Marguerite Manteau-Rao
Zašto sedim svako jutro?Svako jutro ista stvar. Da li da sedim ili ne? I skoro uvek, na kraju sedim. U tom deliću sekunde kad donosim odluku, um mora biti ubeđen u korist prakse. Posećanje na dobrobiti već stečene kroz praksu, kao i mudrost čutu od učitelja koji "znaju", to su dve stvari koje me odvedu do jastučeta.
Znam kako uzgledaju dani kada vežbam, a kako oni kada ne vežbam, kao i kakva je razlika između to dvoje. Odluka da sednem jeste garancija da kasnije tog dana neće biti slepe reaktivnosti, rastrojenosti i opasnosti da se izgubim u nekim opasnim mislima. Jednostavno rečeno, reč je o dobroj mentalnoj higijeni, na isti način kao što ne bih mogla da pomislim da krenem od kuće a da pre toga nisam oprala zube. Posle meditacije osećam se smirenija, stabilnija, uravnoteženija, više u svom telu. Znam da sada mogu da krenem da obavljam svoje poslove i žanjem plodove "sedenja" i potpune prisutnosti.
Sa druge strane, kad preskočim jutarnje vežbanje, to je pomalo kao da sam ustala na pogrešnu nogu, onda se kako-tako sastavila, ali sam u milosti uma u njegovoj najgoroj mogućoj fazi. I istorija je tu da dokaže šta se dešava kada sebi ne poklonim dar prakse sa kojim bih započela dan. Zaboravljanje novčanika, opasno mimoilaženje na putu, povećan osećaj stresa, manje zadovoljavajući kontakti na poslu, pogrešno odabrane reči i ponekad pogrešni postupci... posledice mogu biti gorke.
Iz malo dugoročnije perspektive gledano, svakodnevna praksa je pomalo kao dresiranje šteneta. Samo ako ste uporni, možete očekivati da vaše kuče bude na kraju valjano istrenirano. Um je isti takav. Zato sabranost ide ruku pod ruku sa praksom. Nema prakse, nema sabranosti. Malo prakse, malo sabranosti. Mnogo prakse, mnogo sabranosti! Često posmatram vesela lica nekih monaha i kažem sama sebi: "Hoću da imam isto što i oni". Naravno, postoji samo jedan način i to je istrajna praksa, čime um postaje toliko izoštren da je u stanju da vidi stvarnost stvari kakve one zaista jesu. Odatle do mudrosti vodi duga serija sitnih i ponekad ne tako sitnih koraka. Imam dovoljno iskustva da osetim koje su mogućnosti i isto tako da znam kako ovaj način života koji nam je svima najpoznatiji i ne toliko zadovoljavajući ne mora takav i da bude. Postoji bolji način. Ja sam samo suviše zaglibljena u slojeve i slojeve mentalnih konstrukcija. Zato sam zaista mnogo profitirala čitajući Budine govore, kao i savremena tumačenja učitelja kao što su Ayya Khema, Ađahn Chah i U Teđanyia. Kad god počnem da se kolebam u praksi, mogu da se vratim njihovim mudrim rečima i pronađem smisao svojim sumnjama i drugim preprekama.
Na kraju, sedim svako jutro zato što ne želim da patim više nego što je to neophodno. Želim sebi da pružim priliku da potpuno živim svaki trenutak ovog dana. Želim da budem srećna.
A kako stvari stoje sa vama? Šta vas motiviše (ili sprečava) da sedite?
