Budizam
Budizam => Theravada => Temu započeo: Sati Mart 15, 2010, 15:01:36
-
Dragi prijatelji, privodim kraju prevod jedne od najpoznatijih knjiga o budističkoj meditaciji, a to je knjiga Henepole Gunaratane: Mindfulness in Plain English, pa pre nego što je okačim na sajt, ovde ću je stavljati parče po parče. Koga bude zanimalo da pročita, a bude mu nešto nejasno ili se jave pitanja, mogli bismo ovde zajednički da ih prodiskutujemo. :ok
Henepola Gunaratana
MEDITACIJA ZA POČETNIKE
I. MEDITACIJA – ZAŠTO SE MUČITI
Meditacija nije laka. Ona zahteva vreme i energiju. Ona sem toga zahteva upornost, odlučnost i disciplinu. Takođe, zahteva mnoge lične osobine koje obično smatramo neugodnim i želimo izbeći kad god je to moguće. Sve ovo možemo opisati jednom rečju “pronicljivost”. Meditacija zahteva “pronicljivost”. Sigurno da je daleko lakše zavaliti se u fotelju i gledati televiziju. Zašto se mučiti? Zašto rasipati sve to vreme i energiju kada možemo da uživamo? Zašto se mučiti? Vrlo jednostavno. Zato što si ljudsko biće. I zbog te činjenice da si ljudsko biće, ti si i naslednik izvesnog osećaja nezadovoljstva životom koji jednostavno ne nestaje. Možeš ga za neko vreme potisnuti iz svesti. Možeš sebe satima zabavljati, ali na kraju se on uvek vraća – obično kada to najmanje očekuješ. Kao kad iznenada, naizgled bez razloga, sedneš, svedeš račune i shvatiš svoju stvarnu situaciju u životu.
Sediš i odjednom shvatiš da svoj život provodiš tako što prolaziš mimo njega. Dobro održavaš fasadu. Nekako uspevaš da povežeš konce i spolja gledano izgleda kao da je sve OK. Ali one periode očaja, ono vreme kada osećaš da u tebi sve popušta, to čuvaš duboko u sebi. U konfuziji si. I ti to znaš. Ali dobro skrivaš. U isto vreme, tamo dole ispod svega ovoga, znaš da mora postojati neki drugi način življenja, neki bolji način da se gleda na ovaj svet, neki način da se živi potpunije. Sa tim ponekad dođeš u dodir sasvim slučajno. Dobiješ dobar posao. Zaljubiš se. Pobediš u nekoj igri. I za kratko stvari su drugačije. Život zadobije puninu i jasnoću od kojih loša vremena i sva ona monotonija izblede u sećanju. Cela tekstura tvoga iskustva se menja i sam sebi kažeš: “Dobro je, uspeo sam; sada ću biti srećan”. Ali onda i to sve nekako izbledi, nestane kao dim na vetru. Ostalo ti je samo sećanje. To i neodređeni osećaj da nešto ipak nije kako treba.
Ali u ovom životu zaista postoji čitav jedan svet dubine i senzitivnosti; jedino što ga ti ne primećuješ. I tako se na kraju osećaš izolovan. Osećaš se odvojen od slasti iskustva. Ne dotičeš zapravo život. Promašuješ ga. A onda čak i to naslućivanje bledi i ponovo si u toj istoj staroj stvarnosti. Svet izgleda kao uobičajeno, zapušteno mesto, koje je u najboljem slučaju dosadno. Liči ti na jedan emocionalni ringišpil i dobar deo svog vremena provodiš dole na zemlji, čeznući za visinama.
Dakle, u čemu je problem sa tobom? Jesi li odlepio? Nisi. Ti si jednostavno čovek. I patiš od iste one bolesti kojom su inficirana mnoga ljudska bića. To je taj monstrum u svakom od nas, sa bezbroj ruku: hronična napetost, pomanjkanje istinske brige za druge, uključujući i tebi najbliže, osećaj blokiranosti i emocionalnog mrtvila. Niko od nas nije potpuno imun na sve ovo. Možemo to poricati. Pokušavamo da ga potisnemo. Gradimo čitav sistem kako da se od toga sakrijemo, pretvaramo se da ne postoji, odvlačimo sebi pažnju raznim ciljevima, projektima i titulama. Ali ono ipak nikako da nestane. Ono je uvek negde u osnovi svake misli i svakog doživljaja; tanišni glasić negde pozadi u glavi koji ne prestaje da govori: „Još nije dovoljno dobro. Moraš to bolje. Moraš biti bolji.“ To je taj monstrum, monstrum koji se u suptilnom obliku ispoljava svuda.
Idi na utakmicu. Pogledaj navijače na tribinama. Posmatraj te iracionalne navale besa. Posmatraj kako nekontrolisana frustracija kuva u ljudima maskirana pod maskom navijanja ili odanosti klubu. Psovke, uvrede i neukroćeni egoizam u ime lojalnosti timu. Pijanstvo, tuče na tribinama. To su ljudi koji očajnički pokušavaju da oslobode tu napetost u sebi. To nisu ljudi koji osećaju mir. Pogledaj vesti na TV. Slušaj tekstove popularnih pesama. Nailaziš na istu temu koja s eneprekidno ponavlja u različitim varijacijama. Ljubomora, patnja, nezadovoljstvo i napetost.
Čini se da je život neprekidna borba, ogroman uložen napor protiv njegovih ćudi. I šta je naše rešenje za sve to nezadovoljstvo? Zaglibljeni su u “kad bih samo” sindromu. Kad bih samo imao novca, tada bih bio srećan. Kad bih samo našao nekog ko bi me zaista voleo, kad bih samo izgubio deset kila, kad bih smao imao plazma TV, đakuzi i talasastu kosu i tako bez kraja i konca. Pa odakle dolazi sve to đubre? I što je još važnije, šta u vezi sa tim mi možemo da uradimo? Ono dolazi iz uslovljenosti našeg sopstvenog uma. Reč je o dubokom, teško primetnom i svuda prisutnom skupu mentalnih navika, gordijevom čvoru koji su uvezali, malo pomalo, i koji možemo raspetljati na isti način, malo pomalo. Možemo podesiti svoju svesnost, pažlji iščeprkati svaki njegov komadić i izneti ga na svetlo dana. Možemo nesvesno učiniti svesnim, lagano, komad po komad.
(http://hivelogic.com/img/uploads/vipassana-meditation.jpg)
-
Suština našeg iskustva jeste promena. Promena je neprekidna. Momenat za momentom život prolazi i nikada nije isti. Stalna promena jeste suština čulnog sveta. Pojavi se misao u tvojoj glavi i, pola sekunde kasnije, već je otišla. Dođe druga, i ona je otišla. Zvuk ti zatreperi bubnu opnu i onda tišina. Otvori oči i svet počne da juriša u tebe; zatvori kapke i nema ga više. Ljudi dođu u tvoj život i onda ga napuste. Prijatelji odlaze, rođaci umiru. Tvoja sreća ide nagore, pa nadole. Ponekad nešto dobiješ, pa isto toliko često i izgubiš. Tome svemu nema kraja: promena, promena, promena. Ni dva trenutka nisu ista.
Ali u svemu tome nema ničeg pogrešnog. To je priroda ovog univerzuma. No ljudska kultura nas je naučila da nekim neobičnim reakcijama na ovaj neprekidni tok. Kategorizujemo iskustva. Pokušavamo da svaki opažaj, svaku mentalnu promenu iz tog neprekidnog toka uguramo u jednu od tri mentalne fioke. Ovo je dobro, ovo je loše, ovo je neutralno. I onda, u zavisnosti od toga u koju smo ga fioku stavili, počinjemo da tu stvar gledamo kroz čitav skup naučenih mentalnih reakcija. Ako je neki opažaj okarakterisan kao “dobar”, pokušava da istog trenutka zamrznemo vreme. Hvatamo se za tu misao, umiljavamo joj se, čvrsto je držimo i pokušavamo da nam ne pobegne. Kada nam to ne pođe za rukom, upinjemo se iz petnih žila da ponovimo ono iskustvo koje je izazvalo tu misao. Nazovimo tu naviku “vezivanjem”.
Na drugoj strani uma leži kutija sa natpisom “loše”. Kada opazimo nešto “loše”, pokušavamo da ga odgurnemo od sebe. Pokušavamo da ga poreknemo, odbacimo i otarasimo ga se na bilo koji način. Borimo se protiv sopstvenog iskustva. Bežimo od dela sebe. Nazovimo tu naviku “odbacivanje”. Između ove dve reakcije leži neutralna fioka. Ovde trpamo sva ona iskustva koja nisu ni dobra ni loša. Ona su mlaka, neutralna, neinteresantna i dosadna. Spakujemo iskustvo u neutralnu fioku kako bismo mogli da ga ignorišemo, a onda pažnju opet usmeravamo tamo gde je akcija, naime na naš beskrajni krug želje i odbojnosti. Tako ova treća kategorija iskustva izgubi dobar deo svog udela u našem iskustvu. Nazovimo ga navikom “ignorisanja”. Direktan rezultat čitavog ovog ludila jeste stalna trka bez kraja, neprekidna jurnjava za zadovoljstvima, neprekidno bežanje pred bolom, neprekidno ignorisanje 90 odsto našeg iskustva. I onda se pitamo zašto nam život izgleda tako bljutav. A problem nije u životu kao takvom, već u sistemu koji ne funkcioniše.
Bez obzira koliko jurcao za zadovoljstvom i uspehom, ima situacija kada ne uspevaš. Bez obzira koliko bežao, ima situacija kada te bol ipak sustigne. A između toga dvoga, život je toliko dosadan da bi najradije vrištao. Umovi su nam krcati stavovima i kritikama. Podigli smo zidove svuda oko sebe i zarobljeni smo u zatvoru sopstvenih sviđanja i nesviđanja. Patimo.
Patnja je važna reč u budističkom rečniku. To je ključni termin i treba ga dobro razumeti. Na pali jeziku to je reč dukkha i ona ne označava samo agoniju tela, Ona označava i onaj duboki, teško odredljivi osećaj nezadovoljstva koji je deo svakog trenutka svesti i koji proizlazi direktno iz mentalne kolotečine. Suština života je patnja, govorio je Buda. Na prvi pogled to izgleda tako morbidno i pesimistički. Štaviše, izgleda jednostavno netačno. Ipak, mnogo je trenutaka kada smo srećni, zar ne? Ne, nema. Samo nam se čini...
:yoga
-
Sreća i mir. To su zapravo osnovni ciljevi čovekove egzistencije. Svako od nas za tim traga. Nekada je to teško uvideti, jer je glavne ciljeve zatrpavamo čitavim slojevima drugih, površnijih ciljeva. Želimo hranu, želimo novac, želimo seks, imetak i poštovanje. Čak sebi i govorimo da je ideja „sreće“ suviše apstraktna: „Vidi, ja sam praktičan tip. Samo mi daj dovoljno novca i kupiću sebi svaku sreću koja mi je potrebna.“ Nažalost, to je jedan stav koji ne donosi rezultat. Ispitaj svaki od ovih ciljeva i ustanovićeš da su oni zapravo površni. Želiš hranu. Zašto? Zato što sam gladan. A gladan si. Pa šta? Pa, ako se najedem, neću više biti gladan i tada ću se dobro osećati. A tako! Dobro ćeš se osećati! Dakle u tome je zapravo stvar. Za čime tragamo dakle nisu ti površni ciljevi. Oni su samo sredstvo da se ostvari nešto drugo. Mi zapravo tragamo za osećajem olakšanja koji dolazi pošto smo zadovoljili neki svoj nagon. Olakšanje, opuštanje, okončanje napetosti. Mir i sreća; nema viče žudnje.
Pa šta je onda ta sreća? Za većinu nas, savršena sreća je kad dobijemo sve što poželimo, kada sve kontrolišemo, kad glumimo Cezara, kad čitav svet pleše kako mi dirigujemo. I opet, stvari ne funkcionišu na taj način. Pogledaj ljude u istoriji koji su zaista imali takvu moć. To nisu bili srećni ljudi. Sasvim sigurno nisu bili u miru sa samim sobom. A zašto? Zato što su se upinjali da kontrolišu ovaj svet potpuno i apsolutno, a to nije moguće. Želeli su da kontrolišu sve ljude, a opet je uvek bilo onih koji su to odbijali. Nisu mogli da kontrolišu ni sudbinu. Ipak su iz dana u dan starili i razboljevali se. Ipak su jednog dana morali da umru.
Nikada ne možeš da dobiješ sve što želiš. To je nemoguće. Srećo, postoji i druga opcija. Možeš naučiti da kontrolišeš svoj um, da iskoračiš iz tog beskrajnog kruga žudnje i mržnje. Možeš naučiti da ne žudiš za tim što žudiš, da prepoznaš želju, ali da te ona ne kontroliše. To ne znači da ćeš leći na put i pozvati svakoga da te pregazi. To znači da nastavljaš da živiš život koji izgleda sasvim uobičajeno, ali ga živiš iz sasvim drugačijeg polazišta. Činiš ono što svaka osoba mora da radi, ali si oslobođen one opsesivne, neumoljive trke na koju te nagone tvoje želje. Želiš nešto, ali ne moraš za tim i da juriš. Plašiš se nečega, ali ne moraš tu da stojiš i cvokoćeš zubima. Takva vrsta mentalnog treninga je vrlo teška. potrebne su godine. Ali truditi se da kontrolišemo sve jeste nemoguć zadatak i ono što je teško mnogo je bolje ako ga uporedimo sa nečim nemogućim.
Meditacija se naziva Veliki učiteljem. Ona je pročišćujući plamen koji dejstvuje kroz razumevanje. Što je to vaše razumevanje veće, to ste i sami fleksibilniji i tolerantniji. Što je to razumevanje veće, to je i saosećanje u vama veće. Postajete poput savršenog roditelja ili idealnog učitelja. Spremni ste da oprostite i zaboravite. Osećate ljubav prema drugima zato što ih razumete. A razumete druge zato što ste razumeli sebe. Pogledali ste duboko unutra i videli iluziju o sopstvu, kao i svoje ljudske nedostatke. Videli ste sopstvenu ljudskost i naučili se opraštanju i ljubavi. Kada ste otkrili saosećanje prema samom sebi, onda automatski dolazi i saosećanje za druge. Istrajan meditant uspeva da postigne produbljeno razumevanje života i neizbežno se prema svetu odnosi sa dubokom i nepodeljenom ljubavlju.
Meditacija mnogo podseća na obradu zemlje. Da biste od šume napravili njivu, prvo morate da posečete drveće i povadite panjeve. Zatim orete zemlju i đubrite je. Na kraju bacate seme i žanjete plodove. Da biste negovali sopstveni um, prvo morate da uklonite sve ono što vam se ispreči na putu, iščupate mu korene, tako da ne može ponovo da raste. Zatim đubrite. Pumpate energiju i disciplinu u mentalno tlo. Na kraju sejete seme i potom žanjete plod poverenja, morala, svesnosti i mudrosti.
Svrha meditacije je, dakle, lična transformacija. Ulazite na jednom kraju puta meditacije, ali ste sasvim drugačiji na njegovom drugom kraju. Ona menja vaš karakter tako što vas čini osetljivijim, čineći vas svesnijim sopstvenih misli, reči i postupaka. Vaša arogancija i antagonizmi lagano nestaju. Vaš um postaje stabilan i smiren. Time takav postaje i vaš život. Tako vas meditacija, izvođena na pravi način, priprema vas za sve uspone i padove u životu. Ona smanjuje u vama tenziju, strahove i zabrinutost. Uznemirenost jenjava i strasti se smiruju. Stvari počinju da dolaze na svoje mesto i vaš život počinje da klizi umesto da zapinje. Sve ovo događa se zahvaljujući razumevanju... Poređana ovako, ovo su sve obećanja na ekranu tvog monitora. Postoji samo jedan način da otkriješ je li meditacija uopšte vredna tvog napora. Nauči da je pravilno izvodiš i onda vežbaj. Otkrij istinu sam za sebe, umesto da ti ju je drugi prepričavaju.
(http://www.meditation.net.au/files/geek-meditation-session.gif)
-
II. ŠTA MEDITACIJA NIJE
Meditacija je reč. Ti si već čuo tu reč, inače ni ne bi dolazio na ovu temu. Misaoni proces funkcioniše kroz asocijacije i ti vezuješ razne ideje uz reč „meditacija“. Neke od njih su verovatno tačne, dok su druge koješta. Neke od njih se bolje uklapaju u druge sisteme meditacije i nemaju ništa zajedničko sa budističkom meditacijom. Pre nego što krenem da objašnjavam šta je to meditacija, bilo bi korisno pročistiti naša neuronska kola od naslaga, kako bi nove informacije mogle da prolaze kroz njih nesmetano. Krenimo od najočiglednijeg.
Neću te ovde podučavati da kontempliraš sopstveni pupak ili da recituješ svete stihove. Ti se ne boriš sa demonima, niti krotiš nevidljive energije. Nema šarenih pojasa moći, niti treba da obriješ glavu ili da nosiš turban. Čak ne moraš ni da razdeliš sve što imaš i odeš u manastir. U stvari, ukoliko ne živiš na nemoralan i haotičan način, verovatno možeš da počneš ovog trenutka i napraviš izvestan progres. Zvuči ohrabrujuće, zar ne?
A sada da vidimo koje su to glavne zablude vezane za meditaciju:
Zabluda broj 1. Meditacija je samo tehnika relaksacije
Reč strašilo ovde je reč „samo“. Relaksacija jeste ključna komponenta meditacije, ali meditacija budističkog tipa cilja ka mnogo višem cilju. Pa ipak, ova tvrdnja je u suštini tačna za mnoge druge sisteme meditacije. Sve tehnike ističu važnost koncentracije uma, njegovo vezivanje za neki predmet ili osećaj. Radi to dovoljno odlučno i temeljno i dostižeš duboku i prijatnu relaksaciju koja se stručno naziva „đhana“. To je stanje tako savršenog mira, koje izaziva osećaj zadovoljstva nedostižnog bilo kojem normalnom stanju svesti. I većina sistema se zaustavlja upravo ovde. To je cilj i kada ga dostigneš jednostavno ponavljaš to iskustvo do kraja života. Ali ne i u okviru budističke meditacije, koja se naziva i „vipassana“. Vipassana traga za drugim ciljem – svesnošću. Koncentracija i relaksacija se smatraju neophodnim sastojcima svesnosti. One su nužni preduslovi, zgodne alatke i blagotvorni nuzproizvodi. Ali nisu cilj. Cilj jeste uvid. Vipassana meditacija jeste produbljena religijska praksa, čiji cilj nije ništa manje od pročišćavanja i transformacije tvog svakodnevnog života. O tome će više reči biti kasnije.
(http://forum.krstarica.com/images/smilies/10qe45d.gif)
-
Zabluda broj 2. Meditacija znači padanje u trans
I ovo može važiti za neke sisteme meditacije, ali ne i za budističku. Meditacija uvida, vipassana, nije vrsta hipnoze. Ne pokušavate da ispraznite svoj um do stanja nesvesti. Ne pokušavate sebe da pretvorite u bezosećajnu glavicu kupusa. U stvari, istina je potpuno suprotna. Postajete sve više i više senzibilni u odnosu na svoje emocionalne promene. Upoznajete sebe sa sve većom jasnoćom i preciznošću. Kroz učenje ove tehnike javljaju se izvesna stanja koja posmatraču sa strane mogu izgledati slične transu. Ali su zapravo potpuno suprotno. U hipnotičkom transu smo podložni tuđoj kontroli, dok u dubokoj koncentraciji meditant ostave uglavnom pod sopstvenom kontrolom. Sličnost je samo površinska i sigurno da pojavljivanje takvih fenomena nije u vipassani nešto od ključnog značaja. Kao što je već rečeno, duboka koncentracija ili đhana jeste alatka ili polazište na putu ka povećanoj svesnosti. Vipassana po definiciji znači negovanje svesnosti ili sposobnosti pažnje. Ako tokom meditacije počinjete da sve više padate u nekakvo stanje transa, to je znak da ne meditirate na način kako se ta reč razume u budističkoj meditaciji.
Zabluda broj 3. Meditacija je tajanstvena praksa koju nije moguće razumeti
I opet, skoro tačno, ali ne sasvim. Meditacija radi sa nivoima svesti koji leže dublje od simboličkog nivoa mišljenja. Otuda, neke činjenice o meditaciji jednostavno ne mogu biti saopštene rečima. To međutim ne znači da ih je nemoguće razumeti. Za razumevanje stvari postoje i dublji načini nego što su to reči. Razumete kako treba da hodate. Verovatno ne možete tačno da opišete rečima kako se vaši mišici i nervna vlakna grče tokom hodanja. Ali to možete da uradite. Tako i meditaciju treba razumeti radeći je. Ona nije nešto što se uči kroz apstraktne pojmove. Ona nije nešto o čemu treba puno pričati. Nju treba doživeti. Meditacija nije nekakva neutralna formula koja automatski daje predvidljive rezultate. Nikada ne možete detaljno predvideti šta će se dogoditi tokom meditacije. Ona je istraživanje i eksperiment; uvek nova avantura. Zapravo, kad steknete osećaj predvidljivosti i istovetnosti u svojoj praksi, možete to iskoristiti kao znak da ste negde skrenuli s puta i da idete pravo ka stagnaciji. Naučiti da na svaku sekundu gledamo kao da je prva i jedina sekunda u ovom univerzumu jeste ključno za vipassana meditaciju.
Zabluda broj 4. Cilj meditacije je da postanem psihički supermen
Ne, cilj meditacije je razvoj svesnosti. Čitanje misli nije na programu. Levitacija nije cilj. Cilj je oslobađanje. Postoji veza između psihičkih fenomena i meditacije, ali taj odnos je nešto kompleksniji. Tokom prvih faza u razvoju meditanta takvi fenomeni se mogu, ali i ne moraju javiti. Neki ljudi mogu doživeti intuitivno razumevanje ili sećanja iz prošlih života; drugima se tako nešto ne događa. U svakom slučaju, sve to se ne smatraju razvijenim i pouzdanim psihičkim sposobnostima. Niti im treba pridavati preveliki značaj. Takvi fenomeni mogu zapravo biti prilično opasni za neiskusnog meditanta, jer mogu biti prilično zavodljivi. Mogu se pretvoriti i u ego trip koji će nas odvući sa pravog puta. Najbolje što možete da uradite je da im ne pridajete važnost. Ako se pojave, super. Ako ne, i to je super. Postoji tačka na putu meditanta kada može upražnjavati naročite vežbe za razvoj psihičkih moći. Ali je ona tek u poodmakloj fazi tog puta. Pošto je dostigao vrlo duboke stupnjeve zadubljenja, meditant će biti dovoljno napredan da radi sa takvim silama bez opasnosti da mu se otmu kontroli ili da ga potpuno obuzmu. Tada će ih on razvijati strogo radi služenja drugima. Dakle, sve se to događa tek posle nekoliko decenija vežbanja. No, ne lupaj glavu oko toga. Samo se koncentriši na sve bolje razvijanje svesnosti. Ako ti u to polje svesnosti banu glasovi ili slike, samo ih registruj i pusti da odu svojim putem. Ne uplići se u njih.
:neverica:
-
Zabluda broj 5. Meditacija je opasna i promućurne osobe ne bi trebalo da se oko nje petljaju
Sve je opasno. Kreneš preko ulice i možda te raspali autobus. Pod tušem si i, ooops, oklizneš se i slomiš ruku. Meditiraj i verovatno ćeš uskomešati različite neugodne stvari iz prošlosti. Potisnuti materijal koji će bio zakopan neko vreme može nas zaista uplašiti. Ali sve to može doneti i mnogo koristi. Nijedna aktivnost nije bez rizika, ali to ne znači da treba da živimo u tikvi. To nije život. To je prerana smrt. Sa opasnošću je najlakše nositi se ako otprilike znamo kolika je, gde ćemo verovatno na nju naleteti i kako da se sa njom nosimo kada se pojavi. I to je svrha ovih redova. Vipassana je razvijanje svesnosti. To samo po sebi nije opasno; naprotiv, povećana svesnost nas čuva od opasnosti. Kada se pravilno izvodi, meditacija je vrlo blag i postepen proces. Krenite u nju lagano i bez grča, i onda će se vaša praksa razvijati vrlo prirodno. Ništa ne treba forsirati. Kasnije, kada vam se posreći i naiđete na kompetentnog učitelja, moći ćete da ubrzate svoje napredovanje tako što ćete odvojiti vreme za intenzivne kurseve meditacije. U početku, međutim, neka akcenat budena opuštenosti. Vežbajte bez presije i sve će biti OK.
Zabluda broj 6. Meditacija je za svece i askete, ne za obične ljude
Ovaj stav naročito je dominantan u Aziji, gde su monasi i sveti ljudi okruženi ogromnim poštovanjem koje se izražava na ritualni način. Ovo je pomalo slično idolatriji prema filmskim zvezdama i sportskim junacima na Zapadu. Od takvih ljudi se prave stereotipi, pridaju im se nadljudski kvaliteti i osobine koje mogu da do kraja realizuju zaista samo retki. Kada je o meditaciji reč, očekujemo da meditant mora biti neka izuzetno posvećena osoba, iz čijih usta uz to teku samo med i mleko. No, ako imate kontakte sa ljudima koji meditiraju, brzo ćete izgubiti ovakve iluzije. Tačno je, naravno, da sveti ljudi meditiraju, ali oni to ne rade zato što su sveti ljudi, već upravo obratno. Oni su sveti upravo zato što meditiraju. Oni su stigli tu gde jesu upravo uz pomoć meditacije. I počeli su da meditiraju mnogo pre nego što su postali sveti. Ovo je vrlo važno. Velik broj ljudi misli da neko mora biti moralno apsolutno čist pre nego što se upusti u meditaciju. Ali to je kontradikcija. Moralnost zahteva izvestan stepen mentalne kontrole. Ta kontrola je preduslov. Zato mentalno vežbanje mora da dođe na početku.
Inače, u budizmu postoje tri glavna elementa meditacije – moral, koncentracija i mudrost. I ta tri elementa jačaju kako se praksa produbljuje. Svaki od njih utiče na druga dva, tako da ih razvijate sve zajedno, a jedan po jedan. Kada posedujete mudrost da zaista razumete situaciju, automatski se javlja saosećanje prema svakoj strani koja je u nju uključena, a saosećanje znači da automatski obuzdavate sebe od svake misli, reči ili postupka koji bi mogao povrediti i vas i druge. Tako vaše ponašanje samo od sebe postaje moralno. Samo kada ne razumete stvari dovoljno duboko, tada stvarate probleme. Ako ne uviđate posledice sopstvenih dela, tada se sapletete. Neko ko čeka da bude potpuno moralan da bi počeo da meditira,čeka autobus koji nikada neće doći. Drevni mudraci kaži da je on poput čoveka koji da se okean potpuno smiri, kako bi se u njemu okupao.
Zabluda broj 7. Meditacija je bežanje od stvarnosti
Netačno. Meditacija je bežanje ka stvarnosti. Ona vas ne izoluje od bola života. Ona vam omogućuje da tako duboko uronite u život i sve njegove vidove da probijate barijeru bola i odlazite izvan patnje. Vipassana je specifična praksa sa ciljem da se suočimo sa stvarnošću, da do kraja iskusimo život kakav on jeste i nosimo upravo sa onim na šta na tom putu naiđemo. Ona vam ujedno omogućuje da odgurnete u stranu sve iluzije i sebe oslobodite svih onih sitnih laži koje sve vreme sebi govorite. Ono što je tu tu je. Vi ste ono što jeste i samozavaravanje oko sopstvenih slabosti i motiva samo vas još čvršće vezuje za taj točak iluzija. Vipassana meditacija nije pokušaj da zaboravite na sebe ili da prikrijete svoje probleme. Ona jeste učenje da sebe posmatrate i vidite upravo onakvima kakvi jeste. idite šta je tu i potpuno ga prihvatite. Tek tada možete da ga menjate.
Zabluda broj 8. Meditacija je odličan način da se otkačiš
Pa, i da i ne. Meditacija stvara ponekad divni osećaj blaženstva. Ali to nije njena svrha i taj osećaj se ne javlja uvek. Sem toga, ako meditiraš imajući to na umu, šanse za to se još više smanjuju nego kad meditiraš radi stvarnog cilja meditacije, a to je povećana svesnost. Blaženstvo dolazi od opuštanja, a opuštanje dolazi od popuštanja tenzije. Traganje za blaženstvom u meditaciji zapravo ponovo uvodi tenziju u čitav proces, a to onda poremeti čitav tok događaja. To je kvaka 22. Možeš imati blaženstvo jedino ako ga ne loviš. Sem toga, ako su euforičnost i dobri osećaji ono što tražiš, za to postoje i lakši putevi. Možeš ih pronaći u kafićima i od onih sumornih likova što trguju po mračnim ćoškovima. Euforija nije cilj meditacije. Ona će se nekada javiti, ali je treba smatrati nuzproduktom. Ipak, to je vrlo prijatan sporedni efekat i on postaje sve češći što duže meditiraš.
:pcelica:
-
Kako sam pocetnik u meditaciji i samouk (radim je na osnovu video i audio zapisa sa sajta) ovo mi je jako dobrodoslo. Puno ti hvala na trudu, ili, sto bi budisticki monasi rekli, neka ti je sa srecom!
-
Kako sam pocetnik u meditaciji i samouk (radim je na osnovu video i audio zapisa sa sajta) ovo mi je jako dobrodoslo. Puno ti hvala na trudu, ili, sto bi budisticki monasi rekli, neka ti je sa srecom!
Panonac, bićeš samouk samo do leta, a onda dolazi kurs, posle čega će biti mnogo, mnogo jasnije. :D
No, taman ću i ja ovde dotle okačiti celu knjigu (koja je uzgred budi rečeno večni klasik kad je u pitanju literatura o meditaciji), pa ćeš biti i teorijski potkovan :yes
Daklem, ajmo još malo zabluda da raščistimo, pa ćemo onda videti šta meditacija jeste
Zabluda broj 9. Meditacija je sebična
Svakako da ona tako izgleda. Meditant sedi na svom jastučetu. A jel dao krv? Nije. Je li zauzet pomažući žrtvama prirodne nesreće? Nije. Ali razmotrimo njegovu motivaciju. Zašto on radi to što radi? Namera mu je da sopstveni um pročisti od besa, predrasuda i zle namere. Aktivno je uključen u proces oslobađanja od pohlepe, napetosti, neosetljivosti. I upravo su to stvari koje ne daju njegovom saosećanju da se ispolji. Sve dok one nestanu, svako dobro delo koje učini će najčešće biti samo produžetak njegovog ega i na duže staza neće doneti neki boljitak. Povređivanje u ime pomaganja je jedna od najstarijih igara. Veliki inkvizitor španske inkvizicije bio je vođen najuzvišenijim među motivima. Spaljivanje veštica rađeno je „za opšte dobro“. Činjenica je da smo sebičniji nego što to sebi priznajemo. Ego ima sposobnost da i najuzvišenija dela pretvori u đubre samo ako mu pustimo na volju. Zato kroz meditaciju postajemo svesni upravo onakvih kakvi jesmo, budeći se za sve one nebrojene suptilne načine na koje ispoljavamo svoju sebičnost. Tek tada postajemo istinski nesebični. Čistiti sebe od sebičnosti nije sebičnost.
Zabluda broj 10. Kad meditiraš, ti zapravo sediš i u glavi su ti neke uzvišene misli
Opet pogrešno. Postoje sistemi kontemplacije u kojima se radi nešto slično tome. Ali to nije budistička meditacija, to nije vipassana. Vipassana je praksa svesnosti. Svesnosti čega god da je tu, bilo da je reč o vrhovnoj istini ili običnom trešu. To što je tu, tu je. Naravno, uzvišene estetske misli se mogu javiti tokom ove prakse. Svakako da ih ne treba izbegavati. Ali ne treba ni tragati za njima. One su samo prijatan nuzefekat. Budistička meditacija je jednostavna praksa. Sastoji se od doživljavanja događaja u sopstvenom životu direktno, bez preferencija ili nekih mentalnih slika koje bismo u njih ubacivali. Meditacija je posmatranja sopstvenog života kako se odvija iz trenutka u trenutak, bez ikakvih predubeđenja. Šta naiđe, naiđe. Vrlo jednostavno.
Zabluda broj 11. Nekoliko nedelja meditacije i svi moji problemi će nestati
Sorry, meditacija nije ekspres lek za sve boljke. Odmah ćete početi da primećujete promene, ali zaista duboki efekti vas čekaju tek za koju godinu. Tako je ovaj svet konstruisan. Ništa vredno ne postiže se preko noći. Meditacija je u nekom pogledu teška. Zahteva disciplinu i ponekad je to bolan proces vežbanja. Kod svakog sedenja stičete neki dobitak, ali svi ti rezultati su vrlo suptilni. Oni se događaju duboko u umu, da bi se tek kasnije manifestovali. I ako sedite i neprekidno izvirujete kad će da grune neka velika, brza promena, tada potpuno gubite iz vida sve one tanane promene. Onda se obeshrabrite, dignete ruke od svega i spremni ste da se zakunete da se nikakva promena nije ni dogodila. Ključna stvar u svemu ovome jeste strpljenje. Strpljenje. Ako i ne naučite ništa drugo od meditacije, naučićete se strpljenju. A to je jedna vrlo korisna lekcija.
:pozdrav:
-
III. ŠTA MEDITACIJA JESTE
Meditacija je reč, a reči različiti ljudi koriste na različite načine. Ovo može izgledati trivijalno, ali nije. Vrlo je važno tačno odrediti šta neko podrazumeva pod rečju koju koristi. Svaka poznata kultura razvila je, na primer, neku vrstu mentalne prakse koja se može nazvati meditacijom. Sve zavisi od toga koliko je široko definišete. Tehnike se takođe enormno razlikuju i nema smisla sve ih nabrajati. Zato da pogledamo ovde samo one prakse koje su najpoznatije na Zapadu i najlakše se vezuju za pojam meditacije.
Unutar judeo-hrišćanske tradicije nalazimo dve prakse koje se međusobno preklapaju, a nazivaju se molitva i kontemplacija. Molitva je direktno obraćanje nekom duhovnom entitetu. Kontemplacija je duži period usmerenog razmišljanja o nekoj posebnoj temi, obično religijskom idealu ili odlomku iz tekstova. Sa stanovišta mentalnog razvoja, obe te prakse su vežbe koncentracije. Uobičajena poplava nasumičnih misli je ograničena i um je omeđen na jednu oblast delovanja. Rezultati su pak oni koje pronalazite bilo kojoj praksi koncentracije: duboki mir, usporavanje metabolizma i osećaj spokojstva i blagostanja.
Iz hinduističke tradicije dolazi nam jogijska meditacija, koja je takođe čisto koncentrativna. Standardne osnovne vežbe su fokusiranje um na jedan jedini objekat – kamen, plamen sveće, slog ili nešto drugo, ne dozvoljavajući mu da bilo gde odluta. Pošto je stekao osnovnu veštinu, jogi proširuje ovu praksu tako što se okreće kompleksnijim objektima kao što su posebni stihovi, šarene religijske slike, energetski kanali u telu itd. Ipak, bez obzira koliko je kompleksan objekat meditacije, sama meditacija ostaje i dalje čista vežba koncentracije.
Unutar budističke tradicije koncentracija se takođe veoma ceni. Ali je dodat i jedan novi elemenat i potom veoma istaknut. Taj element jeste svesnost. Svi oblici budističke meditacije imaju za cilj razvijanje svesnosti, koristeći koncentraciju kao alatku. Budistička tradicija je, međutim, vrlo kompleksna i postoji nekoliko posebnih puteva ka tom cilju. Zen meditacija koristi dva odvojena puta. Prvi je direktno uranjanje u svesnost čistom snagom volje. Sednete i jednostavno sedite, što znači da izgurate iz polja svesti sve izuzev čiste svesnosti tog sedenja. Ovo zvuči vrlo jednostavno. Ali nije. Pokušajte pa ćete videti koliko je zapravo teško. Drugi zen pristup se koristi u rinzai školi i to je izbacivanje uma iz ravnoteže uobičajenog toka misli u čistu svesnost. Ovo se radi tako što se učeniku da nerešiva zagonetka koju treba da reši i to ga stavlja u užasnu situaciju. Pošto ne može da pobegne od bola te situacije, jedino mu preostaje da pobegne u čisto iskustvo sadašnjeg trenutka. Nema nigde drugde gde bi mogao da pobegne. Ovo je efikasno za mnoge ljude, ali je prilično naporno.
Još jedna strategija, tantrički budizam, ide skoro sasvim suprotnim putem. Svesna misao, barem ona koju obično imamo, jeste manifestacija ega, tog „ja“ za koje obično misliš da predstavlja tebe. Svesna misao je usko povezana sa pojmom sopstva. A taj pojam sopstva ili ego nije ništa drugo do skup reakcija i mentalnih slika koje su na veštački način ubačene u tok čiste svesnosti. Tantra nastoji da postigne čistu svesnost razarajući tu sliku ega. Ovo se postiže procesom vizualizacije. Učeniku se zadaje specifična religijska slika kao objekat meditacije, na primer neko božanstvo iz tantričkog panteona. On to onda čini toliko temeljno da i sam postaje taj entitet. Uklanja sopstveni identitet i stavlja na sebe drugi. Kao što i možete pomisliti, ovo zahteva dosta vremena, ali funkcioniše. Tokom ovog procesa on je u stanju da posmatra na koji je način ego konstruisan i postavljen na svoje mesto. Uočava arbitrarnu prirodu svakog ega, uključujući sopstveni, i izlazi iz okova tog ega. Odjednom se nađe u stanju u kojem može da ima ego ako tako poželi, ali može i bez njega. Rezultat: čista svesnost. No, tantra baš i nije lak zalogaj.
(http://imagecache5.art.com/p/LRG/21/2110/JI7ED00Z/stephane-de-bourgies-buddha-with-flowers.jpg)
-
Vipassana je najstarija među praksama budističke meditacije. Ovaj metod potiče direktno iz Satipatthana sutte, govora koji se pripisuje Budi. Vipasana je direktno i postepeno razvijanje budnosti ili svesnosti. Ona se razvija korak po korak tokom više godina. Učenikova pažnja se pažljivo usmerava ka intenzivnom istraživanju određenih vidova sopstvenog iskustva. Meditant trenira da uoči sve više i više od svog životnog iskustva koje protiče. Vipassana je blaga tehnika. Ali je isto tako vrlo, vrlo temeljna. To je jedan drevni i sistematizovani metod vežbanja uma, skup vežbi posvećenih ka tome da postanete sve više svesni svojih životnih iskustava. Ona je pažljivo osluškivanje, mudro gledanje i pažljivo testiranje. Učimo da omirišemo pomno, da dodirnemo potpuno i zaista posvetimo pažnju promenama koje se odigravaju u svakom od tih iskustava. Učimo da osluškujemo sopstvene misli, a da ipak ne budemo njima zarobljeni.
Cilj prakse vipassane jeste da naučimo da uočimo istinu o prolaznosti, nedovoljnosti i ispraznosti svih pojava. Možda mislimo da sve ovo već radimo, ali to je privid. To je očigledno na osnovu činjenice da tako malo pažnje obraćamo iskustvima sopstvenog života da izgleda kao da spavamo. Jednostavno ne obraćamo dovoljno pažnje da bismo primetili da ne obraćamo dovoljno pažnje. Još jedna kvaka 22.
Kroz proces svesnosti lagano postajemo svesni šta smo zapravo mi ispod te ego kulise. Budimo se za život kakav zaista jeste. On nije samo niz uspona i padova, šećerlema i packi po prstima. To je samo iluzija. Život ima mnogo dublju teksturu od toga ako ga bolje zagledamo i ako gledamo na pravu stranu.
Vipassana je oblik mentalnog treninga koji će te naučiti da ovaj svet doživiš na potpuno drugačiji način. Otkrićeš po prvi put šta se zaista događa tebi, oko tebe i u tebi. Ona je proces samootkrivanja, aktivno istraživanje u kojem posmatraš svoja iskustvu u isto vreme dok ti se i događaju. Ovoj praksi treba prići sa stavom: „Nema veze šta sam do sada naučio. Zaboravi na teorije, predubeđenja i stereotipe. Hoću da razumem istinsku prirodu života. Želim da znam kakvo je to zapravo iskustvo biti živ. Želim da osetim istinski i najdublji kvalitet života, a ne samo da prihvatam tuđa objašnjenja. Želim da sve to lično vidim.“
Ako meditaciju vežbaš sa ovakvim stavom, uspećeš. Ustanovićeš da stvari posmatraš objektivno, kakve jesu – kako teku i menjaju se iz trenutka u trenutak. Na taj način život zadobija neverovatno bogatstvo, koje se ne može opisati. Ono se mora iskusiti.
U vipassana meditaciji razvijamo ovaj naročit način gledanja na stvari. Sebe vežbamo da vidimo stvarnost upravo onako kakva jeste i taj naročiti način nazivamo svesnošću. Taj proces svesnosti je nešto potpuno različito od onoga što obično činimo. Mi obično zaista ne gledamo u ono što je pred nama. Život vidimo kroz filter misli i pojmova, i zapravo te mentalne pojave smatramo stvarnošću. bivamo toliko uronjeni u tu beskrajnu bujicu misli da stvarni život prolazi kraj nas neprimećen. Vreme provodimo zaokupljeni nekom aktivnošću, opsednuti večnim lovom na zadovoljstvo i nagradu, kao i večnim bežanjem od bola i neprijatnosti. Svu svoju energiju trošimo na pokušaje da se osećamo što bolje, a da nekako ugušimo svoje strahove. Neprekidno tragamo za sigurnošću. U međuvremenu, svet stvarnih iskustava protiče kraj nas a da ga nismo ni dodirnuli ni okusili. Tako u vipassana meditaciji sebe vežbamo da ignorišemo konstantne podsticaje da nam bude što udobnije i umesto toga uranjamo u stvarnost. A glavna ironije je u tome da stvarni mir dolazi jedino onda kad prestaneš da ga loviš. Još jedna kvaka 22.
Kada se olabaviš svoj nagon za udobnošću, istinsko ispunjenje dolazi. Kada odustaneš od grozničavog lova na zadovoljstva čula, ukazuje se prava lepota ovog života. Kada nastojiš da vidiš stvarnost, neiskrivljenu iluzijom, zajedno sa svim njenim bolom i opasnosti, tek na toj tački stvarnu slobodu i sigurnost zadobijaš. Ovo nije tek samo još jedna teorija koju treba da utuviš sebi u glavu. To je opažljiva stvarnost, stvar koju možeš i treba da vidiš sopstvenim očima.
Budizam je star više od 2500 godina i svaki sistem mišljenja takve starosti ima dovoljno vremena da razvije slojeve i slojeve raznih učenja i rituala. Pa ipak, fundamentalni stav budizma jeste empirijski i antiautoritaran. Gotama Buda je bio izuzetno neortodoksna osoba i pravi antitradicionalista. On svoje učenje nije ponudio kao skup dogmi, već pre kao skup podsticaja za svaku osobu da sama istražuje. Njegov poziv za svakoga bio je: „Dođi i vidi“
Tako vam svima savetujem da ovaj stav primenite na svaku reč koju pročitate u ovom tekstu. U njemu se ne iznose tvrdnje koje treba da prihvatite samo zato što ih piše nekakav autoritet. Slepa vera nema nikakve veze sa svim ovim. Ovde se govori o realnostima koje je moguće i sam videti. Vežbajte da prilagodite svoj način opažanja u skladu sa ovde datim instrukcijama i tada ćete i sam videti. Tek to i samo to postavlja temelj vaše vere. Meditacija uvida je u suštini praksa ličnog otkrivanja.
Pošto je ovo rečeno, na red dolazi i kratko objašnjenje nekoliko ključnih postavki budističke filozofije. Ne pokušavam da budem iscrpan, jer su sve te stvari odlično obrađene u nekim drugim knjigama. Ono što ovde bude izneseno u suštini služi da se bolje razume vipassana. Dakle, sa budističkog stanovišta, mi ljudska bića živimo na vrlo neobičan način. Prolazne stvari smatramo trajnima i pored toga što se oko nas sve menja. Taj proces promene je konstantan i večan. Dok čitaš ove reči, tvoje telo stari. Ali ti na to ne obraćaš pažnju. Kompjuter kraj kojeg satima sediš i svađaš se po raznim forumima takođe stari. Zidovi oko tebe stare. Molekuli u tom kompjuteru i zidovima vibriraju ogromnom brzinom i materijal koji ih čini se menja, lagano razlaže. Ti ni na to ne obraćaš pažnju. Malo pomalo i tvoje telo postaje smežurano i boli te. Zgrada u kojoj si puca i sleže se. Onda tuguješ za izgubljenom mladošću ili kukaš kad izgubiš ono što si imao. Odakle taj bol dolazi? Dolazi upravo iz tvoje nepažnje. Propustio si da malo bolje osmotriš život. Propustio si da osmotriš taj stalno promenljiv tok ovoga sveta kako prolazi. Umesto toga, stvorio si skup mentalnih konstrukcija, „ja“, „kompjuter“, „zgrada“ i pretpostavio si da su to sve čvrsti, stvarni entiteti. Pretpostavio si da će trajati zauvek. Ali neće. No moguće je da se prilagodiš toj neprekidnoj promeni. Moguće je da naučiš da na svoj život gledaš kao na jedno neprekidno kretanje. Moguće je da naučiš da vidiš taj neprekidni tog svake uslovljene stvari. Možeš. To je samo pitanje vremena i vežbanja.
:vrteskad:
-
Naše ljudske navike su stvarno glupe na neki način. Mi isključujemo 99% svih čulnih podražaja koje primimo, a onaj ostatak okamenimo u vidu izolovanih mentalnih objekata. Tada reagujemo na te mentalne objekte na programiran, naviknut način.
Primer: Sediš sam u tišini noći. U daljini zalaje pas, što samo po sebi nije ni dobro ni loše. U moru tišine počinju da do tebe dopiru talasi zvučnih vibracija. Počinješ da ih čuješ te divne, kompleksne zvučne obrasce, koji se unutar tvog nervnog sistema pretvaraju u vibrirajuće električne podražaje. Taj proces treba iskoristiti kao jedan doživljaj prolaznosti, nedovoljnosti i nesuštastvenosti. Ali mi ljudi smo skloni da sve to ignorišemo. Umesto toga, okamenjujemo taj opažaj u mentalni objekat. Na njega lepimo nekakvu mentalnu sliku i kreće serija emocionalnih i pojmovnih reakcija na nju. „Opet taj pas. Uvek laje noću. Kako je dosadan. Svake noći mi ne da da spavam. Neko treba nešto da uradi oko toga. Možda da pozovem policiju. Ne, bolje šintere. Ne, napisaću jedno stvarno opako pismo vlasniku. Ma kakvi, nije vredno tolike gnjavaže. Staviću čepove za uši.“ Sve ovo su tek perceptivne i mentalne navike. Još kao dete učiš da ovako reaguješ, tako što kopiraš reakcije onih oko sebe. Te reakcije nisu svojstvene strukturi nervnog sistema. Ali to nije jedini način na koji naša mentalna mašinerija može da se upotrebi. Ono što jeste naučeno može biti i odučeno. Prvi korak je da shvatiš šta ti to radiš, u trenutku dok to radiš, da se zaustaviš i u tišini posmatraš.
Iz budističke perspektive, mi ljudi imamo naopak pogled na stvari. Gledamo u ono što je zapravo uzrok patnje i vidimo u tome sreću. A uzrok patnje je taj privlačnost-odbojnost sindrom koji smo već pominjali. Javi se neki opažaj. Može biti bilo šta – lepa devojka, zgodan dasa, brzi motorni čamac, tip sa pištoljem, kamion koji juri na tebe, bilo šta. I šta god da je, prva sledeća stvar koju učinimo je da reagujemo na taj stimulans osećanjem u vezi sa tim. Sviđa mi se. Ne sviđa mi se. Brine me to. Indiferentan sam.
Uzmimo tako brigu. Suviše brinemo. Briga je sama po sebi problem. Briga je proces. Ona u sebi ima nekoliko koraka. Strepnja nije samo stanje u kojem živimo, ona je procedura. I ono što treba da uradite jeste da pogledate sam početak te procedure, one inicijalne faze pre nego što se čitav proces zahuktao. A prva faza u tom lancu brige jeste ona privlačnost-odbojnost reakcija. Čin nešto iskrsne u našem umu, pokušavamo u mislima da ga zgrabimo ili da ga odgurnemo. I time se pokreće reakcija brige. Na sreću, postoji jedna zgodna alatka koja se zove vipassana meditacija koju možeš da iskoristiš kako bi premostio čitav ovaj mehanizam.
Vipasana meditacija nas uči kako da sa velikom preciznošću preispitamo čitav svoj proces opažanja. Učimo da posmatramo nadolazak misli i opažaja sa osećanjem neuplitanja. Učimo da sopstvene reakcije na stimulanse posmatramo sa mirom i jasnoćom. I tako počinjeno da vidimo sebe kako reagujemo a da se i sami ne upletemo i budemo poneseni tim reakcijama. Ta opsesivna priroda misli lagano slabi. I dalje možemo da stupamo u veze sa drugima. I dalje možemo da skočimo u stranu pred onim kamionom. Ali ni u jednoj ni u drugoj situaciji mi više ne moramo da prolazimo kroz nekadašnji pakao.
Takav beg od opsesivne prirode misli stvara u nama čitav jedan novi pogled na stvarnost. To je jedna kompletna promena obrasca, promena mehanizma opažanja. I ona sa sobom donosi blaženstvo oslobađanja od opsesija. Zbog svega toga, budizam ovakav način gledanja na stvari vidi kao ispravan pogled na život i budistički tekstovi ga nazivaju viđenjem stvari onakvim kakve one zaista jesu.
(http://www.mindfulness-works.com/images/stones-reflection.jpg)
-
Vipassana meditacija jeste skup procedura po kojima vežbamo i one nas postepeno otvaraju za taj novi pogled na stvarnost kakva ona uistinu jeste. Zajedno sa takvim novim gledanjem na stvarnost ide i novo gledanje na taj ključni vid stvarnost, a to je „ja“. Bliže istraživanje pokazuje nam da smo sa tim „ja“ uradili upravo isto ono što smo uradili i sa svim drugim percepcijama. Uzeli smo taj neprestani kovitlac misli, osećaja i opažaja i okamenili ga u jednu mentalnu konstrukciju. Onda smo na tu konstrukciju nalepili etiketu na kojoj piše: „ja“. I od tada pa nadalje ta je stvar odvojena od svih drugih stvari. Istrgli smo sebe iz ostatka tog procesa večne promene, a koji je zapravo ovaj svet. A onda patimo što osećamo usamljenost. Ignorišemo svoju urođenu povezanost sa svim drugim bićima i odlučujemo da „ja“ mora pribaviti što više toga za „mene“. Na kraju se čudimo kako su ljudska bića tako pohlepna i bezosećajna. I tako u krug. Svako loše delo, svaki primer okrutnosti u ovom svetu izvire direktno iz tog lažnog osećaja „mene“ kao nečega suštinski odvojenog od svega drugog što je tamo negde.
Razvej iluziju tog jednog pojma i čitav tvoj svet se menja. Ne očekuj, međutim, da to učiniš preko noći. Sav svoj dosadašnji život proveo si gradeći taj pojam, pojačavao ga svakom svojom mišlju, rečju i delom sve te godine. One neće nestati odmah. Ali hoće ako tome posvetiš dovoljno vremena i dovoljno pažnje. Vipassana je proces u kojem se on postepeno rastvara. Malo pomalo, krnjiš ga već time što ga samo posmatraš.
Taj „ja“ pojam jeste proces. To je nešto što mi sami stvaramo. I u vipassani učimo da upravo to uvidimo, da budemo svesni kada to činimo i kako to činimo. A onda se on pokrene i počne da bledi, nalik oblaku na vedrom nebu. Ostajemo u stanju kada možemo da ga i dalje stvaramo, ali i ne moramo, šta god da više odgovara situaciji u kojoj smo. Prinuda je nestala. Sada imamo izbor.
Naravno, sve su ovo ključni uvidi. Svaki od njih je dalekosežno razumevanje nekog od temeljnih pitanja čovekove egzistencije. Oni se ne događaju brzo, ni bez znatnog napora. Ali i ono što za to dobijamo i veliko. Oni vode do potpun transformacije tvog života. Svaki trenutak tvog života od tada pa nadalje jeste promenjen. Meditant koji stigne do te tačke stiče savršeno mentalno zdravlje, čistu ljubav za svako živo biće i potpuni prestanak svake patnje. To nije mali cilj. Ali na sreću ne moraš da ideš do samog kraja da bi osetio neke rezultate. Oni počinju odmah i gomilaju se tokom godina. Što više sediš, to više učiš o pravoj prirodi svoga života. Što više časova provedeš u meditaciji, veća je tvoja sposobnost da mirno posmatraš svaki impuls i nameru, svaku misao i emociju u trenutku kad se izdiže u umu. Tvoje napredovanje ka oslobađanju u direktnoj je srazmeri sa dužinom sedenja na jastučetu za meditaciju. I možeš da prekineš kad god ti je dosta. nema štapa nad tvojom glavom, sem sopstvene želje za duhovnim usavršavanjem, za poboljšanjem kvaliteta života, svog i drugih.
Vipassana meditacija je sama po sebi iskustvena stvar. Vežbanjem meditacije postaješ prijemčiv za stvarne doživljaje u životu, za to kako stvari zaista izgledaju. Ne sediš i razvijaš nekakve suptilne, estetske misli o životu. Ti živiš. Više nego bilo šta vipassana je učenje da živimo.
:superman
-
Ovu temu jos nisam uspio niti otvoriti da je pocnem citati, ali hocu ovijeh dana... kad nam na Tibetu malo zasnijezi!
-
Puuuno hvala za ovaj divan tekst.... :yes
-
Ma ima toga. Cela knjiga. Pa stavljam polako, deo po deo, da bude lakše za svariti :D
Idemo dalje:
IV. MENTALNI STAV
Tokom poslednjih sto godina zapadna nauka i fizika načinile su zapanjujuća otkrića. Mi smo deo sveta koji gledamo. Sam proces našeg posmatranja menja i stvari koje posmatramo. Na primer, elektron je jedna izuzetno mala stvar. Nije ga moguće videti bez instrumenata i ta aparatura određuje šta će posmatrač videti. Ako na elektron gledate na jedan način, čini se kao čestica, sićušna loptica koja kruži po svojoj putanji. Kada ga gledate na drugi način, elektron se čini kao da je talas, nema u njemu ničeg čvrstog. Svetluca i treperi svuda unaokolo. A posmatrač učestvuje u tom događaju već samim procesom svog posmatranja. Ne postoji način da izbegnemo tu interakciju.
Istočna nauka prepoznala je taj osnovni princip vrlo davno. Um je skup događaja i posmatrač učestvuje u tim događajima svaki put kada pogleda unutra. Meditacija je takvo posmatranje sa učestvovanjem. Ono što gledaš reaguje na taj proces gledanja. Ono što posmatraš si ti i to šta ćeš videti zavisi od toga kako gledaš. Dakle, proces meditacije je krajnje delikatan, a rezultati apsolutno zavise od stanja uma meditanta. Mentalni stavovi koji će ovde biti nabrojani su ključni za uspeh vežbanja. Neki od njih su i ranije iznošeni, ali ih ovde dajem zajedno kao seriju pravila kojih se treba pridržavati.
1. Ništa ne očekuj: Samo sedi i vidi šta se događa. Tretiraj čitavu stvar kao eksperiment. Zainteresuj se za sam taj eksperiment. Ali nemoj da ti misli odvuče mozganje o tome kakvi će biti rezultati. Zato, nemoj da se brineš oko bilo kakvih rezultata. Neka se meditacija kreće sopstvenom brzinom i sopstvenim smerom. Neka te meditacija poduči onome što ona želi da naučiš. Meditativna svesnost nastoji da vidi stvarnost tačno onakvom kakva jeste. Bilo da to odgovara našim očekivanjima ili ne, meditacija zahteva privremenu suspenziju svih naših unapred formiranih ubeđenja i ideja. Moramo skloniti sa svog puta sva maštanja, procene i tumačenja, dotle dok traje jedna sesija. Inače ćemo se stalno na njih saplitati.
2. Ne napreži se: Ništa ne siluj, niti se napreži više nego što ti prija. Meditacija nije agresivna. Nema nasilnog metoda. Neka tvoj napor bude prirodan i postojan.
3. Ne žuri: Nemaš gde da žuriš, zato se opusti. Sedi na jastuče i ostani tu kao da imaš ceo dan na raspolaganju. Ako želiš da razviješ bilo šta vredno, za to je potrebno vreme. Strpljenje, strpljenje, strpljenje.
4. Ni za šta se ne vezuj i ništa ne odbacuj: Neka dođe šta ima da dođe, prilagodi se tome, šta god da je. Ako ti se javi lepa slika, to je dobro. Ako ti se javi ružna slika, i to je dobro. Na sve to gledaj kao na isto i ne potresaj se šta god da se pojavi. Ne bori se sa tim što doživljavaš, samo ga pažljivo posmatraj.
5. Opusti se: Nauči da ploviš sa svakom promenom koja se javi. Olabavi malo kajase i opusti se.
6. Prihvati sve što naiđe: Prihvati svoja osećanja, čak i ona za koja bi voleo da ih nemaš. Prihvati svoja iskustva, čak i ona koja mrziš. Ne osuđuj sebe što imaš ljudske mane i nedostatke. Nauči da sve pojave u umu vidiš kao savršeno prirodne i razumljive. Pokušaj da stvari prihvataš, ali bez ocenjivanja, u svakom trenutku i kakve god da se prikažu.
7. Budi blag sa sobom: Ne ganjaj sam sebe. Možda nisi savršen, ali ti si sve sa čime treba da radiš. Proces nastajanja onakvim kakav ćeš biti započinje time što prvo sebe potpuno prihvatiš takvog kakav si sada.
8. Istražuj sam za sebe. Postavljaj pitanja o svemu. Ništa ne uzimaj zdravo za gotovo. Ne veruj ni u šta samo zato što zvuči mudro i posvećeno ili zato što je to izjavio neki sveti čovek. Sam to za sebe proveri. To ne znači da treba da budeš ciničan, drzak ili bez poštovanja. To samo znači da treba da oslanjaš na svoje iskustvo. Svaku tvrdnju podvrgni test svog iskustva i neka ti rezultati tog testa budu putokaz ka istini. Meditacija uvida razvija se iz jedne unutrašnje težnje za buđenjem za sve ono što jeste stvarno i za sticanjem oslobađajućeg uvida u pravu strukturu egzistencije. Bez toga, čitava praksa je površna.
9. Svaki problem posmatraj kao izazov. Negativne stvari koje se pojave smatraj prilikama da učiš i rasteš. Ne beži od njih, ne optužuj sebe, niti se pretvaraj da se ništa ne događa. Imaš problem? Super. Novi materijal za obradu. Raduje se, baci s ena posao i istražuj.
10. Ne mozgaj suviše. Nije neophodno da sve unapred smisliš. Mozganje te neće osloboditi iz klopke. U meditaciji, um se prirodno pročišćuje svesnošću, golom pažnjom bez onog unutrašnjeg komentatora koji nam neprekidno radi u glavi. Njegovo komentarisanje po navici nije ti neophodno da bi eliminisao one stvari koje te drže u ropstvu. Sve što jeste neophodno jeste jasna, nefiltrirana percepcija tih stvari, koje su i kako funkcionišu. Samo to je dovoljno da one budu razložene. Pojmovi i mozganje ti se samo ispreče na putu. Ne misli puno, već vidi.
11. Neka te ne fasciniraju kontrasti. Razlike među ljudima postoje, ali insistiranje na njima je opasna rabota. Ako nismo pri tome obazrivi, to vodi direktno u egoizam. Uobičajeno čovekovo razmišljanje je puno pohlepe, zavist i gordost. Čovek koji na ulici vidi drugog čoveka možda istog trenutka pomisli: „On bolje izgleda od mene.“ Momentalni rezultat ovoga je zavist i stid. Devojka koja vidi drugu devojku možda pomisli: „Ja sam zgodnija od nje.“ Momentalni rezultat ovoga je gordost. Ovakva vrsta upoređivanja je navika i direktno vodi do lošeg osećaja bilo koje vrste: pohlepa, zavist, gordost, ljubomora, mržnja. To je jedno loše mentalno stanje, ali mi to radimo sve vreme. Poredimo svoj izgleda sa drugima, svoj uspeh, svoja dostignuća, imetak, novac ili IQ i sve to vodi do istog stanja – otuđenje, barijere između ljudi i mučni osećaji.
:pozdrav:
-
Zadatak meditanta jeste da iskoreni ovu naviku tako što će je pomno ispitati i onda zameniti drugom. Umesto da lovi razlike između sebe i drugih, meditant sebe vežba da uoči sličnosti. Svoju pažnju usmerava na one elemente koji su univerzalni za čitav život, na stvari koje će ga približiti drugima. Tako njegovo poređenje, ako ga uopšte ima, vodi do osećanja srodnosti, a ne do osećanja otuđenosti.
Disanje je jedan univerzalan proces. Svi kičmenjaci dišu u suštini na isti način. Svako živo biće razmenjuje gasove sa svojom okolinom na ovaj ili onaj naćin. To je jedan od razloga zašto je disanje odabrano kao jedan od objekata fokusiranja u meditaciji. Meditantu se savetuje da istražuje proces sopstvenog disanja, kao sredstvo svoje povezanosti sa ostatkom celine života. Ovo ne znači da zatvaramo oči za sve razlike koje nas okružuju. Razlike postoje. To samo znači da umanjujemo značaj kontraste i ističemo one univerzalne elemente koji su nam svima zajednički. Preporučena procedura je sledeća: Kada kao meditant uočimo neki objekat čula, ne treba da se na njemu zadržimo na uobičajen egotistički način. Pre bi trebalo da istražujemo sam proces opažanja. Trebalo bi da vidimo šta taj objekat čini našim čulima i našoj percepciji. Koji se osećaji javljaju i koje druge mentalne aktivnosti za njima slede. Treba da pratimo koje se promene dešavaju u našoj svesti kao rezultat svega toga. I dok posmatramo sve te pojave, moramo biti svesni univerzalnosti onoga što vidimo. Onaj inicijalni opažaj će pokrenuti prijatne, neprijatne ili neutralne osećaje. To je univerzalni fenomen. On se odigrava u umovima miliona drugih kao šo se to odigrava i u našem i to treba jasno da vidimo. Ako idemo za tim osećajima, mogu se javiti različite reakcije. Možemo osetiti pohlepu, požudu ili ljubomoru. Možemo osetiti strah, brigu, nemir, ili dosadu. Sve te reakcije su univerzalne. A mi ih samo registrujemo i onda generalizujemo. Treba da shvatimo da su te reakcije normalan ljudski odgovor i da se mogu javiti i u bilo kome drugom.
Praktikovanje ovakvog načina upoređivanja može se u početku učiniti forsiranim i veštačkim, ali nije ništa neprirodnije od onoga što obično radimo. Samo se na njega nismo navikli. Uz pomoć vežbanja, ovakva nova navika zamenjuje naše uobičajeno egoističko upoređivanje i na duge staze počinjemo da je osećamo kao daleko prirodniju. Kao rezultat svega toga postajemo osoba sa daleko više razumevanja. Više nas „nedostaci“ drugih ne dovode do besa. Napredujemo ka harmoniji sa svime što živi.
:andjeo:
-
V. PRAKSA
Iako postoje različiti objekti meditacije, najtoplije preporučujem da kreneš sa fokusiranjem svoje celokupne pažnje na udaj i izdah, kako biste razvili izvestan stepen koncentracije. Imaj na umu da ti ne vežbaš tehniku dubokog zadubljenja ili čiste koncentracije. Ti vežbaš svesnost, za koju ti je potrebno jedino određen stepen koncentracije. Želiš da razvijaš onu svesnost koja kulminira u uvidu i mudrosti koja prepoznaje istinu kakav ona jeste. Želiš da upoznaš funkcionisanje tog svog kompleksa sačinjenog od tema i uma, onakvog kakav jeste. Želiš da se oslobodiš svih psiholoških uznemiravanja, kako bi tvoj život bio miran i srećan.
Um se ne može pročistiti bez viđenja stvari kakve jesu. „Videti stvari kakve zaista jesu“ je prilično bremenita i ambivalentna sintagma. Mnogi početnici u meditaciji pitaju se šta ona zapravo znači, jer svako ko ima dobar vidi može videti predmete kakvi oni jesu.
Kada tu frazu koristimo u vezi sa uvidom koji dobijamo zahvaljujući meditaciji, ne mislimo na viđenje površine stvari svoji normalnim vidom, već viđenje stvari sa mudrošću, onakve kakve su same po sebi. Videti stvari sa mudrošću znači videti stvari unutar ovog našeg telo-um kompleksa, ali bez predrasuda i predubeđenja koje izviru iz naše gramzivosti, mržnje i obmana. Obično, kada posmatramo svoj telo-um sklop skloni smo da skrivamo ili ignorišemo stvari koje nam nisu prijatne i da se zadržavamo na stvarima koje su prijatne. Razlog tome je što su naši umovi uglavnom pod uticajem žudnje, ogorčenja i obmana. Naš ego, sopstvo ili stavovi nam se isprečuju na putu i boje naše rasuđivanje.
Kada pažljivo motrimo na osećaje na telu, ne treba da ih brkamo sa mentalnim konstrukcijama, jer osećaji na telu se mogu javiti bez ikakve veze sa umom. Na primer, sedimo udobno. Posle izvesnog vremena, možda se u nama javi neki neugodan osećaj u leđima ili u nogama. Um smesta registruje tu neugodnost i formira niz misli oko tog osećaja. Na toj tački, ne pokušavajući da pobrkamo taj osećaj sa mentalnim konstrukcijama, treba da izolujemo taj osećaj i posmatramo ga pažljivo. Osećaj je jedan od sedam univerzalnih mentalnih elemenata. Ostalih šest su kontakt, opažaj, pažnja, koncentracija, životna sila i volja.
U nekom drugom trenutku ćemo možda imati određenu emociju, kao što su recimo ogorčenje, strah ili požuda. Tada treba da posmatramo tu emociju tačno onako kakva je, ne pokušavajući da je zamenimo bilo čime drugim. Kada spojimo zajedno svoj oblik, osećaj, opažaj, mentalne konstrukcije i svest u jedno i pokušamo da ih sve posmatramo kao osećaj, tada postajemo zbunjeni, jer nismo u stanju da uvidimo izvor tog osećaja.
Naš cilj je uvid u doživljaj prolaznosti kako bismo prevazišli svoje ogorčenje; dubljim razumevanjem nesreće prevazilazimo pohlepu u nama koja izaziva i našu nesreću; uviđanjem da je "ja" tek iluzija prevazilazimo neznanje rođeno iz uzimanja "ega" za ozbiljno, Prvo moramo sagledati um i telo da dve odvojene stvari. Kada ih razumemo kao odvojene, tek tada možemo uočiti i njihove dublje međusobne veze. I kako se izoštrava naš uvid, postajemo sve svesniji činjenice da svi elementi međusobno sarađuju kako bi radili zajedno. Ništa ne može postojati bez onog drugog. Tada nam je jasno pravo značenje metafore o snažnom čoveku koji je slep i paralizovanom koji ima dobar vid. Nijedan od njih ne može mnogo učiniti sam. Ali kada se paralizovani popne na leđa slepome, u stanju su da se kreću i lako postignu svoje ciljeve. Slično ovome, telo ne može ništa da učini samo. Ono je poput cepanice koja nije u stanju da se pokrene ili da bilo šta drugo da uradi, izuzev da postane predmet prolaznosti, propadanja i nestanka. Um sam ne može ništa da učini bez podrške tela. Ali kada sa pažnjom motrimo i na telo i na um, vidimo koliko divnih stvari mogu da urade zajednički.
(http://www.daretobethechange.com/images/meditation4.jpg)
-
Naš cilj
Kao meditanti, svi mi moramo imati neki cilj, jer ako ga nemamo, samo ćemo tumarati u mraku, slepo sledeći nečije instrukcije o meditaciji. Svakako da za sve ono što činimo svesno i svojom voljom mora postojati cilj. Cilj za vipassana meditante nije da postanu prosvetljeni pre drugih ili da imaju više moći ili da zarade više nego drugi. Meditanti se ne takmiče među sobom ko je svesniji.
Naš cilj jeste da dostignemo savršenstvo svih onih plemenitih i korisnih kvaliteta koji postoje latentno u našoj podsvesti. Takav cilj se sastoji od pet elemenata: pročišćavanje uma, prevazilaženje tuge i žalopojki, prevazilaženje bola i uznemirenosti, sleđenje pravog puta koji vodi do dostizanja večnog mira, kao i dostizanje sreće koja je plod tog puta. Imajući na umu taj petostruki cilj, možemo s poverenjem istrajati na putu, s punim poverenjem da ćemo stići i do cilja.
-
Praksa
Kada jednom sedneš, ne menjaj položaj sve dok ne istekne vreme koje si odredio na početku. Pretpostavimo da si ipak promenio položaj, pošto je ostao neudoban i zauzeo drugi. I posle nekog vremena i ovaj novi položaj postaje neudoban. Onda počenš da razmišljaš o novom, koji opet malo kasnije postaje neudoban. Dakle, možeš se tako neprestano mrdati dokle god si na jastučetu za meditaciju i tako nećeš dostići neki dublji i značajaniji nivo koncentracije. Zato, moraš dati sve od sebe da se ne pomeraš. Kasnije ćemo malo više razmotriti kako se nositi sa bolom.
Da bi zbegao pomeranje, odredi na početku meditacije koliko dugo ćeš sedeti. Ako nisi nikada do sada meditirao, počni sa periodima ne dužim od dvadeset minuta. Kako ponavljaš vežbu, možeš postepeno produžavati to vreme. Dužina sedenja zavisi naravno i od toga koliko vremena imaš na raspolaganju i koliko dugo si u stanju da sediš a da bol ne postane neizdrživ.
Ne treba da pravimo bilo kakav „red vožnje“ po kojem ćemo stići do cilja, jer napredovanje zavisi od našeg razumevanja i razvoja duhovnih sposobnosti. Moramo marljivo raditi da stignemo do cilja, bez nekog preciznog određivanja termina. Kad budemo spremni, stići ćemo na njega. Sve što treba d auradimo jeste da sebe pripremimo za to dostignuće.
Posto si umirio telo, zatvori oči. Naš um je sličan posudi sa vodom u kojoj ima mulja. Što tu posudu duže održavate mirnom, više će se mulja nataložiti na dnu i voda će biti bistrija. Slično tome, ako uspeš da telo održiš mirnim i fokusiraš svu pažnju na objekat svoje meditacije, tvoj um se smiruje i tada počinješ da osećaš blaženstvo meditacije.
:pcelica:
-
Da bismo se pripremili za ovakvo jedno dostignuće, moramo svoj um održavati u sadašnjem trenutku. A taj sadašnji trenutak se menja tako brzo da običan posmatrač kao da uopšte ni ne primećuje njegovo postojanje. Svaki trenutak jeste trenutak nekih događaja i nijedan trenutak ne prođe bez nekog događaja. Mi ne možemo uočiti trenutak bez uočavanja događaja koji se odigravaju u tom trenutku. Otuda, trenutak na koji pokušavamo da posvetimo golu pažnju jeste sadašnji trenutak. Naš um prolazi kroz seriju događaja kao kroz seriju slika koje prolaze kroz projektor. Neke od tih slika dolaze iz naših prošlih doživljaja, a druge su naša maštanja o stvarima koje planiramo da radimo u budućnosti.
Um nikada ne može biti fokusiran bez nekog mentalnog objekta. Zato svom umu moramo dati neki objekat koji nam je uvek pri ruci. Jedan takav objekat je naš dah. Um ne mora suviše da se napreže kako bi pronašao dah. U svakom momentu dah struji u i van kroz naše nozdrve. Kako se naše vežbanje meditacije uvida odvija u svakom trenutku kad smo budni, umu je lako da se fokusira na dah, jer je taj dah upadljiviji i postojaniji nego bilo koji drugi objekat.
Pošto smo seli na ranije opisan način i svakome uputili svoju prijateljsku ljubav, tri puta duboko udahnemo. Posle toga nastavi da dišeš normalno, dopuštajući da se udasi i izdasi odvijaju slobodno, bez naprezanja, a pažnju fokusiran na ivicu nozdrva. Jednostavno posmatraj osećaj koji pri imaš pri ulaženju i izlaženju vazduha. Posle udaha i pre nego što kreneš da izdišeš, postoji mala pauza. Uoči je i uoči početak izdaha. Kada je izdah završen, postoji druga kratka pauza pre nego što udah počne. Uoči tu kratku pauzu, takođe. To znači da pri disanju postoje dve kratke pauze – jedna na kraju udaha i druga na kraju izdaha. Te dve pauze se odigravaju u tako kratkom vremenu da ih možda i nisi svestan. Ali kada si svestan, možeš da ih primetiš.
Ne moj da verbalizuješ ili konceptualizuješ bilo šta. Samo posmatraj udah i izdah, bez da u sebi ponavljaš: „ja udišem“ ili „ja izdišem“. Kad jednom pažnju fokusiraš na disanje, ignoriši svaku misao, sećanje, zvuk, miris, ukus itd. i fokusiraj svu svoju pažnju samo na dah, ni na šta drugo.
Na početku i udasi i izdasi su kratki, pošto ni telo ni um još nisu smireni i relaksirani. Uoči kakav je osećaj tako kratkog udisanja i kratkog izdisanja tu dok se događaju i nemoj u sebi da govoriš: „kratak udah“ ili „kratak izdah“.Kako istrajavaš u tom opažanju kratkog udaha i kratkog izdaha tvoje telo i um postaju relativno mirni. Tada se i tvoj dah produžuje. Uoči kakav je osećaj kad tako dugo udišeš i izdišeš, ali nemoj u sebi da govoriš: „dug udah“ ili „dug izdah“. Onda obrati pažnju na čitav proces disanja, od početka do kraja. Pri tome dah postaje još suptilniji, a um i telo još mirniji nego ranije. Uoči taj osećaj mira i spokojstva koje dolazi od disanja.
:nokti:
-
ŠTA RADITI KADA UM LUTA?
Uprkos tvom postojanom naporu da um održiš na dahu, on često odluta. Može se okrenuti prošlim iskustvima i iznenada uhvatiš sebe kako se sećaš mesta na kojima si bio, ljudi koje si sreo, prijatelja sa kojima se već dugo nisi video, knjige koju si davno pročitao, ukusa jučerašnjeg obroka i tako dalje. Čim primetiš da um nije sa dahom, lagano ga vrati na objekat meditacije i tu ga zadrži. Međutim, za nekoliko trenutaka možda ćeš početi da razmišljaš o tome kako treba da platiš račune, kako treba da telefoniraš, napišeš mejl nekome, pospremiš stvari u sobi, odeš u kupovinu, na žurku ili da planiraš vikend. I opet, čim primetiš da su te misli obuzele, vrati pažnju na prvobitni objekat. A sada sledi nekoliko sugestija koje će ti pomoći da stekneš koncentraciju neophodnu za praktikovanje pune svesnosti.
1. Brojanje
U situaciji kao što je gore opisana može pomoći brojanje. Svrha brojanja je jednostavno da fokusira um na dah. Kad je on jednom fokusiran, prestani da brojiš. Ono je samo sredstvo za postizanje koncentracije. Naravno, brojiš u sebi, bez ikakvog zvuka. Evo na koji način možeš da brojiš.
a) Dok udišeš broj „jedan, jedan, jedan, jedan...“ sve dok pluća nisu sasvim napunjena vazduhom. Dok izdišeš broj „dva, dva, dva, dva...“ sve dok se pluća sasvim ne isprazne. Onda kod narednog udaha brojiš „tri, tri, tri, tri...“ dok s epluća ponovo ne napune i dok izdišeš brojiš „četiri, četiri, četiri, četiri...“ dok se pluća ne isprazne. Broj tako sve do deset i ponovi onoliko puta koliko je neophodno da bi um održao fokusiranim na dah.
b) Drugi metod brojanja jeste brzo brojanje do deset. Dok brojiš „jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, deset“ udahni, i opet dok izbrojiš „jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam, devet, deset“ izdahni. To znači da sa jednim udahom izbrojiš do deset i isto tako sa jednim izdahom. Ponovi ovakav način brojanja onoliko puta koliko je neophodno da um ostane fokusiran na dah.
c) treći metod brojanja jeste brojanje u intervalima, sve do deset. U ovom slučaju brojiš „jedan, dva, tri, četiri, pet“ (samo do pet) pri udahu i onda izbrojiš „jedan, dva, tri, četiri, pet, šest“ (samo do šest) pri izdahu. Pri sledećem udahu brojiš „jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam“ (samo do sedam), a pri izdahu „jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam“. Sledeći udah brojiš do devet, a izdah do deset. I tako ponavljaš ovaj način brojanja onoliko puta koliko je nužno da um fokusiraš na dah.
d) Četvrti metod je da udahneš duboko. Kad su pluća puna, odbroj u sebi „jedan“ i zatim potpuno izdahni i u sebi odbroj „dva“. Ponovo duboko udahni i odbroj „tri“, pa potpuno izdahni. Kad su pluća potpuno ispražnjena, u sebi odbroj „četiri“. Broj dah na ovaj način do deset. Onda broj unazad od deset do jedan. Zatim ponovo od jedan do deset itd.
e) Peti metod jeste da spojiš udah i izdah. Izdahni i u sebi odbroj „jedan“. Zatim ćeš i udah i izdah brojati kao jedan. Ponovo udahni i izdahni, pa u sebi odbroj „dva“. Ovakav način brojanja ide samo do pet i potom unazad od pet do jedan. Ponavlja ovaj metod brojanja sve dok dah ne postane rafiniran i skoro neprimetan.
Ne zaboravi da nije obavezno da sve vreme brojiš. Čim ti se um ustali na vrhovima nozdrva, gde ih strujanje vazduha dodiruje, i kad počneš da osećaš da ti je disanje toliko rafinirano i stišano da ne možeš da jasno razdvojiš udah i izdah, prestani da brojiš. Brojanje se koristi samo kao vežba um da se skoncentriše na jedan objekat.
(http://www.motorcycle-superstore.com/ProductImages/300/2007_Factory_Effex_6in_Standard_Numbers.jpg)
-
2. Fokusiraj svoj um poput stolara
Stolar povuče pravu liniju na dasci koju hoće da preseče. Tada krene da seče tu dasku testerom duž te linije. On pti tome ne gleda u zupce testere koji ulaze i izlaze iz daske. Umesto toga, on fokusira svu svoju pažnju na onu liniju koju je povukao, kako bi testera išla tačno po njoj. Slično ovome, ne pokreći centar pažnje zajedno sa dahom, već ga drži upravo na onoj tački gde osećaš struju vazduha da dodiruje ivice nozdrva.
3. Neka tvoj um bude poput vratara
Vratar ne obraća mnogo pažnje na detalje vezane za ljude koji ulaze u zgradu. Sve što on treba da uradi je da registruje ljude koji ulaze i izlaze kroz glavnu kapiju. Slično ovome, kada se koncentrišeš, ne obraćaj pažnju na bilo kakve detalje svoga iskustva. Jednostavno uoči osećaj koji imaš na nozdrvama dok udišeš i izdišeš vazduh.
Kako budeš nastavljao da vežbaš, um i telo postaju tako laki da ćeš možda osetiti kao da lebdiš u vazduhu ili plutaš na vodi. Može ti se dogoditi čak da imaš osećaj kao da ti telo poskakuje. Kada se grubi osećaju tvojih udaha i izdaha izgube, javlja se suptilnije disanje. I upravo taj suptilni dah je objekat na koji se tvoj um fokusira. To je meta na koju ciljaš ili znak na koji se koncentrišeš. Taj prvi znak će kasnije zamenjivati sve suptilniji i suptilniji znak. Ta suptilnost se može uporediti sa zvukom zvona. Kada se udari zvono velikim gvozdenim maljem, prvo čuješ snažan zvuk. Kako se taj zvuk gubi, on postaje sve suptilniji. Slično tome, udah i izdah u početku se javljaju kao grub znak. kako održavaš pažnju na njemu, taj znak postaje sve tananiji. No pri tome svest ostaje i dalje potpuno fokusirana na ivice nozdrva. Neki drugi objekti meditacije postaju sve jasniji kako se znak razvija. Ali kod daha je obrnuto, on postaje sve suptilniji. Zbog toga može se desiti da u nekom trenutku više ni ne primećuješ svoj dah. Nemoj se razočarati zato što misliš da si izgubio dah ili da se ništa ne događa sa tvojom praksom meditacije. Ne brini. Budi svestan i odlučan da vratiš osećaj daha ponovo na ivicu nozdrva. To su periodi kada treba da vežbaš još upornije, balansirajući svoju energiju, poverenje, svesnost, koncentraciju i mudrost.
Da bismo ujedinili svoj um sa sadašnjim trenutkom, moramo kao vezu pronaći nešto što se događa u tom trenutku. Međutim, nije moguće da um fokusiraš na svaki od tih promenljivih trenutaka bez određenog stepena koncentracije uz pomoć kojeg ga pratiš. Kada je jednom ta koncentracija ojačala, možeš je koristiti za fokusiranje pažnje na bilo šta što doživljavaš – dizanje i spuštanje stomaka pri disanju, dizanje i spuštanje grudnog koša, nastanak i prestanak nekog osećaja, dolazak i prolazak neke misli i tako dalje. I tu smo sada već na polju meditacije uvida.
Da bi napravio napredak u meditaciji uvida, potrebno ti je ovo održavanje koncentracije iz trenutka u trenutak. Zapravo, to ti je jedino i potrebno, zato što sve što doživljavaš traje tek jedan trenutak. Kada takvo koncentrisano stanje uma fokusiraš na promene koje se odigravaju u samom tom umu ili u telu, uočavaš da je samo disanje fizički deo procesa, a da su osećaj daha, svest o tom osećaju, kao i svest njemu kao objektu meditacije mentalni delovi. Kako ih uočavaš, možeš takođe da uočiš da se oni sve vreme menjaju. U telu se javljaju najrazličitiji tipovi osećaja sem osećaja disanja. Posmatraj ih na onom mestu na telu na kojem se jave. Ne pokušavaj da veštački izazoveš neki osećaj koji nije prirodno prisutan u nekom delu tela. Ali zato uoči svaki onaj koji se prirodno javi. I sve što treba da uočiš u svim tim pojavama jeste nestalnost, prolaznost, nedovoljnost i prazninu u svakom od tih iskustava bez obzira jesu li mentalne ili fizičke prirode.
Kako se svesnost razvija, tvoje nezadovoljstvo stalnim promenama, averzija prema neprijatnim iskustvima, tvoja glad za prijatnim iskustvima i pojam postojanja čvrstog sopstva, „ja“ ili „ega“, biće zamenjeni jednom dubljom svešću o nepostojanosti, nedovoljnosti i ispraznosti pojava sa kojima se susrećeš. Ovo znanje o stvarnosti stečeno na osnovu ličnog iskustva pomaže ti da zauzmeš mirniji, uravnoteženiji i zreliji stav prema sopstvenom životu. Uvidećeš da se ono za šta si nekada smatrao da je trajno, zapravo menja takvom nezamislivom brzinom d ani tvoj um nije u stanju da ide ukorak sa tom promenom. Ipak, bićeš u stanju da uočiš mnoge od tih promena. Proniknućeš dublje u činjenice nepostojanosti i iluzije sopstva. Takav jedan uvid pokazaće ti put ka miru, sreću i obezbediti mudrost da se nosiš sa problemima u svom svakodnevnom životu.
:ceka:
-
Predpostavljam da se u ovoj recenici potkrala mala greska:
"To je meta ili znak koncentracije"
Verovatno umesto "meta" treba da stoji "nimitta". Izvod iz Budistickog recnika od Nyanatiloke:
nimitta
mark, sign; image; target, object; cause, condition. These meanings are used in, and adapted to, many contexts of which only the doctrinal ones are mentioned here.
1. 'Mental (reflex-) image', obtained in meditation. In full clarity, it will appear in the mind by successful practice of certain concentration-exercises and will then appear as vividly as if seen by the eye. The object perceived at the very beginning of concentration is called the preparatory image (parikamma-nimitta). The still unsteady and unclear image, which arises when the mind has reached a weak degree of concentration, is called the acquired image (uggaha-nimitta). An entirely clear and immovable image arising at a higher degree of concentration is the counter-image (patibhāga-nimitta). As soon as this image arises, the stage of neighbourhood (or access) concentration (upacāra-samādhi) is reached. For further details, s. kasina, samādhi.
-
Ne, to je reč "meta", kao nešto na šta ciljaš. Malo sam preuredio rečenicu, da ne dolazi do zabune:
"To je meta na koju ciljaš ili znak na koji se koncentrišeš"
Hvala na primedbi :ok
-
Da, u stvari lepo pise "meta", a meni se ucinilo "metta".
-
profesionalna deformacija :D
da, bilo bi možda razumljivije da piše sa akcentom "méta"
mada ni nimitta, znak, ne bi bilo pogrešno,
ako uzmemo da su udah-i-izdah objekat na koji koncentrišemo pažnju :)
-
Poglavlje 6
ŠTA RADITI SA TELOM?
Praksa meditacije odvija se već nekoliko hiljada godina. I to je čini se dovoljno vremena za eksperimentisanje, tako da su procedure sasvim detaljno razrađene. Budistički tip ove prakse oduvek je uočavala da su um i telo usko povezani i da utiču jedno na drugo. Zbog toga, postoji nekoliko preporuka u vezi sa telom, koje će ti umnogome pomoći u ovladavanju ovom veštinom. I zato ih se treba pridržavati. Nemoj, međutim, zaboraviti da su te preporuke tek pomoć u vežbanju. Nemoj brkati stvari. Meditacija ne znači sedenje u lotos položaju. Ona je veština um,a ne tela. Zato ju je moguće vežbati gde god poželiš. No, položaji za meditaciju koji se preporučuju pomoći će ti da lakše naučiš ovu veštinu i oni ubrzavaju tvoje napredovanje i razvoj. Zato ih i koristi.
Opšta pravila
Svrha različitih položaja je trostruka. Prvo, oni obezbeđuju osećaj stabilnosti tela. To ti omogućuje da pažnju pomeriš sa pitanja balansa i umora mišića i koncentraciju usredsrediš na formalni objekat meditacije. Drugo, oni smanjuju potrebu za pomeranjem tela, a to s eonda reflektuje i na postojanost uma. Ovim stvaraš dobro utemeljenu i ravnomernu koncentraciju. Treće, preporučeni položaji ti omogućuju sedenje tokom dužeg perioda, a da ne popustiš pred tri glavna neprijatelja svakog meditanta – bolom, napetošću u mišićima i pospanošću.
Najvažnija stvar je da sediš sa ispravljenim leđima. Kičma treba da je uspravna, a glava u liniji sa njom. Međutim, to ne znači da treba da smo ukočeni, već upravo da opustimo što je moguće više mišića leđa, ramena i vrata. Nisi ti neki drveni vojnik ili Budina statua. Sedi sa osećajem lakoće i opuštenosti. Iako je kičma ispravljena, ostatak tela visi poput odela na vešalici u ormaru. Da bi postigao ovakvo stanje, potrebno je malo eksperimentisanja. Mi i inače obično sedimo ili hodamo suviše ukočeno, tako da je to već postala navika od koje se može odučiti.
Cilj ti je da zauzmeš položaj u kojem možeš da sediš sve vreme određeno za meditaciju i to bez pomeranja. U početku, verovatno će ti biti malo neobično da sediš sa tako ispravljenim leđima. Ali navići ćeš se. Potrebno je malo vežbanja, jer je uspravan položaj tela važan. To je ono što je u fiziologiji poznato kao položaj buđenja i sa njim ide i mentalna budnost. Ako se poguriš, time samo prizivaš pospanost. Podjednako je važno i na čemu sediš. Biće ti potrebna stolica ili jastuče, zavisi od položaja za koji si se odlučio, a i čvrstinu površine na kojoj sediš treba dobro odabrati. Suviše mekana površina te mami da zaspiš. Suviše tvrda ti stvara više bola nego što je to neophodno.
Odeća
Odeća koju nosiš pri meditiranju treba da je komotna i meka. Ako sprečava krvotok ili pritiska neki nerv, posledica je bol i/ili utrnulost koju ponekad označavamo frazom „noge su zaspale“. Ako nosiš kaiš, olabavi ga. Ne nosi uzane ili pantalone načinjene od debelog materijala. Duga suknja je takođe pogodna za žene. Komotan donji deo trenerice od tankog i elastičnog materijala je pogodan za svakoga. Takođe, skini cipele, a ako su ti čarape uzane i stežu te, skini i njih.
Tradicionalni položaji
Ako sediš na podu u tradicionalnom azijskom stilu, potrebno ti je jastuče da ti izdigne kičmu. Odaberi neko koje je tvrđe i barem 7-8 santimetara debljine kada na njega sedneš. Sedni bliže prednjoj ivici jastučeta, a ukrštene noge su položene na pod. Ako na podu ima tepih, to može biti dovoljno kao meka podloga za potkolenice i stopala. Ako ga nema, verovatno će ti trebati neka prostirka ispod nogu. Savijeno ćebe sasvim odgovara. Nemoj se zavaliti unatrag na jastučetu. Time njegov prednji deo pritiska karlicu i nerve u njoj, što će ubrzo izazvati bol.
Ima više načina na koji možeš da saviješ noge. Ovde se daju četiri, počev od onog najnepovoljnijeg.
1. Krojački sed: desno stopalo je podvučeno pod levo koleno i levo stopalo je podvučeno pod desno stopalo.
2. Burmanski stil: obe noge leže ravno na podu, od kolena do stopala. One su paralelne međusobno i jedna ispred druge.
3. Polulotos: oba kolena dodiruju pod. Jedna potkolenica i stopalo leže ravno na drugoj nozi
4. Pun lotos: Oba kolena dodiruju pod, a potkolenice su ukrštene. Levo stopalo je na desnoj butini, a desno stopalo na levoj.
U svakom od ovih položaja jedna šaka leži u drugoj i obe su položene u krilo, a dlanovi okrenuti nagore. Zglobovi šake su lagano savijeni i leže na butini. Ovakav položaj ruku obezbeđuje čvrsto ojačanje za gornji deo tela. Ne steži mišiće ramena ili vrata. Opusti ruke. Dijafragma je opuštena i neka se ne stvara napetost u predelu stomaka. Brada je sasvim malo spuštena nadole. Oči su ili otvorene ili zatvorene. Ako su otvorene, pogled fokusiraj na tačku na podu, otprilike na metar od sebe. Ne gledaš ni u šta određeno. Samo svoj pogled zadžavaš na jednoj tački na kojoj nema ničeg posebno zanimljivog da s evidi i to ti zapravo omogućuje i da zaboraviš na ono u šta gledaš. Ne napreži oči, ne koči očne mišiće. Opusti se, neka telo bude u svom prirodnom položaju i gipko. Neka visi na uspravne kičme poput lutke u lutkarskom pozorištu.
Polu- ili potpuni lotos su tradicionalni položaji za meditaciju u Aziji. Kad jednom zauzmemo takav položaj, može biti nepokretni vrlo dugo. Ali pošto oni zahtevaju i određeni elastičnost nogu, ne može svako da ih zauzme. Sem toga, glavni kriterijum po kojem biratš položaj za sebe nije šta drugi o njemu kažu, već tvoja udobnost. Odaberi položaj koji ti omogućuje da sediš što je duže moguće bez bolova i bez pomeranja. Eksperimentiši sa različitim položajima. Sa vežbanjem i tetive će se olabaviti i postati elastičnije. I onda možeš, ako želiš, lagano da vežbaš ka punom lotou.
(http://hivelogic.com/img/uploads/vipassana-meditation.jpg)
-
Korišćenje stolice
Sedenje na podu ti možda neće odgovarati zbog bolova ili nekog drugog razloga. Nema problema. Uvek možeš da iskoristiš stolicu. Uzmi jednu sa ravnim i ne suviše mekanim sedalom, kao i bez naslona za ruke. Najbolje je sedeti tako da ti se leđa ne oslanjaju na naslon. Stopala su ravna na podu i kolena blago razmaknuta. Kao i kod tradicionalnih položaja, šake stavi u krilo, jednu u drugoj. Ne steži vratne i ramene mišiće i opusti ruke. Oči mogu biti ili otvorene ili zatvorene.
Pri svakom od ovih položaja ne zaboravi na svoj cilj. Želiš da postigneš stanje potpunog fizičkog mirovanja, a ipak ne želiš da zaspiš. Seti se analogije sa zamućenom vodom. Cilj ti je potpuno smirenje tela, iz kojeg će se roditi i odgovarajuće mentalno stanje. Ali neophodno je i stanje fizičke spremnosti, koje izaziva i stanje mentalne jasnoće koje ti je potrebno. Dakle, eksperimentiši. Tvoje telo jeste alatka za stvaranje poželjni mentalnih stanja. Koristi ga na način koji misliš da je prikladan.
-
VII. ŠTA RADITI SA UMOM?
Meditacija koju ovde učimo naziva se meditacija uvida. Kao što smo već rekli, broj objekata meditacije skoro da je neograničen i ljudi su veliki broj njih koristili tokom istorije. Čak i unutar vipassana traicije postoje varijacije. Ima učitelja meditacije koji uče da dah pratimo tako što posmatramo izdizanje i spuštanje abdomena. Drugi preporučuju fokusiranje pažnje na mesto gde telo pritiska jastuče na kojem sedimo, zatim gde se jedna šaka oslanja na drugu ili noga na nogu. Međutim, metod koji ovde objašnjavamo smatra se najradicionalnijim i verovatno je onaj kojem je i Buda Gotama učio svoje učenike. Satipatthana sutta, Budin govor o sabranosti pažnje, kaže da treba početi sa fokusiranjen na dah i potom nastaviti sa opažanjem i svih drugih fizičkih i mentalnih pojava kako se javljaju.
Tako, sedimo i posmatramo kako vazduh vazduh ulazi i izlazi kroz naše nozdrve. Na prvi pogled, sve ovo izgleda krajnje čudno i beskorisno. Pre nego što krenemo sa detaljnijim instrukcijama, razmotrimo zato prvo razloge zašto uopšte radimo to što radimo. Prvo pitanje koje nam se može javiti jeste zašto uopšte vežbati fokusiranost pažnje. Jer mi zapravo pokušavamo da razvijemo svoju svesnost. Zašto ne bismo jednostavno samo seli i bili svesni šta god da se pojavi u umu? Zapravo, postoje i takve meditacije. One se nekad označavaju zajedničkim terminom nestrukturisana meditacija i prilično su teške. Naš um je vrlo lukav. Misao je sama po sebi jedna vrlo komplikovana procedura. Ali ono što je u tome problem jeste da vrlo lako bivamo zarobljeni, obuzeti i blokirani lancem misli. Jedna misao vodi do druge, a ova do treće i četvrte i tako u nedogled. Petnaest minuta kasnije iznenada se trgnemo i shvatimo da smo sve vreme proveli sanjareći o budućnosti, možda obuzeti seksualnim fantazijama, brigama kako da platimo račune ili nečim trećim.
Postoji razlika između toga biti svestan misli i misliti misao. Ta razlika jeste vrlo suptilna, ali i vrlo bitna. Ona je prvenstveno stvar osećaja ili teksture. Misao koje ste jednostavno svesni uz pomoć gole pažnje izgleda drugačije po svojoj teksturi, po tom osećanju distance između te misli i svesnosti koja je posmatra. Ona se izdiže lako poput mehurića i pose izvesnog vremena prolazi ne podstičući nužno neku drugu u lancu. Uobičajena misao je da tako kažemo mnogo opipljivija. Ona je glomazna, zahtevna i obavezujuća. Usisa vas u sebe i zagospodari svešću. Po samoj svojoj prirodi ona je opsesivna i direktno vodi ka sledećoj misli u tom lancu, pri čemu nam se čini da između njih ne postoji bilo kakav prekid.
Ovakva misao takođe stvara odgovarajuću napetost u telu, kao što je mišićna kontrakcija ili ubrzavanje pulsa. Ali vi tu napetost nećete osetiti sve dok se ona ne izdigne iznad praga bola, jer takva misao je takođe i pohlepna, ona uzima čitavo polje vaše pažnje i ne ostavlja nijedan njen deo koji bi uočio njezine efekte. Dakle, razlika između biti svestan misli i misliti tu istu misao vrlo je stvarna. Ali i teška za uočavanje u uobičajenim okolnostima. Otuda nam je i neophodna koncentracija, kao alatka pogodna da tu razliku uočimo.
Duboka koncentracija ima taj efekat da usporava misaoni proces, a ubrzava svesnost koja ga posmatra. Rezultat je otuda veća sposobnost istraživanja procesa mišljenja. Koncentracija je naš mikroskop kojim posmatramo mentalna stanja u sebi samima. Objekat pažnje koristimo da postignemo usredsređenost uma, praćenu mirom i neprekinutom pažnjom. Bez takve fiksirane referentne tačke brzo se izgubimo, preplavljeni neprestanim talasima promena koje se odigravaju u umu.
-
Dakle, dah koristimo kao objekat na koji se fokusiramo. On nam služi kao ta ključna referentna tačka od koje um odluta, pa joj se onda ponovo vraća. To lutanje ne možemo uočiti kao lutanje sve dok ne postoji neka tačka u odnosu na koju um odluta. To je referentni okvir u kojem smo u prilici da posmatramo neprekidne promene i prekide koji se odvijaju sve vreme kao deo normalnog procesa mišljenja.
Drevni budistički tekstovi pisani na jeziku pali porede meditaciju sa kroćenjem divljeg slona. U ta davna vremena postupak je bio da se uhvaćena životinja veže za neki stub i to jakim konopcem. Kad to uradiš, slon baš nije jako srećan. On trubi i udara nogama o tlo, danima poteže onaj konopac. Na kraju mu sine da ne može da pobegne i onda legne na tlo pored onog stuba. Onda možeš krenuti da ga hraniš i da mu prilaziš sa manje ili više sigurnosti. Na kraju, kad se uveriš da se sasvim smirio, možeš ga čak i odvezati i krenuti da ga vežbaš da obavlja različite poslove. Na kraju dobiješ ukroćenog slona od kojeg imaš i neke koristi. U ovoj analogiji, divlji slon je tvoj divlji um, konopac je svesnost, a stub objekat meditacije, naš dah. Ukroćeni slon kojeg na kraju dobijemo je dobro istreniran, koncentrisani um koji potom možemo upotrebiti za izuzetno težak zadatak probijanja svih onih slojeva privida koji nam zamagljuju stvarnost. Dakle, meditacija je kroćenje uma.
Sledeće pitanje na koje treba da odgovorimo je: Zašto odabrati dah kao primarni objekat meditacije? Zašto se ne bismo odlučili za nešto malo zanimljivije? Odgovora na ovo ima više. Upotrebljiv objekat meditacije treba da onaj koji će poboljšavati svesnost. Mora nam biti uvek pri ruci, lako dostupan i jeftin. Takođe, on treba da bude nešto što nas neće ponovo upetljati u ona stanja uma kojih želimo da se oslobodimo, kao što su pohlepa, bes i obmana. Dah zadovoljava sve ove kriterije i mnoge druge. Dah je nešto što je zajedničko svakom ljudskom biću. Svi ga nosimo sa sobom gde god da krenemo. On je uvek tu, uvek na raspolaganju, ne prestaje od trenutka kad se rodimo, pa do smrti, a niša nas ne košta.
Dah je ne-pojmovni proces, stvar koja se može iskusiti direktno, bez potrebe za razmišljanjem. Uz to, on je živ proces, jedan od vidova života koji se neprekidno menja. Disanje se odvija u ciklusima – udah, izdah, udah, izdah. On je minijaturni model samog životnog ciklusa.
Osećaj pri disanju je vrlo suptilan, pa ipak sasvim uočljiv kad jednom naučiš kako da ga osetiš. Potrebno je malo napora da ga pronađeš. Pa ipak, svako to može. Moraš malo da se pomučiš oko toga, ali ne suviše. Zbog svih ovih razloga dah je zapravo idealan objekat meditacije. Disanje je obično spontan proces, odvija se sopstvenim ritmom, bez voljnog napora. Pa ipak, možemo ga po volji i usporavati i ubrzavati. Načiniti dugim i ravnomernim ili kratkim i isprekidanim. Balans između spontanog disanja i prisilne manipulacije daha je vrlo delikatan. I tu se kriju lekcije o prirodi volje i želje koje treba da naučimo. Imamo, takođe, i vrh nozdrva, koji možemo posmatrati kao neku vrstu prozora između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. To je centralna tačka i tačka transfera energije, na kojoj stvar iz spoljašnjeg sveta ulazi i postaje deo onoga što nazivamo „ja“ i gde deo tog „ja“ izlazi da bi se stopio sa spoljašnjim svetom. Dakle, ovde postoji i lekcija o pojmu sopstva i tome kako ga formiramo, koju takođe treba da naučimo.
Dah je fenomen zajednički svim živim bićima. Istinski iskustveno razumevanje tog procesa te otuda približava i drugim živim bićima. Pokazuje ti tvoju urođenu povezanost sa svakim oblikom života. Konačno, disanje je nešto što se odvija u sadašnjosti. Pod ovim mislim na to da se uvek odvija u ovde-i-sada. Mi inače, naravno, ne živimo u sadašnjosti. Veći deo vremena provodimo uhvaćeni u sećanja o prošlim događajima ili gledajući u budućnost, puni briga i planova. Dah nema ništa od te „drugo-vremenosti“. Kada zaista posmatramo dah, automatski sebe vraćamo u sadašnjost. Izvlačimo se iz močvare mentalnih slika u golo iskustvo ovde-i-sada. U tom smislu, dah je živi isečak stvarnosti. Pažljivo posmatranje jednog takvog minijaturnog modela života već samo po sebi nudi nam uvide koji su primenljivi i na ostatak našeg iskustva.
Prvi korak u korišćenju daha kao objekta meditacije jeste da ga pronađeš. Tragaš za fizičkim osećajem dodira struje vazduha dok ulazi i izlazi kroz nozdrve. To je obično tačka na unutrašnjem obodu nozdrva. No, tačno mesto varira od osobe do osobe, u zavisnosti od oblika nosa. Da bi pronašao svoju tačku, duboko uzdahni i posmatraj gde je osećaj najjači, da li je to obod nozdrva ili možda deo gornje usne neposredno ispod nosa. Sada izdahni i posmatraj osećaš li struju vazduha na toj tački. Kad si jednom locirao svoju tački, ne mrdaj od nje. Koristi je da svoju pažnju fiksiraš. Ako je ne odrediš, počećeš zapravo da se krećeš zajedno sa dahom, gore-dole, neprekidno pokušavajući da sustigneš dah, ali bez uspeha, jer on stalno menja pravac.
Ako si ikada sekao nešto testerom, onda već znaš trik. Kad sečeš, ne pratiš oštricu testere napred-nazad. Brzo bi ti se od toga zavrtelo u glavi. Umesto toga fiksiraš pažnju na tačku gde zupci seku drvo. Jedino tako možeš seći u pravoj liniji. Kao meditant, isto tako fokusiraš pažnju na tačku unutar nozdrva. Sa te uporišne tačke u stanju si da ispratiš čitav ciklus disanja sa jasnom i sabranom pažnjom. Ne pokušavaj da na bilo koji način kontrolišeš dah. Ovo nije vežba disanja kakve se rade u jogi. Umesto toga, fokusiraj se na prirodan i spontan ritam disanja. Ne trudi se da ga regulišeš ili naglašavaš na bilo kakav način. Većina početnika ima sa ovim problem. Kako bi sebi pomogli da fokusiraju na osećaj, oni i nesvesno počnu dublje ili brže da dišu. Posledica je vrtoglavica ili napetost koja uglavnom ometa koncentraciju, pre nego što je pospešuje. Sve u svemu, ne povećavaj dubinu ili zvučnost svog disanja. Ovo drugo je naročito važno kod grupne meditacije. Glasno disanje može zaista iznervirati one oko tebe. Jednostavno pusti da dah teče prirodno, kad da si zaspao. Opusti se i neka se proces čitav proces odvija sopstvenim ritmom.
(http://a3.twimg.com/profile_images/82914909/meditation_profile_normal.jpg)
-
Sve ovo zvuči lako, ali je komplikovanije nego što misliš. Nemoj da te obeshrabri ako počneš sam sebe da ometaš raznim mislima. Umesto toga, koristi tu priliku da posmatraš prirodu svoje svesti. Posmatraj delikatnu međuzavisnost između daha, nagona da kontrolišeš dah i istovremeno nagona da prestaneš da ga kontrolišeš. Možda će ti čitava ta situacija delovati frustrirajuće neko vreme, ali je čitavo to iskustvo dragoceno kao lekcija. I znaj da će ta situacija proći. Na kraju, proces disanja krenuće sopstvenim ritmom i više nećeš osećati u sebi impuls da ga regulišeš. Kad stigneš na tu tačku, možeš sebi čestitati što si naučio lekciju o svojoj neodoljivoj potrebi da kontrolišeš svet oko sebe i u sebi.
Disanje, koje na prvi pogled delije toliko obično i nezanimljivo, zapravo je jedna vrlo kompleksna i fascinantna procedura. Ono je puno sasvim malih varijacija. Tu su udah i izdah, dugo disanje, kratko disanje, duboko disanje, plitko disanje, ravnomerno disanje i isprekidano disanje. Sve ove kategorije se kombinuju međusobno na najrazličtije načine. Pomno posmatraj dah. Proučavaj ga, zapravo. Pronaći ćeš velik broj varijacija i neprekidni ciklus ustaljenih obrazaca. On je poput nekakve simfonije. Ne posmatraj ga tek površno. Mnogo se više može videti od pukog udaha i izdaha. Svaki dah ima početak, sredinu i kraj. Svaki udah prolazi kroz proces rođenja, rasta i smrti, baš kao i svaki izdah. Dubina i brzina tvog disanja menja se u skladu sa emocionalnim stanjem, mislima koje ti jure kroz glavu i zvucima koji do tebe dopiru. Proučavaj sve te fenomene. Otkrićeš da su zaista fascinantni.
Sve ovo, međutim, ne znači da ti zapravo sediš i u glavi vodiš konverzaciju sa samim sobom: „Ovo je kratak, isprekidan dah, a ovo je duboki, dugi dah. Baš me zanima koji je sledeći!“ Ne, to nije vipassana. To je razmišljanje. Događaće se i takve stvari, naročito dok si na početku. I to je jedna prolazna faza. Samo uoči tu pojavu i vrati pažnju na posmatranje osećaja pri disanju. Mentalna ometanja će se ponovo javiti. Ali ti opet pažnju vrati na dah, opet i opet, opet i opet, koliko god bude trebalo da se ona, makar jedno vreme, više ne pojavljuju.
Kada počneš sa ovakvim vežbanjem, očekuj da se suočiš i sa izvesnim poteškoćama. Um će ti stalno lutati, zujati unaokolo kao bumbar ili odjezditi ko zna u koje daljine. Probaj da se zbog toga ne brineš suviše. Fenomen „majmunskog uma“ je vrlo dobro poznat. To je nešto sa čime je svaki iskusniji meditant morao da se izbori. Oni su u tome uspeli, na ovaj ili onaj način, što znači da to možeš i ti. Kada se dogodi, samo registruj činjenicu da razmišljaš, sanjariš, brineš se ili šta već radiš. Blago, ali odlučno, bez uzbuđivanja ili kritikovanja sebe što si odlutala, samo se vrati tom jednostavnom fizičkom osećaju pri disanju. Isto učini i sledeći put i sledeći...
Negde tokom ovog procesa suočićeš se sa iznenadnim i šokantnim uviđanjem da si potpuno odlepila. Tvoj um je vrišteći i mrmljajući košmar, lavina koja se u kovitlacu valja niz planinu, potpuno van kontrole. Nikakav problem. Nisi ništa luđa nego što si bila juče. Uvek si takva bila, samo što to nisi primećivala. Takođe, nisi ništa šašavija od bilo koga drugog u okolini. Jedina stvarna razlika jeste da si se suočila sa tom situacijom: a drugi nisu. Dakle oni se još uvek osećaju relativno udobno. Što ne znači da im je i bolje. Neznanje može biti blaženo, ali ono ne vodi ka oslobađanju. Zato, neka te ovaj uvid ne obeshrabri. On je zapravo važan korak, znak istinskog napretka. Već sama činjenica da si pogledala problemu ravno u oči znači da si na putu da iz njega izađeš.
U nemom posmatranju daha postoje dva stanja koja treba izbegavati: zujanje i blejanje. Zujanje se najjasnije ispoljava kao fenomen majmunskog uma, o kojem smo malopre govorili. Blejanje je nešto skoro potpuno suprotno tome, a reč je o otupljivanju svesnosti. U najboljem slučaju to je jedna vrsta mentalnog vakuuma u kojem nema nikakve misli, nema opažanju daha, nema svesnosti bilo čega. To je praznina, bezoblična mentalna siva zona slična snu bez snova. Blejanje je duboka rupa. Zaobiđi je.
Vipassana meditacija je aktivna delatnost. Koncentracija je snažna, energična pažnja na samo jednu stvar. Svesnost je sjajna, čista budnost. Samadhi i sati – to su dve sposobnosti koje želimo da razvijamo. A blejanje je u suprotnosti sa obe. Kad je u najgoroj fazi, odvući će te u san. A u najboljoj – biće jednostavno traćenje vremena.
Kada otkriješ da si u stanju blejanja, samo registruj tu činjenicu i vrati pažnju na osećaj daha. Posmatraj taktilne senzacije pri udahu. Oseti dodir struje vazduha pri izdahu. Udahni, izdahni i posmatraj šta se događa. Pošto si to radila neko vreme – nekoliko nedelja ili nekoliko meseci – počećeš da taj dodir osećaš kao nekakav fizički predmet. I tada samo nastavi taj proces; udiši i izdiši. Gledaj šta se dešava. kako ti se koncentracija produbljuje, imaćeš sve manje problema sa majmunskim umom. Dah će ti se usporiti i biće ti sve lakše da ga pratiš, sa sve manje prekida. Počinješ da doživljavaš stanje velikog mira, u kojem uživaš potpunu slobodu od onih stvari koje zovemo psihičkim iritacijama. Nema pohlepe, požude, zavisti, ljubomore ili mržnje. Uznemirenost nestaje. Strah iščezava. I to je jedno lepo, čisto, radosno stanje uma. Ono je privremeno i okončaće se kada se okonča i meditacija. Ali čak i ti kratki doživljaji će ti promeniti život. To nije oslobađanje, ali jeste početni korak na putu koji vodi u tom pravcu. Međutim, ne očekuj da se to dogodi odmah. Čak i ti početni koraci traže nešto vremena, napora i strpljenja.
(http://encouragingexcellence.files.wordpress.com/2009/10/baby-walking-alone2.jpg)
-
Dragi prijatelji, privodim kraju prevod jedne od najpoznatijih knjiga o budističkoj meditaciji, a to je knjiga Henepole Gunaratane: Mindfulness in Plain English, pa pre nego što je okačim na sajt, ovde ću je stavljati parče po parče. Koga bude zanimalo da pročita, a bude mu nešto nejasno ili se jave pitanja, mogli bismo ovde zajednički da ih prodiskutujemo. :ok
Henepola Gunaratana
MEDITACIJA ZA POČETNIKE
I. MEDITACIJA – ZAŠTO SE MUČITI
Meditacija nije laka. Ona zahteva vreme i energiju. Ona sem toga zahteva upornost, odlučnost i disciplinu. Takođe, zahteva mnoge lične osobine koje obično smatramo neugodnim i želimo izbeći kad god je to moguće. Sve ovo možemo opisati jednom rečju “pronicljivost”. Meditacija zahteva “pronicljivost”. Sigurno da je daleko lakše zavaliti se u fotelju i gledati televiziju. Zašto se mučiti? Zašto rasipati sve to vreme i energiju kada možemo da uživamo? Zašto se mučiti? Vrlo jednostavno. Zato što si ljudsko biće. I zbog te činjenice da si ljudsko biće, ti si i naslednik izvesnog osećaja nezadovoljstva životom koji jednostavno ne nestaje. Možeš ga za neko vreme potisnuti iz svesti. Možeš sebe satima zabavljati, ali na kraju se on uvek vraća – obično kada to najmanje očekuješ. Kao kad iznenada, naizgled bez razloga, sedneš, svedeš račune i shvatiš svoju stvarnu situaciju u životu.
Sediš i odjednom shvatiš da svoj život provodiš tako što prolaziš mimo njega. Dobro održavaš fasadu. Nekako uspevaš da povežeš konce i spolja gledano izgleda kao da je sve OK. Ali one periode očaja, ono vreme kada osećaš da u tebi sve popušta, to čuvaš duboko u sebi. U konfuziji si. I ti to znaš. Ali dobro skrivaš. U isto vreme, tamo dole ispod svega ovoga, znaš da mora postojati neki drugi način življenja, neki bolji način da se gleda na ovaj svet, neki način da se živi potpunije. Sa tim ponekad dođeš u dodir sasvim slučajno. Dobiješ dobar posao. Zaljubiš se. Pobediš u nekoj igri. I za kratko stvari su drugačije. Život zadobije puninu i jasnoću od kojih loša vremena i sva ona monotonija izblede u sećanju. Cela tekstura tvoga iskustva se menja i sam sebi kažeš: “Dobro je, uspeo sam; sada ću biti srećan”. Ali onda i to sve nekako izbledi, nestane kao dim na vetru. Ostalo ti je samo sećanje. To i neodređeni osećaj da nešto ipak nije kako treba.
Ali u ovom životu zaista postoji čitav jedan svet dubine i senzitivnosti; jedino što ga ti ne primećuješ. I tako se na kraju osećaš izolovan. Osećaš se odvojen od slasti iskustva. Ne dotičeš zapravo život. Promašuješ ga. A onda čak i to naslućivanje bledi i ponovo si u toj istoj staroj stvarnosti. Svet izgleda kao uobičajeno, zapušteno mesto, koje je u najboljem slučaju dosadno. Liči ti na jedan emocionalni ringišpil i dobar deo svog vremena provodiš dole na zemlji, čeznući za visinama.
Dakle, u čemu je problem sa tobom? Jesi li odlepio? Nisi. Ti si jednostavno čovek. I patiš od iste one bolesti kojom su inficirana mnoga ljudska bića. To je taj monstrum u svakom od nas, sa bezbroj ruku: hronična napetost, pomanjkanje istinske brige za druge, uključujući i tebi najbliže, osećaj blokiranosti i emocionalnog mrtvila. Niko od nas nije potpuno imun na sve ovo. Možemo to poricati. Pokušavamo da ga potisnemo. Gradimo čitav sistem kako da se od toga sakrijemo, pretvaramo se da ne postoji, odvlačimo sebi pažnju raznim ciljevima, projektima i titulama. Ali ono ipak nikako da nestane. Ono je uvek negde u osnovi svake misli i svakog doživljaja; tanišni glasić negde pozadi u glavi koji ne prestaje da govori: „Još nije dovoljno dobro. Moraš to bolje. Moraš biti bolji.“ To je taj monstrum, monstrum koji se u suptilnom obliku ispoljava svuda.
Idi na utakmicu. Pogledaj navijače na tribinama. Posmatraj te iracionalne navale besa. Posmatraj kako nekontrolisana frustracija kuva u ljudima maskirana pod maskom navijanja ili odanosti klubu. Psovke, uvrede i neukroćeni egoizam u ime lojalnosti timu. Pijanstvo, tuče na tribinama. To su ljudi koji očajnički pokušavaju da oslobode tu napetost u sebi. To nisu ljudi koji osećaju mir. Pogledaj vesti na TV. Slušaj tekstove popularnih pesama. Nailaziš na istu temu koja s eneprekidno ponavlja u različitim varijacijama. Ljubomora, patnja, nezadovoljstvo i napetost.
Čini se da je život neprekidna borba, ogroman uložen napor protiv njegovih ćudi. I šta je naše rešenje za sve to nezadovoljstvo? Zaglibljeni su u “kad bih samo” sindromu. Kad bih samo imao novca, tada bih bio srećan. Kad bih samo našao nekog ko bi me zaista voleo, kad bih samo izgubio deset kila, kad bih smao imao plazma TV, đakuzi i talasastu kosu i tako bez kraja i konca. Pa odakle dolazi sve to đubre? I što je još važnije, šta u vezi sa tim mi možemo da uradimo? Ono dolazi iz uslovljenosti našeg sopstvenog uma. Reč je o dubokom, teško primetnom i svuda prisutnom skupu mentalnih navika, gordijevom čvoru koji su uvezali, malo pomalo, i koji možemo raspetljati na isti način, malo pomalo. Možemo podesiti svoju svesnost, pažlji iščeprkati svaki njegov komadić i izneti ga na svetlo dana. Možemo nesvesno učiniti svesnim, lagano, komad po komad.
(http://hivelogic.com/img/uploads/vipassana-meditation.jpg)
potseca me na de Mela...
-
Nisam čitao de Mela pa ne mogu da procenim.
Po čemu te podseća?
-
Recimo posleddnji pasus je skoro identican nekim iz 'Puta ljubavi' :cool: Ali je uglavnom u pitanju ista filozofija
-
Garant prepisano. Samo još da otkrijemo, ko od koga. :dkez:
Ali dok to ne otkrijemo, da ja stavim gde sam stao:
Meditacija nije takmičenje. Postoji određeni cilj. Ali ne postoji red vožnje. I ono što radiš jeste da kopaš i kopaš svoj put kroz slojeve iluzija prema uviđanju krajnje istine iskustva. Već sam taj proces je dovoljno fascinantan i ispunjava nas radošću. U njemu kao takvom se može uživati. Nema potrebe bilo gde da žuriš,
Na kraju dobro obavljene meditacije osetićeš uzbudljivu svežinu uma. To je jedna umirujuća, postojana i radosna energija koju potom možeš primeniti na probleme svoje svakodnevice. Već to je dovoljna nagrada. Međutim, svrha meditacije nije da se baviš problemima i ovakva sposobnost da se sa njima uhvatiš ukoštac samo je usputni rezultat i takvom je treba i smatrati. Ukoliko suviše veliki naglasak staviš na ovaj aspekat meditacije, desiće se da ti se i tokom meditacije pažnja neprekidno okreće ka tim problemima i time samo koncentraciju skreće na sporedni kolosek. Ne razmišljaj o svojim problemima tokom vežbanja. Vrlo blago, odgurni ih u stranu.
Odmori se od svake brige i planiranja. Neka tvoja meditacija bude potpuni godišnji odmor. Veruj sebi, veruj svojoj sposobnosti da se suočiš sa tim stvarima kasnije, koristeći energiju i svežinu uma koju si obezbedila tokom meditacije. Veruj sebi na taj način i tako nešto će se i dogoditi.
Ne postavlja sebi ciljeve koji su preambiciozni Budi blaga sa sobom. Pokušavaš da pratiš sopstveni dah neprekidno i bez prekid. To već zvuči dovoljno lako da bi na početku zapala u grešku da sebe forsiraš kako bi bila dosledna i precizna. A to nije realno. Umesto toga, probaj da radiš sa malim vremenskim periodima. Na početku udaha donesi odluku da ćeš pratiti dah samo tokom tog jednog udaha. Čak i to nije tako lako, ali je izvodljivo. A onda, na početku izdaha donesi odluku da ćeš pratiti dah samo tokom tog jednog izdaha, čitavom njegovom dužinom. I opet će ti se često desiti da odlutaš, ali budi istrajna u pokušajima.
Svaki put kad se saplete, ponovo počni. I uvek idi jedan po jedan dah. To je nivo na kojem možeš pobediti u ovoj igri. Drži se toga – sveža odluka sa svakim novim ciklusom disanja. Posmatraj svaki taj pojedinačan dah sa preciznošću i pažnjom, slaži ih jedan na drugi, sa novom odlukom u deliću sekunde. Samo na taj način doći ćeš na kraju do kontinuirane, neprekinute svesnosti.
Sabranost pažnje na dah jeste svesnost sadašnjeg trenutka. Kada je pravilno radiš, svesna si jedino toga što se događa u sadašnjosti. Ne osvrćeš se i gledaš unapred. Zaboravljaš svoj poslednji dah i ne anticipiraš naredni. Kada udah tek počinje, ne gledaš unapred ka njegovom kraju. Ne skačeš ka izdahu koji tek sledi. Ostaješ upravo tu sa onim što se tog trenutka odigrava. Udah započinje i to je ono na šta obraćaš pažnju; to i ništa drugo.
Ova meditacije je zapravo jedan proces ponovnog vežbanja uma. Stanje ka kojem stremiš jeste ono u kojem si potpuno svesna svega što se događa u tvom perceptivnom univerzumu, upravo onako kako se dešava, upravo onda kada se dešava; potpuno, neprekinuta svesnost u sadašnjosti. To je jedan neverovatno visok cilj i nije ga moguće postići odmah. Za njega je potrebno mnogo vežbanja i zato krećemo sa malim. Krećemo sa time da postanemo svesni jednog malog vremenskog odsečka, jednog jedinog udaha. A kada uspeš, time si stupila i na svoj put ka jednom potpuno novom doživljaju života.
:ceka:
-
DeMelo ceni i budizam i hriscanstvo--a knjiga koju sam pomenula napisana je kao svojevrsna analiza citata iz Evandjelja :yes
-
DeMelo ceni i budizam i hriscanstvo--a knjiga koju sam pomenula napisana je kao svojevrsna analiza citata iz Evandjelja :yes
A odatle ti izvlačiš paralele. E lepo, lepo. Pa mogla bi nešto i ovde da staviš...
-
Meni je deMela skoro otkrio jedan prijatelj--potsetila sam ga na tu knjigu,poslao mi je i ja sam se shokirala-da nije deMelo,ja bih je napisala :smesno:
Mislim da je pisao i o budizmu,ali nisam sigurna (secam se da je 'Budjenje' bilo bestseler ali nisam citala)
-
Da čuo sam mnoge koliko su oduševljeni tim piscem.
Verujem da je zaista odličan. A ti ako ga čitaš otvori temu, pa citiraj nešto vezano za budizam.
Kao temu za diskusiju ili saglašavanje u tišini :)
Nego da ja ubacimo još jedno parče knjige ovde, da baš ne bude da spamujemo temu :D
STRUKTURA TVOJIH MEDITACIJA
Sve dovde bila je objašnjavana uglavnom teorija. Bacimo se sada na stvarnu praksu. Kako zapravo radimo tu stvar koju zovemo meditacija?
Kao prvo, moraš da utvrdiš raspored redovnog vežbanja, određeno vreme kada ćeš raditi vipassana meditaciju i ništa drugo. Kada si bila mala, nisi znala d ahodaš. Neko se silno potrudio da te nauči toj veštini. Držao te je za ruke. Mnogo te ohrabrivao, pokazivao ti kako da staviš jedno stopalo ispred drugog, sve dok nisi bila u stanju da to sama radiš. To vreme podučavanja predstavljalo je redovno vežbanje veštine hodanja.
Kod meditacije sledimo istu osnovnu proceduru. Odvojimo određeno vreme, koje je specijalno posvećeno te mentalne veštine koju nazivamo svesnost. Takođe u skladu sa tim ciljem uređujemo i svoju okolinu, taka da je što manje stvari koje nam odvlače pažnju. I to nije najlakša veština na svetu koju bismo mogli odlučiti da naučimo. Čitav život smo proveli razvijajući mentalne navike koje su u suštini potpuno suprotne idealu neprekinute svesnosti. Iščupati se iz tih navika zašteva malo energije. Kao što smo već rekli, naši umovi su poput flaše blatnjave vode. Cilj meditacije je da pročisti taj mulj, tako da možemo da vidimo kroz tu vodu. Najlakši način da to učinimo jeste da je ostavimo na miru da se slegne. Odvojte dovoljno vremena i mulj će pasti na dno flaše. I ostaje vam čista voda. U meditaciji, posvećujemo dovoljno vremena tom procesu pročišćavanja. Posmatrano sa strane, sve to izgleda krajnje beskorisno. Sedimo tako prividno beskorisni poput cepanice. Međutim, unutra, u nama, dosta se toga dešava. Mentalna čorba se lagano razbistruje i na kraju ostaje nam jasnoća uma koja nas priprema da se nosimo sa događaji u našem životu koji nam tek predstoje.
To ne znači da ne moramo bilo šta da radimo kako bismo forsirali to razbistravanje. To je jedan prirodan proces, koji se odvija sam od sebe. Već samo mirno sedenje i svesnost uzrok su tom taloženju. Zapravo, bilo kakav napor uložen u ubrzavanje tog procesa zapravo je kontraproduktivan. Tada je to potiskivanje i to ne funkcioniše. Pokušaj da neke stvari izbaciš iz glave i time im samo dodaješ novu energiju. Možda ćeš uspeti privremeno, ali na duže staze samo ćeš ih učiniti snažnijima. Sakriće se u nesvesno sve dok ne prestaneš da ih posmatraš ,a onda će te zaskočiti nesposobnog da se sa njima boriš.
Najbolje metod razbistravanja mentalne „tečnosti“ jeste da je ostaviš da to sama uradi. Ne dodaj bilo kakvu energiju celoj toj situaciji. Samo pažljivo posmatraj mulj kako se vrti u krug, bez ikakvog uplitanja. Tada, kada se na kraju slegne, takav će i ostati. U meditaciji koristimo energičnost, ali ne i silu. Naš jedini napor jeste blaga, strpljiva svesnost.
Period meditacije je poput preseka čitavog tvog dana. Sve što ti se događa uskladišteno je u umu u istom obliku, mentalnom ili emocionalnom. Tokom normalne aktivnosti toliko si ulovljena u sled događaja da osnovne stvari sa kojima imaš posla retko bivaju temeljno obrađene. Ostaju zakopane u nesvesnom, gde tinjaju, pene se i trunu. I onda se pitaš odakle sva ta napetost. Sav taj materijal izbija na površinu u jednom ili drugom obliku tokom meditacije. Dobijaš priliku da ga dobro pogledaš i ostaviš za sobom. Period redovne meditacije određujemo da bismo stvorili pogodno okruženje za ovo napuštanje. Tako ponovo uspostavljamo svoju svesnost u pravilnim intervalima. Udaljujemo se od onih događaja koji neprekidno stimulišu naš um. Okrećemo se od svake aktivnosti koja drma naše emocije. Odlazimo na mirno mesto i sedimo nepomično, a onda sve krene da izbija na površinu. Pa se onda smiruje. Na kraju, rezultat je ponovono punjenje baterija. Meditacija ponovo puni tvoju svesnost.
:andjeo:
-
Gde da sediš?
Pronađi sebi tiho mesto, usamljeno mesto, mesto gde te niko neće ometati. To ne mora da bude neko idealno mesto u sred šume ili na Himalajima. Otići na takva mesta je skoro nemoguće za mnoge od nas, ali bi zato trebalo da nađeš mesto na kojem se osećaš ugodno i na kojem ćeš biti na miru. To bi trebalo isto tako da bude mesto gde drugi neće moći da te posmatraju, makar i krišom. Jer želiš svu svoju pažnju da oslobodiš za meditaciju, a ne da je rasipaš na razmišljanje kako izgledaš drugima. Pokušaj da pronađeš što je moguće tiše mesto. Ne mora to da bude specijalno izolovana soba, ali postoje zvukovi koji nas zaista ometaju i njih treba izbegavati. Tu mislim pre svega na muziku i razgovor. Um je sklon da bude usisan tim zvukovima na sasvim nekontrolisan način i onda od koncentracije nema ništa.
Postoje i neka tradicionalna pomagala koja možeš upotrebiti da stvoriš odgovarajuću atmosferu. Prigušeno svetlo u prostoriji i sveća su lep prizor. Takođe i mirisni štapić. Zvonce koje kucneš kad počinješ i kad završavaš sedenje. Međutim, ne zaboravi, to su samo pomagala. Ona nekim ljudima obezbeđuju ohrabrenje, ali ni u kom slučaju nisu suština prakse.
Verovatno će ti pomoći ako sediš uvek na istom mestu. Posebno mesto rezervisano samo za meditaciju koristi većini ljudi. Uskoro počneš da to mesto povezuješ sa mirom duboke koncentracije i onda ti to povezivanje pomaže da brže uđeš u takvo stanje. Glavna stvar je sedeti na mestu za koje osećaš da potpomaže tvoju praksu. To zahteva malo eksperimentisanja. Isprobaj nekoliko mesta i vidi gde se osećaš najkomotnije.
Mnogim ljudima pomaže ako sede sa grupom drugih meditanata. Disciplina redovne prakse je ključ i većini ljudi je lakše da sebe disciplinuju na taj način što koriste energiju grupe kao jedno od pogonskih goriva, što unapred znaju raspored sedenja sa tom grupom. Dala si reč da ćeš sa njima vežbati i od tebe se onda očekuje i da održiš reč. Na taj način izbegavaš „Baš sam sad zauzeta“ sindrom. Zato probaj da lociraš neku grupu meditanata u svojoj okolini. Nije mnogo bitno ako oni vežbaju neku drugu vrstu meditacije, sve dok se ona obavlja u tišini. Sa druge strane, ako to okolnosti zahtevaju, probaj da budeš samodovoljna u svojoj praksi. Ne oslanjaj se na grupu kao na svoju jedinu motivaciju da sediš. Ako ga radiš kako treba, sedenje je zadovoljstvo. Grupu koristi kao pomoćno sredstvo, a ne kao glavni oslonac. :sesir
-
Kada sedeti?
Najvažnije pravilo ovde jeste ovo: Kada se radi o sedenju, opisbudizma kao srednjeg puta je vrlo primeren. Ne preteruj. Nezanemaruj. To znači da ne treba da sedneš kad god ti padne pamet.Važno je da imaš raspored vežbanja i slediš ga sa blagom,strpljivom istrajnošću. Pravljenje rasporeda predstavljaohrabrenje. Ako, međutim, ustanoviš da tvoj raspored više nijeohrabrenje, već je postao teret, onda nešto nije u redu. Meditacijanije dužnost, niti obaveza.
Meditacija je psihološka aktivnost. Radićeš sa sirovim materijalomosećaja i emocija. Shodno tome, to je jedna aktivnost vrlo osetljivaprema odnosu sa kojim se obavlja. Ono što očekuješ ćešnajverovatnije i dobiti. Zato će ti vežbanje najbolje ići kad seraduješ sedenju. Ako sedaš očekujući gnjavažu, onda će se tonajverovatnije i dogoditi. Zato, odredi ritam kojim ćeš meditirati,onaj koji možeš i da postigneš. Budi realna. Nastoj da se onuklopi u tvoje ostale obaveze. I ako vremenom počneš da se osećaškao da vučeš kola na uzbrdici, promeni nešto.
Meditacija rano ujutro kao prva stvar kad ustaneš je odlična stvar.Um ti je svež, pre nego što uroniš u obaveze. Jutarnja meditacijaje lep način da započneš dan. Ona te fokusira i priprema da seefikasno nosiš sa stvarima oje te očekuju. Kroz ostatak danaprolaziš malo lakše. postaraj se samo da se dobro razbudiš. Nećešbaš mnogo napredovati ako sediš i glava ti malo-malo padne odpospanosti. Zato, dobro se naspavaj. Umij se ili istuširaj pre negošto kreneš. Možda ti prija i malo fizičkih vežbi da pospešišcirkulaciju. Uradi sve što je potrebno da se sasvim razbudiš, tekpotom sedi da meditiraš. Nemoj, međutim sebi dopustiti da te odmahujutru zaokupe svakodnevne obaveze. Suviše je lako zaboraviti nasedenje. Zato neka ti meditacija bude prva stvar koju uradiš ujutro.
Veče je drugi najbolji izbor za meditaciju. Um ti je prepun onogmentalnog đubreta koje se nagomilalo tokom dana i odlično jeosloboditi se tog tovara pre nego što zaspiš. Meditacija će tipročistiti i osvežiti um. Ponovo uspostavi svesnost i tvoj san ćebiti pravi san.
Kada tek počinješ sa meditacijom, jednom dnevno je dovoljno. Ako tise meditira češće, i to je u redu, ali nemoj preterivati. Kodnovih meditanata dobro je poznat takozvani kamikaza fenomen. Krenu sapetnaest sati prakse dnevno tokom nekoliko nedelja, a onda ih stvarnisvet sustigne. I postanu ubeđeni da ta meditacija oduzima suviševremena. Zahteva prevelike žrtve. I da oni nemaju dovoljno vremenaza nju. Ne upadaj u tu zamku. Nemoj da sagoriš prve nedelje. Opustise. Neka tvoj napor bude ravnomeran i postojan. Daj sebi vremena dameditaciju uključiš u svoj redovan život i neka tvoje vežbanjesnaži postepeno i stalno.
Kako tvoje zanimanje za meditaciju raste, uočišćeš kako u svomdnevnom rasporedu sama praviš sve više prostora za vežbanje. To sedešava spontano, uglavnom samo od sebe – nije potrebna neka velikasila.
Iskusni meditanti dođu do tri do četiri sata vežbanja dnevno. Onižive uobičajenim životom u istom takvom svetu kakav je i naš, aliim to ipak uspeva. I oni u tome uživaju. Do toga se stiže na vrloprirodan način.
(http://farm1.static.flickr.com/1/21659_66ea0b55b2.jpg)
-
Koliko dugo sedeti?
Slično pravilo važi i ovde: sedi onoliko dugo koliko možeš, ali ne preteruj. Većina početnika krene sa dvadeset ili trideset minuta. U početku je teško sedeti duže od toga i imati neki rezultat. Sam sedeći položaj je neuobičajen za Zapadnjake i treba malo vremena dok se telo ne privikne. I mentalne veštine su podjednako neuobičajene, pa i tu treba vremena za prilagođavanje.
Kako se privikavaš na način rada, možeš lagano produžavati i vreme meditacije. Posle otprilike godinu dana redovnog vežbanja trebalo bi da možeš da sediš i čitav sat bez problema.
Ovde je, međutim, jedna važna napomena. Vipassana meditacija nije nikakva forma asketizma. Samomučenje nije cilj. Mi samo pokušavamo da negujemo svesnost, a ne bol. Određena doza bola jeste neizbežna, naročito u nogama. Kasnije ćemo više govoriti o bolu. Postoje određene tehnike i stavovi koje ćeš naučiti da bi se nosila sa neprijatnošću. Čitava poenta je u ovome: ovde se ne radi ni o kakvom takmičenju u izdržljivosti. Nikome ništa ne moraš da dokazuješ. Zato ne forsiraj sebe da sediš i pored bola koji te razdire, samo zato da bi posle mogla da kažeš kako si sedela čitav sat. To je onda samo beskorisno vežbanje ega. I ne preteruj na početku. Znaš svoje mogućnosti i nemoj sebe da prekorevaš zato što ne možeš da sediš zauvek, kao stena.
Kako meditacija postepeno sve više postaje deo tvog života, možda ćeš otkriti da si u stanju da sediš i više od jednog sata. Kako god bilo, jednostavno odredi koja ti dužina odgovara u ovoj fazi života. I onda samo dodaj još pet minuta i to je to.
Ne postoji bilo kakvo čvrsto pravilo oko dužine sedenja. Čak i ako si se ustalila na nekom svom minimumu, biće dana kada će ti biti nemoguće da sediš toliko dugo. To ne znači da treba da preskočiš čitavo sedenje. Jer ključ uspeha je da sediš redovno. Čak i deset minuta meditacije može ti dobro doći.
Po pravilo dužinu svakog sedenja određuješ pre nego što sedneš. Nemoj to da radiš dok meditiraš. Suviše je lako popustiti pred nemirom, a upravo taj nemir je jedna od glavnih stvari koje želimo da naučimo da posmatramo sa pažnjom. Zato, odluči se za realističnu varijantu i onda je se drži. Nekad ćeš sebe uhvatiti kako svaki čas gledaš koliko ti je još vremena ostalo. To nije meditacija – to je posmatranje sata. Ne gledaj na sat sve dok ne misliš da je čitavo vreme prošlo. Zapravo, ne moraš da gledaš na sat uopšte, barem ne svaki put kad meditiraš. Ne postoji magična dužina sedenja. Najbolje je, međutim, odrediti minimum. Ako to ne učiniš, uglavnom ćeš sedeti sve kraće i kraće. Odjurićeš svaki put kad se pojavi nešto neprijatno ili kad osetiš nervozu. To nije dobro. Jer ta iskustva su nešto najvrednije sa čime meditant može da se suoči, ali samo ako kroz njih prođe sedeći. Moraš naučiti da ih posmatraš mirno i jasno. Posmatraj ih sa pažnjom. Kada to uradiš dovoljan broj puta, prestaješ da budeš njihov zarobljenik. Vidiš šta su one zapravo: samo impulsi, koji se jave i nestanu, samo delovi jedne predstave koja se odvija pred tvojim očima. I kao rezultat toga, tvoj život počinje da teče mnogo ravnomernije.
„Disciplina“ je teška reč za mnoge od nas. Odmah priziva slike nekoga ko nam stoji nad glavom sa prutom i govori gde smo pogrešili. Ali samodisciplina je nešto drugo. Ona je veština pronicanja kroz šuplju viku tvojih impulsa i otkrivanje njihove tajne. Oni nemaju moć nad tobom. Sve je to tek predstava, obmana. Tvoji nagoni vrište i viču na tebe; oni ti laskaju; oni ti se ulaguju; oni ti prete; ali zapravo nemaju nikakav štap. Ti im popuštaš iz navike. Popuštaš jer se nikada zapravo nisi potrudila da vidiš šta je iza pretnje. A tamo je sve prazno. I samo je jedan put da naučiš tu lekciju. Reči koje čitaš to ne mogu učiniti umesto tebe. Ali pogledaj u sebe i posmatraj sav taj materijal koji navire – nervoza, strepnja, nestrpljivost, bol – samo ga posmatraj kako izranja i nemoj se uplitati u to. A onda će uslediti veliko iznenađenje – sve što se pojavilo jednostavno nestaje. Rodi se i umre. To je sve. Postoji još jedan naziv za samodisciplinu. To je -- strpljenje.
(http://1.bp.blogspot.com/_t-zFMe3ahlY/S6xqPQN9rnI/AAAAAAAAC8w/GiZV2OScLi4/s400/3798dsc21162008.jpg)
-
Poglavlje 9
PRIPREMNE VEŽBE
U theravada budističkim zemljama tradicija je da se svaka meditacija započne recitovanjem određenih stihova. Kod nas na Zapadu takva praksa najčešće izaziva čuđenje, podozrenje, ali i odbacivanje kao besmisleni ritual i ništa više. Ovi takozvani rituali, međutim, stvarale su i rafinirale generacije vrlo posvećenih muškaraca i žena, tako da oni imaju jednu sasvim praktičnu svrhu. Otuda verovatno zaslužuju da o njima ipak malo ozbiljnije razmislimo.
Buda je u svom vremenu smatran nekom vrstom buntovnika. Rođen je u jednom preterano ritualizovanom društvu i njegove ideje su se ustaljenoj hijerarhiji tog doba činile kao krajnje ikonoklastičke. U mnogim prilikama on je odbacivao korišćenje rituala samo radi njih samih i bio je sasvim odlučan u tome. Ovo ipak ne znači da ritual nema svoje mesto. To samo znači da te ritual sam po sebi, obavljen kao nešto što se iscrpljuje tim činom, neće izbaviti iz klopke. Zapravo, i samo takvo njegovo izvođenje jeste deo klopke. Ako veruješ da puko recitovanje reči može da te spase, tada samo uvećavaš svoju zavisnost od tih reči i pojmova. I sve to te samo još više udaljuje od nemog posmatranja stvarnosti, umesto da te približuje. Otuda, formule koje slede treba praktikovati sa jasnim razumevanjem toga šta su one i čemu služe. One nisu molitve, niti su mantre. One nisu magijske formule. One su sredstva psihološkog pročišćenja koja zahtevaju tvoje aktivno mentalno učešće da bi bile efikasne. Mrmljanje reči bez neke svesne namere je beskorisno. Vipassana meditacija jeste delikatna psihološka aktivnost i mentalni stav onoga ko je vežba igra ključnu ulogu u dolasku do uspeha. Ova tehnika daje najbolje rezultate u atmosferi mirnog, blagonaklonog pouzdanja. I svaka izgovorena reč stvorena je sa namerom da podstakne jedan takav stav. Kada se pravilno upotrebljavaju, ove reči mogu poslužiti kao delotvoran alat na putu ka oslobađanju.
Trostruko vođstvo
Meditacija nije lak posao. To je jedna sama po sebi individualna aktivnost. Osoba se sama bori sa neverovatno moćnim silama, koje su delimično deo strukture upravo onog uma koji i radi meditaciju. Kada se zaista upustiš u nju, na kraju se nađeš suočena sa šokantnim saznanjem. Jednoga dana pogledaćeš u sebe i shvatiti punu veličinu toga protiv čega zapravo ideš. Ono što pokušavaš da probiješ čini se kao čvrst zid. I tako, sediš tu, zuriš u tu građevinu i kažeš sama sebi: „Ovo? Ja treba da prođem kroz ovo? Ali to je nemoguće! To je sve što postoji. To je čitav svet. To je sve što koristim da samu sebe definišem i razumem sve oko sebe. Ako to uklonim, čitav svet će se raspasti i ja ću umreti. ne mogu kroz to proći. jednostavno ne mogu.“
To je osećaj koji može da uplaši, osećaj usamljenosti. Osećaš se: „Tu sam potpuno sama, pokušavajući da udarim nešto toliko ogromno da ga ne možeš ni zamisliti.“ Da bi neutralisala jedan takav osećaj, korisno je znati da nisi sama. I drugi su već prolazili tim putem. Naišli su na istu barijeru i prokrčili su sebi put do svetlosti.. Oni su postavili pravila uz pomoć kojih čitav posao može biti urađen i ujedinili su se u bratstvo međusobnog ohrabrivanja i podrške. Buda je prošao kroz isti taj zid,a za njim su išli mnogi drugi. Za sobom je ostavio jasne instrukcije u vidu Učenja (Dhamme), ako bi nam poslužilo kao vodič na istom tom putu. I osnovao je zajednicu (sangha) svojih učenika, monaha i monahinja, da bi sačuvali taj put i jedni druge pomagali dok njime idu. Ti zato nisi sama i čitava situacija je daleko od beznadežne.
Za meditaciju je potrebna energija. Neophodna ti je hrabrost da bi se suočila sa nekim prilično teškim mentalnim pojavama i moć razlučivanja kako bi ostala da sediš i kroz razna neprijatna mentalna stanja. Lenjost ti u tome jednostavno neće pomoći. Kako bi akumulirala energiju za ova posao, ponovo u sebi sledeće reči. Oseti nameru kojom te reči ispunjavaš. Zaista misli ono što govoriš.
„Upravo krećem istom onom stazom kojom je hodao i Buda i njegovi veliki i sveti učenici. Neznalica ne može ići ovim putem. Neka snaga u meni pobedi. Neka mi uspeh donese.“
(http://www.archiphoto.com/Images/personal/Lotus.jpeg)
-
Nisam do sada upoznao bolji tekst o meditaciji, koja ovako "utanane" opisuje svaku fazu. Iako sam mislio da mi je sve oko toga jasno, sada postoje hrpe sitnica koje su mi još dublje sve opisale, treba samo praktično izempirirati. Vezano uz naprijed navedenog Antonia De Melo, godine 1995. pročitao sam nekoliko njegovih knjiga. Znam da je bila upravo ta godina, jer mi piše na koricama kada sam je kupio. Naravno, potpuno je jasno da je on želio budističku praksu meditacije nekako približiti kršćanstvu (točnije katoličanstvu), jer očito nije bio zadovoljan sa onim što vidi oko sebe. Tradicija ove vjere potpuno je gušila i ono malo pojedinaca koji su željeli više. Imam osjećaj da je bio oduševljen budizmom, ali se ujedno nije želio odreći onoga puta za koji se odlučio. Zato je pokušao meditaciju i naročito kontemplaciju nekako uglaviti u kršćansku praksu. (Naravno, ne kao prvi i jedini). Možda je to počeo sam za sebe raditi, pa je onda vidio da bi ipak trebao i druge pripadnike "božjih ovčica" upoznati sa mirom i spokojom koji je u tome našao...?? Sve u svemu, mislim da je želio učiniti ispravno. I ja sam prvi puta ovakvu vrstu meditacije upoznao kroz njegove radove.. Ipak, daleko je sve to od puta koji je preporučio Buda..ali, svaki pokušaj oživljavanja meditacije po meni je pozitivan..
-
E kad ti se već toliko sviđa knjiga, da te obradujem :D
Upravo sam završio prevođenje i prelom, tako da možeš da je kompletnu nađeš na adresi
http://www.yu-budizam.com/knjige/pdf/Gunaratana.pdf
(http://www.yu-budizam.com/knjige/gunaratana.jpg)
Uživaj u čitanju :ok
A i vežbanju :)
-
Hvala za prevod ove knjige..neka nam je svima ovdje na korist :bravo:
-
Hvala! :ok
-
Sati, hvala za prevod ;)
-
E kad bi se još neko prevodilački aktivirao, pa da imamo i više budističke literature.
Baš bi bilo lepo :)
-
Nakon dugo vremena ponovo pročitah ova divna objašnjenja Henepole Gunaratane o vipasana meditaciji, baš su mi bila potrebna da me ohrabre u praksi nakon kraćeg perioda ulijenjivanja.
Naravno, veliko hvala Branku na prevodu. :sesir