolan ni prijatan i nastaje kontaktom oka kao uslovom, tada osoba ne
gori strašću za okom, oblicima, svešću o viđenom, kontaktom oka, za osećajem, koji se doživljava
kao prijatan, bolan ili ni bolan ni prijatan i nastaje kontaktom oka kao uslovom.
Kada neko živi ne goreći strašću, neokovan, nezaslepljen, promišlja opasnost, onda će u njemu u
budućnosti pet sastojaka bića koji su objekat vezivanja da slabe. Njegova žudnja – koja vodi
novom rođenju, što združena s oduševljenjem i strašću, uvek nalazi novo uživanje, sad tu, sad
tamo– biva napuštena. Njegove telesne i mentalne nevolje bivaju napuštene, njegove telesne i
mentalne muke bivaju napuštene, njegove telesne i mentalne groznice bivaju napuštene, tada
osoba doživljava telesno i mentalno zadovoljstvo.


Kada neko vidi i zna oko kakvo zaista jeste, šta je to? Mudrost - paññā. Onda žudnja i vezivanje
počinju da opadaju. Kada neko živi ne goreći strašću, tada kontemplira opasnost, manjkavost - a
to je da sve ove stvari (oko, oblici, svest o viđenom) jesu netrajne, nezadovoljavajuće i podložne
promeni. Kada neko kontemplira na ovaj način, tada pet sastojaka bića slabe u budućnosti,
njihova akumulacija u budućnosti opada, bledi. A zatim žudnja biva napuštena. Telesne i
mentalne nevolje su napuštene, takođe i mučenja i groznice, a ono što se doživljava je telesno i
mentalno zadovoljstvo, fizička sreća i mentalna sreća. Ovo nam sve pokazuje šta se dešava kada
se mudrost javlja. A mudrost je ona koja zna i vidi sve u ovom procesu iskustva, kognicije, kakvo
zaista jeste. Videti stvari kakve zaista jesu je u svetlu tri karakteristike. [Nekada je samo
netrajnost dovoljna.]


Sada nailazi nešto zanimljivo. Buda kaže:


10. Razumevanje takve osobe jeste ispravno razumevanje. Njena namera jeste ispravna
namera, njen napor jeste ispravan napor, njena svesnost jeste ispravna svesnost, njena
koncentracija jeste ispravna koncentracija. A njeni telesni postupci, verbalni postupci i način
življenja već ranije su pročišćeni. Tako se plemeniti osmostruki put u toj osobi
ostvaruje kroz razvijanje. Kada razvije plemeniti osmostruki put, i četiri temelja svesnosti u njoj se
ostvaruju kroz razvijanje; i četiri prave vrste nastojanja u njoj se ostvaruju kroz razvijanje; i četiri
osnove duhovne moći u njoj se ostvaruju kroz razvijanje; i pet sposobnosti u njoj se ostvaruju
kroz razvijanje; i pet snaga u njoj se ostvaruju kroz razvijanje; i sedam elemenata probuđenja u
njoj se ostvaruju kroz razvijanje. Dve stvari – spokojstvo i uvid – događaju se u njoj međusobno
povezane. Zahvaljujući neposrednom znanju, ta osoba potpuno razume stvari koje treba
potpuno razumeti zahvaljujući neposrednom znanju. Zahvaljujući neposrednom znanju, napušta
stvari koje treba napustiti zahvaljujući neposrednom znanju. Zahvaljujući neposrednom znanju,
razvija stvari koje treba razviti zahvaljujući neposrednom znanju. Zahvaljujući neposrednom
znanju, ostvaruje stvari koje treba ostvariti zahvaljujući neposrednom znanju.


Kod osobe koja kontemplira, zna i vidi stvari kakve zaista jesu, samo viđenje ovih stvari - to je
ispravno razumevanje. Njena namera, motivacija, svrha - ispravna je namera. Napor koji ulaže pri
upuštanju u tu kontemplaciju oka, oblika itd. to je ispravan napor. Njena svesnost oka, oblika,
svesti oka kakvi zaista jesu, svesnost toga da su netrajni, nezadovoljavajući i podložni promeni -
ispravna je sabranost. A koncentracija, ujedinjenje uma, apsorpcija uma u procesu
kontemplacije, to je ispravna koncentracija.


Za ovog praktikanta Buda ne navodi ispravno delovanje, govor i življenje, već kaže: A njeni
telesni postupci, verbalni postupci i način življenja već ranije su pročišćeni. Tako se o ova tri
elementa od osam, već vodilo računa pa naš praktikant ima čvrst temelj tri moralna faktora. Sada
on radi na proširenju drugih pet faktora osmostrukog puta (3 elementa koncentracije + 2
elementa mudrosti). Svi oni deluju zajedno u kontemplaciji stvari kakve zaista jesu. Na ovaj način
osmostruki put dolazi do ostvarenja razvijanjem: bhāvanāpāripūriṃ gacchanti. I kako se razvija
ovaj osmostruki put, svi drugi članovi 37 sredstava probuđenja (u 7 grupa) simultano se
ostvaruju razvijanjem.


Imamo 4 temelja sabranosti: kontemplacija tela, osećaja, uma i dhammā (objekata uma).


4 ispravna napora:
napor da se spreče nenastala štetna stanja uma,
napor da se napuste već nastala štetna stanja,
napor da se pojave korisna stanja koja se još nisu javila i
napor da se stabilizuju i učvrste nastala korisna mentalna stanja.


4 osnove duhovnih moći:
1) osnovu duhovne moći koju čini koncentracija, a zahvaljujući želji (ćhanda) i istrajnom naporu;
2) osnovu duhovne moći koju čini koncentracija, a zahvaljujući energičnosti (viriya) i istrajnom
naporu;
3) osnovu duhovne moći koju čini koncentracija, a zahvaljujući čistoti uma (ćitta) i istrajnom
naporu;
4) osnovu duhovne moći koju čini koncentracija, a zahvaljujući istraživanju (vimaṃsā) i istrajnom
naporu.


Zatim se 5 duhovnih sposobnosti ostvaruju razvijanjem:
1) sposobnost poverenja (saddha)
2) sposobnost energičnosti (viriya)
3) sposobnost sabranosti (sati)
4) sposobnost koncentracije (samādhi)
5) sposobnost mudrosti (paññā)


A 5 moći su po nazivima iste kao i prethodni elementi. Sposobnostima se smatraju kada imaju
funkciju vežbanja, ulogu vodiča u određenoj sferi/domenu. A kada postanu vrlo jake i moćne
toliko da ne mogu biti prevladane suprotnim kvalitetima, tada se smatraju snagama.


Nakon toga idu sedam elemenata probuđenja:
1) svesnost
2) istraživanje pojava
3) energija
4) radost
5) smirenje
6) koncentracija
7) spokojstvo.


Podsetnik: sva objašnjenja su bila data u vezi sa MN77.


Dve stvari – spokojstvo i uvid – događaju se u njoj međusobno povezane.
Samatha i vipassanā. Ovo je vrlo važno. Moderan način razumevanja je da radimo samathu ili
vipassanu, dva različita vida meditacije. Ali ovo nije tako korektno razumevanje. Kada praksa
sazreva, tada su ova dva faktora dovedena do balansa, harmonije. Do aspekta smirenja se dolazi
ispravnom koncentracijom, a do uvida mudrošću koja sada uzima oblik kontemplacija stvari
kakve zaista jesu. I tako, u ovoj visokoj tački kontemplacije dve su stvari dovedene u balans,
uravnoteženo su povezane. U ranijim stadijumima povremeno je naglasak stavljen na smirenje,
nekad na uvid.


Ali onda kada staza dostiže transcedentalni put - smirenje i uvid međusobno su povezani dok
uvid nije čvrsto zasnovan na smirenosti. Smirenost znači koncentraciju uma, stabilnost uma. Tako
se um neprekidno održava na objektu, bez napuštanja. A uvid je duboko viđenje u prirodu
fenomena. Kada zajedno nastupaju uravnoteženo, tada dolazi do proboja direktnim znanjem
koje otvara transcedentalnu stazu (koja nadilazi svet).


A ono što se dešava usled ovih važnih funcija ukazano je u sledećim rečenicama.
One su veoma, veoma važne. Možemo reći da je cela praksa višeg Budinog učenja sumirana u
ove četiri rečenice:
Zahvaljujući neposrednom znanju, ta osoba potpuno razume stvari koje treba potpuno razumeti
zahvaljujući neposrednom znanju.
Zahvaljujući neposrednom znanju, napušta stvari koje treba napustiti zahvaljujući neposrednom
znanju.
Zahvaljujući neposrednom znanju, razvija stvari koje treba razviti zahvaljujući neposrednom
znanju.
Zahvaljujući neposrednom znanju, ostvaruje stvari koje treba ostvariti zahvaljujući neposrednom
znanju.


Zatim u sledećem odeljku Buda postavlja pitanje:


A šta to treba potpuno razumeti neposrednim znanjem? Odgovor je sledeći: pet sastojaka bića
koji su objekat vezivanja, telo, osećaj, opažaj, mentalne obrasce, svest kao sastojak koji je objekat
vezivanja. To treba potpuno razumeti neposrednim znanjem.


Jedan aspekt potpunog razumevanja je specifična priroda svakog od pet sastojaka.
Drugi aspekt je razumevanje njihovih opštih karakteristika, da se razume da je svaki od ovih
sastojaka netrajan, povezan sa patnjom i bez trajne suštine.
A treći aspekat je eliminisati sva iskrivljena gledišta, iskrivljene percepcije u skladu sa svakim od
ovih pet.


„A šta to treba napustiti neposrednim znanjem? Neznanje i žudnju za bivanjem. To treba
napustiti neposrednim znanjem.


Dve su stvari pomenute: neznanje i žudnja za postojanjem (nastavljanjem postojanja u saṁsāri).
Mogli bismo navesti ova tri: pohlepu, mržnju i obmanutost. Ili možemo reći: otrov čulne želje,
otrov želje za postojanjem i otrov neznanja. Ali ovde se kaže vrlo prosto: neznanje i žudnju za
bivanjem. Ova su dva korena najfundamentalnija za saṁsāričko postojanje.


„A šta to treba razvijati neposrednim znanjem? Spokojstvo i uvid. To treba razvijati
neposrednim znanjem.


Često Buda kaže da treba razvijati plemeniti osmostruki put, nekada bilo koju grupu od 37
sredstava probuđenja. Ali ovde navodi vrlo prosto: smirenje i uvid (tj. koncentraciju i mudrost).
Izgleda da Buda govori publici koja je već razvila praksu puta do vrlo visokog stepena. I sada
pokazuje (kad već imate elemente moralnosti, vere, energije, svesnosti...) samo treba uneti
smirenost i uvid u balans i ojačati ih. A zatim će oni ispuniti sve ostalo što treba učiniti.


„A šta to treba ostvariti neposrednim znanjem? Istinsko znanje i oslobođenje. To treba
ostvariti neposrednim znanjem.


Viđđā vimutti - to je istinsko znanje, konačno znanje i oslobođenje. Ovo su stvari koje treba
ostvariti neposrednim znanjem.


Ono što treba zapamtiti je da celu shemu elaboriranu na osnovu oka i oblika treba ponoviti i za
uho, nos, jezik, telo i um. Tako se pasusi 9, 10 i 11 ponavljaju i za druga čula pa je sutta pet puta
duža nego što se čini.


Tako reče Blaženi. Zadovoljni, monasi se obradovaše rečima Blaženoga.


Praksa
Razmišljajte o izrazu: "Kad neko zna i vidi oko kakvo zaista jeste..." Šta ovo znači? Ovaj govor je
jasna instrukcija za uvid u svaku od šest grupa po šest (iz prethodnog govora). Šta mi, u stvari,
znamo i vidimo kada pogledamo u pet čula i um na ovaj način? Kako ovakvo viđenje vodi do
okončanja patnje?

2

Pali kanon grupa / 90. MN149 Mahāsaḷāyatanika sutta

« Poslednja poruka vasilije poslato Mart 16, 2025, 11:10:39 »

Tekst sutte:
https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/maddhima-nikaya/mn-149-mahasalayatanika-sutta/

3

Pali kanon grupa / 89. Nandakovāda sutta (MN146) - beleške 2 (završetak)

« Poslednja poruka vasilije poslato Mart 09, 2025, 10:42:28 »

Napravimo rekapitulaciju od prošlog puta: u ovoj sutti Buda traži od monaha Nandaka da poduči monahinje, bhikkhunī. Inače, monasi su se menjali u toj ulozi, ali iz nekog razloga Nandaka je pokušao da izbegne dužnost kada je red došao na njega. Ali Buda mu daje nalog da to učini i on odlazi do boravišta monahinja gde im drži govor u formi dijaloga. Pitanja i odgovori biće zasnovani na šest područja čula.


Prvi deo fokusira se na šest unutrašnjih područja (oko, uho, nos, jezik, telo, um). Obuhvata ceo proces saznavanja objekta počinjući sa okom, zatim preko spoljašnjih oblika itd. Svaki od njih je nestalan, patnja, podložan promeni i ne treba ga smatrati sopstvom.


Dolazimo do poređenja o uljanoj lampi u paragrafu 9. Ulje nije trajno, podložno je promeni, fitilj takođe, a i plamen isto tako; odatle sledi da sjaj lampe mora biti netrajan i podložan promeni. Poređenjem različitih sastavnih delova, svakog faktora u procesu saznavanja, dolazi se do zaključka da kad god se pojavljuje osećaj, on mora biti netrajan i podložan promeni. Jer svaki osećaj nastaje na osnovu odgovarajućih uslova i sa prestankom tih uslova i osećaj nestaje. Dotle smo stigli prošlog puta.


U paragrafu 10 poštovani Nandaka će upotrebiti drugačije poređenje da ilustruje netrajnost spoljašnjih područja čula, tj. objekata čula.


 10. Sestre, zamislite veliko drvo kako stoji: njegov koren je prolazan i podložan promeni, njegovo stablo prolazno i podložno promeni, njegove grane prolazne i podložne promeni, njegova senka prolazna i podložna promeni. Da li bi govorio istinu neko ko bi ovako rekao: ‘Koren, stablo, grane i lišće ovog velikog drveta su prolazni i podložni promeni, ali njegova
senka jeste trajna, stabilna, večna, nepromenjiva›?”
„Ne, poštovani. A zašto? Kako su koren, stablo, grane i lišće tog velikog drveta prolazni i podložni promeni, i njegova senka mora biti prolazna i podložna promeni.”
„Isto tako, sestre, da li bi govorio istinu neko ko bi ovako rekao: ‘Ovih šest spoljašnjih područja čula je prolazno i podložno promeni, ali prijatan, bolan i ni prijatan ni bolan osećaj koji neko doživljava na osnovu tih šest spoljašnjih područja čula je trajan, stabilan, večan, nepromenjiv?’”
„Ne, poštovani. A zašto? Zato što svaki osećaj nastaje na osnovu uslova s njim povezanog, a
nestankom s njim povezanog uslova nestaje i taj osećaj.”
„Dobro je, sestre! Isto je tako s plemenitim učenikom koji, s punom mudrošću, vidi to kakvo
zaista jeste.


Koren, stablo, grane i lišće, sve su to delovi drveta. Senku baca drvo. Truljenjem korena, sečenjem stabla, opadanjem lišća - nema senke. Kada drveta nema, nema ni senke. Ako je drvo netrajno i senka je.


BB: Izgleda mi zanimljivo da je u slučaju unutrašnjih područja čula dato poređenje uljane lampe sa plamenom koji gori. To ilustruje unutrašnju osnovu čula. U slučaju spoljašnjih, napravljeno je poređenje sa drvetom čvrstog stabla. Možda je to racionalna razlika među poređenjima. Prolaznost je evidentnija u slučaju plamena pa lakše možemo reći da su čulne sposobnosti netrajne. Ali stvari u spoljašnjem svetu čine se na prvi pogled vrlo čvrstim, supstancijalnim. Ovaj se svet prostire pred nama kao datost u poređenju sa ovim krhkim telom sa svojim čulnim sposobnostima, koje mogu biti uništene, prebrisane u deliću sekunde.
Iako se za drvo čini da je nešto čvrsto, stabilno, ako dublje promislimo, shvatamo kako je i ono takođe netrajno.


Važna tačka: "A zašto? Zato što svaki osećaj nastaje na osnovu uslova s njim povezanog, a
nestankom s njim povezanog uslova nestaje i taj osećaj.”
Imali smo tu rečenicu i prošle nedelje. Svaki osećaj nastaje zasnovan na odgovarajućem uslovu. To, u stvari, nije pojedinačan uslov, već klupko uslova koji vode do osećaja. Oni počinju unutrašnjim područjem čula (oko), spoljašnjim područjem (vidljivim oblicima), a na osnovu oka i vidljivih objekata svest oka nastaje. Susret ova tri je kontakt. Može biti (svaki zasnovan na nekom od šest čula) osećan kao prijatan, bolan ili neutralan. Kontakt koji se oseća kao prijatan vodi do nastanka prijatnog osećaja itd. Svi ovi uslovi kroz koje se osećaji javljaju - svi oni su netrajni. Konstantno prestaju, dolaze do završetka, momenat za momentom.
Ako gajimo stalnu i neprekidnu sabranost direktno na šest čulnih sposobnosti, možemo iskusiti u oku, uhu itd. kako konstantno nastaje kontakt, prestaje kontakt i kako svaki kontakt ima sa sobom povezan osećaj i kako taj osećaj prestaje sa prestankom kontakta.


U našoj običnoj, svakodnevnoj svesti, na način na koji primamo iskustva iz sveta, stvari se čine čvrstim i postojanim. Naši sopstveni osećaji daju nam utisak čvrstog, supstancijalnog sveta. Ali usmeravanjem pažnje unutar ("pod velikim uvećanjem") ka iskustvu iz trenutka u trenutak, može se probiti iza tog utiska i shvatiti, iz momenta u momenat, prestanak ovih događaja kontakta i iskusiti prestanak osećaja koji nastaje zasnovan na tom kontaktu.


Razumevanje netrajnosti osećaja postaje jako važno u budističkom treningu, jer ako se ne razume osećaj, tri prikrivene sklonosti se aktiviraju.
Prijatan osećaj, kada se ne razume, aktivira prikrivenu sklonost ka pohlepi, požudi, vezanosti. Bolan osećaj je suptilni stimulus koji aktivira prikrivenu sklonost ka averziji, mržnji, zlovolji. Neutralni osećaj, kada nije shvaćen, ono je što aktivira prikrivenu sklonost ka neznanju, obmanutosti. Zato Buda naglašava, iznova i iznova, važnost razumevanja prirode osećaja.


Poštovani Nandaka ovde govori o plemenitom učeniku koji vidi kako zaista jeste sa ispravnom mudrošću (sammappaññāya passati). Kada vidi prestanak osećaja kroz prestanak njegovog uslova, tada nema pohlepe za prijatnim osećajem, nema averzije prema bolnom i nema obmanutosti oko neutralnog.


Sada Nandaka ide dalje i daje novo poređenje, malo čudno. Poziva se na referencu iz Indije tog doba:


 11. Sestre, zamislite veštog mesara ili njegovog pomoćnika koji ubije kravu i raspori je oštrim
mesarskim nožem. Ne oštetivši joj meso i kožu, on iseče, odvoji i povadi joj sve tetive, žile i
ligamente oštrim mesarskim nožem. A zatim, pošto je sve to povadio, oguli kravi kožu, te preko
onoga što je ostalo ponovo razapne istu tu kožu. Da li bi govorio istinu, ako bi ovako rekao: ‘Ova krava je spojena sa ovom kožom baš kao što je i ranije bila?’”
„Ne, poštovani. A zašto? Zato što ako bi vešt mesar ili njegov pomoćnik ubio kravu… sve joj
povadio, ogulio kožu, pa preko onoga što je ostalo ponovo razapeo istu tu kožu i rekao: ‘Ova
krava je spojena s ovom kožom baš kao što je i ranije bila’, ipak bi ta krava bila odvojena od svoje kože.”


U paragrafu 12 sledi tumačenje poređenja:


 12. „Sestre, izložio sam ovo poređenje, kako bih vam preneo značenje. A značenje je sledeće: ‘meso’ je naziv za šest unutrašnjih područja čula. ‘Koža’ je naziv za šest spoljašnjih područja čula. ‘Tetive, žile i ligamenti’ naziv su za oduševljenje i strast. ‘Oštar mesarski nož’ je naziv za plemenitu mudrost – plemenitu mudrost koja seče, preseca i odvaja unutrašnje nečistoće, okove i veze.


nandīrāga  -  oduševljenje i strast, drugo ime za žudnju.
ariyā paññā - plemenita mudrost, ona je ta koja seče, preseca i odvaja unutrašnje nečistoće, okove i veze.
Normalno, ove unutrašnje nečistoće, okovi i veze ili pohlepa, požuda - to je ono što drži unutrašnje osnove čula, čulne sposobnosti vezane za čulne objekte, spoljašnja područja čula.
I zbog  oduševljenja, strasti, žudnje za čulnim objektima - oko konstantno traži oblike (ili je to um koji radi kroz oko tražeći dopadljive vizuelne predmete). Slično za uho, nos, jezik, telo. Tako žudnja deluje u umu i drži unutrašnje osnove čula vezanim za spoljašnja područja čula.


Kada razvijemo i gajimo ovu plemenitu mudrost - tada presecamo ove unutrašnje nečistoće, okove i veze, presecamo žudnju, oduševljenje i strast. I kada je žudnja uklonjena, čulne sposobnosti su još uvek tu (oslobođena osoba ih još uvek ima), objekti čula su još uvek tu (oslobođena osoba još uvek ima iskustvo objekata kroz čula). Ono što nedostaje, to su oduševljenje i strast koje inače vezuju u okove čulne sposobnosti sa objektima čula.


Postoji sutta u SN koja daje poređenje, ono je nešto drugačije, ali osvetljava isto ovo iz posebnog ugla. Dva bika, beli i crni, vezani su jarmom. U dijalogu između Sariputte i Mahākoṭṭhita, postavlja se pitanje da li je crni bik vezan za belog ili obrnuto. Ni jedno ni drugo, jaram - to je okov!
Ovo poređenje se koristi da ilustruje da nije unutrašnje područje čula veza za spoljašnji objekat čula, niti je spoljašnje područje čula ono što nas vezuje za čulne sposobnosti. To je žudnja, vezanost, ona je okov što veže unutrašnje područje - čulne sposobnosti, sa spoljašnjim područjem - objektom. U ilustraciji je pomenuto da i Buda vidi oblike okom, ali on nema više nikakvog vezivanja, žudnje za oblicima i stoga kod Bude nema više bilo kakvih vezanosti između oka i oblika. Slično je i za druga čula i objekte čula.


U paragrafu 12 Nandaka izjavljuje da plemenita mudrost jeste glavni instrument da se preseče ova žudnja, oduševljenje i strast kao uzrok vezanosti. A u paragrafu 13 pokazuje koji su uslovi za pojavljivanje plemenite mudrosti, a to su sedam elemenata probuđenja.


 13. Sestre, postoji sedam elemenata probuđenja, čijim razvijanjem i negovanjem monah, razumevajući sopstvenim neposrednim znanjem, ovde i sada ulazi i ostaje u oslobođenosti uma i oslobođenosti mudrošću, koje su bez nečistoća, svaki od otrova uklonjen. Kojih sedam? Sestre, monah razvija svesnost kao element probuđenja, koji se pospešuje životom u osami, hlađenjem strasti i prestankom, a dozreva u obuzdanosti. Razvija istraživanje pojava kao element probuđenja… energiju kao element probuđenja… radost kao element probuđenja… smirenje kao element probuđenja… koncentraciju kao element probuđenja… spokojstvo kao element probuđenja, koji se pospešuje životom u osami, hlađenjem strasti i prestankom, a dozreva u obuzdanosti. To je sedam elementa probuđenja, čijim razvijanjem i negovanjem monah, razumevajući sopstvenim neposrednim znanjem, ovde i sada ulazi i ostaje u oslobođenosti uma i oslobođenosti mudrošću, koje su bez nečistoća, svaki od otrova uklonjen.


Konstantno držanje u umu objekta meditacije - to je svesnost. Zatim dolazi istraživanje pojava, stanja, kvaliteta kao faktor probuđenja.
BB: Ovo se nekad identifikuje sa mudrošću, ali mislim da nije baš  tačno u vezi sa faktorima probuđenja kao nizom. Možemo reći kako je istraživanje pojava kao faktor probuđenja samo vrlo elementaran oblik mudrosti. Jer ovaj kvalitet je ono čime neko ispituje svoja sopstvena stanja uma i u mogućnosti je da razlikuje šta su korisna/štetna stana uma. I zna kako da prevlada štetna, loša, tamna i razvije, ojača korisna, vredna, zdrava, svetla stanja uma. Tako, ovo je tek drugi stupanj razvoja faktora probuđenja.
 Zatim sledi energija. Kako se nastavlja dalje sa razvojem svesnosti i čišćenje uma istraživanjem pojava u umu, tada raste energičnost u praktikovanju. Sa porastom energije - pojavljuje se sreća i blaženstvo koje se pominju kao radost. Ali ona još ima elemente uzbuđenja u sebi, a kada pažnja ka objektu meditacije postane konzistentnija, bez prekida, um se smiruje i trajnije sleže na objektu. I tako, to uzbuđenje opada i nastupa smirenje - passaddhi. Kako um postaje miran, tada se javlja blaženstvo tela i uma i kroz nju um ostaje stabilno na objektu - koncentracija kao faktor probuđenja. Kako se postigne koncentracija i ojača, tada je um sve više i više izbalansiran - postaje izraženo spokojstvo kao faktor probuđenja.


Svih ovih sedam elemenata sada rade zajedno, postaju potpora za plemenitu mudrost koja je sposobna da preseče unutrašnje nečistoće, okove i veze. A kako ta mudrost preseca, tada osoba razumevajući sopstvenim neposrednim znanjem, ovde i sada ulazi i ostaje u oslobođenosti uma i oslobođenosti mudrošću, koje su bez nečistoća, svaki od otrova uklonjen. Misli se na tri otrova: za zadovoljstvima čula, za nastavljanjem egzistencije i na otrov neznanja.


Ovim Nandaka privodi govor kraju. Zatim otpušta bhikkhunī. One odlaze do Bude, poklone mu se i stanu sa strane. Buda im kaže da mogu ići. Neobično je pomalo, jer na početku sutte, ako se sećate, Nandaka ide u manastir kod monahinja u Rāđaka park. A ovde Nandaka otpušta monahinje kao da su one u muškom manastiru, a onda one odlaze do Bude kao da se sve dešava u njegovom boravištu. Mala nekonzistentnost.


Nakon što monahinje odu, Buda se obraća monasima:


 ‘Monasi, baš kao što na dan predanosti, četrnaestog u mesecu, nema sumnjičavosti i neizvesnosti je li mesec pun ili nije, jer mesec tada očigledno nije pun, tako su ove monahinje zadovoljne Nandakinim podučavanjem Dhamme, ali njihova namera [da postanu probuđene] još uvek nije sasvim ispunjena.'


Uposatha je dan religiozne predanosti na svake dve nedelje, na dan punog i mladog meseca. Uglavnom je to 15. dan po redu, ali 3. i 7. uposatha u tri glavne sezone padaju na 14. dan. Tada se lako može videti da mesec nije pun. I tako Buda kaže da namera monahinja nije još potpuno ispunjena, poput meseca. Obraća se Nandaki:
„Zato, Nandaka, trebalo bi sutra da poučiš monahinje na potpuno isti način.”


Komentari kažu da je Buda smatrao kako te monahinje treba da dobiju instrukcije da bi zadobile ispunjenje svojih namera, tako da dosegnu neki stupanj oslobođenja. Kada je Buda razmatrao ovo pitanje, razumeo je da će, ako Nanadaka pruži instrukcije monahinjama odmah sledećeg dana, one postići željeno. I hteo je da ih Nandaka poduči na isti način. Takvom podukom postići će oslobođenje. Nandaka se slaže.
A zatim se ponavlja ceo govor na identičan način sve do tačke kada monahinje odlaze do Bude, ukazuju mu poštovanje i onda odlaze.


 27. Ubrzo pošto su otišle, Blaženi se obrati monasima: ‘Monasi, baš kao što na dan predanosti, petnaestog u mesecu, nema sumnjičavosti i neizvesnosti je li mesec pun ili nije, jer mesec tada očigledno jeste pun, isto tako su ove monahinje zadovoljne Nandakinim podučavanjem Dhamme i njihova namera jeste sasvim ispunjena. Monasi, čak i najmanje uznapredovala među ovih petsto monahinja jeste ušla u tok, nije više podložna propasti, sigurno će dostići oslobođenje, neizbežno ide ka probuđenju.”


To je ono što pāli tekst kaže. Finale govora se pominje i u zanimljivim varijacijama npr. kineskim pandanima. Postoje dva, dolaze iz različitih ranih budističkih škola. U obe ove verzije, kada Nandaka završi prvi govor, monahinje postižu stupanj nepovratnika. Na taj način, njihova namera nije u potpunosti ispunjena. Kada Nandaka održi govor sledećeg dana, one postižu stupanj arahanta.


 Zanimljivo, u AN postoji mala sutta gde Buda proglašava Nanadaku za glavnog monaha među onima koji podučavaju monahinje. Komentari za tu suttu nam donose da nakon što je održan prvi govor monahinjama, one postižu prva tri stupnja oslobođenja, a nakon drugog stižu do stupnja arahanta. Ovde su AN komentari u dobroj meri usaglašeni sa drugim verzijama iz ranih budističkih škola koji su prevedeni na kineski, a razlikuju se od verzije sutte u MN.

završetak sutte

4

Pali kanon grupa / Odg: 88. Nandakovāda sutta (MN146) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Februar 28, 2025, 13:49:20 »

Kratak sadržaj sutte
Poštovani Nandaka monahinjama drži govor o prolaznosti. Ovo je standardan govor na
pomenutu temu, sa naglaskom na netrajnosti osećaja.


Beleške
Ovaj govor održao je poštovani Nandaka, monah koji se među Budinim učenicima odlikuje
veštinom u podučavanju monahinja, bhikkhunī. Pretpostavljamo da ih podučavao u mnogim
prilikama i da je takvo zvanje time i zaslužio. Naša sutta je jedan primer.


Govor počinje u vreme kada Buda živi kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju. U to vreme Mahāpađāpatī
Gotamī zajedno sa pet stotina monahinja dolazi do Blaženog i kaže: „Poštovani gospodine, neka
Blaženi poduči monahinje, neka Blaženi uputi monahinje, neka Blaženi održi monahinjama govor
o Dhammi.”


Ovo zahteva malo objašnjenja. Ko je Mahāpađāpatī Gotamī? Bila je Budina pomajka nakon što je
njegova biološka majka preminula sedam dana pošto ga je donela na svet. Budin otac, kralj
Suddhōdana bio je oženjen dvema sestrama. Budinoj majci bilo je ime Mahāmāyā Dēvi, a njena
rođena sestra bila je Mahāpađāpatī Gotamī, druga supruga. U to doba kraljevi nisu bili
monogamni, imali su nekoliko žena i brojne konkubine. I tako, nakon smrti biološke majke, njena
sestra ga je podigla kao sopstveno dete. [Imala je i sina Nanda; ne treba ga mešati sa monahom
koji drži ovaj govor.] Posle Budinog probuđenja i njegovog dolaska u prestonicu države Sakya -
Kapilavatthu gde je držao govore o Dhammi, Mahāpađāpatī Gotamī postaje posvećena laička
sledbenica, zajedno sa mnogim članovima vladajućih porodica, uključujući i Budinog oca. Oboje
su rano postigli ulazak u tok.


U nekoj od kasnijih poseta Kapilavatthu, Buda je svog oca, koji je tada bio na bolesničkoj postelji,
vodio do konačnog oslobođenja. Tako je Suddhōdana preminuo kao arahant. Kako
Mahāpađāpatī Gotamī više nije bila vezana bračnim vezama, poželela je da nastavi dalje sa
praksom i postane monahinja. U to vreme nije postojao red bhikkhunī, bilo je samo zaređenih
muškaraca. Buda je odveo u život beskućnika mnoge mlade ljude iz Sakya porodica pa su njihove
žene ostale kao udovice. Po predanju, govori se o pet stotina sinova dobrih porodica koji
postadoše monasi i na kraju dostigoše stupanj arahanta. I tako, ostade petsto aristokratkinja,
blisko povezanih sa Mahāpađāpatī Gotamī. One poželeše da žive životom beskućnica.


Jednog dana pomajka odlazi do Bude dok je boravio u Kapilavatthu i moli ga da dozvoli njoj i
ženama iz plemena Sakya da se zamonaše. Ali Buda kaže: "Molim te, nemoj tražiti, Gotamī, da
žene odu u beskućnice." Tri puta ga je molila i Buda je odbio sva tri puta. Ovo je ono što nam
tekstovi donose, bilo da je istorijska činjenica ili su obrada priređivača tekstova.


Izvesno vreme nakon ovih događaja, Buda zajedno sa monasima napušta Kapilavatthu i odlazi na
jug u Vesālī. Tamo boravi u Velikom gaju, u dvorani sa šiljatim krovom, gde je odsedao u vreme
kišnih sezona. Mahāpađāpatī Gotamī i petsto sledbenica ošišale su kosu, obukle ogrtače boje
šafrana i bosonoge krenule za Budom i sanghom u Vesālī. Ponovo u Vesālīju odlazi do Bude i moli
ga tri puta da ženama dozvoli da se zamonaše. Ponovo, Buda tri puta odbija. Žene odlaze tužne i
razočarane.


Poštovani Ānanda prolazi tuda i, videvši ih onako neraspoložene i prašnjave od puta, upoznaje se
sa situacijom. Odlazi do Bude i koristi indirektna sredstva. Prvo podseća Budu kako je
Mahāpađāpatī Gotamī bila pažljiva i dobra prema njemu kao detetu, kako ga je podigla sa mnogo
ljubavi i strpljenja. Zatim pita Budu da li su žene, kada se posvete asketskom životu, u stanju da
dostignu plodove oslobođenja - stupnjeve ulaska u tok, jednom-povratnika, ne-povratnika i
arahanta. Buda odgovara potvrdno. Zatim Ānanda apeluje na Budu da dozvoli da te stupnjeve
dostignu kroz život beskućnica.


Onda Buda postavlja osam uslova - osam garudhamma, teških pravila koje monahinje treba da
poštuju. Ako Mahāpađāpatī Gotamī prihvati ova teška pravila, to se može smatrati punim
zaređenjem. Ona prihvata sa zadovoljstvom i taj trenutak je početak bhikkhunī sanghe. A ostalih
pet stotina sledbenica postaju prve monahinje i zaređuju ih monasi. One se pominju na početku
sutte. [Ovaj broj 500 srećemo često u budističkim tekstovima, koristi se simbolično da označi
mnoštvo.]


U paragrafu 3 vidimo da je Buda uspostavio pravilo da monasi daju poduku u Dhammi
monahinjama. U opštem slučaju, ovo se dešava svake dve nedelje, na dan punog i mladog
meseca. Zovu se uposatha dani, poya na Šri Lanki. Tih dana jedan monah je zadužen da daje
instrukcije monahinjama i odlazi im u pratnji još jednog monaha. Na početku sutte vidimo da je
red na poštovanog Nandaka, ali on ne želi da ide. Tada Buda pita Ānandu čiji je red, a Ānanda mu
objašnjava situaciju.


[Komentari postavljaju pitanje zašto Nandaka odbija da ide.
BB: Moram reći da se ponekad objašnjenje dato u komentarima ne čini uverljivim.
Ovde nam kažu da u nekoj od prethodnih egzistencija, nekada davno, poštovani Nandaka bejaše
kralj, a pet stotina monahinja bejahu njegove konkubine, pripadnice harema. Sada, u ovom
životu, susret njega u ulozi monaha i njih kao monahinja, plašio ga je. Monah iz pratnje sa
božanskim okom - sposobnošću da vidi prošle živote, taj monah bi video kakva je situacija bila u
prošlosti. "Bili su nerazdvojni tada, a evo i sad su. Nananda je toliko vezan za svoje bivše
konkubine da se čak i sada kao zaređeni ne mogu odvojiti jedni od drugih." A Nanadaka nije
želeo da se to desi.]


Verovatno postoji neki razlog zašto se opirao tome da podučava monahinje. Buda mu daje vrlo
stroge instrukcije: „Pouči monahinje, Nandaka. Uputi monahinje, Nandaka. Održi monahinjama
govor o Dhammi, brahmane.”
Verovatno Buda zna da postoji specijalna karmička veza između Nandaka i monahinja. Kada ih on
poduči, monahinje će spontano polagati poverenje u ovo učenje i tako će biti u stanju da
postignu oslobođenje. Moguće je da razlog nije samo zato što je njegov red, već se stiču i drugi
uslovi. Kada ga Buda šalje, Nandaka ne može odbiti.


Toga dana, nakon prošenja hrane, Nandaka odlazi u boravište monahinja do Rāđaka parka
(Rāđakārāma) i ne daje im instrukcije u obliku formalne lekcije, već u obliku pitanja i odgovora:


„Sestre, ovaj govor biće u formi pitanja. Kada razumete, treba da kažete: „Razumemo”; kada ne
razumete, treba da kažete: „Ne razumemo”; kada ste u sumnji ili zbunjene, pitajte me: „Kako to,
poštovani gospodine? Koje je značenje toga?”
„Poštovani gospodine, zadovoljne smo i obradovane što nas je učitelj Nandaka pozvao da tako
odgovaramo.”


Dolazimo do govora samog. Ovo će biti vrlo dubok govor, vodi nas u osnovno ispitivanje o tri
karakteristike: prolaznost, patnja i nepostojanje trajnog sopstva. Biće primenjeno na, kako ćemo
videti, šest unutrašnjih područja čula, šest spoljašnjih područja čula i šest tipova svesti. Kako smo
već prošli Ćhaćhakka suttu, sama terminologija nam je već poznata.


Počinje se razmatranjem područja oka kao primerom. Je li to područje trajno ili prolazno? Večno
ili ima svoj kraj? Prolazno je.


Ovu netrajnost oka možemo razumeti na raznim nivoima. Na najgrubljem, razumemo da je oko
nestalno u smislu da kada telo umre i oko prestaje sa svojom funkcijom. To je relativno grub nivo
razumevanja. U biološkom smislu možemo reći da ćelije (pa i organski makromolekuli) oka nisu
isti, nastaju i propadaju stalno. Možemo skraćivati vremenske periode na kojima posmatramo
oko i to će opet biti tačno.


Na suptilnijem nivou, postignutom kroz uvid mudrošću, oko je prolazno u smislu da podleže
konstantnom nastanku i propadanju. Iz momenta u momenat, dolazi do nastanka, oko je
podložno promeni i nakon tog momenta menja se, dolazi do kraja. Sledi ga sledeći događaj
nastanka, zatim traje samo koliko i taj momenat, menja se i prolazi. I tako dalje. Možemo ovaj
proces, u kome oko nastaje i nestaje, iseći na sve finije trenutke.


Kada podesimo svoju pažnju na jako kratke vremenske intervale u sadašnjosti, oko je nešto što
postoji samo tokom milisekunde i tokom toga perioda samo nastaje, postoji i prolazi. Sledi ga
novi moment oka u sledećem deliću sekunde itd. To je nestalnost na najsuptilnijem nivou.


Kada neko uvidi ovaj aspekt nestalnosti (na suptilnom pa čak i na najgrubljem nivou) može reći:
bilo šta što je nestalno ne može pružiti pravu sreću u smislu trajnosti, stabilnosti.
(Reč "patnja" ovde nije baš adekvatan izraz za dukkha, bolje bi bilo: "nezadovoljavajuće,
manjkavo, defektno, neadekvatno". Nije "patnja" u smislu bola, jada, nesreće. Ako imamo nešto
u bilo kom stepenu netrajno, što se na kraju okončava, kažemo da je to defektno.)


Ali sada, kada neko okrene pažnju ka onome što nastaje i nestaje neverovatnom brzinom i ako se
upita je li ovo stvarno u stanju da pruža trajnu sreću, mir i spokoj - odgovor je ne! Važna tačka!


„Da li je, dakle, ono što je prolazno, patnja i podložno promeni ispravno smatrati ovako: ‘To je
moje, to sam ja, to je moje sopstvo?’"


(ovde ponovo prevod "podložno promeni" nije potpuno zadovoljavajuć, jer vipariṇāma u stvari
ima smisao: podložno kvarenju, raspadu, rastakanju.)


Kada je neko sklon da smatra oko - "ovo sam ja", tj. uopšteno kao deo svog psihofizičkog
organizma - kada mislimo da je deo nečega mojeg, ja, sopstva, mi se vezujemo za to, imamo
osećaj posedovanja i identifikacije sa tim. Ali sada ako razumemo: ovo je nestalno, nije istinski
zadovoljavajuće i podložno je promeni, hoćemo li smatrati ovo svojim, ja i sopstvom? Ne. Zatim
primenjujemo isti princip i na druga unutrašnja čulna područja. I tako, idući dalje, monahinje
same kažu:


„Nije, poštovani. A zašto? Zato što smo to već videle, s punom mudrošću, onakvim kakvo zaista
jeste, dakle: ‘Tih šest unutrašnjih područja čula su prolazne.”
[sammappaññāya - ispravnom mudrošću, s punom mudrošću. Ovo indicira da već poseduju
mudrost uvida.]
Poštovani Nandaka: „Dobro je, sestre! Isto je tako sa plemenitim učenikom koji, s punom
mudrošću, vidi to kakvo zaista jeste."
Zatim razvija isto ispitivanje u vezi sa oblicima, zvucima... Monahinje zaključuju slično i za
spoljašnja područja.


U paragrafu 8 Nandaka primenjuje ispitivanje na šest tipova svesti - sve je to netrajno,
nezadovoljavajuće, nije sopstvo, a monahinje potvrđuju da ne shvataju to kao "moje, ja i
sopstvo" i zašto je to tako.
Imamo ovde tri grupe po šest, sreli smo ih već u prošloj sutti, za koje važi da su prolazni, dukkha i
ne-sopstvo. Ovo je način, i to ne samo teorijski, kako treba da bude shvaćeno sa punom
mudrošću.


Sada stižemo do poređenja, prva dva će ilustrovati upravo iznetu poentu.


9. Sestre, zamislite uljanu lampu koja gori: ulje u njoj je prolazno i podložno promeni, njen fitilj je
prolazan i podložan promeni, njezin plamen prolazan i podložan promeni, i njezin sjaj prolazan i
podložan promeni. Da li bi govorio istinu neko ko bi ovako rekao: ‘Dok ova uljanica gori, njeno
ulje, fitilj i plamen su prolazni i podložni promeni, ali njezin sjaj je trajan, stabilan, večan,
nepromenjiv?’”
„Ne, poštovani. A zašto? Zato što dok ta lampa gori, njeno ulje i fitilj jesu prolazni i podložni
promeni, zato i njezin sjaj mora biti prolazan i podložan promeni.”
„Isto tako, sestre, da li bi govorio istinu neko ko bi ovako rekao: ‘Ovih šest unutrašnjih područja
čula je prolazno i podložno promeni, ali prijatan, bolan i ni prijatan ni bolan osećaj koji neko
doživljava na osnovu tih šest unutrašnjih područja čula je trajan, stabilan, večan, nepromenjiv?’”
„Ne, poštovani. A zašto? Zato što svaki osećaj nastaje na osnovu uslova s njim povezanog, a
nestankom s njim povezanog uslova nestaje i taj osećaj.”
„Dobro je, sestre! Isto je tako s plemenitim učenikom koji, s punom
mudrošću, vidi to kakvo zaista jeste.


Kada se istroši ulje, plamen će zgasnuti i nema više svetlosti. Ili preostane ulja, a fitilj se istroši i
plamen zgasne. Čak i ako gori, plamen je stalno promenljiv pa i svetlost menja svoju jačinu.
Tri tipa osećaja, prijatan, bolan i neutralan, doživljavamo na osnovu unutrašnjih područja čula.
Mogu li biti trajni, večni, nepodložni promeni?


BB: Izgleda da poređenje nije razvijeno potpuno jer imamo u prvom delu ulje, fitilj i plamen -
jedna stvar odgovara unutrašnjem području (recimo ulje), jedna spoljašnjem - fitilj, plamen
možda svesti. Sjaj odgovara osećaju. Iz nekog razloga poređenje se koristi da ilustruje samo
unutrašnja područja čula.
A zatim imamo pomenuta tri tipa osećaja. Oni mogu nastati na osnovu bilo kojeg od ovih
područja. Uvek nastaju i menjaju se, zavisno od različitog tipa kontakta kroz ova područja čula.
Možemo li očekivati da su ovi osećaji večni i trajni? Svaki osećaj nastaje u zavisnosti od svog
posebnog uslova i sa prestankom odgovarajućeg uslova osećaj prestaje.


Svaki osećaj se pojavljuje kroz odgovarajući kontakt, a to je susret (kroz područje čula) svesti sa
odgovarajućim objektom. Nestankom jednog od elemenata odgovornih za (vizuelni ili neki drugi)
kontakt, uslov nastanka je uklonjen. Tada nema ni (vizuelnog) kontakta, a s tim nestankom,
nestaje i osećaj rođen iz (vizuelnog) kontakta.


Na ovom mestu Nandaka zaključuje deo govora: „Dobro je, sestre! Isto je tako s plemenitim
učenikom koji, s punom mudrošću, vidi to kakvo zaista jeste."
(nastaviće se...)

5

Pali kanon grupa / 88. Nandakovāda sutta (MN146) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Februar 28, 2025, 13:48:12 »

Tekst sutte:


https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/maddhima-nikaya/mn-146-nandakovada-sutta/

6

Pali kanon grupa / 87. Ćhaćhakka sutta (MN148) - beleške 3 (završetak)

« Poslednja poruka vasilije poslato Februar 17, 2025, 14:02:25 »

Tema naše sutte je analiza šest grupa od po šest elemenata. To su: unutrašnja područja čula -
čulne sposobnosti; objekti čula - spoljašnja područja čula; odgovarajući tipovi svesti; šest tipova
kontakta - susret svesti sa objektom kroz vrata čula; osećaj koji nastaje na osnovu kontakta;
zasnovana na osećaju nastaje žudnja - slepa želja, žeđ, čežnja za čulnim objektom koji se pojavio
kroz pomenuta područja čula.


Nakon što je Buda pokazao kako ovih šest grupa po šest nastaju, u drugom velikom odeljku sutte
demonstrira kako svi ovi objekti, njih 36 na broju, nisu sopstvo, ne treba ih uzeti kao sopstvo. A
razlog zašto ih ne treba uzeti kao nečije sopstvo, ne treba se sa njima identifikovati, leži u
činjenici da je svaki od njih podložan nastanku i nestanku. U indijskoj filozofskoj misli toga
vremena smatralo se da je sopstvo nešto neprekidno postojeće. Pa i u našem uobičajenom
načinu mišljenja, kada mislimo: "ovo je moje sopstvo, ono što uistinu jesam", mislimo na nešto
trajno, stalno postojeće. A ako nešto nastaje i propada, nema taj kvalitet, karakteristiku
neprekidnosti, kontinuiteta, trajanja... I po budističkom učenju, ako pomno posmatramo bilo koji
od pomenutih faktora, što ga detaljnije posmatramo, videćemo da nastaje i propada u sve kraćim
intervalima, sve brže i brže. Čak i ako uzmemo svest, ono što vrši posmatranje, čak i ona sama je
netrajna. Kada je posmatramo, vidimo da je jedan momenat svesti nastao i prošao, da bi nastao
novi, sledeći momenat svesti, a on ponovo nastaje i prolazi. Tako, čak ni svest ne može biti naše
istinsko sopstvo, pravi identitet. Iz ovog razloga, svi ovi faktori iskustva/saznanja jesu ne-sopstvo.
Šest tipova razvrstanih na šest čula, sve ovo nije sopstvo.


Ovo je bio rezime dela sutte koji smo do sad prošli. Sada stižemo do paragrafa 16. Srećemo se sa
reči teškom za prevođenje: sakkāya.
[Čak je i kineski prevodioci nekada ne prevode, nego samo izvrše transliteraciju. Neki prevodioci
su ranije koristili "personality", što sugeriše na karakter, a ne misli se na to. Ñm: "embodiment",
mada se taj izraz uobičajeno koristi u metaforičkom značenju. Ṭhānissaro predlaže "identity".
Svaki od ponuđenih prevoda je nesavršen. Reč je izvedena od sat+kāya; bukvalno bi značila
"postojeće telo", što i nije od neke pomoći :-) ]
Pod ovim pojmom podrazumeva se sklop, kombinacija integrisanih pet sastojaka bića. Ne uzetih
svaki za sebe, već kao funkcionalna celina. Dakle, ovom rečju ukazujemo na ono iz čega se osoba
sastoji.


A kako sastojci bića nastaju? Počevši od trenutka začeća, ceo tok embrionalnog razvića počinje;
rođenje je pojava ovih pet sastojaka u svetu i ceo naš život je uzajamno dejstvo ovih pet činilaca:
telesnog oblika, osećaja, opažaja, mentalnih obrazaca i svesti. Temelj našeg bića u svetu je telo,
daje nam fizičko prisustvo u spoljašnjem svetu. A zatim, kroz telo svest interaguje sa svetom koji
je prisutan spolja, a za nas je prisutan kroz telo. I kada svest interaguje sa svetom kroz telo, ta
interakcija je kontakt. Iz tog kontakta pojavljuju se druga tri sastojka: osećaji, opažaji i mentalni
obrasci.


Gde u četiri plemenite istine da smestimo sakkāya? To je pañca upādānakkhandhā, pet sastojaka
se nalaze u formulaciji Prve plemenite istine, istine o patnji. Šta je to što dovodi sakkāya u
postojanje iz jednog života u drugi? Fundamentalni uzrok preporađanja je taṇhā - žudnja. Uzrok i
poreklo ove "osobe", lične egzistencije jeste žudnja. Uobičajeno mislimo: prvo postojimo, a zatim
imamo žudnju. Što je takođe tačno, ali tačno je i obrnuto. Zbog toga što imamo žudnju,
postojimo u ovom svetu. Ona nas dovodi u ovaj svet. Drugi način da pronađemo uzrok, poreklo
šta je to što nas konstantno dovodi nazad u ovaj svet objašnjava se u ovoj sutti. Tekst kaže:


(NASTANAK OSOBE)
16. Tako, monasi, ovo je put koji vodi nastanku osobe.(I) Čovek na oko gleda ovako: ‘To je
moje, to sam ja, to je moje sopstvo.’ Na oblike gleda ovako… Na svest o viđenom gleda ovako…
Na kontakt oka gleda ovako… Na osećaj gleda ovako… Na žudnju gleda ovako: ‘To je moje, to
sam ja, to je moje sopstvo.


Kada neko razmišlja o bilo čemu što postoji unutar ovog tela i uma, kao da je moje, kao ono što
sam ja, moje sopstvo, ovaj način razmatranja stvari je odlučujući uzok koji nas vodi nazad,
ponovo i ponovo, u ovaj krug rođenja, starenja, bolesti i smrti. Uobičajeno ne razmišljamo na
takav način, ne mislimo da to ima toliku moć. Ali ovo jeste snaga takvog obmanutog mišljenja. To
je moć da se ponovo i ponovo stvara ciklus postojanja.


A šta leži iza ove tri obmanjujuće misli? Pāli komentatori ih zovu: tri opsesije (gāha).
[u sanskritu je gṛhī -- etimološki povezano sa eng. "grip" ili "grasp", iz zajedničkog indoevropskog
korena]
Ovaj način mišljenja: "telo je moje, misli su moje" - taj način shvatanja potiče iz žudnje. Zatim,
razmatranje: "ja sam ovo" ili samo "ja sam" - neka je vrsta manifestacije taštine, zablude
izgrađene na ponosu na različite stvari sa kojima se čovek identifikuje. I zatim, mišlju: "ovo je
moje sopstvo" formuliše se neki filozofski stav koji se vrti oko ideje šta sam zaista, šta je moja
istinska esencija, prava priroda - to formira gledište o sopstvu. Ove tri dubinske sile žudnje,
taštine/obmane i pogrešnih gledišta, ove tri sile su ono što neprekidno vrti ovaj krug postojanja i
održava kretanje iz života u život. I isti obrazac uzimamo u vezi sa svim drugim faktorima
(paragrafi od 17 do 21).


Komentari kažu da ovde imamo prvu i drugu plemenitu istinu. Pokazane su na indirektan način.
Buda govori o "osobi" - sakkāya i putu koji vodi do "osobe". A u paragrafu 22 pokazaće put koji
vodi do prestanka, rastakanju pet sastojaka bića. Možemo i pozitivno formulisati: to je put koji
vodi do oslobođenja. Treba promeniti sve ove pogrešne misli ispunjene obmanom da bi se
razumeli i videli svi ovi elementi kakvi zaista jesu. U vezi sa okom, oblicima, svešću oka,
kontaktom oka, osećajima zasnovanim na vidu, žudnji - u vezi sa svima njima treba razmatrati:
"to nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo". Treba primenjivati sve ovo i u vezi sa ostalim
čulima: uhom, nosem, jezikom, telom i umom. Možemo reći da je ovo vrhunac plemenitog
osmostrukog puta. Ceo osmostruki put teži ovoj kontemplaciji svih faktora egzistencije na način
ispravnog razumevanja, pravog uvida. Sve to nije moje, nisam ja, nije moje sopstvo. I ono što
služi da podrži ovo, tj. kritika ideje o moje, ja i sopstvu - to je prethodna demonstracija odsustva
sopstva (paragrafi 10-15).


Ovde imamo kontemplaciju svih faktora iskustva kao "to nije moje, to nisam ja, to nije moje
sopstvo" i ovo je drugačiji način za formulisanje četvrte plemenite istine, vrhunac osmostrukog
puta. U naprednom stadijumu prakse nije nužno formulisati druge elemente puta, samo je najviši
stupanj ispravnog razumevanja izražen, a svi drugi su obuhvaćeni. Onda, četvrta plemenita istina
podrazumeva i treću - prestanak patnje. I tako, od paragrafa 16 do 27 imamo sve četiri plemenite
istine izažene drugačije nego obično.


Zatim se ponovo prelazi ista oblast, ali iz drugog ugla, preko anusaya - prikrivenih sklonosti i
njihovog napuštanja.


(PRIKRIVENE SKLONOSTI)
28. (I) Monasi, na osnovu oka i oblika nastaje svest o viđenom; susret to troje jeste
kontakt; s kontaktom kao uslovom nastaje [osećaj], koji se doživljava kao prijatan, bolan ili ni
bolan ni prijatan. Kada neko oseti prijatan osećaj, ako se njime oduševljava, zanese i nastavi da
ga se drži, tada je u njemu prikrivena sklonost ka strasti. Kada neko oseti bolan osećaj, ako
jadikuje, tuži i nariče, udara se u grudi i postane izbezumljen, tada je u njemu prikrivena sklonost
ka odbojnosti. Kada neko oseti ni bolan ni prijatan osećaj, ako ne razume onako kako jeste
nastanak, nestanak, zadovoljenje, opasnost i izlaz u pogledu tog osećaja, u njemu je tada
prikrivena sklonost ka neznanju. Monasi, da neko ovde i sada okonča patnju, a da ne napusti
prikrivenu sklonost ka strasti za prijatnim osećajem, da ne ukine prikrivenu sklonost ka
odbojnosti prema bolnom osećaju, da ne iskoreni prikrivenu sklonost ka neznanju u
odnosu na ni bolan ni prijatan osećaj, dakle bez napuštanja neznanja i buđenja istinskog znanja –
to je nemoguće.


Pomenuta su tri tipa osećaja i oni su korelisani sa tri različite sklonosti, duboke ishodišne
tendencije uma. Ključna reč je anusaya. Prefiks anu- znači "uporedo sa", a saya znači "ležanje".
One su duboko unutar uma, neprekidno ga prate. I kada su stimulisane, tada se aktivno
ispoljavaju i stvaraju nemir i probleme unutar uma.


Kada neko oseti prijatan osećaj, tada je uobičajena tendencija da se uživa u tome, dočekuje sa
dobrodošlicom. A zatim se drži za taj prijatan osećaj, veže se za njega. To pokazuje prikrivenu
sklonost ka strasti rāgānusaya, aktivira žudnju.


U suprotnom slučaju, nakon bolnog osećaja, fizičkog ili mentalnog, neko naginje tuzi, žalosti,
lamentiranju. Kada su ljudi u južnoj Aziji emocionalno uznemireni plaču i udaraju se u grudi,
nadvladani užasnim bolnim osećajem. Ovo pokazuje prikrivenu sklonost ka averziji - paṭigha.


Ovo su očigledni tipovi osećaja i obično naš um se ljulja napred-nazad između zadovoljstva i bola.
Ali postoji suptilan tip osećaja koji je takođe opasan, iako ga uobičajeno nismo svesni - ni prijatan
ni bolan ili neutralan osećaj.


Kada neko oseti ni bolan ni prijatan osećaj, ako ne razume onako kako jeste nastanak, nestanak,
zadovoljenje, opasnost i izlaz u pogledu tog osećaja, u njemu je tada prikrivena sklonost ka
neznanju.
Tako prikrivena sklonost ka neznanju - avijjā postaje aktivna. Buda nam kaže:
Monasi, da neko ovde i sada okonča patnju, a da ne napusti prikrivenu sklonost ka strasti za
prijatnim osećajem, da ne ukine prikrivenu sklonost ka odbojnosti prema bolnom osećaju, da ne
iskoreni prikrivenu sklonost ka neznanju u odnosu na ni bolan ni prijatan osećaj, dakle bez
napuštanja neznanja i buđenja istinskog znanja – to je nemoguće.


Drugim rečima, ove tri prikrivene sklonosti: žudnja za prijatnim, averzija prema bolnim,
tendencija ka neznanju u vezi sa neutralnim osećajem - ove tri sklonosti su uzrok patnje. Ponovo
se srećemo sa prvom i drugom plemenitom istinom. U pasusima 29-33 razvija se isti pristup i za
ostalih pet čula.


Naredni, 34. paragraf počinje na isti način. I osoba koja se trenira na budističkom putu još uvek
ima čulne sposobnosti. Kada oseti prijatan osećaj, ako se njime ne oduševljava, ne dočekuje ga
dobrodošlicom i ne veže se za njega, tada se prikrivena sklonost ka strasti ne aktivira. Kroz
praktikovanje svesnosti i uvida u domenu prijatnog osećaja, ne dozvoljava da um bude usisan
prijatnim osećajem, već se kroz svesnost obuzdavaju čula i kroz uvid razume da je osećaj samo
prijatnost koja se pojavljuje, traje neko vreme i propada, da je nestalan.


Kod bolnog osećaja, iako nismo obuzeti njime, (što ne vodi tuzi, žalosti, naricanju) još uvek postoji
prikrivena sklonost. Ali, kada smo utrenirani da ne budemo usisani tim osećajem, kroz svesnost i
uvid vežbamo da je iskorenimo. Kada se ode dublje sa uvidom i mudrošću tada se uklanjaju
prikrivene sklonosti.


Kada osetimo neutralan osećaj, kada se razume kako zaista jeste - poreklo, nestanak,
zadovoljenje, opasnost i izlaz u vezi sa tim osećajem - kada se sve to razume, počinje eliminacija
neznanja u vezi sa tim. Mora se raditi po stadijumima. Prvo, obuzdavaju se prirodne momentalne
tendencije da se reaguje na prijatne osećaje vezivanjem, na bolne averzijom, a da se ostane u
neznanju u vezi sa neutralnim. Sa te tačke obuzdavanja osoba kontemplira, posmatra prirodu
osećaja i kako ih kontemplira, prodire sve dublje u pravu prirodu osećaja. Uvidom duboko u
prirodu osećaja, počinje da slabi ove prikrivene tendencije sve dok uvid ne dosegne vrlo duboke
nivoe da se te sklonosti prekinu. Buda poručuje:


Monasi, da neko ovde i sada okonča patnju, tako što napusti prikrivenu sklonost ka strasti za
prijatnim osećajem, tako što ukine prikrivenu sklonost ka odbojnosti prema bolnom osećaju, tako
što iskoreni prikrivenu sklonost ka neznanju u odnosu na ni bolan ni prijatan osećaj, dakle napusti
neznanje i probudi istinsko znanje – to jeste moguće.


Ključna stvar je napuštanje neznanja i javljanje istinskog znanja, uz to je moguće okončanje
patnje. I zatim ponavlja za sva druga čula.


U poslednjem iskazu sadržane su treća i četvrta plemenita istina. "Napuštanje prikrivene
sklonosti" sugeriše na put, tj. četvrtu istinu, a "ovde i sada okončava patnju" na treću.
Tekst sličan paragrafima 40 i 41 javljao se i u ranijim suttama. To je još jedan način da se pokaže
niz: kada ovo uvidi, učenik postaje neopčinjen, oslobođen strasti; kroz hlađenje strasti, um je
oslobođen, a kad je oslobođen dolazi znanje "Slobodan sam":


(OSLOBOĐENJE)
40. Kada ovo uvidi, monasi, dobro upućen plemeniti učenik prestaje da bude opčinjen okom,
opčinjen oblikom, opčinjen svešću o viđenom, opčinjen kontaktom oka, opčinjen osećajem,
opčinjen žudnjom. Prestaje da bude opčinjen uhom… prestaje da bude opčinjen nosom…
prestaje da bude opčinjen jezikom… prestaje da bude opčinjen telom… prestaje da bude
opčinjen umom, opčinjen objektima uma, opčinjen svešću o spoznatom, opčinjen kontaktom
uma, opčinjen osećajem, opčinjen žudnjom.
41. Pošto nije opčinjen, u njemu više nema žudnje. Prestankom žudnje [njegov um] postaje
slobodan. Kada je slobodan, dolazi znanje: ‘Slobodan sam.’ Plemeniti učenik razume: ‘Ovo je
poslednje rođenje, proživljen je svetački život, učinjeno što je trebalo učiniti. Nema više
preporađanja ubilo koji oblik bivanja.’”
Završetak je vrlo bitan: Tako reče Blaženi. Zadovoljni, monasi se obradovaše rečima Blaženoga. I
dok je ovaj govor još trajao, zahvaljujući nevezivanju, umovi šezdesetorice monaha postadoše
oslobođeni otrova.


Ovaj je kraj specifičan - tokom govora koji je jako moćan, dok su samo sedeli i slušali šezdeset
monaha je postiglo stupanj arahanta.


Komentari kažu: Nema ničeg čudesnog u činjenici što je šezdeset monaha postalo arahanti kada
je Buda prvi put izložio ovu suttu. Ali svaki put kad su je Sāriputta, Moggallāna i osamdeset
drugih velikih učenika podučavali, šezdeset monaha postali bi arahanti. U Šri Lanki poštovani
Maliyadeva izlagao je ovu suttu na šezdeset mesta i svaki put bi šezdeset monaha doseglo
oslobođenje. Ali kada je poštovani Tipiṭaka Ćūḷanāga ovu suttu izlagao velikoj grupi ljudi i
božanstava, na kraju govora hiljadu monaha postadoše arahanti, a među božanstvima samo
jedno je ostalo neprobuđeno.


Praksa
1. Čitaj šest grupa po šest [3-9] iznova i iznova, u sebi ili naglas kao podršku u razumevanju
uslovljenog nastanka.
2. Da li su sklonosti koje si imao u prošlosti, a za koje je jasno da sada nisu prisutne, sklonosti za
koje možeš iskreno reći da su okončane? Neka ova refleksija nadahne poverenje u mogućnost da
će se sve prikrivene sklonosti koje sada uzrokuju patnju jednom okončati.[/u]

7

Pali kanon grupa / Odg: 85. Ćhaćhakka sutta (MN148) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Februar 17, 2025, 13:38:54 »

Tekst sutte:
https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/maddhima-nikaya/mn-148-chachaka-sutta/

8

Pali kanon grupa / 86. Ćhaćhakka sutta (MN148) - beleške 2

« Poslednja poruka vasilije poslato Februar 13, 2025, 13:15:41 »

 U našoj sutti koju smo započeli prošlog puta, Buda je odmah dao sažetak pominjući šest grupa po
šest:


„Šest unutrašnjih područja čula treba razumeti. Šest spoljašnjih područja čula treba razumeti.
Šest vrsta svesti treba razumeti. Šest vrsta kontakata treba razumeti. Šest vrsta osećaja treba
razumeti. Šest vrsta žudnje treba razumeti.


Već smo prošli kroz unutrašnje i spoljašnja područja, a obradili smo i klase svesti. Dolazimo do
paragrafa 7, o vrstama kontakta:


7. (IV) „’Šest vrsta kontakata treba razumeti.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čime je tako rečeno? Na
osnovu oka i oblika, nastaje svest o viđenom; susret to troje jeste kontakt. Na osnovu uha i
zvukova, nastaje svest o čujnom; susret to troje jeste kontakt. Na osnovu nosa i mirisa, nastaje
svest o omirisanom; susret to troje jeste kontakt. Na osnovu jezika i ukusa,
nastaje svest o okušanom; susret to troje jeste kontakt. Na osnovu tela i opipljivih stvari, nastaje
svest o dodirnutom; susret to troje jeste kontakt. Na osnovu uma i objekata uma, nastaje svest o
spoznatom; susret to troje jeste kontakt. U vezi s tim je rečeno: ‘Šest vrsta kontakata treba
razumeti.’ To je četvrta grupa od šest.


Ova reč na paliju uzima se metaforično. Reč originalno ima fizičko značenje:
phassa, kao i naša reč "kontakt", izvorno je značila dodir. Ovde je kontakt objašnjen u terminima
druge jedne reči: saṅgati - združenost, zajednica. Čega? Tri stvari: oka, oblika i svesti oka. A slično
je i za ostala čula. Ali, da bi se razumelo šta se dešava tokom kontakta, moramo da objasnimo
detaljnije šta se podrazumeva pod ovim susretom. Nije to samo dodavanje sastojaka kao kad
pravimo kolač, već postoji određeni redosled.


BB: Ovako ja objašnjavam kontakt - to je susret svesti sa svojim objektom kroz unutrašnje
područje čula. Ponekad se unutrašnje područje zove vratima čula (dvāra, kao eng. door).
Možemo reći da sposobnost čula funkcioniše kao kapija kroz koja svest izlazi (metaforično
rečeno) da sretne objekat. Ili objekat ulazi kroz ta vrata da bi sreo svest. Ovaj događaj kada svest
sreće objekat čula kroz područje čula - taj događaj zovemo kontaktom.


Kontakt se dešava munjevito, (ali vrlo suptilno, praktično neprimetno) odmah okida osećaj i
opažaj, kao i druge stvari - misli, namere itd. Nekad je percepcija istaknuta, naročito u slučaju
vizuelnih iskustava; generalno kada vidimo ili čujemo nešto, odmah razlikujemo šta je to.
Vizuelna/auditivna percepcija momentalno nadvladava, zagluši kontakt. Kroz druga čula (miris,
ukus, dodir), uopšteno osećaj biva istaknut u prvi plan i to će pokriti dešavanje kontakta. Kroz
vrata uma naši ciljevi, namere, misli - one su najistaknutije - one pokrivaju sam događaj kontakta.


I tako, kontakt je samo kao vratar ekskluzivnog i dobro obezbeđenog hotela gde odsedaju glumci,
sportisti, poznate ličnosti... Niko ne obraća pažnju na vratara , skoro kao da je deo zgrade. Ali on
je tu da pozdravi svakoga ko ulazi ili izlazi. Na poznate ličnosti svi obraćaju pažnju, a vratar ostaje
neprimećen, ali on je tu da ih pusti unutra/napolje. To je uloga kontakta kao neupadljive figure.
Da ga nema, ne bi bilo osećaja, opažaja, mentalnih obrazaca...


U sledećem pasusu čitamo:


8. (V) „’Šest vrsta osećaja treba razumeti.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čime je tako rečeno? Na
osnovu oka i oblika, nastaje svest o viđenom; susret to troje jeste kontakt; s kontaktom kao
uslovom osećaj nastaje. Na osnovu uha i zvukova, nastaje svest o čujnom; susret to troje jeste
kontakt; s kontaktom kao uslovom osećaj nastaje. Na osnovu nosa i mirisa, nastaje svest o
omirisanom; susret to troje jeste kontakt; s kontaktom kao uslovom osećaj nastaje. Na osnovu
jezika i ukusa, nastaje svest o okušanom; susret to troje jeste kontakt; s kontaktom kao uslovom
osećaj nastaje. Na osnovu tela i opipljivih stvari, nastaje svest o dodirnutom; susret to troje jeste
kontakt; s kontaktom kao uslovom osećaj nastaje. Na osnovu uma i objekata uma, nastaje svest
o spoznatom; susret to troje jeste kontakt; s kontaktom
kao uslovom osećaj nastaje. U vezi s tim je rečeno: ‘Šest vrsta osećaja treba razumeti.’ To je peta
grupa od šest.


Osećaj je način na koji mi iskusimo objekat. I osećaj se odvija sa svakim iskustvom objekta. Može
biti prijatan, bolan i ni-prijatan-ni-bolan (adukkham-asukhā vedanā). Ovo se sve odvija vrlo, vrlo
brzo, tako brzo da i ne primetimo. I kroz svaka od vrata čula imamo odgovarajući osećaj.


9. (VI) „’Šest vrsta žudnje treba razumeti.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čime je tako rečeno? Na
osnovu oka i oblika, nastaje svest o viđenom; susret to troje jeste kontakt; s kontaktom kao
uslovom osećaj nastaje; s osećajem kao uslovom žudnja nastaje. Na osnovu uha i
zvukova, nastaje svest o čujnom; susret to troje jeste kontakt; s kontaktom kao uslovom
osećaj nastaje; s osećajem kao uslovom žudnja nastaje. Na osnovu nosa i mirisa, nastaje svest o
omirisanom; susret to troje jeste kontakt; s kontaktom kao uslovom osećaj nastaje; s osećajem
kao uslovom žudnja nastaje. Na osnovu jezika i ukusa, nastaje svest o okušanom; susret to troje
jeste kontakt; s kontaktom kao uslovom osećaj nastaje; s osećajem kao uslovom žudnja nastaje.
Na osnovu tela i opipljivih stvari, nastaje svest o dodirnutom; susret to troje jeste kontakt; s
kontaktom kao uslovom osećaj nastaje; s osećajem kao uslovom žudnja nastaje. Na osnovu uma i
objekata uma, nastaje svest o spoznatom; susret to troje jeste kontakt; s kontaktom kao uslovom
osećaj nastaje; s osećajem kao uslovom žudnja nastaje. U vezi s tim je rečeno: ‘Šest vrsta žudnje
treba razumeti.’ To je šesta grupa od šest.


Ovde već uočavamo u koju je svrhu Buda skicirao niz različitih događaja koji sačinjavaju proces
iskustva. Objektiv usmerava ka žudnji. Jer žudnja je jedna ključna karika u lancu nastanka dukkhe
- patnje. I da bi se lanac pokidao mora se uvideti kako žudnja nastaje.


Ne samo da Buda nabraja članove u nizu, već pokazuje poreklo, kako žudnja nastaje. U svakom
od slučajeva ide nazad na sam početak. Javljanje kontakta je automatsko. Pojavljivanje osećaja,
takođe. Zatim: "s osećajem kao uslovom žudnja nastaje" - ovaj deo nije automatski. Ovo je mesto
gde se može prekinuti krug, krug koji nas neprekidno zaključava u proces kojim proizvodimo još
patnje za same sebe. Popuštanjem žudnji i izdancima žudnje poput mržnje, ljubomore, ljutnje,
nadmetanja, vezivanja... Kroz sve ovo proizvodimo i primamo još patnje u svakodnevnom životu.
I ploveći niz ovaj tok žudnje, upuštamo se u aktivnosti koje će izgraditi karmu - akcije sa
potencijalom i silom da generišu novu egzistenciju, novo stanje postojanja unutar saṃsāre. I
onda ova žudnja u sadejstvu sa karmom, na kraju generiše novu egzistenciju u vreme smrti,
proizvodi novo rođenje, starenje i smrt. To je ciklus postojanja. To je ciklus saṃsāre.


I tako, ključna stavka u tom procesu jeste žudnja. Sada Buda dovodi izlaganje šest grupa po šest
do kulminacije, pokazujući kako kod obične, neuke osobe, normalno čulno iskustvo, koje
uzimamo samo kao nešto što se dešava rutinski, u stvari na suptilnom nivou predstavlja skriveni
mehanizam koji generiše još žudnje. I to je zbog ponavljanog popuštanja ovoj žudnji, prepuštanja
matici žudnje, slavljenja te žudnje...


Tako stvaramo patnju i stalno nastavljamo svoje postojanje unutar saṃsāre. Šta održava žudnju?
Šta je podržava? Šta joj je duboki koren? Aviđđā - neznanje. A šta je lek / protivotrov za
neznanje? Mudrost - paññā.


Buda u sledećem odeljku postavlja temelje za ovu mudrost pokazujući šta treba videti mudrošću.
To je bezlična priroda svih fenomena kojih se neko drži i identifikuje se sa njima kao: "ovo je moje
sopstvo".


Iz žudnje se razvija vezanost. Ta vezanost je, u stvari, sledeći faktor u uslovljenom nastanku.
Jedan od oblika koji vezivanje uzima je držanje za činioce individualnog identiteta kao "ovo je
moje; ovo sam ja; ovo je moje sopstvo". Za otpuštanje ove identifikacije sa stvarima
koje se smatraju kao "ja i moje", potreban je uvid i mudrost. A to je razumevanje ovih fenomena
kroz odsustvo sopstva. U narednom odeljku Buda će to demonstrirati.


BB: Po mom ličnom shvatanju Budinog učenja anatte, poenta nije prihvatiti doktrinu da nema
sopstva. Ovo se obično objašnjava kao poenta učenja o anatti. Mislim da to nije slučaj. A nije ni
tačno da Buda podučava da postoji suptilno sopstvo. On nas uči da ovi različiti fenomeni nisu
sopstvo, jer njegovo učenje ima praktičnu svrhu, a to je da se razbije vezivanje, da se razbije
identifikacija sa stvarima kao sopstvom. Sama ideja o sopstvu, imati sopstvo, to je neka vrsta
bolesti, simptom vezivanja.


I Buda koristi ovo učenje o anatti da se zapita šta to smatramo sopstvom. Zatim sagovornik
obično kaže: ovo ili ono je moje sopstvo. Kada se tako identifikuje nešto što se smatra sopstvom,
tada će Buda pitati da li je to trajno ili promenljivo. A zatim će odatle voditi do zaključka da ono
što je promenljivo/netrajno ne može biti identifikovano kao sopstvo.


Ali Buda nastavlja da koristi reč "sopstvo" kao validnu notaciju/ideju u vezi sa empirijskom
osobom kao vršiocem radnje (u smislu nekoga ko nosi ličnu odgovornost za dela, čini lični napor
za pročišćenje, oslobođenje).
Buda će reći: "ti moraš da se pročistiš, da radiš na sopstvenom oslobođenju; niko ne može
pročistiti drugoga."
I koristi attā, istu reč kao "sopstvo". Ovo je validna ideja sa ograničenim delovanjem, sve dok se
ne uzme da označi nekakvu trajnu osnovu za ličnu identifikaciju. Sve dok se uzima da pogodno
označi pojedinačnu empirijsku osobu.


A kada postane objektom vezivanja, metafizičke spekulacije, tada sagovornik treba sam za sebe
da istraži šta to smatra sopstvom. Postavljajući to pitanje, tada će uvideti da je ova osnova
identifikacije netrajna. I zbog toga, nije stvarno zadovoljavajuća. Nije temelj sigurnosti i istinske
sreće. I zbog svoje netrajnosti, nezadovoljavajuće prirode, ne treba se s tim identifikovati (kao
sopstvom u smislu istinskog, supstancijalnog, trajnog temelja individualnog identiteta.)


Sada se okrenimo pasusu 10. Vidimo kako Buda primenjuje ovo istraživanje predstave o sopstvu:


10. (I) Ako bilo ko kaže ‘Oko je sopstvo’, to nije održivo. Nastanak i prestanak oka su vidljivi,
a kako su nastanak i prestanak oka vidljivi, iz toga bi sledilo: ‘Moje sopstvo nastaje i nestaje.’
Zato nije održivo za bilo koga da kaže: ‘Oko je sopstvo.’ Otuda oko nije sopstvo.


BB: Čini se malo teško razumljivo da neko smatra da je oko sopstvo, u smislu da se cela osoba
svede na oko. Mislim da se oko uzima samo kao deo celog kompleksa, aspekt celog psihofizičkog
entiteta koji neko smatra sopstvom.


I tako, ako neko kaže da je "oko" njegovo sopstvo mora ispitati oko. A pod ispitivanjem ne
podrazumevamo samo neformalan pristup, već ispitivanje sa uvidom. I kada se obrati pažnja ka
fenomenu oka (sa uvidom) uočava se da je ova čulna sposobnost vida, podložna stalnom
nastanku i prestanku. I tako, čulna sposobnost oka stalno "dolazi" u postojanje i iz njega "izlazi"
(nastanak-prestanak) mnogo puta u sekundi. Ako je oko moje sopstvo, moramo reći: moje
sopstvo se pojavljuje i propada. Ali ovo nas vodi do čudnih posledica. Nastankom i prestankom u
svakom trenutku, imamo drugo sopstvo u svakom momentu. Neko može reći: nije oko u svakom
pojedinačnom trenutku ono što je sopstvo, već oko kao neprekidan entitet. Ali kako oko stalno
nastaje i prestaje, imali bismo sopstvo koje to isto čini. To zvuči vrlo nezadovoljavajuće. Znači da
stalno imamo različito sopstvo u svakom momentu. Ili sopstvo koje samo sačinjeno od
razdvojenih momenata, sa prekidima. To je dosta različito od našeg uobičajenog shvatanja
sopstva kao nešto što je konstantno, kontinualno, održava svoj identitet tokom vremena.
[U indijskoj misli Budinog vremena, ideja attā (metafizička ideja) sugeriše predstavu nečeg
zauvek trajnog sa stabilnom i neprekidnom egzistencijom.]
Iz ovog razloga Buda kaže: nije održivo, nije validno ni za koga da kaže - "ovo je moje sopstvo". I
sledi zaključak: otuda, oko nije sopstvo.


Slično je i ako bilo ko kaže: oblik je sopstvo. Možda je malo čudno da bilo ko kaže da su vidljivi
objekti naše sopstvo. Ali ljudi se nekad identifikuju sa predmetima tako duboko, npr. kolekcionari
sa svojim zbirkama. Može se misliti: oblici su moji (BB: ovo bi više bio protivotrov za vezivanje,
nego za identifikaciju sa spoljašnjim objektima kao da je sopstvo). Može se misliti spoljnji objekat
je moj. I kada se misli nešto je moje, želi se zadržati neprekidno vlasništvo nad time. Ali, izgleda
da spoljašnji objekti nastaju i propadaju i na kraju ih više nema. U krajnjem smislu, ništa nije
stvarno moje. Čak ni ovo telo ne mogu uzeti da je istinski moje.


Zatim, ako bilo ko kaže: "svest oka je moje sopstvo", tj. događaj saznavanja vidljivog objekta, to
nije održivo jer svest oka nastaje i nestaje.
Kontakt oka se uobičajeno dešava tako brzo da je teško identifikovati se s njim. Ali u meri u kojoj
se identifikujemo sa celim procesom - kao da je moje, onda se i kontakt uključuje, osećaj se
uključuje, dotle da se uživa u žudnji - ona je izvor zadovoljstva, uživanja, neko se identifikuje sa
žudnjom samom i uzima da je žudnja njegovo istinsko sopstvo. Postoje i postojali su filozofi sa
idejom da je "volja za životom" naš pravi identitet, a to je drugo ime za žudnju. Ali čak i ova
žudnja podložna je nastanku i prestanku. Pa ako istražimo žudnju, to ne može biti uzeto kao
sopstvo.


Zatim se može iskoristiti isto istraživanje na svako od čula sve do kraja paragrafa 15.

9

Pali kanon grupa / 85. Ćhaćhakka sutta (MN148) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Februar 06, 2025, 14:31:36 »

Kratak sadržaj sutte
Dubok i prodoran govor o kontemplaciji svih faktora čulnog iskustva i odsustva sopstva.


Beleške
Na našem kursu trenutno smo u oblasti VII Negovanje mudrosti i do sada smo prošli kroz brojne
sutte: Sammādiṭṭhi sutta, Ćūla-sīhanāda sutta, Alagaddūpama sutta, Mahā-taṇhāsankhaya
sutta.


Sve se one tiču razjašnjavanja, pročišćavanja, izoštravanja razumevanja Dhamme, izbegavanja
pogrešnih gledišta i postizanja ispravnog razumevanja. Sada ćemo se sresti sa nekoliko sutta koje
se bave primenom ispravnog razumevanja za razvoj uvida i mudrosti koja će voditi do potpunog
oslobođenja. I do sada je bilo sutta koje su svoji kulminaciju dostizale u opisu krajnjeg
postignuća, no, u suttama koje ćemo obrađivati narednih nekoliko nedelja fokus je na razvoju
uvida.


Sutta koju sada počinjemo daje vrlo kompresovan (ali i vrlo sistematičan) prikaz toka
vežbanja/prakse koji će voditi do razvoja uvida. Za one koji su upoznati sa sistemom razvoja
uvida u Visuddhimaggi i nizom koji ide korak po korak do nivoa uvida i znanja (vipassanāñāṇa),
ničega od toga nema u starim suttama. Različite rane budističke tradicije obrađivale su proces
razvoja uvida na različite načine. Rane sutte u osnovi se bave time šta je uvid koji treba postići i
šta je materijal na kome treba raditi da bi se postigao uvid. Sa ovim se srećemo na vrlo
kompaktan način u sutti MN 148.


Sutta počinje kada Buda živi u Sāvatthīju, u Đetinom gaju. Poziva monahe i obraća im se:


„Monasi, podučiću vas govorom o Dhammi, koja je divna na početku, divna u sredini i divna na
kraju, pravog značenja i izraza, upućuje na potpuno zaokružen i pročišćen svetački život."


Ovaj uvod se poziva na opis koji Buda uobičajeno koristi da se opiše Dhamma u celini. Recimo,
možemo ga naći u MN 27 Ćūla-hatthipadopama sutta - Kratkom govoru o poređenju
sa otiskom stope slona, kada Buda daje opšti prikaz učenja. Kaže:


11. Isto tako, brahmane, Tathāgata se pojavljuje u ovome svetu, plemenit i potpuno probuđen,
usavršen u znanju i ponašanju, srećan, znalac svetova, nenadmašni vodič onima kojima je
potreban putokaz, učitelj božanskim i ljudskim bićima, budan, blažen. Snagom vlastite spoznaje
razumeo je i zna da objasni ovaj svet, sa njegovim božanstvima, Mārama i Brahmama, zajedno
sa pokolenjem isposnika i brahmana, plemenitih i običnih ljudi. U skladu sa njegovom formom i
suštinom, on propoveda ovo učenje divno na početku, divno u sredini, divno na kraju. On je
oličenje svetačkog života, tako celovitog i pročišćenog.


Tu je opis korišćen u vezi sa učenjem u celini. Ali u sutti Šest grupa po šest, isti taj opis
Buda koristi u vezi sa ovim konkretnim učenjem koje će izneti. To je vrlo neobično, u stvari
verovatno je jedina sutta u celoj Sutta piṭaki koja koristi ovakav uvod - kao način da se stavi
poseban naglasak na važnost samog govora.


Zatim Buda zamoli monahe da slušaju i prate pažljivo. Kao i obično, prvo daje koncizni prikaz:


3. „Šest unutrašnjih područja čula treba razumeti. Šest spoljašnjih područja čula treba razumeti.
Šest vrsta svesti treba razumeti. Šest vrsta kontakata treba razumeti. Šest vrsta osećaja treba
razumeti. Šest vrsta žudnje treba razumeti.


Treba ih razumeti prvo konceptualnim znanjem, znati šta su, zatim treba kontemplirati uz pomoć
vipassanāñāṇa - uvidom, da bi se postigla istinsko ostvarenje, pravo razumevanje šta su i koje su
im prave karakteristike.


Nakon ovog sinopsisa, Buda će elaborirati. Ovo će se dalje progresivno širiti u nabrajanju. Prvo:


(I) „’Šest unutrašnjih područja čula treba razumeti.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čime je tako
rečeno? Postoje područje oka, područje uha, područje nosa, područje jezika, područje tela i
područje uma. U vezi sa tim je rečeno: ‘Šest unutrašnjih područja čula treba razumeti.’ To je prva
grupa od šest.


Zvuči vrlo prosto, ali šta se u stvari smatra pod ovih šest područja?


Govorimo o oku kao području itd. Svako od ovih pet fizičkih čula služi kao područje. Šta mislimo
kada ovo zovemo područjem? To je čulna sposobnost uzeta kao osnova za pojavljivanje svesti.


Budističko učenje ne vodi računa o fiziološkom razumevanju čulnih organa, ono se bavi
razumevanjem prirode svesti iskustava. A svest iskustava je uvek iskustvo kroz čula (u širokom
smislu, uključujući i um kao čulnu sposobnost). I tako, kada govorimo o svakoj od ovih fizičkih
osnova čula (oko...telo) oni se ne smatraju pukim fizičkim organima čula, već kao organi čula koji
funkcionišu kao osnova, podrška i mogućnost za nastanak odgovarajućeg tipa svesti.


U sistematizovanoj budističkoj filozofiji Abhidhammi, ono što se zove područjem/osnovom oka
nije ceo fizički organ, već specifičan tip fine materije koja postoji unutar oka sposoban da reaguje
na svetlost, oblike, boje (odgovarajuće talasne dužine, rečeno modernim jezikom) i da ih primi i
načini dostupnim umu. Ceo fizički organ oka je u tom smislu podređen pomenutom aspektu
osnove oka. Ceo organ oka je razvijen, evoluirao - moderno rečeno, da bi nam omogućio da
vidimo oblike u mnogo detalja. I tako, fotoosetljiva supstanca apsorbuje svetlost, kanališe ga do
optičkog nerva da njime signal može biti prenet do mozga i tamo transformisan u vizuelne
predstave.


Ono što zovemo osnovom uha nisu lepezasti parni organi na glavi, već materija duboko unutar
samih organa, koja može reagovati tako što primi vibracije, transformiše ih u signale koje mozak
prihvata kao smislene zvuke.


Osnova nosa - tip materije unutar nosne šupljine koja je sposobna da primi mirise i odgovori na
njih. Osnova jezika je raširena po celom mišićnom organu jeziku, a to su receptori ukusa. Osnova
tela je raširena po celoj površini tela, po koži, a takođe i na velikim unutrašnjim područjima; taj
aspekat kože, membrana, tkiva sposoban da odgovori na taktilne senzacije i učini ih dostupne
umu.


Ono što zovemo osnovom/područjem uma po budizmu nije mozak, već je to um u smislu
sposobnosti koja je u mogućnosti da,
1) s jedne strane, primi objekte drugih pet čulnih sposobnosti - objekte drugih pet čulnih svesti
koje su jedinstvene za svako čulo ponaosob.
[Objekti drugih čula su jedinstveni za njihovo posebno područje/osnovu. Recimo osnova oka
može primiti jedino vidljive oblike, neće primiti zvuke.] Ali osnova uma može primiti druge čulne
objekte (sve nijh) i
2) takođe poseduje svoju posebnu klasu objekata - apstraktne objekte (brojevi, ideje...).


Ovo su šest unutrašnjih područja čula u smislu da prožimaju naš individualni organizam, telo i
um.


Dolazimo do šest spoljašnjih područja. Ovde imamo područje oblika - ovo zovemo vidljivim
formama, objektima;
područje zvukova - zvuci;...mirisi...ukusi...taktilno područje - opipljivi objekti.
Šesto je područje objekata uma, ono uključuje klasu objekata specifičnih za sposobnosti uma. Ali
ovi objekti nisu objekti bilo kog drugog čula - jedinstveni su za područje uma. Uključiće osećaje,
raspoloženja itd. biće objekat pažnje kao deo objekata uma. Kada postanemo svesni svojih misli -
i to je deo objekata uma; bilo koji koncepti itd.


Dolazimo do treće grupe šestica, tj. šest klasa svesti. Izlaganje stiže do važne tačke:


6. (III) „’Šest vrsta svesti treba razumeti.’ Tako je rečeno. A u vezi sa čime je tako rečeno? Na
osnovu oka i oblika, nastaje svest o viđenom; na osnovu uha i zvukova, nastaje svest o čujnom;
na osnovu nosa i mirisa, nastaje svest o omirisanom, na osnovu jezika i ukusa, nastaje svest o
okušanom, na osnovu tela i opipljivih stvari, nastaje svest o dodirnutom i
na osnovu uma i objekata uma nastaje svest o spoznatom. U vezi s tim je rečeno: ‘Šest vrsta
svesti treba razumeti.’ To je treća grupa od šest.


Ovo je vrlo važna izjava ("...na osnovu oka i oblika...") jer pokazuje da svest zavisi od, možemo ga
tako nazvati, nezavisno postojećeg sveta. Drugim rečima, to je svet koji je dat, svest iskustava.
Svest sama pojavljuje se na osnovu ranije postojećeg, datog, pre toga determinisanog
materijalnog sveta; na osnovu sveta koji nije samo projekcija svesti, nije samo manifestacija uma.


A onda stanja svesti nastaju i zavise od dve stvari: unutrašnjeg područja i spoljašnjeg područja
čula. Za svest oka, unutrašnje područje je oko, spoljašnje su oblici. Prvih pet tipova svesti
pojavljuju se svako zavisno od svog specifičnog čulnog organa i svog specifičnog tipa objekata.


Uobičajeno iskustvo je sve ovo zajedno - konglomerat u celini, ali ako obratimo pažnju na
sopstveno iskustvo, videćemo kako je sastavljeno od individualnih činova svesti.


Šesti tip svesti je manoviññāṇa, svest uma. Manoviññāṇa to je svest uma koja nastaje na osnovu
mano - uma i dhamma - objekata uma (bilo šta što može biti objekat uma, ne uključujući drugih
pet tipova čulnih objekata). Ovo je ono po čemu se manoviññāṇa razlikuje od drugih pet tipova
svesti. Svaki od drugih pet tipova svesti uzima samo jedan tip objekata - njegov specifični tip
objekata. Ali svest uma radi kroz osnovu uma, mano - u mogućnosti je da uzme objekat drugih
tipova svesti.


Primer: oko i svest oka donose nam boju predmeta kao podatak (npr. nebo i farmerke), a zatim
um uzima tu boju donetu kroz ćakkhuviññāṇa (svest oka), mano je preuzima i iako su to razne
nijanse, mano ih kategorizuje kao istu boju. A zatim manoviññāṇa postaje svesna da je to sve
plava boja. Mano procenjuje da su obe nijanse plave, a manoviññāṇa je svest plavog. I mano i
manoviññāṇa (osnova uma i svest uma) ovde funkcionišu kroz oko kao kapiju i uzimaju
boju/formu kao svoj objekat. One grade vizuelnu kogniciju na osnovu svesti oka.


Pretpostavimo da čujemo niz nota. Svest uha ih pokupi, ali svest uha nije sposobna da pretvori tu
seriju nota u melodiju. Svest uha funkcioniše samo kao sakupljač zvukova, ne zna ništa o
značenju zvukova, nema nikakvu sposobnost da sintetiše zvuke u smislenu celinu. (Mocart ili
Elvis, sve joj je jedno.) Ono što se dešava je da svest uha uzima niz zvukova, redom jedan za
drugim i zatim ih osnova uma spoji, tokom vrlo složenog procesa koji ide od svesti uha do osnova
uma i nazad, više puta jako brzo. A zatim, na nivou svesti uma manoviññāṇa, koja je svesna svega
ovoga dok se događa, odvija se prepoznavanje melodije.


Uzmimo slušanje i razumevanje izgovorenog kao primer. Ono što prepoznavanje znači, to je
spona mano i manoviññāṇa. Tako svest uha prima zvuke i vrlo brzo prosleđuje ka mano (vrlo brzo
se odigravaju procesi prikupljanja i prosleđivanja, stalno jedan za drugim), a zatim se sinteza
odigrava i na osnovu prošlih iskustava, razumemo ove zvuke kao smislene. Različite izgovorene
reči spajaju se u smislene rečenice. I sve ovo se odvija tako brzo da možete sedeti tu i hvatati
beleške ne shvatajući da se u vašem toku svesti ovo treperenje stalno odigrava napred-nazad. Ne
morate čekati ni delić sekunde da se um pomeri od mano do svesti uha ili obrnuto.
(nastaviće se...)

10

Pali kanon grupa / 84. Mahā-taṇhāsankhaya sutta (MN38) - beleške 5 (završetak)

« Poslednja poruka vasilije poslato Januar 30, 2025, 13:13:05 »

Nalazimo se u odeljku 26 (KRUG EGZISTENCIJE: OD ZAČEĆA DO ZRELOSTI) koji opisuje kako se
začeće embriona odigrava kao spoj tri stvari. Buda počinje ovaj odeljak kako bi predstavio ono
što možemo zvati konkretnim, biološkim terminima i u tim terminima daje primer za formulu
uslovljenog nastanka (do sada je predstavljao formulu na apstraktan način). Ovo je
biološki/organski način, preko odvijanja životnog procesa.


Prvo imamo začeće embriona kroz prisustvo ova tri faktora: spajanje majke i oca; plodnost
majke; prisustvo gandhabbe. Prošle nedelje smo objasnili da je to biće koje je spremno za
preporađanje, kao biće u međustanju. Ono je odvojeno od prethodnog načina postojanja, traži
uslove za novo preporađanje i karmički je, na neki način, sklono ovim konkretnim roditeljima, tj.
preporađanju preko njih. Kada se svi ovi uslovi pojave zajedno, događa se začeće embriona. U
drugom jednom Budinom govoru DN15 (Mahā-nidāna sutta-Veliki govor o uzročnosti), ono što
se ovde zove začeće embriona zove se "začeće svesti u materici".


BB: Pomenutu gandhabbu smatram kao kombinaciju pet sastojaka, ali je rūpakhanda - sastojak
telesne forme vrlo suptilnog tipa, uobičajeno ne bi bio vidljiv za ljudske oči.


Kada je gandhabba prisutna i kada se odvija spajanje majke i oca, sastojak svesti pada u matericu
i majci počinje trudnoća. To je začeće embriona. U uobičajenim terminima uslovljenog nastanka:
gandhabba iz prošlosti donosi neznanje, mentalne obrasce i svest koja padaujći u majčinu utrobu
predstavlja svest koja pada u novi život. Takođe, sa prvim momentom svesti koji se pojavljuje u
novom životu, pojavljuje se i nāmarūpa. Tako je začeće embriona završeno.


27. Majka tada nosi plod u materici devet ili deset meseci, s mnogo brige, kao težak teret. Kad
prođu devet ili deset meseci, majka se porađa s mnogo brige, kao težak teret. Kada se dete rodi,
hrani ga sopstvenom krvlju, jer se majčino mleko naziva krvlju unutar prakse Plemenitog.


Kada dete izađe iz materice, šest čulnih sposobnosti počinju da uspostavljaju kontakt sa svetom. Dete raste i
sposobnosti se razvijaju. Pominju se igre iz Indije toga doba, neke od njih su se održale do danas.


Kako odrasta, upušta se u pet struna zadovoljstava čula:


28. Kada odraste i sposobnosti mu se razviju, dete se igra igračkama kao što su mali plugovi i
klis, prevrće se, pravi male mlinove, stvari i vozila, lûk i strelu.
29. Kad odraste i sposobnosti mu se [još više] razviju, mladić uživa u svojih pet struna
zadovoljstava čula, oblicima dostupnim oku… zvukovima dostupnim uhu… mirisima dostupnim
nosu… ukusima dostupnim jeziku… predmetima dostupnim telu, koji su primamljivi, poželjni,
prijatni i dopadljivi, povezani sa željom za zadovoljstvima čula i podsticajni za strast.


Sve ovo označava šest područja čula koja uspostavljaju kontakt sa svojim objektom. Naredni
pasus će nam pokazati kako od ovog kontakta čula sa objektom osoba počinje da stvara nove
uslove koji će kreirati novi krug vezivanja, novi nivo robovanja, nastavljajući ciklus postojanja:


(NASTAVAK KRUGA)
30. Kad vidi oblik okom, žudi za njim ako je prijatan; oseća odbojnost ako je neprijatan. Živi tako
bez čvrsto ustaljene svesnosti tela, ograničenog uma i ne razume onako kako zaista jeste
oslobođenje uma i oslobođenje mudrošću, u kojem ta loša mentalna stanja nestaju bez ikakvog
ostatka. Zaokupljen tako sviđanjem i nesviđanjem, koji god osećaj da oseti – prijatan, bolan ili ni
bolan ni prijatan – oduševljava se tim osećajem, oberučke ga prihvata i čvrsto drži.


Termini za sviđanje/nesviđanje su: anurodha / paṭivirodha. Osoba obično uživa u prijatnim
osećajima, veže se za njih. A šta se dešava sa neprijatnim iskustvima? Uobičajeno je da se u njima
ne uživa (nije baš tipično). Osoba se onda okreće od njih i traži neki drugi prijatan osećaj kao
kakav izlaz za slučaj nužde. Zatim uživa u tom prijatnom osećaju. Kada se iskusi neutralan osećaj:
- ako je on vrlo miran, može se osetiti suptilni užitak;
- ako je vrlo tup osećaj u pitanju, postaje nam dosadan i tragamo za nečim uzbudljivim i prijatnim
kako bismo mu pobegli.


Na ovaj način, bez obzira koji tip osećaja je u iskustvu - direktno ili indirektno taj osećaj će biti
okidač za neku vrstu užitka ili žudnje.


Tako, u njemu se javlja oduševljenje osećajima. A oduševljavanje osećajima znači vezivanje. S
vezivanjem kao uzrokom, bivanje [nastaje]; s bivanjem kao uzrokom, rođenje; s rođenjem kao
uzrokom, starost i smrt, žalost, naricanje, bol, tuga i očaj nastaju. Tako nastaje
čitav ovaj okean patnje.


Prvo se oduševljava osećajima, to znači vezivanje. Imamo nekoliko faza u nizu uslovljenog
nastanka: na početku je osećaj (vedanā); zatim, bilo koji osećaj da se iskusi, pojedinac se njime
oduševljava i dočekuje dobrodošlicom, rekli bismo da to označava žudnju. To je prvi nivo
odgovora na osećaj. Držimo se za njega i nastavljamo da se oduševljavamo njime. Ovo
neprekidno oduševljavanje osećajima - to je vezivanje. A onda bivanje - rođenje - starost i smrt,
dakle čitav okean patnje.


Na isti način, ceo obrazac se ponavlja za svako od šest područja čula zajedno sa odgovarajućim
objektom. Tako, od paragrafa 26 do 30 imamo ceo niz od dvanaest faktora, na primeru životnog
iskustva pojedinca čiji je um zaslepljen žudnjom. To je neko ko "živi tako bez čvrsto ustaljene
svesnosti tela, ograničenog uma i ne razume onako kako zaista jeste oslobođenje uma i
oslobođenje mudrošću, u kojem ta loša mentalna stanja nestaju bez ikakvog ostatka." Sve ovo
sugeriše prisustvo neznanja i nerazvijenog uma. Neko ko je u takvom stanju, nastaviće da, nakon
iskustva čulnog objekta, postaje žrtva celog obrasca sviđanja/nesviđanja, privlačenja/odbijanja,
žudnje i vezivanja. Pokazavši kako zabludela osoba nanovo i nanovo biva upetljana u lance svog
sopstvenog iskustva, u narednom delu sutte Buda će na koncizan način pokazati kako plemeniti
učenik postaje oslobođen.


Počinje sa time kako se Tathāgata javlja u svetu.
[U kineskom pandanu ove sute, u beleškama Āgama verzije, objašnjava se da ceo ovaj dugi
pasus i svi ovi nivoi u postepenom treningu nisu uključeni jer ovde Buda govori monasima koji su
govor o postupnom vežbanju mnogo puta čuli. Stoga, ponavljanje nije neophodno.]
Verovatno je u pāli verziji taj koncizni deo elaboriran kako bi se potpuno zaokružio govor. Ovde
nije neophodno da objašnjavamo sve ove elementarne faze treninga.


Logično se počinje navođenjem pet prepreka za razvoj uma. Njihovim napuštanjem dolazi se do
četiri đhāne, stupnja samādhi, koncentracije. I sada, umesto da se ide od đhāna do viših znanja -
viđđā (prisećanja prošlih života, preporađanja bića, uništenju āsava) Buda ovde pokazuje kako
zasnovano na četiri đhāne učenik razvija razumevanje - uvid u čulna iskustva i koristi ga kao
sredstvo da se preseče proces uslovljenog nastanka. Jednom kada je učenik postigao četvrtu
đhānu, ta osoba kada vidi oblik okom - nema požudu prema tom obliku ako je prijatan, ne odbija
ga ako je neprijatan, već "živi tako sa čvrsto ustaljenom svesnosti tela, neograničenog uma i
razume onako kako zaista jeste oslobođenje uma i oslobođenje mudrošću, u kojem ta loša
mentalna stanja nestaju bez ikakvog ostatka."


To stanje oslobođenosti uma, oslobođenosti mudrošću verovatno bi bilo postignuće stanja
arahanta, stanje potpunog uništenja svih nečistoća. I učenik, čak i ako nije to još uvek postigao,
zna da je ovo stanje gde sve nečistoće potpuno nestaju. Koristeći ovo razumevanje kao osnovu, u
mogućnosti je da spreči nastanak sviđanja/nesviđanja za prijatnim/neprijatnim objektima čula.
Kad god se takvi objekti pojavljuju, on napušta privlačenje i odbijanje. "Napustivši tako sviđanje i
nesviđanje, koji god osećaj da oseti – prijatan, bolan ili ni
bolan ni prijatan – ne oduševljava se tim osećajem, ne prihvata ga oberučke, niti ga čvrsto drži."


Ovde u nizu uslovljenog nastanka stižemo do tačke gde još uvek postoji šest područja čula, na
osnovu njih još uvek se uspostavlja kontakt, nastaje osećaj. Ali, kada taj osećaj nastane, usled
ispravnog razumevanja i razvoja uma, preseca se lanac uslovljenosti. Nakon pojavljivanja osećaja
neće se javiti taṇhā. Preseca se lanac uslovljenog nastanka u toj tački gde osećaj hrani žudnju.
U osnovi, postoje dve moći koje omogućavaju osobi da razbije taj proces nastanka. Ovo se
razlikuje od osobe do osobe i zavisi od relativne snage samādhi i paññā. U ovoj sutti razlike se ne
pominju, nalazimo ih u drugim govorima. Te moći se zovu bhāvana-bala i paṭisankhāna-bala.
Prvo je razvoj u smeru samādhija, pristup onih osoba koje imaju vrlo jaku prirodnu sposobnost
da se razvije koncentracija. Te osobe su u mogućnosti da koriste moć koncentracije da preseku
kariku kada osećaj rađa žudnju. Odvlače svoj um dalje od prijatnog/neprijatnog osećaja i
odvlačeći um dalje kroz moć samādhija, oni sprečavaju da savlađujući osećaji (vrlo jaki
prijatni/neprijatni) okidaju reakcije žudnje i averzije.


Problem je da samādhi, sam po sebi, nije konačno rešenje. Ponovo postoje suptilna vezivanja za
to mirno stanje. Na kraju, potrebna je snaga mudrosti da razbije ceo lanac uslovljenog nastanka.
Neki ljudi se prvobitno oslanjaju na moći samādhija da odseče grube nivoe uslovljenog nastanka,
a zatim koriste moć paññā da odseku suptilne.


Drugi ljudi, oni koji imaju dominantniju sposobnost mudrosti, koriste se snagom refleksije,
istraživanja da odvuku um dalje od reakcije prema osećajima. Kako je proces počeo sa mudrošću,
kroz tu paññu se ponire do dubokih nivoa i na kraju je potrebna podrška samādhija. Tako, sama
po sebi, moć refleksije može kopati vrlo duboko, što je korisna početna tačka za osobu čija je moć
mudrosti jača, a zatim sledi sposobnost koncentracije. Tako se počne refleksijama (npr.
nezadovoljavajuće prirode čulnih zadovoljstava) da se um povuče od upletenosti čula, a zatim
razvojem određenog stupnja staloženosti kroz refleksiju, razvija se samādhi. Na temelju tog
samādhija može s kultivisati paññā - mudrost na takav način da duboko prodre u prirodu stvari.


Napustivši tako sviđanje i nesviđanje, koji god osećaj da oseti – prijatan, bolan ili ni
bolan ni prijatan – ne oduševljava se tim osećajem, ne prihvata ga oberučke, niti ga čvrsto drži.
"Ne oduševljava se tim osećajem" označava prestanak žudnje, a "niti ga čvrsto drži" prestanak
vezivanja. Rečeno na drugi način: Kad čini tako, u njemu nestaje oduševljenje osećajima. A
nestankom oduševljavanja osećajima nestaje vezivanje.


Sledi prestanak karmički aktivne strane bivanja i nastavak niza: Nestankom vezivanja, bivanje
[nestaje]; nestankom bivanja, nestaje rođenje; nestankom rođenja, starost i smrt, žalost,
naricanje, bol, tuga i očaj nestaju. Tako nestaje čitav ovaj okean patnje.


Tako sada vidimo drugu stranu procesa, prekid uslovljenog nastanka, eksplicitno objašnjenu kroz
životno iskustvo jedne osobe.


Zatim se ponavlja isti segment teksta za druga čula i njihove objekte.


Kada stignemo do zaključka treba se prisetiti da je sutta počela jednim specifičnim incidentom
(skoro smo ga zaboravili do sada) pa nas Buda u svojoj završnoj reči podseća na to. Daje naslov
sutti, što nije uobičajeno, podvlačeći važnost ovog govora:


41. Monasi, zapamtite ovaj moj govor ukratko kao oslobođenje kroz iskorenjivanje žudnje. A
monaha Sātija, ribarevog sina, upamtite kao nekoga ko je upleten u ogromnu mrežu žudnje, u
klopku žudnje.”
Tako reče Blaženi. Zadovoljni, monasi se obradovaše rečima Blaženoga.


-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Napravimo sada kratku rekapitulaciju da proverimo nije li nam promakao kakav obrazac u
strukturi sutte. Govor počinje incidentom kada monah Sāti širi sopstveno pogubno gledište:
„Koliko ja razumem učenje kojem podučava Blaženi, jedna te ista svest teče i tumara kroz čitav
ovaj ciklus preporađanja, a ne uvek neka druga.” (tadevidaṁ viññāṇaṁ - jedna te ista svest)


Monasi od njega čuju to tumačenje, a zatim monaha propituju, kritikuju, trudeći se da ga ubede
da odustane od tog gledišta. Ali, Sāti ne odustaje. Na kraju podnose izveštaj Budi. On poziva
monaha i pita ga šta ovaj smatra pod svešću. Sāti kaže:
„To je ono što govori i oseća, te doživljava ovde i tamo rezultat dobrih i loših dela.”


Buda odbacuje ovo gledište:
˝Nisam li, neznalice, na mnogo načina pokazao kako je nastanak svesti uslovljen, pošto bez
uslova nema ni nastanka svesti?"


Ovo je glavna tema sutte: nastanak svesti je uslovljen i uvek postoje neki uslovi za pojavljivanje
svesti.


Prvi glavni odeljak sutte počinje paragrafom 8, o uslovljenosti svesti. Ovo pokazuje kako svaki od
šest tipova čulnih svesti pojavljuje i zavisi od svojih uslova. Svaki od njih ima za svoju osnovu
organ čula (oko, uho...) i objekat (oblici, zvuci...).


Od svesti, u paragrafu 9, govor proširuje temu na pomalo čudan način Budinim pitanjem:


"Monasi, da li vidite: ‘Ovo je nastalo?’”– „Vidimo.” – „Monasi, da li vidite: ‘Njegov nastanak se
događa s nastankom onoga kao hrane?’” – „Da, poštovani gospodine.” – „Monasi, da li vidite: ‘S
nestankom te hrane, nestaje i to što je nastalo?’” – „Vidimo.”


Po Komentarima "ovo" predstavlja pet sastojaka bića u celosti. Ovde Buda pokazuje da
pomenutih pet sastojaka zavise od hrane. To su jaki uslovi za pojavljivanje i trajanje pet sastojaka.


U paragrafu 15 Buda nastavlja dalje izjavom da postoji četiri vrste hrane za održavanje bića koja
su već nastala i za podršku onima koja tek treba da nastanu. Ovde elaborira temu hrane i u
narednom 16. pasusu dalje prati uslove za nastanak ova četiri tipa. Radeći to, povezuje učenje o
tipovima hrane sa učenjem o uslovljenom nastanku. Na ovaj način stižemo do dvanaest karika
poznatog nam lanca. Buda hvata taj lanac na sredini, u predelu žudnje i vodi nas unazad do
neznanja.


Jednom kada stigne do neznanja, ide u direktnom smeru do starosti i smrti, žalosti, naricanja,
bola, tuge i očaja. Ovako dolazimo do drugog načina kako pokazati da je svest uslovljeno nastala.


Prvi način je bio preko šest područja čula + šest objekata, a ovde sagledavamo nešto dinamičniji
oblik uslovljenosti: kroz neznanje i mentalne obrasce svest se javlja iz života u život.


Nakon toga, uvode se različiti načini istraživanja uslovljenog nastanka, prvo u terminima
nastajanja, a zatim preko prestanka. Akcenat se stavlja na neposredno znanje uslovljenog
nastanka i kako ono donosi prevladavanje i napuštanje sumnje o prošlosti, sadašnjosti i
budućnosti.


U "Krugu egzistencije: od začeča do zrelosti" uvodi se primer organskog razvoja obične osobe
koja, još uvek u zagrljaju neznanja i žudnje, nastavlja dalje kroz cikluse postojanja.


Onda se ukazuje na oslobođenje iz tog kruga: pojavljivanje Tathāgate u svetu, dolazak učenika u
kontakt sa učenjem, nadvladavanje pet prepreka, postizanje đhāna, obuzdavanje čula, korišćenje
koncentracije i uvida da se prevladaju reakcije žudnje i averzije. I tako, plemeniti učenik stavlja
tačku na proces postojanja i stiže na kraj ovog okeana patnje.


Kraj beležaka za suttu