Skorašnje poruke1
Pali kanon grupa / 92. MN28 Maha-hatthipadopama sutta - beleške 2
« Poslednja poruka vasilije poslato April 04, 2025, 17:33:56 »Do sada je obrađeno:
Poštovani Sāriputta počinje izjavom: „Prijatelji, baš kao što otisak stope bilo kojeg živog bića staje
unutar stope slona, te se za otisak slonove stope kaže da je predvodnik među njima zbog svoje
veličine, isto tako sva povoljna stanja mogu da stanu u četiri plemenite istine."
Zatim nabraja četiri plemenite istine: U plemenitu istinu o patnji, u plemenitu istinu o nastanku
patnje, u plemenitu istinu o prestanku patnje i u plemenitu istinu o putu koji vodi prestanku
patnje.
Uzima plemenitu istinu o patnji i deli je na različite kategorije: Rođenje je patnja, starost je
patnja, smrt je patnja; žalost, naricanje, bol, tuga i očaj su patnja; ne dobiti ono što želimo je
patnja. Ukratko, pet sastojaka bića kao objekti vezivanja jesu patnja.
Onda nabraja pet sastojaka: materijalni oblik kao sastojak koji je objekat vezivanja, osećaj kao
sastojak koji je objekat vezivanja, opažaj kao sastojak koji je objekat vezivanja, mentalni obrasci
kao sastojak koji je objekat vezivanja i svest kao sastojak koji je objekat vezivanja.
Od njih se fokusira samo na materijalni oblik i deli ga na dva osnovna tipa: četiri velika elementa i
materijalni oblik izveden od četiri velika elementa. Definiše četiri velika elementa: To su zemlja
kao element, voda kao element, vatra kao element i vazduh kao element.
Kao što je objašnjeno prošlog puta, po budističkoj filozofskoj analizi, ova četiri elementa jesu
simbolično predstavljanje primarnih osobina materije: čvrstoća/otpor za zemljani element; za
vodeni to je tečenje/kohezivni faktor, ono što veže deliće zajedno; vatreni element je osobina
energije/toplote, a vazdušni - pritisak i širenje/skupljanje.
Sāriputta sada uzima element zemlje i kaže da on može biti unutrašnji ili spoljašnji. Uzimajući
unutrašnji nabraja 20 delova tela gde je on dominantan. Kao što je pomenuto i ranije, po
budističkoj analizi, bilo koji materijalni entitet, u stvari, sastoji se iz sva četiri elementa zajedno.
añamaña paccaya (nerazdvojivo vezani uslovi)
Uvek postoje tako što zavise jedan od drugog, nikada ne možete imati nijednu materijalnu
supstancu bez sva četiri elementa prisutna. U datom materijalnom entitetu jedan od njih će biti
dominantan - u čvrstim stvarima zemljani će preovladavati itd.
Tako imamo ovih 20 delova tela u kojima element zemlje preovladava. Sa njima smo se upoznali
u meditaciji na 32 dela tela pa prepoznajemo da je svih ovih 20 delova korišćeno da se ilustruje
neprivlačna priroda tela. Ali postoji razlika - kada se radi sa elementima, tada ih gledamo samo
kao primere, manifestacije čvrstoće, da ih vidimo samo kao stvari čvrste, tvrde, otporne, ne
bavimo se njihovom neprivlačnom (asubha) prirodom.
Nakon što je objašnjen unutrašnji element zemlje dolazimo do važne rečenice: Unutrašnji i
spoljašnji element zemlje zajedno čine element zemlje.
I njega treba videti kao što zaista jeste, sa pravom mudrošću: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije
moje sopstvo.’ Ko ga vidi takvim kakav zaista jeste, sa pravom mudrošću, trezni se od
opčinjenosti elementom zemlje i u umu nestaje strast prema elementu zemlje.
Ovo je način na koji se razbija identifikacija sa telom, kroz uviđanje kontinuiteta između
elementa zemlje u telu i spoljašnjeg elementa zemlje i uviđanje da elemenat zemlje u telu (čvrst,
tvrd, supstancijalan...) ima identične osobine kao kod spoljašnjeg materijalnog objekta. I kada
neko vidi ovo, gubi se njegova identifikacija sa telom, uočava da ovaj zemljani element tela "nije
moje, nisam ja, nije moje sopstvo". I kada neko vidi to na ovaj način, prestaje biti opčinjen
elementom zemlje, gubi iluziju o njemu. Ne zamišlja da ovaj elemenat zemlje pomešan u telu
ima bilo šta suštinsko/esencijalno u sebi, bilo šta što zaslužuje identifikaciju sa njim kao "ja i
moje" ili istinski postojećim sopstvom. I tada um postaje otrežnjen prema elementu zemlje, gubi
svoje vezivanje za taj elemenat.
U paragrafu 7 prilazimo shvatanju ne-sopstva iz drugog ugla, kroz razumevanje nestalnosti
elemenata. Ovde se Sāriputta poziva na neku budističku viziju poslednjih dana, krajnjeg uništenja
sveta:
7. Ali dođe vreme kad je voda kao element pokrenuta i tada zemlja kao element nestaje. Kad
i ta zemlja kao spoljašnji element, tako velika, jeste prolazna, podložna razaranju, nestanku i
promeni, šta reći za ovo telo, za koje smo vezani žudnjom i koje tako kratko traje? Nemoguće ga
je smatrati za ‘ja’, ‘moje’ ili ‘ja sam.’
To može biti neki trenutak (ne tako) daleko u budućnosti: porast nivoa mora, okeani počinju da
gutaju kopno i na kraju element zemlje nestaje...
Možemo umesto vizije uništenja elementa zemlje u dalekoj budućnosti uzeti kontemplaciju o
smrti. Šta se dešava tada? Kada se sahrane telesni ostaci, element zemlje iz tela se raspadne i
postaje deo opšteg elementa zemlje. Ako je telo kremirano, tada telesne tečnosti isparavaju, a
ono što ostaje jesu samo pepeo i kosti - što je element zemlje. Ako je ostavljeno negde
nesahranjeno, jednostavno se pomeša sa elementom zemlje u svetu. Šta je ovo čvrsto telo koje
sada koristimo? Kada se raspadne, elemenat zemlje se vraća ostalom primarnom elementu
zemlje. Ko može tvrditi da tlo po kome gazimo svakog dana nisu telesni ostaci mnogih miliona
živih bića, koja su takođe hodala ovim područjem? Moguće je, u slučaju ljudskih bića, da su
smatrala telo svojim identitetom. Sada ih više nema i njihova tela postadoše deo tla.
Sada će Sāriputta pokazati kako ove refleksije o elementima mogu biti upotrebljene kao sredstva
za razvijanje strpljenja pod vrlo teškim uslovima: pod zlostavljanjem, napadanjem,
uznemiravanjem, proganjanjem... Uzima sledeći primer:
I tako, ako drugi zlostavljaju, psuju, izazivaju i muče monaha [koji ovaj element vidi onakvim
kakav zaista jeste], on to razume ovako: ‘Ovaj bolni osećaj rođen iz kontakta uha javio se u meni.
On je uslovljen, a ne neuslovljen. Šta ga uslovljava? Uslovljava ga kontakt.’ Zatim on vidi da je
kontakt prolazan, da je osećaj prolazan, da je opažaj prolazan, da su mentalni obrasci prolazni i
da je svest prolazna.
Uobičajeno osoba koju zlostavljaju, uzvraća istom merom, na napad uzvraća napadom. Ali to nije
slučaj u praksi samaṇe, askete. Umesto toga, on treba da razvije strpljenje. Jedan način da se
strpljenje razvije je kontemplacijom ove teške situacije u terminima uslovljenih faktora iskustva. I
kada je neko izložen zlostavljanju, tada on kontemplira: ovaj neprijatan osećaj je nastao; taj
osećaj je zavisan, uslovljen, nije nezavisan. Čime je uzrokovan, uslovljen? Kroz kontakt uhom.
Sada će okrenuti situaciju - biće to ne samo u način da se razvije strpljenje, već i uvid. Tako on
vidi taj kontakt kao netrajan, vidi osećaj kao netrajan, opažaj, mentalne obrasce i svest - svi su
oni prolazni. Tako okreće posmatranje ove uznemirujuće situacije u iskustvo koje je nastalo iz
uslova i secira iskustvo na komponente koje su označene svojim mestima unutar pet sastojaka
(imamo ih četiri nabrojana, a zatim će uho i zvuci biti uključeni unutar materijalnog oblika).
Zatim imamo rečenicu na pāliju tešku za razumevanje:
tassa dhātārammaṇameva cittaṃ pakkhandati pasīdati santiṭṭhati adhimuccati.
Može se razumeti na dva različita načina:
1) njegov um uzima elemente kao svoje objekte i ulazi unutar njih, tako postižući poverenje,
postojanost i odlučnost. U toj interpretaciji um uzima uho i zvuk kao element, jer su i uho i zvuk
dhātu (elemenat) kao deo 18 dhātu. Element uha zove se sotadhātu, a element zvuka
saddadhātu. Tada, u ovoj interpretaciji, okreće se elementu uha i elementu zvuka kao objektima
za podršku. I gradi svoju meditaciju na toj osnovi.
(18 dhātu, tj. 18 elemenata = 6 kanala percepcije, svaki sa svojom čulnom sposobnošću,
objektom i odgovarajućom svešću, prim.prev.)
2) njegov um čineći elemenat objektom podrške (to je um koji je treniran koristeći elemenat
zemlje kao primarni objekat meditacije), sad ulazi u novo polje kontemplacije, to je posmatranje
kontakta, osećaja, opažaja, obrazaca i svesti. I odatle mu poverenje i odlučnost.
To je su načini da se protumači rečenica. Ali u praktičnom pogledu, u oba slučaja, to znači da
monah sada kontemplirajući/posmatrajući ovu živu situaciju koja je vrlo teška i predstavlja
iskušenje, umesto upadanja u bes, samosažaljenje, jad, koristi je kao polje meditacije. I to da bi
razumeo,
1) uslovljenost - kako iskustvo nastaje zasnovano na uslovima, videći kako neprijatna
iskustva jesu nešto što se pojavljuje kroz uslove (objekte čula koji ulaze kroz "vrata" čula), a zatim
2) vidi netrajnu prirodu svakog faktora iskustva.
Od netrajnosti može se ići dalje ka nezadovoljavajućoj i bezličnoj prirodi ovih faktora. I u ovome će
se učvrstiti um, a zatim će to voditi do razvijanja strpljenja.
Paragraf 9 daje još jedan metod za razvijanje strpljenja i spokojstva.
Moguće da je u pasusu 8 metod namenjen onim praktikantima koji dominantno poseduju
karakter mudrosti, koji vole koristiti mudrost da seciraju, analiziraju, istražuju iskustva. Dok je
metod objašnjen u paragrafu 9 više za one koji su devocionalnog karaktera, jer im se obraća
rečima Bude, prisećanju na Budu i primeru Budinom koji treba slediti. Takođe načini navedeni u
§9 su brutalniji, fizički, a ne samo verbalni. Možda neko mora upotrebiti primer koji je Buda dao
u jednoj drugoj sutti da bi učvrstio um čak i više nego u prethodnom odeljku.
9. I tako, ako drugi napadnu tog monaha na načine koji su nepoželjni, grubi i neprijatni, i to
pesnicama, busenjem, štapovima i noževima, on to razume ovako: ‘Ovo telo je takvo da ga
kontakt sa pesnicama, busenjem, štapovima i noževima povređuje. Ali Blaženi u svom
„savetu kroz poređenje sa testerom” kaže: „Monasi, čak i ako bi vam razbojnici dvoručnom
testerom divljački sekli udove, jedan za drugim, onaj ko bi u sebi stvorio um ispunjen mržnjom ne
bi sledio moje učenje.” Zato neiscrpnu energiju treba da probudim u sebi i uspostavim
istrajnu svesnost, a moje telo biće mirno i spokojno, moj um koncentrisan i sjedinjen. A sada neka
kontakt s pesnicama, busenjem, štapovima i noževima povređuje ovo telo; jer ja praktikujem ovo
Budino učenje.’
Ako se napad ne može izbeći, monah da bi se sprečio pojavu besa i straha, da bi ostao strpljiv i
spokojan - razmišlja: ovo je priroda telesnog postojanja. I onda, da bi održao um pod kontrolom,
priseća se čuvenog poređenja sa testerom. Već smo se sa njime sretali u MN21:
„Monasi, čak i ako bi vam razbojnici dvoručnom testerom divljački sekli udove, jedan za drugim,
onaj ko bi u sebi stvorio um ispunjen mržnjom ne bi sledio moje učenje.”
I u sutti će nam Buda objasniti kako u takvoj situaciji neko treba da razvije mettu - prijateljsku
ljubav čak i prema razbojnicima koji seku njegovo telo. Ovde Sariputta kaže:
Zato neiscrpnu energiju treba da probudim u sebi i uspostavim istrajnu svesnost, a moje telo biće
mirno i spokojno, moj um koncentrisan i sjedinjen.
Tako ovde imamo tri duhovne sposobnosti: energiju, svesnost i koncentraciju. I monah
uspostavlja odlučnost da i usled kontakta sa pesnicama, busenjem, štapovima i noževima, telo
ostaje mirno i spokojno, jer zna da ovo telo nije njegovo sopstvo i to je baš način na koji se
Budino učenje praktikuje.
10. Kada se taj monah tako podseti Bude, Dhamme i sanghe, ako spokojstvo potpomognuto
korisnim ne postane ustaljeno u njemu, tada u sebi budi osećaj neodložnosti ovako: ‘Gubitak je za
mene, nije dobitak za mene, loše je za mene, nije dobro za mene da, kad se tako podsetim Bude,
Dhamme i sanghe, spokojstvo potpomognuto korisnim ne postane ustaljeno u meni.’ Baš kao
kad snaha vidi svekra, ona u sebi budi osećaj neodložnosti [da ga obraduje], isto tako, kad se
monah tako podseti Bude, Dhamme i sanghe, ako spokojstvo potpomognuto korisnim ne postane
ustaljeno u njemu, tada u sebi budi osećaj neodložnosti. Ali, kad se podseti Bude, Dhamme i
sanghe, ako spokojstvo potpomognuto korisnim postane ustaljeno u njemu, tada je on time
zadovoljan. I tada je, prijatelji, taj monah uradio veliku stvar.
On se priseća Bude kroz njegove reči, podseća se Dhamme jer ovo je učenje koje praktikuje,
podseća se sanghe jer tako idealni praktikant čini.
Ovo je važan izraz: spokojstvo potpomognuto korisnim; upekkhā kusalanissitā
znači korisni tipovi spokojstva.
Ako ovaj tip spokojstva ne postaje ustaljen u njemu, tada treba da pobudi osećaj neodložnosti.
Imamo dva važna izraza koji kao da stoje jedan nasuprot drugog. Jedan je: spokojstvo podržano
korisnim, a drugi osećaj neodložnosti saṁvega.
Ideja je da se ustanovi i ustali korisno spokojstvo. To je balans uma koji ne može biti uznemiren
čak ni pod ovim najtežim okolnostima, pod verbalnim zlostavljanjem i fizičkim napadima. Čini se
vrlo teškim idealom, ali idealom kojem treba stremiti. A onda, kada neko nije utvrđen u spokoju
tada mora pobuditi ovaj kvalitet saṁvega, osećaj neodložnosti. Ovo je jedan od ključnih termina
u budizmu - to je osećaj unutrašnjeg nekomoditeta, unutrašnjeg uznemirenja koji vodi nekoga do
ispunjenja višeg ideala.
Ljudi ponekad misle da je cilj budizma da živite smireno i zadovoljno. To nije slučaj. Saṁvega je
kvalitet uznemirenja koji ne dozvoljava nekome da ostane zadovoljan bilo kojim nižim nivooom
postignuća. Neprekidno gura napred, da se teži ka višim nivoima postignuća, kako bi se
prevazišle manjkavosti sa nižih nivoa.
Raniji smisao saṁvega možemo uočiti na primeru šta je bodhisatta osećao kada je živeo u palati i
prvi put video starog čoveka, bolesnog i mrtvog. Bejaše to uznemirenost koja je razbila njegovu
udobnu i ustaljenu životnu rutinu. Ima smisao nekog dubokog problema, unutrašnje
nekonzistentnosti, nezadovoljstva u osnovi ljudskog života, nezadovoljstva kojeg se treba rešiti, iz čega se treba
raspetljati. A kasnije, to je saṁvega koja mu ne dozvoljava da ostane zadovoljan bilo kojim nižim
nivoom postignuća, već ga neprekidno gura napred sve dok ne bude učinjeno ono što je trebalo
učiniti.
Vratimo se na tekst - kada monah nije u mogućnosti da ustanovi ovo korisno spokojstvo, on
izaziva osećaj neodložnosti razmišljajući:
‘Gubitak je za mene, nije dobitak za mene, loše je za mene, nije dobro za mene da, kad se tako
podsetim Bude, Dhamme i sanghe, spokojstvo potpomognuto korisnim ne postane ustaljeno u
meni.’
Ali, kad se podseti Bude, Dhamme i sanghe, ako spokojstvo potpomognuto korisnim postane
ustaljeno u njemu, tada je on time zadovoljan. I tada je, prijatelji, taj monah uradio veliku stvar.
(nastaviće se...)