Budizam
Budizam => Pali kanon grupa => Temu započeo: vasilije Oktobar 13, 2025, 10:26:30
-
Kratak sadržaj sutte
Na neformalnom skupu Budinih najpoznatijih učenika, svaki, prema svom ličnom idealu, opisuje izuzetne osobine onoga ko živi svetim ili duhovnim životom.
Beleške
Obe se ove dve poslednje sutte dešavaju na istom mestu, u Gosinga šumi sālovog drveća. Naša sutta započinje u vreme kada Buda živi u šumi zajedno sa grupom poznatih starijih monaha. Uvod nam nabraja Sāriputtu, Mahā Moggallānu, Mahā Kassapu, Anuruddhu, Revatu, Ānandu ... U govoru će se dati šansa svakome od njih da prikaže svoju specijalnost. I ova nam sutta koristi kao neka vrsta upoznavanja sa Budinim najznačajnijim učenicima.
Uobičajeno je da tokom popodneva svi monasi povlače u osamu i sede u meditaciji, a zatim uveče izlaze iz osame. Ovom prilikom, kada poštovani Mahā Moggallāna izlazi iz meditacije, odlazi do Mahā Kassape i kaže: „Prijatelju Kassapa, hajdemo do poštovanog Sāriputte kako bismo čuli govor o Dhammi.” Njih dvojica odlaze do Sāriputtinog boravišta. Zatim im se Anuruddha pridružuje, a kada ih primeti Ānanda, ode do monaha Revate i predloži mu isto. I cela grupa značajnih učenika odlaze do Sāriputte i zamole ga da im održi govor o Dhammi.
Kada stignu na odredište, Sāriputta im poželi dobrodošlicu i obraćajući se Ānandi, prvo iznosi zapažanja o noći punog meseca i šumi obasjanoj jakom svetlošću. Vidno je kao usred dana, cveće je u krošnjama, lagani povetarac rasipa miris cetova:
„Neka dođe poštovani Ānanda, dobro je došao poštovani Ānanda, lični pratilac Blaženog, koji je neprekidno u prisustvu Blaženog. Prijatelju Ānanda, ova sālova šuma Gosinga je divna, ovo je noć punog meseca, sālove krošnje su u cvatu i čini se kao da se nebeski mirisi šire na sve strane. Koja bi to vrsta monaha, prijatelju Ānanda, mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga?”
Umesto da im održi govor, Sāriputta otvara temu za razgovor, pitajući Ānandu za njegovo mišljenje. Da bi se razumeo odgovor, mora se poznavati Ānandina uloga u sanghi. Njega je Buda označio kao monaha najistaknutijeg u brojnim kategorijama, a jedna od njih je bila učenje. U Budino vreme pisanje se nije koristilo kao sredstvo za čuvanje religijskih tekstova. Da bi se oni naučili, moraju se saslušati. Tako je reč učen = bahussuto (onaj koji je mnogo čuo). Znači, Ānanda je najistaknutiji po tome što je najučeniji, jer je uvek pokušavao da zapamti sve govore koje je Buda održao. Ne samo po količini saslušanog, već je bio najistaknutiji i po pamćenju, po kapacitetu da zadrži u memoriji ono što je čuo. Tako je Ānanda prozvan rizničarem Dhamme (dhammabhaṇḍāgārika). A nakon Budine smrti, kada je sangha sazvala sabor da utvrdi oblik sutta, zamolili su njega da preuzme vodeću ulogu u recitovanju ovih govora. Komentari objašnjavaju da je, u nekom od ranijih života i za vreme nekog od prethodnih Buda, Ānanda dao zavet da će postati rizničar dhamme pod nekim od narednih Buda. I tako, nakon mnogih života, činjenja dela koje donose zasluge i praktikovanja pod ranijim Budama, u vreme Sakyamuni Bude, prirodno je preuzeo ulogu rizničara Dhamme.
I u odgovoru čitamo:
„Prijatelju Sāriputta, nekad je monah mnogo čuo, zapamtio to što je čuo i razumeo. Učenje koje je divno na početku, divno u sredini, divno na kraju, pravog značenja i izraza, upućuje na potpuno zaokružen i pročišćen svetački život – upravo takvog učenja je monah mnogo čuo, zapamtio to što je čuo, može da ga ponovi, istražio ga je svojim umom i dobro ga razumeo. Takvom učenju podučava četiri zajednice, lepo oblikovanim i međusobno usklađenim tvrdnjama i izrazima, radi iskorenjivanja prikrivenih sklonosti. Takva bi vrsta monaha mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga."
Ono što je ovde zanimljivo, a mogli bismo preći preko toga ne obrativši pažnju - ako uzmemo ovih pet termina i pogledamo ih pobliže, videćemo da formiraju postepeni, korak-po-korak proces učenja i ovladavanja Dhammom.
Prvo, čuo je mnogo, sluša mnogo govora, to je prvi nivo. Zatim se vežba u memorisanju, čuvanju u pamćenju upravo onako kako je čuo. U naše vreme, u pisanoj kulturi, moramo platiti izvesnu cenu, a ona je opadanje kapaciteta pamćenja. U kulturi koja nije pisana, gde pismenost i čitanje nije posebno naglašeno, sposobnost pamćenja i kapacitet skladištenja su širi i precizniji nego kod nas.
BB: Kada sam živeo na Šri Lanki, vozio sam se često sa vozačem iz BPS (Buddhist Publication Society). Kada bi mu neko objasnio vrlo složene putanje (ja bih sve to detaljno zapisao), on bi instrukcije čuo samo jednom i bio u stanju sve da upamti, jer je sposobnost pamćenja jača kada se ne oslanja na pisanje.
Druga faza je pamćenje onoga što je bilo rečeno. Držanje u umu, što znači uvežbavanje, bez čega će ono što je pohranjeno u umu ispariti. Da bi se duboko utisnulo u um, ono što treba raditi je verbalno recitovanje. U manastirima se naglašava učenje i proučavanje, naročito memorisanje tekstova. Monasi uveče odu na stazu gde se obavlja hodajuća meditacija (caṅkama) i hodaju napred-nazad recitujući tekst iznova i iznova. Počinju polako i onda povećavaju brzinu. U nekim azijskim zemljama i dan-danas postoje monasi koji mogu da memorišu cele zbirke iz Tipiṭake. U Burmi u XX veku bilo je nekoliko monaha koji su znali celu Tipiṭaku.
Ali, ako imate samo verbalno majstorstvo, bićete poput papagaja. Naravno, svrha Budinog učenja nije da se samo prenosi od čoveka do čoveka, već da se postigne razumevanje. Tako je četvrti nivo - da se ispita, istraži značenje govora u umu. Kada se istraži umom, tada dolazi praktikovanje učenja koje je objašnjeno (ovo nije naglašeno u ovom pasusu) u MN95. Zatim, kada praksa sazri, tada će se probiti značenje učenja, probiti se mudrošću i uvidom. To je peti nivo.
Monah koga je opisao Ānanda nije neko ko samo sluša i pamti učenje za sebe, već je i vrlo talentovan predavač. To je idealni monah kako ga on opisuje, neko ko podučava Dhammi četiri zajednice: Takvom učenju podučava četiri zajednice, lepo oblikovanim i međusobno usklađenim tvrdnjama i izrazima, radi iskorenjivanja prikrivenih sklonosti. Tako su njegove lekcije prijatne za slušanje, informativne, inspirišuće, radi iskorenjivanja anusaya, dubokih skrivenih sklonosti prema nečistoćama, što i jeste konačni cilj budističke prakse. Neki tekstovi pominju sedam anusaya (MN18): prikrivenu sklonost ka strasti, ka odbojnosti, ka gledištima, ka sumnjičavosti, ka obmanutosti, ka želji za bivanjem, prikrivenu sklonosti ka neznanju. Ove su anusaya tendencije prema ovim nečistoćama, a konačni cilj je da se one uklone. To bi za Ānandu bila vrsta monaha koja bi mogla osvetliti sālovu šumu Gosinga.
Onda se Sāriputta obraća poštovanom Revati, svom mlađem bratu. Sāriputta je imao brojne braću i sestre i oni su svi postali monasi i monahinje. Ali njihova majka bila je vrlo posvećena gospa iz brahmanske kaste i uvek je smatrala da je njen najstariji sin kriv za to što su joj sva deca postala beskućnici. Kada je Sāriputta bio vrlo bolestan i na samrti, odlazi u porodičnu kuću gde namerava da premine. Njegova majka je tada imala blizu sto godina, a on oko osamdeset. Dok je ležao na samrti, razna božanstva su dolazila da ga posete tokom noći i odaju mu poštovanje. Recimo, Sakka, kralj deva, tokom sledeće noći neka druga božanstva i svake je noći blještava svetlost izbijala iz njegove sobe. I konačno došao je Mahābrahmā i kada je majka uočila takav sjaj, upitala je sina otkud takva silna svetlost. Sāriputta joj je detaljno odgovorio, a majka je bila zatečena. Kako to da sva božanstva ukazuju poštovanje njenom sinu? Neko ko je do kraja obavio praksu u budističkom učenju viši je čak i od ovih bića, objasni joj Sāriputta. Kakav li je tek onda Buda, upitala se majka. Onda Sāriputta počne da nabraja Budine kvalitete i slušajući ih njen se um transformisao i zadobila je poverenje u budističko učenje, postavši tako sotāpanna.
Poštovanog Revatu ne srećemo često u suttama, nije bio ekstrovertna osoba, nije se mnogo upuštao u poslove sanghe, uvek je voleo da živi u osami, praktikujući meditaciju:
„Prijatelju Sāriputta, nekad se monah raduje meditaciji u osami, uživa u meditaciji u osami; posvećen je smirenju uma, ne zapostavlja zadubljenje, ne zapostavlja meditaciju, poseduje uvid i živi u praznim kolibama. Takva bi vrsta monaha mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga.”
On je posvećen unutrašnjoj tišini uma - ađđhattaṃ cetosamathamanuyutto. Ovde je podvučena praksa samatha meditacije, smirenja. On ne zapostavlja meditaciju - misli se na praksu samatha - on je neko ko postiže đhāne, meditativna zadubljenja. Ali nisu samo đhāne ono što on poseduje, već je vipassanāya samannāgato = on je neko ko poseduje i uvid. Praktikuje da bi došao do uvida, što je instrument za razvijanje mudrosti. I živi u praznoj kolibi, odseda na pustim mestima, pogodnim za usamljene meditacije. Odlazi u pustu kuću od slame ili na vrh planine, na mesto zaštićeno od vremenskih uslova i praktikuje meditaciju vrlo mirno. To je Revatin ideal monaha.
Sada je red na poštovanog Anuruddhu. On je bio pripadnik klana Sakya, Budin rođak. I nakon što je Buda postao probuđen i po tome poznat među svojim saplemenicima, mnoge od porodica su odlučile da neko od njenih pripadnika treba da postane monah. I u Anuruddhinoj grani familije bila su dva brata odgovarajuće starosti - on i stariji Mahanama pa su hteli da odluče koji od njih će se zamonašiti. U početku Anuruddha nije pokazao sklonost ka tome da ode u beskućnike. Mahanama mu je objasnio da će ako se on sam zamonaši, Anuruddha ostati da brine o dužnostima kuće.
-A šta su dužnosti domaćina?
-Moraš u proleće da nadgledaš oranje, setvu, da kontrolišeš radnike, svakodnevno proveravaš navodnjavanje, a u vreme žetve da nadzireš da li se žanje kako treba, zatim da pirinač bude sakupljen i uskladišten, ima dosta posla...
-A šta dolazi nakon sezone žetve?
- Vrlo brzo stiže i sledeća sezona, ponovo treba da nadgledaš i pomažeš, prolazi se ceo ciklus.
-Ima li tome kraja?
-To ti je dužnost tokom celog života.
Anuruddha na to odgovori: -Ok, ja ću biti monah! :-)
Kada se zamonašio, na početku je imao problema sa meditacijom, ali je vrlo brzo razvio sposobnost duhovnog oka (dibba-cakkhu). A to je posebna sposobnost viđenja drugih ravni postojanja, inače nevidljivih ljudskim bićima: više nebeske svetove, kao i niže (peta, gladnih duhova i čistilišta). A može se koristiti i da se vide drugi sistemi svetova, udaljeni od naših. To je kao supermoćni teleskop kojim posmatramo druge galaksije. A zbog svog duhovnog oka Anuruddha je razvio vezanost i ponos zbog te svoje sposobnosti. Tako su vezanost i ponos postale smetnje za dalji napredak i stvorile uznemirenost u umu. Stigao je već do trećeg stupnja, anāgāmi, ali nije mogao da dostigne sledeći. Odlazi do Sāriputte i objašnjava mu da ne uspeva da načini konačni proboj. Onda mu Sāriputta objašnjava šta je razlog:
-Ako odustaneš od vezanosti, okaneš se ponosa, videćeš da će ti um biti miran i tada možeš dalje napredovati do krajnjeg nivoa. Anuruddha je to i učinio i stigao do konačnog oslobođenja. I tako, kada ga Sāriputta pita kakav bi, po njegovom mišljenju, monah mogao osvetliti sālovu šumu Gosinga, Anuruddha odgovara u skladu sa svojim ličnim iskustvom:
„Prijatelju Sāriputta, svojim duhovnim okom, pročišćenim i superiornim u odnosu na fizičko, monah nekad posmatra hiljadu svetova. Baš kao što čovek dobrog vida, kad se popne do odaja u gornjoj palati, može da posmatra hiljadu tragova točkova dole na putu, isto tako svojim duhovnim okom, pročišćenim i superiornim u odnosu na fizičko, monah nekad posmatra hiljadu svetova. Takva bi vrsta monaha mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga.”
Zanimljivo je da tekst poredi posmatrane svetove sa točkovima, jer ako pogledamo fotografije galaksija načinjene moćnim teleskopima, uočavamo da su dominantni tipovi spiralne i eliptične galaksije, koje liče na točkove.
Sledeći je Mahā Kassapa, monah koji nije mnogo druželjubiv, živi u osami, a njegova specijalnost su dhutaṅga, asketske prakse. Moguće da je bio sklon ekstremnim asketskim praksama, jer je, po komentarima, odrastao u luksuzu. Evo njegove životne priče: dolazi iz brahmanske familije, što možemo videti iz imena Kassapa (Kāśyapa), što je brahmansko ime. Bila je to bogata i dobro poznata brahmanska porodica. Od mladosti je imao prirodnu sklonost ka životu uzdržavanja, ali bio je pod velikim pritiskom svoje porodice da stupi u brak.
Komentari iznose simpatičnu priču. Mahā Kassapa nije želeo da se oženi, a roditelji su vršili konstantan pritisak. Onda je smislio rešenje. Imao je statuu prelepe devojke koja je izrađena prema njegovoj zamisli. Ako mu roditelji pronađu devojku koja izgleda isto kao statua, ispuniće njihove zahteve. Ako im, pak, ne uspe da je pronađu, posvetiće se asketskom životu. Roditelji su se složili i poslali ljude da pretraže celu oblast uzduž i popreko.
U udaljenom selu živela je jedna devojka koja je htela da se posveti asketskom životu, ali su njeni roditelji imali planove da je udaju. To je kod nje izazvalo mnogo brige i nemira. Za to vreme ljudi koje su poslali Mahā Kassapaini roditelji pretraživali su okolinu bez uspeha. I kada su bili na izmaku snaga, stigoše do devojčine kuće. Zapanjila ih je činjenica da je devojka izgledala identično kao lik sa statue.
Kako Mahā Kassapin plan nije uspeo, dvoje mladih bejahu prinuđeni da stupe u brak. Tokom prve bračne noći postigoše dogovor - oboje su bili spremni da napuste svetovni život, ali su plan odložili dok su Mahā Kassapini roditelji živi. Prošlo je nekoliko godina takvog života, tokom kojih su sve vreme praktikovali celibat. Nakon smrti roditelja, jedne noći iskradoše se iz kuće, odeveni kao sluga i sluškinja, a zatim, obukavši asketske odore krenuše da traže duhovnog učitelja. Do tada nisu čuli za Budu, ali su odlučili da traže nekoga ko je probuđen u ovom svetu. Morali su da se razdvoje jer je bilo neprikladno da se asketkinja i asketa kreću zajedno.
Jednog je dana Mahā Kassapa išao putem između Rāđagahe i Nālande. Video je Budu kako sedi u meditaciji pod drvetom. A Buda je znao da će Mahā Kassapa proći tim putem i čekao je baš njega. Uskoro naiđe Mahā Kassapa i odmah mu se javi misao: "Ovo je moj duhovni učitelj!" Dolazi do Bude, klanja se i kaže: "Ti si moj učitelj, ja sam tvoj učenik!"
- Zato što si tako čist, rešen i smiren u svojoj posvećenosti i težnji, ako bi bilo koji učitelj koji nije stigao do istine tvrdio suprotno u tvom prisustvu, njegova bi se glava razletela na sedam delova! Ali, Kassapa, mogu ti reći, ja sam došao do istine.
Tako, Mahā Kassapa uzima Budu za učitelja. Na ovom mestu Buda čini nešto zanimljivo. Uzima svoj ogrtač i razmeni ga sa Kassapinim, što nije zabeleženo da je učinio ni sa jednim drugim monahom. Daje mu koncizna uputstva, a nakon sedam dana vežbanja, osmog dana je Mahā Kassapa postao potpuno oslobođen. Nakon probuđenja, nije često ostajao sa sanghom, uglavnom je sam boravio u brdima izvan Rāđagahe. Možda zvuči malo neobično za osobu njegovog temperamenta, bio je takođe i pesnik, zabeleženi su njegovi stihovi o planinama, šumama i svetlosti meditacije. Sve je to sakupljeno u Theragāthā, pesmama starijih monaha gde je njegov odeljak najobimniji.
„Prijatelju Sāriputta, nekad monah koji sam boravi u šumi, hvali život u šumi; živi od isprošene hrane i hvali život na isprošenoj hrani; nosi ogrtač od odbačenih krpa i hvali nošenje ogrtača od odbačenih krpa; nosi ogrtač iz tri dela i hvali nošenje ogrtača iz tri dela; ima malo želja i hvali malobrojnost želja; zadovoljan je i hvali zadovoljenost; živi u osami i hvali život u osami; živi podalje od mnoštva i hvali življenje podalje od mnoštva; energičan je i hvali buđenje energije; u sebi je razvio vrlinu i hvali razvijanje vrline; razvio je koncentraciju i hvali razvijanje koncentracije; razvio je mudrost i hvali razvijanje mudrosti; dostigao je oslobođenje i hvali dostizanje oslobođenja; dostigao je znanje i viđenje o oslobođenju i hvali dostizanje znanja i viđenja o oslobođenju. Takva bi vrsta monaha mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga.”
Njegova specijalnost su dhutaṅga - asketske prakse. Jedna od njih je odluka da se živi samo u šumi, nikada u naseljenom mestu. I da se hrani samo onim što dobije u prošnji, neće prihvatiti poziv na ručak, a ako odsedne u manastiru gde ljudi donose hranu, on to ne prihvata (osim kada je bolestan pa ne može ići u prošnju). Ovo je način da se razvije spokojstvo, jer nekada dobije malo ili nimalo, a nekada mnogo ukusne hrane, ali treba biti umeren. Kada je živeo u blizini naselja, odlazio bi u sirotinjske kvartove, dajući tako priliku siromasima da steknu zasluge.
[paṃsukūliko = onaj koji nosi ogrtač od odbačenih krpa]
Postoje dve vrste odora. Prva je namenski napravljena za monaha. Druga je napravljena tako što se nađu parčići odbačenih tkanina, zatim iseku i sašiju a onda oboje u odgovarajuću boju. Obično se odlazilo na mesto za spaljivanje leševa, gde su tela bila umotana u bele čaršave. Onda su askete odsecali parčiće sa raznih pokrova i zatim ih zašivali. Ako se prihvati ovaj zavet, mora se odbiti darivanje gotovog sašivenog ogrtača.
Sledeća je da se koriste samo tri ogrtača. Donji izgleda kao suknja; gornji je uttarāsaṅga i treći je ogrtač dvostruke debljine saṃghāti. To je osnovna oprema, ali većina monaha ima još neki ogrtač viška, bilo koje vrste, da bi se koristili kada je neki od delova na pranju. Ako se pribegne pomenutoj praksi "ogrtača iz tri dela" nema rezervnih komada. Postoji još jedan deo koji se zove ogrtač za kupanje (praktikovalo se u rekama) pa, kada je donji ogrtač na pranju, onda se nosi taj deo.
Ove prakse Buda dozvoljava jer su deo indijske asketske baštine. I upražnjavanje ovih praksi vodi ka zadovoljenosti, spokojstvu, malobrojnosti želja, utvrđivanju unutrašnje snage. Druge stvari koje je Mahā Kassapa hvalio je da monah nema mnogo želja, zadovoljan je i hvali zadovoljenost, voli osamljenost i govori u prilog osamljenosti. Kloni se društva i govori u prilog tome, to su sve i njegovi lični kvaliteti - energičan, vodi računa o moralnim praksama, hvali ih, neko ko je majstor u samādhiju i govori u prilog tome. Neko ko je dostigao oslobođenje i dostigao je znanje i viđenje o oslobođenju i hvali dostizanje znanja i viđenja o oslobođenju.
Zatim se Sāriputta okreće svom bliskom prijatelju:
„Prijatelju Moggallāna, poštovani Mahā Kassapa je govorio u skladu sa svojim nadahnućem. A sada pitamo poštovanog Mahā Moggallānu: Prijatelju Moggallāna, ova sālova šuma Gosinga je divna… Koja bi to vrsta monaha, prijatelju Moggallāna, mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga?”
„Prijatelju Sāriputta, nekad se dva monaha upuste u razgovor o višoj Dhammi i propituju jedan drugog; svaki na pitanja onog drugog odgovara bez oklevanja te se tako njihov razgovor odvija u skladu sa Dhammom. Takva bi vrsta monaha mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga.”
Ovde nas iznenađuju dve stvari. Prvo, to što je ovaj odgovor dao Mahā Moggallāna, jer njegova specijalnost nije govor o Dhammi, već psihičke moći pa je zagonetan ovakav njegov odgovor. Postoje paralele za ovu suttu u nekim kineskim Āgamama (1 ili 2 verzije) gde odgovara da monah ima duhovne moći i nabraja ih. Kao u MN6: iz jednog bića pretvaram se u mnogobrojna, iz mnogobrojnih opet u jedno; iz vidljivog bića pretvaram se u nevidljivo; nesmetano prolazim kroz zidove, bedeme i bregove, kao kroz vazduh; uranjam u zemlju i izranjam iz nje kao iz vode; hodam po vodi, a da je i ne ustalasam, kao po zemlji; krećem se vazduhom ukrštenih nogu, poput ptice; u stanju sam da rukom dotaknem i milujem Mesec i Sunce, tako moćne i velike; neka se telesno uzdižem, čak do sveta boga Brahme’. U drugim verzijama kineske Tipiṭake, odgovor koji daje je da monah može govoriti dobro i nastavljati diskusiju bez ikakvog oklevanja. To se pripisuje jednom drugom Budinom učeniku, Mahā Kaććāni, a u pāli verziji to je odgovor Mahā Moggallāne.
Drugi iznenađujući momenat je da ovde imamo reč abhidhamma. I to nameće pitanje da li je Abhidhamma piṭaka postojala u vreme Bude. Na osnovu pouzdanih istorijskih izvora, možemo biti ubeđeni da ništa što se može uporediti sa Abhidhamma piṭakom nije postojalo u Budino vreme. Ono što je zanimljivo, kada se ova reč pojavljuje u suttama, uvek se pojavljuje u vezi sa diskusijom koja se odvija među učenicima. Nikada se ne kaže da je Buda podučavao abhidhammu. Verovatno, u ranom periodu, ono što je abhidhamma značila jeste detaljnije, specijalizovano, tehničko tretiranje dhamme. A moguće da je iz ove tradicije diskutovanja među monasima proizašlo zasnivanje sistematičnog, kompleksnog, filozofskog sistema. Drugim rečima Abhidhamma je bila rezultat takvih diskusija, kompleksna, sistematizovana verzija. A tokom vremena ceo skup se iskristalisao i nazvan je Abhidhamma piṭaka.
Dva su primera onoga što bismo mogli nazvati ranom Abhidhammom: MN43 i MN44. U prvoj je sutti razgovor između Mahā Koṭṭhite i Sāriputte, u drugoj između nezaređenog sledbenika Visākhe i monahinje Dhammadine. Vidimo da su jezik i problematika više tehničke prirode nego u govorima koje je održao Buda.
Svi su monasi odgovorili na pitanje koje im je postavljeno.
Kada ovo bi rečeno, poštovani Mahā Moggallāna se obrati poštovanom Sāriputti ovako: „Prijatelju Sāriputta, svi smo govorili u skladu sa svojim nadahnućem. Sada pitamo poštovanog Sāriputtu: Prijatelju Sāriputta, ova sālova šuma Gosinga je divna, ovo je noć punog meseca, sālove krošnje su u cvatu i čini se kao da se nebeski mirisi šire na sve strane. Koja bi to vrsta monaha, prijatelju Sāriputta, mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga?”
Njegova specijalizacija, kao što i znamo iz drugih govora je da daje detaljnije, analitičko predstavljanje Dhamme. I to je razlog zbog koga kasnije Sāriputta biva povezan sa zasnivanjem Abhidhamme. Verovatno su se njegovi sledbenici specijalizovali u ovakvom tehničkom tretmanu učenja. Tako se u toj grupi sistematizovana Abhidhamma pojavila tokom vremena. Mogli bismo očekivati da nam da odgovor o ovakvom monahu. Međutim, Sāriputta je takođe vrlo ostvaren meditant. Izgleda da nije posedovao natprirodne psihičke moći, ali je mogao glatko da prolazi kroz sve đhāne, nematerijalna zadubljenja sve do nirodha samāpatti (prestanka osećaja i opažaja).
U SN (tom III, odeljak 28, Sāriputta Samyuta) on objašnava kako u različitim okolnostima ulazi u jednu ili drugu đhānu ili nematerijalna zadubljenja, ali bez bilo kakvog vezivanja, bez zamišljanja "ja i moje". Ovde odgovara:
„Prijatelju Moggallāna, nekad monah ovlada svojim umom, ne dopušta da um ovlada njime. Ujutru boravi on u bilo kojem boravištu ili postignuću u kojem želi da boravi ujutru; u podne boravi u bilo kojem boravištu ili postignuću u kojem želi da boravi u podne; uveče boravi u bilo kojem boravištu ili postignuću u kojem želi da boravi uveče. Zamisli kralja ili kraljevog savetnika koji ima škrinju punu razne šarene odeće. Ujutru bi mogao da obuče koje god odelo želi da nosi ujutro; u podne bi mogao da obuče koje god odelo želi da nosi u podne; uveče bi mogao da obuče koje god odelo želi da nosi uveče. Isto tako, monah je ovladao svojim umom, ne dopušta da um ovlada njime. Ujutru… u podne… uveče boravi u bilo kojem boravištu ili postignuću u kojem želi da boravi uveče. Takva bi vrsta monaha mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga.”
Na kraju desetog pasusa predlaže da i Budu pitaju za mišljenje.
Kad ovo bi rečeno, poštovani Sāriputta upita Blaženog: „Poštovani gospodine, ko je od nas dobro odgovorio?”
„Svi ste dobro odgovorili, Sāriputta, svako na svoj način. Čujte isto tako od mene koja bi to vrsta monaha mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga. Sāriputta, kad se monah vrati iz prošenja hrane, pa posle obroka sedne nogu ukrštenih, uspravnog tela i ustali svesnost pred sobom odlučan: ‘Neću ustati iz ovog položaja sve dok se, zahvaljujući nevezivanju, moj um ne oslobodi otrova.’ Takva bi vrsta monaha mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga.”
Odgovor ovde dat ilustruje šta je Buda sam učinio u noći probuđenja. To je odgovor koji čitamo u pāli verziiji, ali u jednoj od kineskih varijanti iste sutte (Ekottara Āgama) hvali monaha koji ne samo da je doneo odluku da ne ustane dok mu se um ne oslobodi od āsava, nego i uspeva u toj odluci, oslobađa se od svih otrova.
Praksa
Pošto nas Buda podstiče da vežbamo nevezivanje i tokom formalnog sedenja u meditaciji i tokom dnevnih aktivnosti, ako izoštrimo svesnost i vezivanja i nevezivanja, možemo postići veću jasnoću u pogledu onoga o čemu je Buda govorio.