Skorašnje poruke

11

Pali kanon grupa / 112. Sāmāgama sutta (MN104)

« Poslednja poruka vasilije poslato Oktobar 17, 2025, 10:51:30 »

Tekst sutte:


https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/maddhima-nikaya/mn-104-samagama-sutta/

12

Pali kanon grupa / 111. Bhaddāli sutta (MN65)

« Poslednja poruka vasilije poslato Oktobar 16, 2025, 16:00:48 »

Kratak sadržaj sutte
Poštovani Bhaddali, monah koji se zamonašio u starosti, ima mnogo poteškoća da prati pravila vežbanja. Buda ga opominje i uči prednostima poštovanja pravila. On govori i o tome zašto neke monahe često kritikuju, a druge ne.


Beleške
Na prošlih nekoliko časova predmet govora koje smo proučavali bili su monasi koji žive u harmoniji (MN31) i značajni Budini učenici (MN32). Otuda se može steći utisak da je u životu sanghe ide sve glatko  i harmonično, da su svi učenici postigli nivoe visokih postignuća. Ali ako pogledamo neke sutte, naročito Vinayu, knjigu pravila za monahe, vidimo i to da je Buda imao problem sa buntovnim monasima, njihovim otporima, sa onima koji su se ponašali loše, svađali se itd. Pred kraj Budine karijere, njegov rođak Devadatta pokušao je da ga ubije nekoliko puta da bi se sam ustoličio kao vođa zajednice.


Ova sutta se bavi ne tako strašnim ponašanjem. Uzima za temu monaha koji odbija da sledi trening koji je Buda uspostavio. Govor počinje Budinom izjavom:


„Monasi, ja jedem jednom dnevno. Čineći tako, bez bolesti sam i tegoba, uživam u zdravlju, snažan sam i dobro se osećam. Zato i vi, monasi, jedite samo jednom na dan. Čineći tako, bićete bez bolesti i tegoba, uživati u zdravlju, snažni i dobro ćete se osećati.”


Jedno od pravila zaređenih je na jesti vikāla, u pogrešno doba, od podneva do zore idućeg dana. Ovo ne znači da je pogrešno za sve ljude, nego samo za monahe. Pravilo nije uspostavljeno odmah na početku formiranja zajednice. U ranom periodu monasi su mogli da obeduju u svako doba. Čini sa da je Budina lična praksa bila da jede jednom dnevno i moguće je da je zato uspostavio ovo pravilo.


U nekom trenutku je doneo pravilo da je prestup jesti van propisanog vremena i to se odnosi na čvrstu hranu ili hranljive tečnosti. Nije baš jasno zašto je to utvrdio. U Vinayi čitamo o jednom događaju  koji se desio i pobudio ga da uvede pravilo o vremenu obroka. Ovde se čini da samo daje preporuku monasima.


Posle ove Budine izjave monah po imenu Bhaddāli, koji se nigde drugde ne pojavljuje u kanonu, kaže da nije spreman da prihvati ovaj savet:


„Poštovani, ne želim da jedem samo jednom; jer ako bih tako radio, možda bih osećao brigu i strah zbog toga.”


BB: Značenje ovoga nije baš jasno. Može biti da je on vrsta osobe koja se neprekidno brine o svom zdravlju i plaši se da mora često da jede da bi to zdravlje održao. To je samo moje nagađanje. Buda mu kaže:
„Onda, Bhaddāli, pojedi jedan deo tamo gde si pozvan, ostatak ponesi sa sobom da ga kasnije pojedeš. Na taj način ćeš sebe prehraniti.”


Ponovo, ovo je pomalo nerazumljivo, jer kada su monasi pozvani na ručak, to je obično malo pre podneva pa nema mnogo vremena da deo ostavi za kasnije. I ne dešava se da su monasi pozvani u kuću na ručak svakog dana. Većinu dana monasi idu u prošnju sa zdelom od kuće do kuće skupljajući hranu. Možda ako ode rano ujutru, skupi hranu, pojede nešto od toga za doručak, a ostalo sačuva za ručak. Moguće da je to Budina preporuka monahu.


Ali još uvek Bhaddāli, pun otpora odgovara: „Poštovani, ne želim da jedem ni na taj način; jer ako bih tako radio, možda bih takođe osećao brigu i strah zbog toga.”


Buda dozvoljava monasima da jedu između zore i podneva što nam se čini veoma teškim, ekstremnim praksama. Međutim, kada se priviknete na doručak i glavni obrok pre podneva, uvidite da je vrlo lako pregurati dan. Hrana glavnog obroka se vari tokom dana i niste gladni uveče, a između zore i podneva možete jesti u dovoljnim količinama. Prava poenta Budinog saveta nije da se obroci smanje ispod normalne količine, već da se jede umereno, dovoljno da se bude jak i zdrav, ali ne previše da se postane prejeden, pospan i trom.


U nastavku kada tekst pominje "pravilo vežbanja". Izgleda da je Buda tada već postavio kao pravilo da se ne jede posle podneva. Tada je Bhaddāli javno izjavio pred celom  zajednicom da nema nameru da se ovog pravila drži.


I tako se poštovani Bhaddāli nije pojavljivao pred Budom čitav tromesečni period [monsuna], jer nije poštovao pravilo vežbanja u okviru Učiteljevog nauka.


Tokom tog perioda monasi ne idu na putovanje, moraju ostati na jednom mestu. I zato što je Bhaddāli odbio da se pridržava pravila, nije želeo da sretne Budu. Bio je postiđen svojom nespremnošću da se podvrgne treningu i kada je Buda držao govor monasima, cela bi zajednica slušala, a on bi izostao. Kada se sangha formalno okupljala svi bi odlazili, a on bi ostajao u kolibi, a kada je znao da će Buda biti na određenom mestu u određeno vreme, izbegavao bi to mesto.


Kako se kišna sezona bližila kraju, grupa monaha je pravila novu odoru za Budu.


5. U to vreme grupa monaha šila je ogrtač za Blaženog, te pomisliše: „Kada završimo ovaj ogrtač, kad se završi tromesečni period [monsuna], Blaženi će ponovo krenuti svojim putem.”


6. Onda poštovani Bhaddāli otide do tih monaha i pozdravi se sa njima, a kada taj učtivi i prijateljski razgovor bi završen, sede sa strane. Pošto je tako učinio, monasi mu rekoše: „Prijatelju Bhaddāli, ovaj ogrtač pravimo za Blaženog. Kada završimo taj ogrtač, kad se završi tromesečni period [monsuna], Blaženi će ponovo krenuti svojim putem. Molimo te, prijatelju Bhaddāli, dobro razmisli o onome što si objavio. Nemoj kasnije sebi još više otežati život.”


Monasi su smatrali da, ako Bhaddāli propusti priliku da se izvini Budi pre nego što on otputuje, biće preplavljen žaljenjem, ali neće moći to da ispravi. Sada Bhaddāli prepoznaje svoju grešku, uvredu koju je naneo ne prihvatajući savet i odlazi da se izvini. Tekst donosi standardnu formulu:


„Poštovani, učinih prekršaj u tome što sam, kad je Blaženi objavio pravilo vežbanja, poput budale, zbunjene i nepromišljene, javno objavio monaškoj zajednici nespremnost da sebe podvrgnem takvom vežbanju. Neka mi Blaženi oprosti prekršaj, kako bih sebe obuzdavao ubuduće.”


Ali Buda ga ne pušta tako lako, želi da monah prepozna posledice svoga odbijanja. Prvo samo ponavlja šta je ovaj rekao, a zatim ukazuje na posledice kojih Bhaddāli nije svestan:


Bhaddāli, nisi prepoznao ovu okolnost: ‘Blaženi živi kraj Sāvatthīja i Blaženi će me znati ovakvog: „Monah po imenu Bhaddāli ne poštuje pravilo vežbanja koje je uveo Učitelj.”’ Tu okolnost nisi prepoznao.


Isto tako, nisi prepoznao ni ovu okolnost: ‘Mnogi monasi žive kraj Sāvatthīja tokom perioda monsuna; i oni će me znati ovakvog: „Monah po imenu Bhaddāli ne poštuje pravilo vežbanja koje je uveo Učitelj.”’ Tu okolnost takođe nisi prepoznao.


Isto tako, nisi prepoznao ni ovu okolnost: ‘Mnogi nezaređeni sledbenici… Mnoge nezaređene sledbenice žive kraj Sāvatthīja; i one će me znati ovakvog: „Monah po imenu Bhaddāli ne poštuje pravilo vežbanja koje je uveo Učitelj.”’ Tu okolnost takođe nisi prepoznao.


Isto tako, nisi prepoznao ni ovu okolnost: ‘Mnogi askete i brahmani, sledbenici drugih tradicija, žive kraj Sāvatthīja; i oni će me znati ovakvog: „Monah po imenu Bhaddāli, stariji učenik askete Gotame, ne poštuje pravilo vežbanja koje je uveo Učitelj”.’ Tu okolnost takođe nisi prepoznao.”


Tako je saznao da je opšte poznato kako je on "crna ovca" zajednice. Sada će možda biti svesniji svoje greške. Ponavlja izvinjenje i moli za oproštaj, ali Buda ga ni sada ne pušta tako lako. Ovde je beskompromisan, pokazaće kako monah koji se korektno ponaša vežba na pravi naćin:


 Šta misliš, Bhaddāli? Zamisli nekog monaha ovde koji je oslobođen na oba načina i ja mu kažem: ‘Hajde monaše, budi daska preko koje ću da pređem ovo blato.’ Da li bi on sam prešao na drugu stranu, postavio telo na neki drugi način ili rekao ‘neću?’”
„Ne bi, poštovani gospodine.”


Ovaj je odeljak uznemirujuć, ali komentari ukazuju da Buda sam ne bi nikada postavio takav zahtev, već ukazuje na jedan ekstreman slučaj kako bi podvukao da bi monah koji ima istinsko poverenje u Budu i istinski želi da se posveti vežbanju, sledio Budine reči kakve god da su.


Možemo uočiti oštru suprotnost između ovoga i saveta koji Buda daje u poznatoj Kalama sutti (AN 3.65):


Zato, Kālāme, ne povodite se za usmenim predanjima, niti za rodoslovima, za glasinama, za onim što piše u svetim tekstovima, za logičkim domišljanjima, za deduktivnim domišljanjima, za analogijama, za idejama koje vam se čine ispravnim, za time što vam se onaj koji govori čini upućenim, niti iz uverenja: “Ovaj asketa je naš učitelj”. Kālāme, tek kada se sami uverite: “Ove stvari su štetne, ove stvari su sramotne, njih kritikuju mudraci; onome ko ih čini donose muku i patnju”, tek tada ih napustite.


Ako čak i Buda kaže: "Lezi u blato!", treba promisliti šta se desilo sa ovim velikim učiteljem. Izgleda da se prepustio nekom guru-egoizmu! U tom slučaju imamo dobar razlog da ne sledimo njegove instrukcije. Ali ovde on samo iznosi hipotezu da pokaže kako se ponaša monah koji je stvarno razumeo Dhammu. Zatim navodi i druge sledbenike, objasnili smo sve ove tipove na prethodnim časovima:


 „Šta misliš, Bhaddāli? Zamisli nekog monaha ovde koji je oslobođen mudrošću… neposredni svedok… onaj ko je učvrstio gledište… oslobođen poverenjem… sledbenik na osnovu Dhamme… sledbenik na osnovu poverenja, i ja mu kažem: ‘Hajde, monaše, budi daska preko koje ću da pređem ovo blato.’ Da li bi on, ne obazirući se na moju molbu, sam prešao na drugu stranu, postavio telo na neki drugi način ili bi rekao ‘neću?’”
„Ne bi, poštovani gospodine.”
Opet je Buda vrlo oštar, striktan kao da ima pik na jadnog Bhaddālija:
„Šta misliš, Bhaddāli? U ovoj situaciji, jesi li ti onaj koji je oslobođen na oba načina ili oslobođen mudrošću ili neposredni svedok ili onaj ko je učvrstio gledište ili oslobođen poverenjem ili sledbenik na osnovu Dhamme ili sledbenik na osnovu poverenja?”
„Ne, poštovani gospodine.”
„Bhaddāli, u ovoj situaciji, jesi li ti jedan običan, praznoglav tvrdoglavac?”


13. „Da. Kada je Blaženi objavio pravilo vežbanja, učinih prekršaj time što sam, poput budale, zbunjene i nepromišljene, javno objavio monaškoj zajednici nespremnost da sebe podvrgnem takvom vežbanju. Neka mi Blaženi oprosti prekršaj, kako bih sebe obuzdavao ubuduće.”


Ovog puta je Buda spreman da prihvati izvinjenje:


Ali pošto uviđaš svoj prekršaj kao takav i koriguješ sebe u skladu sa Dhammom, opraštamo ti; jer to jeste rast u praksi Plemenitog kada neko uviđa svoj prekršaj kao takav i koriguje sebe u skladu sa Dhammom, tako što će ubuduće sebe obuzdavati.


Ovo je važna izjava jer Buda ne očekuje da mu svi učenici budu savršeni. Mnogo puta prave prestupe, ali dok god ih kao takve prepoznaju i odluče da ubuduće vežbaju kako treba, tada će to prevazići i korigovati se.
Sada će nam pokazati neke druge posledice nepoštovanja vežbanja u učenju i disciplini:


Tako, Bhaddāli, neki monah ne vežba sebe u okviru Učiteljevog nauka. On ovako razmišlja: ‘Kako bi bilo da odem na osamljeno, mirno mesto: u šumu, podnožje drveta, planinu, klisuru, pećinu, mesto za kremaciju, gustu džunglu, proplanak, stog sena – možda bih dosegao nadljudske osobine, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih.’ I ode on na osamljeno, mirno mesto. Dok tamo živi izolovan, Učitelj ga osuđuje, mudri saputnici u svetačkom životu koji su se raspitali o njemu, osuđuju ga, božanstva ga osuđuju i on sam sebe osuđuje. Pošto ga tako osuđuju Učitelj, mudri saputnici u svetačkom životu, božanstva i on sam, ne doseže nadljudske osobine, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih. A zašto? Tako biva s onim ko ne vežba sebe u Učiteljevom nauku.


Može se pojaviti pitanje - da li je samo to što Bhaddāli jede posle podne i uveče nešto što ga sprečava da postigne neka viša stanja? To ne bi moglo biti objašnjenje. U kasnijoj istoriji budizma u drugim granama, npr. istočnoazijskim i tibetanskim ovo pravilo se ne prati tako striktno, a u tim tradicijama, naravno, postoje meditanti koji su dostigli visoke nivoe koncentracije i oslobođenosti mudrošću. Nije sam obrok izvan propisanog vremena prepreka za postignuća, već da je Buda sam postavio ovo pravilo, a neko je u njegovom prisustvu odbio da takvo vežbanje primeni. Stanje uma koje se pobunilo protiv ovog pravila ono što pravi prepreku!
U paragrafu 15 Buda navodi suprotan slučaj:


 Tako opet, Bhaddāli, neki monah vežba sebe u okviru Učiteljevog nauka. Ovako on razmišlja: ‘Kako bi bilo da odem na osamljeno, mirno mesto: u šumu, podnožje drveta, planinu, klisuru, pećinu, mesto za kremaciju, gustu džunglu, proplanak, stog sena – možda bih dosegao nadljudske osobine, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih.’ I ode on na osamljeno, mirno mesto. Dok tamo živi izolovan, Učitelj ga ne osuđuje, mudri saputnici u svetačkom životu koji su se raspitali o njemu, ne osuđuju ga, božanstva ga ne osuđuju i on sam sebe ne osuđuje. Pošto ga tako ne osuđuju Učitelj, mudri saputnici u svetačkom životu, božanstva, a ni on sam, doseže nadljudske osobine, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih.


Sledi opis četiri đhāne, tri viša znanja (prisećanje prošlih života, duhovno oko i oslobođenje uma od otrova, āsava).


Zatim u pasusu 22 Bhaddāli postavlja pitanja koja se bave disciplinom na nivou sanghe. „Poštovani gospodine, šta je uzrok, šta je razlog što nekog monaha često kritikuju? Šta je uzrok, šta je razlog što nekog monaha često ne kritikuju?” Sada će Buda navesti različite slučajeve.


Prvi je slučaj monaha koji konstantno vrši prestupe, narušava mnoga pravila i kada drugi monasi pokušavaju da ga isprave i tom prilikom ga kritikuju, umesto da prizna svoje greške, da promeni svoje ponašanje, on će izbegavati, lagati, zataškavati, govoreći da se ne ponaša tako ili će pokušati da skrene temu, nekad će okrenuti kritiku na suprotnu stranu napadajući monahe koji žele da ga isprave. Tako širi neslogu, gorčinu i ne prihvata savet od sanghe. A tada sangha treba da preduzme nekakve mere protiv njega, jaku kaznu. Neće dozvoliti da se slučaj sredi brzo.


U suprotnom slučaju imamo monaha koji je mnogo puta narušio pravila, ali kada ga drugi monasi ispravljaju, tada ne pokušava da se brani i izbegne kritiku, već prihvati savet i menja svoje ponašanje. U ovom slučaju, monasi će odlučiti da mere budu kratkoročne, jer je pokazao volju da se promeni.


Sledeća dva slučaja takođe se rešavaju na tom principu.


U  paragrafu 27 dolazimo do slučaja monaha koji napreduje u meri u kojoj poseduje veru i ljubav. On može biti neko ko je narušio neka od pravila ili čak redovno grešio. I monasi mogu doći do zaključka da on nije mnogo pametan, ozbiljan u svom naporu da vežba, nije obdaren dobrim osobinama, ali ima pravo poverenje i posvećenost. Zato se ustručavaju da sprovedu bilo kakve snažne mere disciplinske protiv njega iz straha da, ako ga strogo ukore i oštro kritikuju, on ne izgubi svoje poverenje i posvećenost, a tako i napusti monaški život. Ovo Buda poredi sa čovekom koji ima samo jedno oko i njegovi bližnji, prijatelji i rođaci uvek paze da u njegovom prisustvu ne rade ništa opasno po njegov vid. Izbegavaju upotrebu oštrih alata, struganje, tesanje itd. ponašaju se vrlo oprezno kako bi sačuvali njegov vid. Tako, monasi u nekim slučajevima neće kritikovati, neće osuđivati monaha koji se neispravno ponaša, neće sprovoditi oštre mere protiv njega, a sve u cilju čuvanja njegove vere i posvećenosti.


Zatim Bhaddāli postavlja novo pitanje, koje je jako zanimljivo jer se implicitno odnosi na opadanje budizma, koji kao da je već započeo u Budino vreme. Danas uglavnom mislimo: ovo je vreme kada je prava Dhamma u opadanju i skoro nestaje, ali mora da je u Budino vreme bila u procvatu! Čak i u njegovo vreme ljudi su mislili: u ranija vremena mora da je bilo divno, ali danas, iako imamo mnogo monaha koji marljivo praktikuju, oni ne dostižu visoka postignuća kao monasi iz ranijih dana.


 „A šta je uzrok, šta je razlog da je ranije bilo manje pravila vežbanja, a više je monaha dosezalo krajnje znanje? Šta je uzrok, šta je razlog da sada ima više pravila vežbanja, a manje monaha doseže krajnje znanje?"
Izgleda da Buda u prvih dvadeset godina propovedanja nije uspostavio niti jedno pravilo u ponašanju i vežbanju. U tom periodu samo je davao sugestije i svi bi ih pratili. Tek nakon dvadeset godina, monasi su počeli da sve više odstupaju od propisanog ponašanja. Onda je Buda počeo da uspostavlja pravila i svaki put kada su se monasi ponašali na pogrešan način morao je da uvede novo pravilo. Sve dok se, vremenom, nije nakupilo više od 150 pravila. I u ranom periodu kaže se da su monasi postizali vrlo brzo najviša postignuća. Nekada bi samo održao govor i na kraju govora 20, 50, 60 monaha bi postiglo ulazak u tok ili čak najviše oslobođenje. Ali u vreme ove sutte kada je Budi 60-70 godina, mnogo je pravila, ali manje monaha koji su dostizali krajnje znanje. Buda odgovara:


30. Ovako stoje stvari, Bhaddāli. Kad se bića kvare i istinska Dhamma nestaje, tada ima više pravila vežbanja, a manje monaha doseže krajnje znanje. Učitelj ne objavljuje neko pravilo vežbanja sve dok neke stvari koje su podloga za otrove ne postanu vidljive unutar Sanghe; kada neke stvari koje su podloga za otrove postanu vidljive unutar Sanghe, Učitelj objavljuje učenicima neko pravilo vežbanja, kako bi ih zaštitio od stvari koje jesu podloga za otrove.


31. Stvari koje su podloga za otrove ne postaju vidljive unutar Sanghe sve dok Sangha ne postane mnogobrojna; kada Sangha postane mnogobrojna, tada stvari koje su podloga za otrove postaju vidljive unutar Sanghe i Učitelj objavljuje učenicima neko pravilo vežbanja, kako bi ih zaštitio od stvari koje jesu podloga za otrove. Stvari koje su podloga za otrove ne postaju vidljive unutar Sanghe sve dok Sangha ne dostigne vrhunac u materijalnim dobrima… vrhunac u slavi… vrhunac u učenosti… vrhunac u postojanoj reputaciji; kada Sangha dostigne vrhunac u postojanoj reputaciji, stvari koje su podloga za otrove postaju vidljive unutar Sanghe i tada Učitelj objavljuje učenicima neko pravilo vežbanja, kako bi ih zaštitio od stvari koje jesu podloga za otrove.


Prvo objašnjava uslove koji su doveli do postavljanja pravila. A zatim objašnjava šta su te stvari koje su podloga za otrove, uslove koji funkcionišu kao plodno tlo da počnu da se pojavljuju nečistoće. Recimo, kada sangha dostigne vrhunac u materijalnim dobrima, a to se dešava kada zajednica ima dobru reputaciju i predstavlja polje za zasluge. Kada ljudi požele da zadobiju zasluge donoseći ponude sanghi. Posledica toga je da među monasima te ponude postanu objektima žudnje i vezanosti. U ranim danima, kada ni Buda ni zajednica nisu bili čuveni, živeli su skromno i time bili zadovoljni. Odlazili bi u prošnju i skupljali hranu, od toga živeli dan za danom, boravili u prostim kolibama, sastavljali svoje odore od komada odbačenih tkanina, često sa mesta za kremaciju. Kada se sangha proslavila, tada su ljudi gradili velike manastire kao udobna boravišta, donosili im ukusnu hranu... A danas, npr. u Tajlandu poklanjaju elektronsku opremu i automobile jer ljudi smatraju da će im to doneti zasluge. Kako bi zaštitio zajednicu od stvari koje su podloga za otrove Buda uvodi pravila vežbanja.


Buda se zatim poziva na govor koji mora da je održao dosta davno jer je zajednica bila mala u to doba:


32. Bhaddāli, vas nekoliko bilo je prisutno kad sam podučavao Dhammu kroz poređenje sa mladim, čistokrvnim ždrebetom. Sećaš li se toga, Bhaddāli?”
„Ne, poštovani gospodine.”
„A šta misliš, zbog čega se ne sećaš?”
„Već dugo nisam vežbao sebe u Učiteljevom nauku.”
„To nije jedini uzrok ili jedini razlog. Umesto toga, obuhvativši svojim umom tvoj um, odavno sam za tebe znao ovo: ‘Kada podučavam Dhammu, ovaj zavedeni čovek ne mari za to, ne obraća pažnju na to, ne posvećuje tome čitav svoj um, ne sluša Dhammu otvorenih ušiju.’ Pa ipak, Bhaddāli, podučiću te Dhammi kroz poređenje sa mladim, čistokrvnim ždrebetom. Slušaj i dobro zapamti šta ću ti reći.”
„Da, poštovani gospodine”, odgovori poštovani Bhaddāli.


Ovaj opis iz teksta: "obraća pažnju na to, posvećuje tome čitav svoj um, sluša Dhammu otvorenih ušiju" - jeste objašnjenje kako treba slušati govor o učenju. Ali izgleda da Bhaddāli nije obraćao pažnju, bio je preokupiran ručkom ili večerom (jer je uzimao hranu i uveče) pa i nije slušao govor.


Sledi poređenje postepenog korak-po-korak treninga:


„Bhaddāli, zamisli oštroumnog krotitelja konja koji nabavi dobro, čistokrvno ždrebe. Prvo ga navikava da na sebi nosi oglavinu. Dok vežba da se navikne na nošenje oglavine, zbog toga što radi nešto što nikada ranije nije činilo, ždrebe se otima, opire i koleba, ali neprekidnim ponavljanjem i postepenim vežbanjem postaje naviknuto.


Kada se ždrebe naviklo na oglavinu, krotitelj ga navikava da nosi am. Dok vežba da se navikne na nošenje ama, zbog toga što radi nešto što nikada ranije nije činilo, ždrebe se otima, opire i koleba, ali neprekidnim ponavljanjem i postepenim vežbanjem postaje naviknuto.


Kada se ždrebe naviklo na sve to, krotitelj ga vežba u koračanju, skraćenom kasu, brzom kasu, trčanju u krug, propinjanju, ritanju, galopu, jurišu, preskakanju prepona, zaustavljanju. Dok vežba da radi sve te stvari, zbog toga što radi nešto što nikada ranije nije činilo, ždrebe se otima, opire i koleba, ali neprekidnim ponavljanjem i postepenim vežbanjem postaje naviknuto.


Kada se ždrebe naviklo na sve to, krotitelj ga nagrađuje trljanjem i timarenjem. I kada dobro, čistokrvno ždrebe savlada tih deset veština, ono je dostojno kralja, dostojno kraljeve službe i smatra se jednom od kraljevih uzdanica."


Na paliju: parinibbāyati. Ta reč bukvalno znači: ugasiti, utrnuti (na vatru primenjeno). To je bila prvobitna upotreba, ali onda je prešlo u značenje: postati miran, naviknut na nešto. Tako, ako se divlji konj smiri i skrasi, gubi svoju buntovnost, kaže se da konj parinibbāyati. A kada se potpuno skrasi, kaže se da je parinibbutto (u vezi sa vatrom to znači da biva ugašena). U budističkim tekstovima se uobičajeno koristi u smislu da je potpuno dostigao nibbānu. Tako, izraz u vezi sa kroćenjem konja bi bio = konj je postigao potpuno smirenje u vezi sa tom aktivnošću u kojoj se trenirao. Krotitelj trenira konja korak-po-korak u sukcesivno sve težim i zahtevnijim zadacima, sve dok konj nije kompletno uvežban da ima kraljevske kvalitete, najvišu brzinu i okretnost, pitomost...


I u svakom stadijumu u kome se konj trenira, suprotstavlja se vežbanju. Ali trener ostaje strpljiv, stalno pokušavajući da nauči konja da izvodi date aktivnosti i vremenom, kroz stalno ponavljanje i postepenu vežbu, konj postaje vešt u tim određenim zadacima. Kada prođe kroz ceo trening (Buda ovde pominje 10 stupnjeva) postaje dostojan kralja, kraljeve službe i jednom od njegovih uzdanica.
Vežbanje u budističkom treningu je takođe postepeno. Počinje jednostavnim praksama i prelazi se na sve teže, sve do najtežih. Svaki put kada se ovlada prethodnom, to predstavlja osnovu za sledeću praksu. Ukratko, to je postepeno ovladavanje treningom kroz stalno ponavljanje i kroz postepenu vežbu. Buda zatvara poređenje:


34. Isto tako, Bhaddāli, kada monah poseduje deset kvaliteta, vredan je darova, vredan je gostoprimstva, vredan je pohvala i vredan je poštovanja; on je prilika da nenadmašna dobrota nastane u ovome svetu. A kojih deset? Tako, Bhaddāli, monah poseduje ispravno razumevanje onoga ko je izvan vežbanja, ispravnu nameru onoga ko je izvan vežbanja, ispravan govor onoga ko je izvan vežbanja, ispravne postupke onoga ko je izvan vežbanja, ispravno življenje onoga ko je izvan vežbanja, ispravan napor onoga ko je izvan vežbanja, ispravnu svesnost onoga ko je izvan vežbanja, ispravnu koncentraciju onoga ko je izvan vežbanja, ispravno znanje onoga ko je izvan vežbanja i ispravno oslobođenje onoga ko je izvan vežbanja. Kada monah poseduje tih deset kvaliteta, vredan je darova, vredan je gostoprimstva, vredan je pohvala i vredan je poštovanja; on je prilika da nenadmašna dobrota nastane u ovome svetu.”


Koristi standardni opis sanghe, ovde primenjen na pojedinca: vredan je darova, vredan je gostoprimstva, vredan je pohvala i vredan je poštovanja; on je prilika da nenadmašna dobrota nastane u ovome svetu. Taj pojedinac poseduje deset kvaliteta: 1) ispravno razumevanje onoga ko je izvan vežbanja (tj. arahanta), 2) ispravnu nameru, 3) ispravan govor, 4) ispravne postupke, 5) ispravno življenje, 6) ispravan napor, 7) ispravnu svesnost, 8) ispravnu koncentraciju, 9) ispravno znanje onoga ko je izvan vežbanja i 10) ispravno oslobođenje onoga ko je izvan vežbanja. Prvih osam su, naravno, delovi osmostrukog puta, ali ovde više ne kao deo staze, već kao kvaliteti nekoga ko je stigao na cilj, završio put. I zbog toga što je okončao putovanje poseduje i ispravno znanje arahanta, a to je znanje o svom konačnom ispunjenju, savršeno potpuno razumevanje celog Budinog učenja. A kroz takvo razumevanje ima i ispravno oslobođenje nekoga ko je završio vežbanje.


Praksa
Razmislite o načinima na koje možda sebe kritikujete oko toga gde se nalazite u praksi (uključujući čak i suptilne negativne ocene)—„Trebalo bi da sam dalje stigao nakon svog ovog vremena." Obratite pažnju na to kako bi ovo moglo potkopati vašu veru u sopstvenu mogućnost razumevanja Dhamme, i u samu Dhammu. Podsetite se da ste još uvek na putu, stupajući sve vreme na novu teritoriju.
 


 

13

Pali kanon grupa / 110. Maha-gosinga aranna sutta (MN32)

« Poslednja poruka vasilije poslato Oktobar 13, 2025, 10:26:30 »

Kratak sadržaj sutte
Na neformalnom skupu Budinih najpoznatijih učenika, svaki, prema svom ličnom idealu, opisuje izuzetne osobine onoga ko živi svetim ili duhovnim životom.


Beleške
Obe se ove dve poslednje sutte dešavaju na istom mestu, u Gosinga šumi sālovog drveća. Naša sutta započinje u vreme kada Buda živi u šumi zajedno sa grupom poznatih starijih monaha. Uvod nam nabraja Sāriputtu, Mahā Moggallānu,  Mahā Kassapu,  Anuruddhu,  Revatu,  Ānandu ... U govoru će se dati šansa svakome od njih da prikaže svoju specijalnost. I ova nam sutta koristi kao neka vrsta upoznavanja sa Budinim najznačajnijim učenicima.


Uobičajeno je da tokom popodneva svi monasi povlače u osamu i sede u meditaciji, a zatim uveče izlaze iz osame. Ovom prilikom, kada poštovani Mahā Moggallāna izlazi iz meditacije, odlazi do Mahā Kassape i kaže: „Prijatelju Kassapa, hajdemo do poštovanog Sāriputte kako bismo čuli govor o Dhammi.” Njih dvojica odlaze do Sāriputtinog boravišta. Zatim im se Anuruddha pridružuje, a kada ih primeti Ānanda, ode do monaha Revate i predloži mu isto. I cela grupa značajnih učenika odlaze do Sāriputte i zamole ga da im održi govor o Dhammi.


Kada stignu na odredište, Sāriputta im poželi dobrodošlicu i obraćajući se Ānandi, prvo iznosi zapažanja o noći punog meseca i šumi obasjanoj jakom svetlošću. Vidno je kao usred dana, cveće je u krošnjama, lagani povetarac rasipa miris cetova:


„Neka dođe poštovani Ānanda, dobro je došao poštovani Ānanda, lični pratilac Blaženog, koji je neprekidno u prisustvu Blaženog. Prijatelju Ānanda, ova sālova šuma Gosinga je divna, ovo je noć punog meseca, sālove krošnje su u cvatu i čini se kao da se nebeski mirisi šire na sve strane. Koja bi to vrsta monaha, prijatelju Ānanda, mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga?”


Umesto da im održi govor,  Sāriputta otvara temu za razgovor, pitajući Ānandu za njegovo mišljenje. Da bi se razumeo odgovor, mora se poznavati Ānandina uloga u sanghi. Njega je Buda označio kao monaha najistaknutijeg u brojnim kategorijama, a jedna od njih je bila učenje. U Budino vreme pisanje se nije koristilo kao sredstvo za čuvanje religijskih tekstova. Da bi se oni naučili, moraju se saslušati. Tako je reč učen = bahussuto (onaj koji je mnogo čuo). Znači, Ānanda je najistaknutiji po tome što je najučeniji, jer je uvek pokušavao da zapamti sve govore koje je Buda održao. Ne samo po količini saslušanog, već je bio najistaknutiji i po pamćenju, po kapacitetu da zadrži u memoriji ono što je čuo. Tako je Ānanda prozvan rizničarem Dhamme (dhammabhaṇḍāgārika). A nakon Budine smrti, kada je sangha sazvala sabor da utvrdi oblik sutta, zamolili su njega da preuzme vodeću ulogu u recitovanju ovih govora. Komentari objašnjavaju da je, u nekom od ranijih života i za vreme nekog od prethodnih Buda, Ānanda dao zavet da će postati rizničar dhamme pod nekim od narednih Buda. I tako, nakon mnogih života, činjenja dela koje donose zasluge i praktikovanja pod ranijim Budama, u vreme Sakyamuni Bude, prirodno je preuzeo ulogu rizničara Dhamme.


I u odgovoru čitamo:


„Prijatelju Sāriputta, nekad je monah mnogo čuo, zapamtio to što je čuo i razumeo. Učenje koje je divno na početku, divno u sredini, divno na kraju, pravog značenja i izraza, upućuje na potpuno zaokružen i pročišćen svetački život – upravo takvog učenja je monah mnogo čuo, zapamtio to što je čuo, može da ga ponovi, istražio ga je svojim umom i dobro ga razumeo. Takvom učenju podučava četiri zajednice, lepo oblikovanim i međusobno usklađenim tvrdnjama i izrazima, radi iskorenjivanja prikrivenih sklonosti. Takva bi vrsta monaha mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga."


Ono što je ovde zanimljivo, a mogli bismo preći preko toga ne obrativši pažnju - ako uzmemo ovih pet termina i pogledamo ih pobliže, videćemo da formiraju postepeni, korak-po-korak proces učenja i ovladavanja Dhammom.


Prvo, čuo je mnogo, sluša mnogo govora, to je prvi nivo. Zatim se vežba u memorisanju, čuvanju u pamćenju upravo onako kako je čuo. U naše vreme, u pisanoj kulturi, moramo platiti izvesnu cenu, a ona je opadanje kapaciteta pamćenja. U kulturi koja nije pisana, gde pismenost i čitanje nije posebno naglašeno, sposobnost pamćenja i kapacitet skladištenja su širi i precizniji nego kod nas.


BB: Kada sam živeo na Šri Lanki, vozio sam se često sa vozačem iz BPS (Buddhist Publication Society). Kada bi mu neko objasnio vrlo složene putanje (ja bih sve to detaljno zapisao), on bi instrukcije čuo samo jednom i bio u stanju sve da upamti, jer je sposobnost pamćenja jača kada se ne oslanja na pisanje.


Druga faza je pamćenje onoga što je bilo rečeno. Držanje u umu, što znači uvežbavanje, bez čega će ono što je pohranjeno u umu ispariti. Da bi se duboko utisnulo u um, ono što treba raditi je verbalno recitovanje. U manastirima se naglašava učenje i proučavanje, naročito memorisanje tekstova. Monasi uveče odu na stazu gde se obavlja hodajuća meditacija (caṅkama) i hodaju napred-nazad recitujući tekst iznova i iznova. Počinju polako i onda povećavaju brzinu. U nekim azijskim zemljama i dan-danas postoje monasi koji mogu da memorišu cele zbirke iz Tipiṭake. U Burmi u XX veku bilo je nekoliko monaha koji su znali celu Tipiṭaku.


Ali, ako imate samo verbalno majstorstvo, bićete poput papagaja. Naravno, svrha Budinog učenja nije da se samo prenosi od čoveka do čoveka, već da se postigne razumevanje. Tako je četvrti nivo - da se ispita, istraži značenje govora u umu. Kada se istraži umom, tada dolazi praktikovanje učenja koje je objašnjeno (ovo nije naglašeno u ovom pasusu) u MN95. Zatim, kada praksa sazri, tada će se probiti značenje učenja, probiti se mudrošću i uvidom. To je peti nivo.


Monah koga je opisao Ānanda nije neko ko samo sluša i pamti učenje za sebe, već je i vrlo talentovan predavač. To je idealni monah kako ga on opisuje, neko ko podučava Dhammi četiri zajednice: Takvom učenju podučava četiri zajednice, lepo oblikovanim i međusobno usklađenim tvrdnjama i izrazima, radi iskorenjivanja prikrivenih sklonosti. Tako su njegove lekcije prijatne za slušanje, informativne, inspirišuće, radi iskorenjivanja anusaya, dubokih skrivenih sklonosti prema nečistoćama, što i jeste konačni cilj budističke prakse. Neki tekstovi pominju sedam anusaya (MN18): prikrivenu sklonost ka strasti, ka odbojnosti, ka gledištima, ka sumnjičavosti, ka obmanutosti, ka želji za bivanjem, prikrivenu sklonosti ka neznanju. Ove su anusaya tendencije prema ovim nečistoćama, a konačni cilj je da se one uklone. To bi za Ānandu bila vrsta monaha koja bi mogla osvetliti sālovu šumu Gosinga.


Onda se Sāriputta obraća poštovanom Revati, svom mlađem bratu. Sāriputta je imao brojne braću i sestre i oni su svi postali monasi i monahinje. Ali njihova majka bila je vrlo posvećena gospa iz brahmanske kaste i uvek je smatrala da je njen najstariji sin kriv za to što su joj sva deca postala beskućnici. Kada je Sāriputta bio vrlo bolestan i na samrti, odlazi u porodičnu kuću gde namerava da premine. Njegova majka je tada imala blizu sto godina, a on oko osamdeset. Dok je ležao na samrti, razna božanstva su dolazila da ga posete tokom noći i odaju mu poštovanje. Recimo, Sakka, kralj deva, tokom sledeće noći neka druga božanstva i svake je noći blještava svetlost izbijala iz njegove sobe. I konačno došao je Mahābrahmā i kada je majka uočila takav sjaj, upitala je sina otkud takva silna svetlost. Sāriputta joj je detaljno odgovorio, a majka je bila zatečena. Kako to da sva božanstva ukazuju poštovanje njenom sinu? Neko ko je do kraja obavio praksu u budističkom učenju viši je čak i od ovih bića, objasni joj Sāriputta. Kakav li je tek onda Buda, upitala se majka. Onda  Sāriputta počne da nabraja Budine kvalitete i slušajući ih njen se um transformisao i zadobila je poverenje u budističko učenje, postavši tako sotāpanna.


Poštovanog Revatu ne srećemo često u suttama, nije bio ekstrovertna osoba, nije se mnogo upuštao u poslove sanghe, uvek je voleo da živi u osami, praktikujući meditaciju:


„Prijatelju Sāriputta, nekad se monah raduje meditaciji u osami, uživa u meditaciji u osami; posvećen je smirenju uma, ne zapostavlja zadubljenje, ne zapostavlja meditaciju, poseduje uvid i živi u praznim kolibama. Takva bi vrsta monaha mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga.”


On je posvećen unutrašnjoj tišini uma - ađđhattaṃ cetosamathamanuyutto. Ovde je podvučena praksa samatha meditacije, smirenja. On ne zapostavlja meditaciju - misli se na praksu samatha - on je neko ko postiže đhāne, meditativna zadubljenja. Ali nisu samo đhāne ono što on poseduje, već je vipassanāya samannāgato = on je neko ko poseduje i uvid. Praktikuje da bi došao do uvida, što je instrument za razvijanje mudrosti. I živi u praznoj kolibi, odseda na pustim mestima, pogodnim za usamljene meditacije. Odlazi u pustu kuću od slame ili na vrh planine, na mesto zaštićeno od vremenskih uslova i praktikuje meditaciju vrlo mirno. To je Revatin ideal monaha.


Sada je red na poštovanog Anuruddhu. On je bio pripadnik klana Sakya, Budin rođak. I nakon što je Buda postao probuđen i po tome poznat među svojim saplemenicima, mnoge od porodica su odlučile da neko od njenih pripadnika treba da postane monah. I u Anuruddhinoj grani familije bila su dva brata odgovarajuće starosti - on i stariji Mahanama pa su hteli da odluče koji od njih će se zamonašiti. U početku Anuruddha nije pokazao sklonost ka tome da ode u beskućnike. Mahanama mu je objasnio da će ako se on sam zamonaši, Anuruddha ostati da brine o dužnostima kuće.


 -A šta su dužnosti domaćina?
-Moraš u proleće da nadgledaš oranje, setvu, da kontrolišeš radnike, svakodnevno proveravaš navodnjavanje, a u vreme žetve da nadzireš da li se žanje kako treba, zatim da pirinač bude sakupljen i uskladišten, ima dosta posla...
-A šta dolazi nakon sezone žetve?
- Vrlo brzo stiže i sledeća sezona, ponovo treba da nadgledaš i pomažeš, prolazi se ceo ciklus.
-Ima li tome kraja?
-To ti je dužnost tokom celog života.
Anuruddha na to odgovori: -Ok, ja ću biti monah! :-)


Kada se zamonašio, na početku je imao problema sa meditacijom, ali je vrlo brzo razvio sposobnost duhovnog oka (dibba-cakkhu). A to je posebna sposobnost viđenja drugih ravni postojanja, inače nevidljivih ljudskim bićima: više nebeske svetove, kao i niže (peta, gladnih duhova i čistilišta). A može se koristiti i da se vide drugi sistemi svetova, udaljeni od naših. To je kao supermoćni teleskop kojim posmatramo druge galaksije. A zbog svog duhovnog oka  Anuruddha je razvio vezanost i ponos zbog te svoje sposobnosti. Tako su vezanost i ponos postale smetnje za dalji napredak i stvorile uznemirenost u umu. Stigao je već do trećeg stupnja, anāgāmi, ali nije mogao da dostigne sledeći. Odlazi do Sāriputte i objašnjava mu da ne uspeva da načini konačni proboj. Onda mu Sāriputta objašnjava šta je razlog:


-Ako odustaneš od vezanosti, okaneš se ponosa, videćeš da će ti um biti miran i tada možeš dalje napredovati do krajnjeg nivoa. Anuruddha je to i učinio i stigao do konačnog oslobođenja. I tako, kada ga  Sāriputta pita kakav bi, po njegovom mišljenju, monah mogao osvetliti sālovu šumu Gosinga, Anuruddha odgovara u skladu sa svojim ličnim iskustvom:


„Prijatelju Sāriputta, svojim duhovnim okom, pročišćenim i superiornim u odnosu na fizičko, monah nekad posmatra hiljadu svetova. Baš kao što čovek dobrog vida, kad se popne do odaja u gornjoj palati, može da posmatra hiljadu tragova točkova dole na putu, isto tako svojim duhovnim okom, pročišćenim i superiornim u odnosu na fizičko, monah nekad posmatra hiljadu svetova. Takva bi vrsta monaha mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga.”


Zanimljivo je da tekst poredi posmatrane svetove sa točkovima, jer ako pogledamo fotografije galaksija načinjene moćnim teleskopima, uočavamo da su dominantni tipovi spiralne i eliptične galaksije, koje liče na točkove.


Sledeći je Mahā Kassapa, monah koji nije mnogo druželjubiv, živi u osami, a njegova specijalnost su dhutaṅga, asketske prakse. Moguće da je bio sklon ekstremnim asketskim praksama, jer je, po komentarima, odrastao u luksuzu. Evo njegove životne priče: dolazi iz brahmanske familije, što možemo videti iz imena Kassapa (Kāśyapa), što je brahmansko ime. Bila je to bogata i dobro poznata brahmanska porodica. Od mladosti je imao prirodnu sklonost ka životu uzdržavanja, ali bio je pod velikim pritiskom svoje porodice da stupi u brak.


Komentari iznose simpatičnu priču. Mahā Kassapa nije želeo da se oženi, a roditelji su vršili konstantan pritisak. Onda je smislio rešenje. Imao je statuu prelepe devojke koja je izrađena prema njegovoj zamisli. Ako mu roditelji pronađu devojku koja izgleda isto kao statua, ispuniće njihove zahteve. Ako im, pak, ne uspe da je pronađu, posvetiće se asketskom životu. Roditelji su se složili i poslali ljude da pretraže celu oblast uzduž i popreko.


U udaljenom selu živela je jedna devojka koja je htela da se posveti asketskom životu, ali su njeni roditelji imali planove da je udaju. To je kod nje izazvalo mnogo brige i nemira. Za to vreme ljudi koje su poslali Mahā Kassapaini roditelji pretraživali su okolinu bez uspeha. I kada su bili na izmaku snaga, stigoše do devojčine kuće. Zapanjila ih je činjenica da je devojka izgledala identično kao lik sa statue.


Kako Mahā Kassapin plan nije uspeo, dvoje mladih bejahu prinuđeni da stupe u brak. Tokom prve bračne noći postigoše dogovor - oboje su bili spremni da napuste svetovni život, ali su plan odložili dok su Mahā Kassapini roditelji živi. Prošlo je nekoliko godina takvog života, tokom kojih su sve vreme praktikovali celibat. Nakon smrti roditelja, jedne noći iskradoše se iz kuće, odeveni kao sluga i sluškinja, a zatim, obukavši asketske odore krenuše da traže duhovnog učitelja. Do tada nisu čuli za Budu, ali su odlučili da traže nekoga ko je probuđen u ovom svetu. Morali su da se razdvoje jer je bilo neprikladno da se asketkinja i asketa kreću zajedno.


Jednog je dana Mahā Kassapa  išao putem između Rāđagahe i Nālande. Video je Budu kako sedi u meditaciji pod drvetom. A Buda je znao da će Mahā Kassapa  proći tim putem i čekao je baš njega. Uskoro naiđe Mahā Kassapa  i odmah mu se javi misao: "Ovo je moj duhovni učitelj!" Dolazi do Bude, klanja se i kaže: "Ti si moj učitelj, ja sam tvoj učenik!"


- Zato što si tako čist, rešen i smiren u svojoj posvećenosti i težnji, ako bi bilo koji učitelj koji nije stigao do istine tvrdio suprotno u tvom prisustvu, njegova bi se glava razletela na sedam delova! Ali, Kassapa, mogu ti reći, ja sam došao do istine.


Tako, Mahā Kassapa  uzima Budu za učitelja. Na ovom mestu Buda čini nešto zanimljivo. Uzima svoj ogrtač i razmeni ga sa Kassapinim, što nije zabeleženo da je učinio ni sa jednim drugim monahom. Daje mu koncizna uputstva, a nakon sedam dana vežbanja, osmog dana je Mahā Kassapa postao potpuno oslobođen. Nakon probuđenja, nije često ostajao sa sanghom, uglavnom je sam boravio u brdima izvan Rāđagahe. Možda zvuči malo neobično za osobu njegovog temperamenta, bio je takođe i pesnik, zabeleženi su njegovi stihovi o planinama, šumama i svetlosti meditacije. Sve je to sakupljeno u Theragāthā, pesmama starijih monaha gde je njegov odeljak najobimniji.


 „Prijatelju Sāriputta, nekad monah koji sam boravi u šumi, hvali život u šumi; živi od isprošene hrane i hvali život na isprošenoj hrani; nosi ogrtač od odbačenih krpa i hvali nošenje ogrtača od odbačenih krpa; nosi ogrtač iz tri dela i hvali nošenje ogrtača iz tri dela; ima malo želja i hvali malobrojnost želja; zadovoljan je i hvali zadovoljenost; živi u osami i hvali život u osami; živi podalje od mnoštva i hvali življenje podalje od mno­štva; energičan je i hvali buđenje energije; u sebi je razvio vrlinu i hvali razvijanje vrline; razvio je koncentraciju i hvali razvijanje koncentracije; razvio je mudrost i hvali razvijanje mudrosti; dostigao je oslobođenje i hvali dostizanje oslobođenja; dostigao je znanje i viđenje o oslobođenju i hvali dostizanje znanja i viđenja o oslobođenju. Takva bi vrsta monaha mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga.”


Njegova specijalnost su dhutaṅga - asketske prakse. Jedna od njih je odluka da se živi samo u šumi, nikada u naseljenom mestu. I da se hrani samo onim što dobije u prošnji, neće prihvatiti poziv na ručak, a ako odsedne u manastiru gde ljudi donose hranu, on to ne prihvata (osim kada je bolestan pa ne može ići u prošnju). Ovo je način da se razvije spokojstvo, jer nekada dobije malo ili nimalo, a nekada mnogo ukusne hrane, ali treba biti umeren. Kada je živeo u blizini naselja, odlazio bi u sirotinjske kvartove, dajući tako priliku siromasima da steknu zasluge.
[paṃsukūliko = onaj koji nosi ogrtač od odbačenih krpa]


Postoje dve vrste odora. Prva je namenski napravljena za monaha. Druga je napravljena tako što se nađu parčići odbačenih tkanina, zatim iseku i sašiju a onda oboje u odgovarajuću boju. Obično se odlazilo na mesto za spaljivanje leševa, gde su tela bila umotana u bele čaršave. Onda su askete odsecali parčiće sa raznih pokrova i zatim ih zašivali. Ako se prihvati ovaj zavet, mora se odbiti darivanje gotovog sašivenog ogrtača.
Sledeća je da se koriste samo tri ogrtača. Donji izgleda kao suknja; gornji je uttarāsaṅga i treći je ogrtač dvostruke debljine saṃghāti. To je osnovna oprema, ali većina monaha ima još neki ogrtač viška, bilo koje vrste, da bi se koristili kada je neki od delova na pranju. Ako se pribegne pomenutoj praksi "ogrtača iz tri dela" nema rezervnih komada. Postoji još jedan deo koji se zove ogrtač za kupanje (praktikovalo se u rekama) pa, kada je donji ogrtač na pranju, onda se nosi taj deo.


Ove prakse Buda dozvoljava jer su deo indijske asketske baštine. I upražnjavanje ovih praksi vodi ka zadovoljenosti, spokojstvu, malobrojnosti želja, utvrđivanju unutrašnje snage. Druge stvari koje je Mahā Kassapa  hvalio je da monah nema mnogo želja, zadovoljan je i hvali zadovoljenost, voli osamljenost i govori u prilog osamljenosti. Kloni se društva i govori u prilog tome, to su sve i njegovi lični kvaliteti - energičan, vodi računa o moralnim praksama, hvali ih, neko ko je majstor u samādhiju i govori u prilog tome. Neko ko je dostigao oslobođenje i  dostigao je znanje i viđenje o oslobođenju i hvali dostizanje znanja i viđenja o oslobođenju.
Zatim se Sāriputta okreće svom bliskom prijatelju:


 „Prijatelju Moggallāna, poštovani Mahā Kassapa je govorio u skladu sa svojim nadahnućem. A sada pitamo poštovanog Mahā Moggallānu: Prijatelju Moggallāna, ova sālova šuma Gosinga je divna… Koja bi to vrsta monaha, prijatelju Moggallāna, mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga?”


„Prijatelju Sāriputta, nekad se dva monaha upuste u razgovor o višoj Dhammi i propituju jedan drugog; svaki na pitanja onog drugog odgovara bez oklevanja te se tako njihov razgovor odvija u skladu sa Dhammom. Takva bi vrsta monaha mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga.”


Ovde nas iznenađuju dve stvari. Prvo, to što je ovaj odgovor dao Mahā Moggallāna, jer njegova specijalnost nije govor o Dhammi, već psihičke moći pa je zagonetan ovakav njegov odgovor. Postoje paralele za ovu suttu u nekim kineskim Āgamama (1 ili 2 verzije) gde odgovara da monah ima duhovne moći i nabraja ih. Kao u MN6:  iz jednog bića pretvaram se u mnogobrojna, iz mnogobrojnih opet u jedno; iz vidljivog bića pretvaram se u nevidljivo; nesmetano prolazim kroz zidove, bedeme i bregove, kao kroz vazduh; uranjam u zemlju i izranjam iz nje kao iz vode; hodam po vodi, a da je i ne ustalasam, kao po zemlji; krećem se vazduhom ukrštenih nogu, poput ptice; u stanju sam da rukom dotaknem i milujem Mesec i Sunce, tako moćne i velike; neka se telesno uzdižem, čak do sveta boga Brahme’. U drugim verzijama kineske Tipiṭake, odgovor koji daje je da monah može govoriti dobro i nastavljati diskusiju bez ikakvog oklevanja. To se pripisuje jednom drugom Budinom učeniku, Mahā Kaććāni, a u pāli verziji to je odgovor Mahā Moggallāne.


Drugi iznenađujući momenat je da ovde imamo reč abhidhamma. I to nameće pitanje da li je Abhidhamma piṭaka postojala u vreme Bude. Na osnovu pouzdanih istorijskih izvora, možemo biti ubeđeni da ništa što se može uporediti sa Abhidhamma piṭakom nije postojalo u Budino vreme. Ono što je zanimljivo, kada se ova reč pojavljuje u suttama, uvek se pojavljuje u vezi sa diskusijom koja se odvija među učenicima. Nikada se ne kaže da je Buda podučavao abhidhammu. Verovatno, u ranom periodu, ono što je abhidhamma značila jeste detaljnije, specijalizovano, tehničko tretiranje dhamme. A moguće da je iz ove tradicije diskutovanja među monasima proizašlo zasnivanje sistematičnog, kompleksnog, filozofskog sistema. Drugim rečima Abhidhamma je bila rezultat takvih diskusija, kompleksna, sistematizovana verzija. A tokom vremena  ceo skup se iskristalisao i nazvan je Abhidhamma piṭaka.


Dva su primera onoga što bismo mogli nazvati ranom Abhidhammom: MN43 i MN44. U prvoj je sutti razgovor između Mahā Koṭṭhite i Sāriputte, u drugoj između nezaređenog sledbenika Visākhe i monahinje Dhammadine. Vidimo da su jezik i problematika više tehničke prirode nego u govorima koje je održao Buda.


Svi su monasi odgovorili na pitanje koje im je postavljeno.


 Kada ovo bi rečeno, poštovani Mahā Moggallāna se obrati poštovanom Sāriputti ovako: „Prijatelju Sāriputta, svi smo govorili u skladu sa svojim nadahnućem. Sada pitamo poštovanog Sāriputtu: Prijatelju Sāriputta, ova sālova šuma Gosinga je divna, ovo je noć punog meseca, sālove krošnje su u cvatu i čini se kao da se nebeski mirisi šire na sve strane. Koja bi to vrsta monaha, prijatelju Sāriputta, mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga?”


Njegova specijalizacija, kao što i znamo iz drugih govora je da daje detaljnije, analitičko predstavljanje Dhamme. I to je razlog zbog koga kasnije Sāriputta biva povezan sa zasnivanjem Abhidhamme. Verovatno su se njegovi sledbenici specijalizovali u ovakvom tehničkom tretmanu učenja. Tako se u toj grupi sistematizovana Abhidhamma pojavila tokom vremena. Mogli bismo očekivati da nam da odgovor o ovakvom monahu. Međutim, Sāriputta je takođe vrlo ostvaren meditant. Izgleda da nije posedovao natprirodne psihičke moći, ali je mogao glatko da prolazi kroz sve đhāne, nematerijalna zadubljenja sve do nirodha samāpatti (prestanka osećaja i opažaja).


U SN (tom III, odeljak 28, Sāriputta Samyuta) on objašnava kako u različitim okolnostima ulazi u jednu ili drugu đhānu ili nematerijalna zadubljenja, ali bez bilo kakvog vezivanja, bez zamišljanja "ja i moje". Ovde odgovara:


„Prijatelju Moggallāna, nekad monah ovlada svojim umom, ne dopušta da um ovlada njime. Ujutru boravi on u bilo kojem boravištu ili postig­nuću u kojem želi da boravi ujutru; u podne boravi u bilo kojem boravištu ili postignuću u kojem želi da boravi u podne; uveče boravi u bilo kojem boravištu ili postignuću u kojem želi da boravi uveče. Zamisli kralja ili kraljevog savetnika koji ima škrinju punu razne šarene odeće. Ujutru bi mogao da obuče koje god odelo želi da nosi ujutro; u podne bi mogao da obuče koje god odelo želi da nosi u podne; uveče bi mogao da obuče koje god odelo želi da nosi uveče. Isto tako, monah je ovladao svojim umom, ne dopušta da um ovlada njime. Ujutru… u podne… uveče boravi u bilo kojem boravištu ili postignuću u kojem želi da boravi uveče. Takva bi vrsta monaha mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga.”


Na kraju desetog pasusa predlaže da i Budu pitaju za mišljenje.


 Kad ovo bi rečeno, poštovani Sāriputta upita Blaženog: „Poštovani gospodine, ko je od nas dobro odgovorio?”


„Svi ste dobro odgovorili, Sāriputta, svako na svoj način. Čujte isto tako od mene koja bi to vrsta monaha mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga. Sāriputta, kad se monah vrati iz prošenja hrane, pa posle obroka sedne nogu ukrštenih, uspravnog tela i ustali svesnost pred sobom odlučan: ‘Neću ustati iz ovog položaja sve dok se, zahvaljujući nevezivanju, moj um ne oslobodi otrova.’ Takva bi vrsta monaha mogla osvetliti ovu sālovu šumu Gosinga.”


Odgovor ovde dat ilustruje šta je Buda sam učinio u noći probuđenja. To je odgovor koji čitamo u pāli verziiji, ali u jednoj od kineskih varijanti iste sutte (Ekottara Āgama) hvali monaha koji ne samo da je doneo odluku da ne ustane dok mu se um ne oslobodi od āsava, nego i uspeva u toj odluci, oslobađa se od svih otrova.


Praksa
Pošto nas Buda podstiče da vežbamo nevezivanje i tokom formalnog sedenja u meditaciji i tokom dnevnih aktivnosti, ako izoštrimo svesnost i vezivanja i nevezivanja, možemo postići veću jasnoću u pogledu onoga o čemu je Buda govorio.

14

Pali kanon grupa / 109. Ćula-gosinga sutta (MN31)

« Poslednja poruka vasilije poslato Oktobar 12, 2025, 09:31:57 »

Kratak sadržaj sutte
Buda posećuje trojicu svojih učenika i raspituje se kako oni žive tako harmonično u zajednici,  opisujući to kao „mleko i voda kad se pomešaju.” On predlaže da svi bogovi i ljudi treba da se sete kako ti učenici, iz saosećanja za ovaj svet, vežbaju za korist, dobrobit i sreću  mnogih.


Beleške
Završili smo suttu koja se ticala Bude, njegovih deset moći i  četiri temelja neustrašivosti. Tako smo prošli kroz sutte koje tiču svih raznih stadijuma ostvarenja pa sve do Budinih kvaliteta.


Sledeći segment naših proučavanja tiče se govora koje nemaju doktrinarnu poentu, već se bave raznim aspektima života u budističkom monaškom redu. Prva od njih je Ćula-gosinga sutta, Kratki govor u šumi Gosinga. Počinje u vreme dok je Buda živeo na mestu pod imenom Nādika. Fokusiraćemo se na život trojice monaha poštovanog Anuruddhe, Nandiye i Kimbile. Od ove trojice najpoznatiji je Anuruddha iz plemena Sakya, verovatno Budin rođak. Za druga dva se ne zna tačno poreklo, ali izgleda da su njegovi bliski prijatelji; u nekoliko sutta ih nalazimo kako žive zajedno.


Ovom prilikom njih trojica žive u sālovoj šumi Gosinga. Reč "gosinga" znači kravlji rog. Komentari objašnjavaju da u ovim šumama bejaše drvo sa granama nalik na kravlji rog i zbog tog čudnog drveta cela šuma dobi ime. Sāl drveće ima poseban značaj u budizmu jer je između dva drveta sāl Buda preminuo u  Kusināri.


Jednog je dana Buda, nakon izlaska iz meditacije otišao u šumu. Izgleda da je to bila zaštićena šuma jer je imala čuvara. Kada je video Budu kako dolazi, a ne znajući ko je to kaže mu:  „Ne ulazi u ovu šumu, isposniče. U njoj se nalaze tri mladića koji tu traže svoju dobrobit. Nemoj ih uznemiravati.” To je izraz koji znači da marljivo meditiraju.


Izgleda da su monasi čuli razgovor i prepoznali Budin glas: A poštovani Anuruddha čuje čuvara šume kako razgovara sa Bla­že­nim, te mu doviknu: „Prijatelju, čuvaru šume, ne sprečavaj Blaženog da uđe. To je naš učitelj, Blaženi, koji nam dolazi.”


I tako sva trojica pođoše u susret Blaženom. Jedan prihvati zdelu i gornji ogrtač, drugi pripremi mesto za sedenje, treći donese vode za pranje nogu. Blaženi sede na pripremljeno mesto i opra noge. Onda se sva trojica poštovanih pokloniše Blaženome i sedoše sa strane. Dok su tako sedeli, Blaženi im reče: „Nadam se da vam svima dobro ide vežbanje, Anuruddha, nadam se da ste se dobro smestili, nadam se da nemate poteškoća u prošenju hrane.”


„Nadam se, Anuruddha, da živite u slozi, poštujete jedan drugoga, ne svađate se; nadam se da ste kao mleko i voda kad se pomešaju, jedan na drugog gledate s ljubavlju.”


Ovo je poređenje standardno u suttama kada se opisuje zajednica koja živi u harmoniji. Suprotnost tome bi bila situacija pomenuta u MN128. Na početku te sutte opisuju se monasi u Kosambiju. Bio je to značajan grad u severnoj Indiji. Buda je tamo imao manastir gde je došlo do velikog konflikta koji je skoro podelio sanghu. Počeo je kroz svađu dva monaha, a svaki od njih je imao svoju grupu prijatelja i pristalica. To je uvuklo sve više monaha u sukob, a onda su se i laici uključili. Buda je pokušao da reši problem:


 I tako Blaženi otide do onih monaha i reče im: „Dosta je, monasi, neka ne bude svađa, prepirki, sukoba i sporova.” Kada to bi rečeno, neki monah reče Blaženome: „Čekajte, poštovani gospodine! Neka Blaženi, Gospodar Dhamme, bude spokojan i uživa u ovom prijatnom boravištu ovde i sada. Mi smo ti koji će biti odgovorni za te svađe, prepirke, sukobe i sporove.”


Ukratko, rekoše mu: gledaj svoja posla, a mi ćemo svoja! :-) I nastaviše po starom...


A oko čega je ceo konflikt nastao? U drevnoj Indiji nisu imali wc šolje ni toalet papir, već su držali vodu za ispiranje u jednoj posudi. Po pravilima iz Vinaye, nakon što neko koristi vodu, mora ponovo napuniti posudu, tako da sledeća osoba ima punu činiju vode. E pa, jedan monah, nakon što se olakšao iskoristio je polovinu vode i nije posudu napunio do vrha. Onda ga je drugi monah kritikovao zbog toga, ali je prvi bio ubeđen da je on u pravu i nakon početnog razmimolaženja, ceo konflikt nastade.


Imamo standardni opis kako se monasi ponašaju kada su u konfliktu:


U to vreme monasi u Kosambiju su se svađali i prepirali, bili duboko podeljeni, ranjavali jedni druge rečima kao bodežima.


Kada se ljudi međusobno obraćaju sa mržnjom, njihove reči postaju bodeži, mogu probosti srce druge osobe, izazivati mnogo bola i jada. Ako ikada upadnete u svađu sa nekim i javi se namera da govorite u ljutnji, zapamtite ovaj izraz!


A kada monasi žive u harmoniji, tada Buda koristi izraz: mešaju se kao mleko i voda, jer kada se te dve supstance pomešaju, nemoguće ih je razdvojiti. Zatim Buda pita monahe kako su to postigli i sledi odgovor:


 „Poštovani gospodine, o tome ovako mislim: ‘Dobitak je za mene, veliki je dobitak za mene što živim s takvim saputnicima u svetačkom životu.’ I tako telesne postupke prožimam prijateljskom ljubavlju prema njima, i javno i privatno; verbalne postupke prožimam prijateljskom ljubavlju prema njima, i javno i privatno; mentalne postupke prožimam prijateljskom ljubavlju prema njima, i javno i privatno. Ovako razmišljam: ‘Zašto ne bih odložio ono što želim da radim i uradio ono što ovi poštovani žele da urade?’ Onda to odložim i uradim ono što ovi poštovani žele da urade. Poštovani gospodine, različiti smo u telu, ali jedinstveni u umu.”


Prvo, raduju se tome što imaju tako dobre saputnike. Ovo je vrlo korisna tačka za savet, jer ako imate prijatelje na istoj duhovnoj stazi, nekada morate preći preko njihovih manjih mana koje svi imamo; jer ako se fokusirate samo na njihove mane, možete postati njima opsednuti, počećete osećati mnogo ozlojeđenosti i sklonost da ulazite u svađe i prepirke. Ali ako imate dobre duhovne prijatelje, čak i ako imaju neke greške i manjkavosti, umesto da se na to usmerimo, mi mislimo na njihove dobre kvalitete i uživamo u njima. I onda osetimo sreću i zahvalnost prema duhovnim prijateljima, cenimo blago dobrih prijatelja na duhovnom putu.
Onda Anuruddha nastavlja da objašnjava dalje, pominjući tri manifestacije mette. Mettā nije samo tip meditacije koju praktikujemo, a kada iz nje izađemo, ponašamo se kako god želimo. Pravo osećanje prijateljske ljubavi izražava se u telesnim postupcima koji mogu biti javni ili privatni. Recimo, neko pokušava da podigne težak teret i vi mu pomognete - to je javna manifestacija. Ako mlađi monah vidi da je soba starijeg monaha neuredna, sredi je dok je ovaj odsutan, ostavi mu poklon na stolu i ne reklamira se: "Ja sam to učinio!" To bi bilo privatno ispoljavanje.


Kada se govori ljubazno i učtivo, na prijateljski način to je verbalno javno ispoljavanje. Čak i kada nas druga osoba nervira, prvo se uzdržimo, a zatim govorimo o problemu koji nas uznemirava mirno, strpljivo i nežno... Što se tiče verbalnih činova i njihovog privatnog izražavanja - hvalimo tu osobu, iznosimo dobre kvalitete te osobe u njenom odsustvu.


Što se tiče mentalnih činova prijateljske ljubavi ne možemo baš jasno razaznati razliku. Možda su javni oni mentalni postupci natopljeni mettom u prisustvu osobe, a privatni u njenom odsustvu.


Zatim, Anuruddha daje još jedno objašnjenje: Ovako razmišljam: ‘Zašto ne bih odložio ono što želim da radim i uradio ono što ovi poštovani žele da urade?’ Onda to odložim i uradim ono što ovi poštovani žele da urade. Poštovani gospodine, različiti smo u telu, ali jedinstveni u umu.


  nānā hi kho no, bhante, kāyā ekañca pana maññe cittaṁ.


Reč mañña ovde sugeriše "izgleda", tačnije bi trebalo da glasi - "iako smo različiti po telima, ali kao da smo jedan po umu". To je smisao maññe = "kao da". Svaki od njih odustaje od onoga što individualno želi da čini kako bi se doveo u sklad sa ostalima, zato je rezultat "kao da imaju jedan um".


Ali tajna njihovog uspeha, na pāliju je to zanimljiv izraz, u prevodu je više interpretacija: so kho ahaṃ, bhante, sakaṃ cittaṃ nikkhipitvā imesaṃyeva āyasmantānaṃ cittassa vasena vattāmi.


Značilo bi: "stavljajući dole (odlažući) moj lični um, ono što želim da učinim, ja delam u skladu sa umom drugih". Ključ za uspostavljanje ove harmonije je da niko ne insistira da se učine stvari onako kako je izvorno nameravao. Znači da je u stanju načiniti kompromise, čak i odustati od nečega da bi se sledile želje drugih. Kako je ova grupa mala, verovatno je bilo lako napraviti otvorenu diskusiju. Svako je iznosio svoje mišljenje oko stvari koje treba obaviti, a onda se pronalazio način kako ih učniti tako da bude prihvatljivo svima. U velikoj grupi to je malo teže. U grupi od dvadest ljudi, imamo dvadeset različitih mišljenja, od toga npr. tri vrlo kruta. A onda se stvara haos i konfuzija u celoj grupi.


Zatim Buda pita:
 „Dobro je, Anuruddha, dobro je. Nadam se da sva trojica živite marljivi, predani i odlučni.”
„Svakako, poštovani gospodine, živimo marljivi, predani i odlučni.”
„Ali kako, Anuruddha, uspevate tako da živite?”


Odgovor koji Anuruddha daje ovde ne odgovara na postavljeno pitanje baš dobro. Pitanje je o životu marljivom, predanom i odlučnom (appamatto ātāpī pahitatto). Ove reči srećemo u pāli tekstu i skoro uvek su u vezi sa praksom meditacije. Vrlo često vidimo obrazac u suttama gde neki monah odlazi da vežba sam, a prethodno pita Budu da mu objasni metod ili da mu održi Dhamma govor. To će mu biti od koristi kada se osami kako bi boravio marljiv, predan i odlučan. U nastavku takvog odlomka čitamo da je monah otišao da živi u usamljenosti i nakon nekog vremena dostiže najviši cilj duhovnog života i postaje jedan od arahanata.


U tom obliku obično nalazimo ovu formulu. A ovde je odgovor na to pitanje neobičan. Poštovani Anālayo bavio se komparativnim proučavanjem MN i njenih pandana u kineskim Āgamama. U toj verziji ne nalazimo ovo pitanje u vezi sa opisom kako monasi žive. To se pitanje javlja samo u vezi sa meditativnim praksama. Moguće je da se originalno pitanje koje ovde Buda postavlja tiče daljeg razjašnjenja harmoničnog života. Ako uzmemo da je to slučaj, objašnjenje dato u paragrafu 9 ima više smisla.


 „Ko god se od nas prvi vrati iz sela, iz prošenja hrane, priprema mesta za sedenje, vodu za piće i pranje zdela, na mesto stavlja posudu za otpatke. Ko god se od nas vrati poslednji, ukoliko želi jede ono što je preostalo; inače, baci to na mesto gde nema trave ili sipa u vodu u kojoj nema živih bića. Rasprema mesta za sedenje i odnosi vodu za piće i pranje zdela. Odnosi posudu za otpatke, pošto ju je oprao, te počisti mesto na kojem se jede. Ko god da primeti kako su posude sa vodom za piće, pranje zdela ili čišćenje toaleta skoro prazne, pobrine se da ih napuni. Ako su teške da ih nosi, pozove rukom nekoga u pomoć i oni je prenesu zajedničkim snagama, ali zbog svega toga mi ne prekidamo plemenitu ćutnju. Umesto toga, svakih pet dana okupimo se i celu noć razgovaramo o Dhammi. Tako živimo marljivi, predani i odlučni.”


Oni žive u šumi, ali mora biti da u blizini ima sela gde odlaze u prošnju. I oni boravište napuštaju u isto vreme, ali u različitim pravcima pa se i vraćaju u različita vremena. Sadašnja uobičajena praksa je da svi monasi idu zajedno. Ovde imamo praktikovanje prijateljske ljubavi privatno: Ko god se od nas prvi vrati iz sela, iz prošenja hrane, priprema mesta za sedenje, vodu za piće i pranje zdela, na mesto stavlja posudu za otpatke. Priprema vodu koja se koristi za pranje ruku (i danas se u Indiji jede rukama), nogu (vratii su se sa prašnjavih ili blatnjavih puteva), činija nakon jela... Ko god se od nas vrati poslednji, ukoliko želi jede ono što je preostalo; inače, baci to na mesto gde nema trave ili sipa u vodu u kojoj nema živih bića. Prva dvojica ostave hranu i za poslednjeg monaha, a on, nakon obroka, sve počisti i ukloni ostatke hrane pažljivo da ne zagadi vodu i ne povredi živa bića. Ne narušavaju plemenitu tišinu koju održavaju četiri-pet dana, a svaku petu noć sede zajedno diskutujući o Dhammi. Kineska verzija ima varijaciju: "Svakih pet dana mi sedimo zajedno celu noć diskutujući o Dhammi ili sedimo zajedno u plemenitoj tišini." Drugačiji je naglasak u toj verziji nego u našoj. Tako žive marljivi, predani i odlučni.


Sledi Budino pitanje: „Dobro je, Anuruddha, dobro je. Ali dok tako sva trojica živite marljivi, predani i odlučni, jeste li dostigli bilo kakve nadljudske osobine, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih, ugodno boravište?”


Ovde imamo važan izraz: uttarimanussadhammā alamariyañāṇadassanaviseso. To je opšti izraz koji pokriva sva viša meditativna stanja, kako samādhija, tako i uvida i mudrosti. [manussa = ljudsko biće, uttari = više, tako je ovaj prvi izraz - stanje koje je više nego uobičajeno ljudsko.] Dobra stanja na ljudskom nivou bi bila poštovanje pravila moralnosti. A ono što je iznad ljudskog nivoa jeste razvoj viših postignuća u meditaciji. Na ovaj je izraz dodato alamariyañāṇadassanaviseso = isticanje, izvrsnost u znanju i viđenju, superiorno znanje koje je karakteristika plemenitih. Dobija odgovor da jesu postigli nadljudska stanja, što se takođe zove ugodno boravište, gde se boravi sa lakoćom, gde je um je vrlo srećan i miran:


„Kako da ne! Tako, poštovani gospodine, kad god poželimo, sasvim obuzdanih čula, bez mentalnih nečistoća, ulazimo i ostajemo na prvom stupnju zadubljenja, koji je praćen usmerenom mišlju i istraživanjem, uz ushićenje i zadovoljstvo rođeno iz osame. To su nadljudske osobine, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih, ugodno boravište do kojeg smo stigli živeći marljivi, predani i odlučni.”


 „Dobro je, Anuruddha, dobro je. Ali, ima li nekih drugih nadljudskih osobina, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih, ugodnog boravišta do kojeg stižete kad jednom nadiđete prethodno boravište, kada ga stišate?”


Dijalog se nastavlja prolazeći i kroz ostale tri đhāne, svaka od njih opisana jestandardnim izrazima.


U paragrafu 14 nastavlja se ispitivanje. Buda verovatno već zna šta su monasi sve postigli, ali ih pita samo da bi im dao priliku da to i kažu. Prolazi se kroz četiri arūpa-samāpatti.


Zatim pita, kao da još nije zadovoljan učinjenim :-) , a sledi i odgovor:


  „Dobro je, Anuruddha, dobro je. Ali, ima li nekih drugih nadljudskih osobina, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih, ugodnog boravišta do kojeg stižete kada jednom nadiđete prethodno boravište, kada ste ga stišali?”
„Kako da ne! Tako, poštovani gospodine, kad god poželimo, potpunim nadilaženjem područja ni opažanja ni neopažanja, ulazimo i ostajemo u području prestanka opažaja i osećaja. Tako što ih uvidimo sopstvenom mudrošću, naši otrovi bivaju potpuno uklonjeni. To su takođe nadljudske osobine, isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih, ugodno boravište do kojeg stižemo kad jednom nadiđemo prethodno boravište, kad ga stišamo. Isto tako, poštovani gospodine, ne vidimo bilo koje drugo ugodno boravište uzvišenije ili plemenitije od ovoga.”


[saññāvedayitanirodhaṃ]


Da bi se to postiglo meditativno stanje u kojem su svi opažaji i osećaji prestali, mora se prvo ovladati sa 4 đhāne + 4 arūpa-samāpatti. I mora da se bude makar anāgāmī, tj. nepovratnik. A prema objašnjenjima datim u komentarima, neko ulazi u prvu đhānu i izranja iz nje, kontemplira je sa uvidom: kao netrajnu, nezadovoljavajuću i bezličnu. Onda ulazi u dugu i izlazi iz nje na isti način. Tako se mudrost uvida primenjuje na svaku od njih. Prođe sve četiri đhāne i kroz prve tri arūpa đhāne, a zatim pre ulaska u četvrto nematerijalno zadubljenje - područja ni opažanja ni neopažanja, donosi mentalnu odluku da će ući u prestanak osećaja i opažaja i koliko će se dugo ostati tamo (od nekoliko sati pa sve do sedam dana). Mora učiniti nekoliko preliminarnih koraka, a zatim ulazi u četvrto nematerijalno zadubljenje. A iz područja ni opažanja ni neopažanja, nakon boravljenja tamo nekoliko puta, tokom nekoliko ciklusa svesti, ulazi se u saññāvedayitanirodhaṃ i tamo se ostaje tokom vremena koje je unapred određeno.


Ovde Anuruddha izjavljuje: "Svi možemo to učiniti." A onda dodaje: "Naši otrovi (āsava) primordijalne nečistoće uma uništene su viđenjem". Znači postigli su mudrost uvida dovoljnu da uništi sve nečistoće, postali su arahanti. Isto tako, poštovani gospodine, ne vidimo bilo koje drugo ugodno boravište uzvišenije ili plemenitije od ovoga.


Buda im čestita i kaže: „Dobro je, Anuruddha, dobro je. Zaista ne postoji bilo koje drugo ugodno boravište uzvišenije ili plemenitije od ovoga.”


 I tako, pošto je Blaženi uputio, podstakao, nadahnuo i ohrabrio poštovanog Anuruddhu, poštovanog Nandiyu i poštovanog Kimbilu govorom o Dhammi, ustane on sa svoga mesta i ode. Ovo je uobičajena formulacija, dalje instrukcije nisu potrebne, oni već arahanti!


Dolazi zanimljiv pasus:


Pošto su ispratili Blaženog jedan deo puta i vratili se, poštovani Nandiya i poštovani Kimbila upitaše poštovanog Anuruddhu: „Jesmo li mi ikada rekli poštovanom Anuruddhi da smo dostigli boravišta i postignuća koja nam je poštovani Anuruddha, u prisustvu Blaženoga, pripisao, sve do uklanjanja otrova?”
„Poštovani mi nikada nisu rekli da su dostigli ta boravišta i postignuća. Pa ipak, obuhvativši svojim umom umove poštovanih, znam da su dostigli ta boravišta i postignuća. Takođe, božanstva su mi rekla: ‘Ovi poštovani su dostigli ta boravišta i postignuća.’ I tako sam to objavio kad me je Blaženi pitao.”


Oni ih jesu postigli, ali skromno, nisu to objavili čak ni svojim najbližim prijateljima. Anuruddha je neko ko je usavršio psihičke moći, a specijalnost mu je bilo duhovno oko kojim se mogu posmatrati ravni egzistencije van ljuskog i videti sistemi svetova izvan našeg. Ali je imao i sposobnost da čita umove drugih, tako je mogao videti koliko su postigli njegovi prijatelji. U raznim suttama srećemo poštovanog Anuruddhu kako održava stalne kontakte sa božanstvima, devama. I ona ga obaveštavaju o nivou postignuća njegovih prijatelja tako da je mogao da govori i u njihovo ime.


Nakon što je Buda otišao, jedan duh (yakkha / yakṣa) po imenu Dīgha Parađana prilazi mu i kaže: 


„Dobitak je za narod Vađđi, veliki je dobitak za narod Vađđi što Tathāgata, plemeniti i potpuno probuđeni, živi među njima, zajedno s ova tri mladića, poštovanim Anuruddhom, poštovanim Nandiyom i poštovanim Kimbilom!” 


Ovi duhovi se obično predstavljaju kao zastrašujuća stvorenja, ali mogu biti i zaštitnici Dhamme.


Čuvši ovu pohvalu duha Dīgha Parađana, božanstva zemlje uzviknuše isto, a zatim božanstva neba četiri velika kralja… božanstva neba trideset trojice… Yāma božanstva… božanstva Tusita neba… božanstva koja se oduševljavaju stvaranjem (Nirmāṇarati)… božanstva koja imaju moć nad tvorevinama drugih bića (Paranimmita Vasavattī)… božanstva iz Brahmine pratnje, uzviknuše istu rečenicu. Tako se u toj prilici, u tom trenutku, glas o ovoj trojici poštovanih proširio sve do sveta Brahme.


Ako se setimo prvog Budinog govora, ovo se isto desilo kada je točak Dhamme pokrenut u Parku jelena u Varanasiju.


Buda potvrđuje i proširuje izjavu:


„Tako je Dīgha, tako je! Ako bi ih se klan iz kojeg potiču ova tri mladića, što napustiše dom i odoše u beskućnike, sećao srca ispunjenog pouzdanjem, to bi vodilo dobrobiti i sreći tog klana za dugo vremena. A ako bi se susedi tog klana iz kojeg potiču ova tri mladića što napustiše dom… selo koje napustiše… varošica koju napustiše… grad koji napustiše… zemlja koju napustiše ova tri mladića i odoše u beskućnike, sećala srca ispunjenog pouzdanjem, to bi vodilo dobrobiti i sreći te zemlje za dugo vremena. Ako bi se svi plemići sećali ova tri mladića srca ispunjenog pouzdanjem, to bi vodilo dobrobiti i sreći tih plemića za dugo vremena. Ako bi se svi brahmani… svi trgovci… svi najamnici, sećali ove trojice mladića srca ispunjenog pouzdanjem, to bi vodilo dobrobiti i sreći tih najamnika za dugo vremena. Ako bi se svet sa svojim božanstvima, Mārama i Brahmama, zajedno sa pokolenjem isposnika i brahmana, plemenitih i običnih ljudi, sećao ove trojice mladića srca ispunjenog pouzdanjem, to bi vodilo dobrobiti i sreći tog sveta za dugo vremena. Pogledaj samo, Dīgha, kako ova tri mladića vežbaju za dobrobit i sreću mnogih, iz saosećanja za ovaj svet, za korist, dobrobit i sreću božanstava i ljudi.”


Počinje da širi geografski, zatim nastavlja kroz društvene klase, božanske pratnje i pokolenja, da bi na kraju završio jakom izjavom da mladići vežbaju za dobrobit i sreću bića, iz saosećanja prema svima!
(završetak)

15

Obaveštenja / Moj novi blog

« Poslednja poruka marinoklisović poslato Oktobar 10, 2025, 05:46:03 »

Pozdrav svima,

Započeo sam novi blog pod nazivom BuddhaDhamma. Tu pišem o mojim spoznajama iz područja duhovnosti (Budin put). Nešto što je napisano se zasniva na mojem osobnom iskustvu prakticiranja mettā meditacije a nešto čisto na intelektualnom razumijevanju. Nastojim da većina napisanoga dolazi od mojeg iskustva jer su tako napisani postovi autentični i pravi.

https://buddhadhamma108.wordpress.com/

Marino

16

Pali kanon grupa / 108. Mahā-sīhanāda sutta (MN12) - beleške 4 (završetak)

« Poslednja poruka vasilije poslato Oktobar 09, 2025, 08:55:08 »

 [Jedno se pitanje pojavilo prošlog puta. Kada Buda govori o četiri načina rađanja i pominje spontano rođenje, navodi i neka ljudska bića u toj grupi pa se pitanje nametalo koja su to ljudska bića. Prema jednom odlomku iz DN - Agañña sutta (treći deo, govor 27), Buda kaže da se to dešava na početku ciklusa sveta, kada sistem počinje da se formira (pominje se slično i u Brahmađāla sutti). Tada ljudska bića koja su se prethodno rodila u Ābhassara devaloka (nekom od najviših svetova postojanja, kao bića svetlosti), kada se pojavljuju ponovo u ljudskom svetu to ne čine kao obična ljudska bića preko roditelja, već kao spontano nastala bića. Imaju veoma blistava tela, mogu da se premeštaju na velike udaljenosti samo sopstvenom voljom, ne zaviseći od drugih načina kretanja, skoro kao nebeska bića. A onda postepeno podležu raznim željama, jedu supstance zemaljskog porekla i kada to čine njihova tela postaju teža i gušća. Tada se polne karakteristike diferenciraju, a onda nastaje i seksualna želja, a kroz polno opštenje javlja se i biološki proces rađanja. Tako se okončava spontano rađanje i nastupa rađanje iz materice.]


Prošlog smo puta obradili Budine sposobnosti da odredi gde će se bića preporađati. Gledajući bića i obuhvatajući njihov um svojim umom, Buda može na osnovu ponašanja i delovanja, stanja uma druge osobe odrediti da li će se nakon smrti preporoditi u čistilištu, svetu gladnih duhova, životinja, ljudi ili božanstava. A ako neko praktikuje plemeniti put, Buda za tu osobu može odrediti da li će postići oslobođenje u ovom životu.


U ovom će delu sutte objasniti ekstremne asketske prakse koje je preduzimao ranije u životu u vreme dok je još bio bodhisatta, još uvek tražeći put ka probuđenju. Opisaće ih iz četiri različita ugla. Svaki od termina ima svoje posebno značenje u asketskoj kulturi Indije onoga vremena.


Tapassī = neko ko praktikuje tapas (samomučenje). Ovde je prevedeno sa "asketizam". Ideja koja leži iza ovog termina je da pomenuta osoba sebe dovodi do bola i teškoća kako bi izgradila duhovne moći, a zatim uz pomoć tih moći može izvoditi čudesne stvari. Tapassī iz brahmanske literature može zaustaviti Sunce na nebu, leteti, izazvati oluju, promeniti vreme u sekundi... Ovde Buda opisuje neke od praksi koje je preduzimao:


Takav je bio moj asketizam, Sāriputta, da sam išao nag, odbacujući pravila, lizao dlanove, nisam odlazio kad su me pozivali, nisam se zaustavljao kad bi me zamolili; nisam prihvatao hranu koju bi mi doneli, posebno pripremili ili me pozvali na ručak; nisam primao ništa iz lonca, iz zdele, iz kuće, iz avana, od dvoje koji jedu zajedno, od trudnice, od žene koja doji, od žene koja leže kraj muškarca, s mesta gde se hrana javno delila, sa mesta gde je bilo pasa ili muva, nisam uzimao ni ribu ni meso, nisam pio rakiju, vino, niti drugi alkohol. Držao sam se pravila da u jednoj kući uzmem jedan zalogaj; da u dve kuće uzmem dva zalogaja;… da u sedam kuća uzmem sedam zalogaja. Živeo sam na jednom tanjiru hrane dnevno, na dva tanjira hrane dnevno… na sedam tanjira hrane dnevno; uzimao sam hranu jednom dnevno, jednom u dva dana… jednom u sedam dana i tako dalje, sve do jednom u dve nedelje; istrajavao sam u praksi uzimanja hrane u određenim intervalima. Jeo sam zeleniš ili proso ili pirinač ili koru ili mahovinu ili pirinčanu plevu ili pirinčane mekinje ili brašno od susama ili travu ili kravlji izmet. Živeo sam od šumskog korenja ili voća, hranio se otpalim plodovima. Oblačio sam se u kudelju, u mrtvački pokrov, u bačene krpe, u koru drveta, u kožu antilope, u trake od kože antilope, u pokrivač od ispletene kusa trave, u ogrtač od like, u ogrtač od lišća, u vuneni ogrtač, u životinjsko krzno, u sovina krila. Čupao sam sebi kosu i bradu, praktikovao sam redovno čupanje kose i brade. Neprekidno sam stajao, odbijajući da sednem. Čučao sam bez prekida, stalno održavao čučeći položaj. Koristio sam ležaj od trnja; napravio sam sebi ležaj od trnja. Živeo sam praktikujući kupanje u vodi tri puta na dan, uključujući veče. Tako sam na mnoge načine praktikovao mučenje i umrtvljivanje tela. Takav beše moj asketizam.


Nekada su se u Indiji nalazila mesta za distribuciju hrane gde se nudio obrok asketama. Darežljivi su ljudi skupljali hranu na jednom mestu i pozivali askete da ih nahrane. On se  držao pravila da ne prihvati obrok odatle, samo iz kuća gde je isprosio. Ako je video da pas očekuje hranu, ostavljao je hranu psu. Slično je i sa muvama. Nije prihvatao meso ni ribu. Nije pio alkoholna pića, što je i zadržao kao pravilo. Uobičajena je praksa bila da se daju specijalni zaveti, posebne odluke - jedna od njih je bila da se ide samo u jednu kuću - šta god da se dobije prihvata se i ne odlazi se dalje u prošnju. Nekada u dve kuće... sedam kuća.


Ili se da zavet u vezi sa količinom hrane: jedna kašika, dve kašike... sedam kašika. Nekada odluka o broju obroka: jedan (to je praksa koju je i usvojio kasnije), jedan u dva dana... jedan u dve nedelje. Odluka o vrsti hrane: zeleniš, divlji pirinač... Nekada nije ni išao u prošnju, već je ostajao u šumi jedući korenje i opale plodove. I držao se praksi u vezi sa odevanjem: kudelja, bačene krpe... A preduzimao je i neke bolne tretmane - umesto šišanja i brijanja čupao je kosu i bradu. Onda se navode druge prakse kojih se drže neki jogiji i danas: stajanje bez sedenja, čučanje... Da bi se izazvali bolovi tokom sna napravi se "udoban" ležaj od šiljaka i trnja! Tako se ne može pasti u dubok san. Praksa čestog pranja je brahmanski običaj, poseban ritual. Ovo su sve bile prakse mučenja i umrtvljavanja tela kojih se držao.


Sledeća se praksa na paliju zove lūkha = neosetljivost, gruba praksa. Tokom asketskog perioda, preduzimao je česta pranja, ali sada to ne čini nikada, samo pušta prljavštinu i prašinu da se nagomilavaju na telu. Tokom sezone vrućina u Indiji je mnogo prašine, a tokom kišne sezone mnogo je blata i sve se to taloži na telu i stvara se kora. Kada dodirne telo rukom, komadi prljavštine otpadaju, ali nikada nije poželeo da tu prljavštinu i ukloni.


Treći je aspekt ovih praksi obazrivost (đeguććhī = biti ekstremno oprezan, vrlo obazriv). Bio je ekstremno svestan/sabran, vrlo pažljiv kada ide napred ili hoda unazad. Kaže da je bio obazriv da ne prospe čak ni kap vode, boji se da će kada padne na zemlju povrediti sićušna bića.


U nekim je periodima praktikovao ekstremne osamljenosti = pavivitta, pokušavao je da izbegne bilo kakav kontakt sa drugim ljudskim bićima.
Takva je bila moja osamljenost, Sāriputta, da sam zalazio u šumu i boravio tamo. I kada bi naišao govedar ili čobanin, neko ko skuplja travu ili granje, šumar, bežao bih od šumarka do šumarka, od gustiša do gustiša, od jame do jame, od humke do humke. A zašto? Zato da me ne vide ili da ja ne vidim njih. Baš kao što jelen odrastao u divljini, kad spazi ljudska bića, beži od šumarka do šumarka, od gustiša do gustiša, od jame do jame, od humke do humke, isto tako sam i ja, kad bi naišao govedar ili čobanin… Takva je bila moja osamljenost.


Zatim, pominje još praksi, mada se čini da su to samo aspekti grube  prakse. BB: U paragrafu 49, nadam se da niste mnogo osetljivi:


Otišao bih četvoronoške do kravlje ispaše kad bi stoka bila isterana, a čobanin je ostavio, hranio sam se izmetom teladi što još sisa. I sve dok bih imao sopstvenog izmeta i urina, hranio sam se sopstvenim izmetom i urinom. Takva je bila moja velika praksa hranjenja nečistim.


Namerno se izlagao zastrašujućim situacijama, što je bio test za snagu uma. Tada se, za razliku od modernih skeptičnih vremena, smatralo da udaljena i usamljena mestima pohode demoni i duhovi koji će napasti jogije i meditante koji nisu odgovarajuće kvalifikovani, da će ih ubiti ili žive pojesti. I namerno je odlazio tamo onih noći koje su se smatrale naročito pogodnim za izlazak duhova i goblina. U sutti koju smo čitali jako davno MN4 (Bhayabherava sutta - Govor o strahu i strepnji) paragraf 20, nalazimo:


Ovako sam razmišljao: ‘Postoje posebne noći, kao što su četrnaesta, petnaesta i osma unutar dve sedmice. Šta ako bi njih proveo na mestima koja bude strahopoštovanje i jezu, kao što su svetilišta u parkovima, svetilišta u šumi i svetilišta u drvetu? Možda bih doživeo taj strah i strepnju.’ I tako, kasnije – određene noći kao što su četrnaesta, petnaesta i osma unutar dve sedmice – proveo bih na mestima koja bude strahopoštovanje i jezu, kao što su svetilišta u parkovima, svetilišta u šumi i svetilišta u drvetu. I dok sam bivao tamo, događalo se da naiđe neka divlja životinja, da paun prelomi grančicu ili da vetar zašušti među suvim lišćem. I pomislio bih: ‘Šta ako to dolaze strah i strepnja?’ Pomislio bih: ‘Zašto uvek iščekujem taj strah i strepnju da se pojave? Kako bi bilo da ih savladam tako što ću ostati u istom položaju u kojem su me i zatekli, sve dok ne prođu?’


Dok sam hodao, strah i strepnja me obuzeše; ne bih stajao, seo, niti legao sve dok ne bih savladao taj strah i strepnju. Dok sam stajao, strah i strepnja me obuzeše; ne bih hodao, seo, niti legao sve dok ne bih savladao taj strah i strepnju. Dok sam sedeo, strah i strepnja me obuzeše; ne bih hodao, stajao, niti legao sve dok ne bih savladao taj strah i strepnju. Dok sam ležao, strah i strepnja me obuzeše; ne bih hodao, stajao, niti sedao sve dok ne bih savladao taj strah i strepnju.


Ako je bio u određenom položaju, npr. sedećem, ostao bi u sedećem položaju sve dok strah i strepnja ne prestanu. Ne bi ustao, ne bi otišao, ne bi promenio položaj...
I izlagao se ekstremnim vremenskim prilikama:


 I kad bi došle hladne noći tokom ‘osmodnevnog perioda mraza’, boravio bih noću na otvorenom, a preko dana u šumi. Poslednjeg meseca sezone vrućina preko dana bih boravio na otvorenom, a noću u šumi.
Postoji praksa koja se zove petostruka vatra. U najtoplije doba dana, leti, zapale se četiri vatre na svakoj strani sveta po jedna. Sedne se i boravi između njih, a petu vatru predstavlja Sunce koje je direktno iznad glave, u zenitu. A u sred hladne sezone, u severnoj Indiji (decembar i rani januar) može biti vrlo hladno. To je himapātasamayā - vreme osam dana snegova, ovde prevedeno kao osmodnevni period mraza. U to vreme će napolju, noću izlagati svoje telo hladnoći.


A onda mi se odjednom pojaviše ovi stihovi, koje nikada do tada nisam čuo:
‘Promrzao noću i spržen danju,
Sam u jezovitim šumama,
Nag, bez vatre kraj koje bi seo,
Mudrac ipak svoje traganje nastavlja.’


I dalje, da bi se podvrgao još većim teškoćama, odlazio bi noću da spava na mestu za kremacije. Ono nije izgledalo kao naša groblja gde su tela sahranjena duboko pod zemljom. Tela su se obično kremirala pa sve što je ostajalo bili su pepeo i kosti. Uzimao bi kosti da ih koristi kao jastuk. Biti okružen ostacima umrlih zastrašujuće je za onoga čiji je um nerazvijen. Mora da je tada izgledao užasno, mršav, u krpama, duge kose i brade, upalih obraza. Tokom dana bi se pojavili dečaci pastiri bez ikakvog poštovanja prema asketama:  A pastiri bi dolazili i pljuvali po meni, mokrili po meni, bacali đubre na mene i boli me štapovima u uho. Pa ipak se ne sećam da se ikada u mom umu javila loša misao (mržnje) prema njima. Takvo je bilo moje boravište u spokojstvu.


Zatim navodi asketske prakse u vezi sa hranom. Pominju se gledišta uobičajena kod nekih asketa i brahmana - "pročišćenje dolazi putem hrane". Recimo, jesti specijalnu vrstu hrane npr. kola voće (i piti kola-piće :-) A Buda je sve to i probao. Recimo, jedući jedan kola plod dnevno, sve dok njegovo telo nije postalo izuzetno izmučeno:


A jedući jedan plod kola voćke na dan moje telo postade sama kost i koža. Pošto sam tako malo jeo, moji udovi postadoše poput prutova bambusa ili loze. Pošto sam tako malo jeo, moja leđa postadoše poput kamilje grbe. Pošto sam tako malo jeo, pršljenovi moje kičme ličili su na red nanizanih perli. Pošto sam tako malo jeo, moja rebra štrčala su sablasno poput greda na ambaru bez krova. Pošto sam tako malo jeo, oči su mi upale u očne duplje, nalik odsjaju vode u dubokom izvoru. Pošto sam tako malo jeo, koža na glavi mi se smežurala i izbledela baš kao što se tikva smežura i izbledi na vetru i na suncu. Pošto sam tako malo jeo, stomak mi se prilepio za kičmu; ako bih dodirnuo kožu na stomaku, osetio bih i kičmu, a ako bih dodirnuo kičmu, osetio bih i kožu na stomaku. Pošto sam tako malo jeo, ako sam želeo da obavim veliku ili malu nuždu, sručio bih se pravo na lice na tom mestu. Pošto sam tako malo jeo, pokušavao sam da olakšam bolove tela trljajući ga rukama, a dlake, onako trule u korenu, otpadale bi s tela dok sam ga trljao.


BB: Možda ste videli poznate statue iz Gandhāra perioda, to je prvi period budističke umetnosti, stilski slične grčkim uzorima. Drevna Gandhāra nalazila se u današnjem Avganistanu i Pakistanu. Tu on izgleda kao skelet na kome je rastegnuta koža, a lice je tako smežurano da izgleda kao devedesetogodišnjak. Poznat je događaj kada je vršio nuždu i pao. Gledajući sa nebesa, božanstva su mislila da je mrtav, samo ona od nebeskih bića koja su imala dovoljno poverenja, znala su da nije mrtav, već samo iscrpljen.


U sledećem paragrafu nastavlja da nam opisuje svoje eksperimentisanje sa hranom, redukujući je na druge tipove i u svakom od slučajeva nalazeći da su ga ove prakse dovele na ivicu smrti ne donoseći mu bilo kakvu mudrost.


Pa ipak, Sāriputta, takvim ponašanjem, takvom praksom, takvim asketskim vežbanjem nisam dostigao bilo koje nadljudsko stanje, bilo kakvo isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih. A zašto? Zato što nisam dostigao onu plemenitu mudrost koja, kad se dostigne, oplemenjuje i oslobađa, onoga ko postupa u skladu s njom vodi potpunom iskorenjivanju patnje.


Tako, svi ovi pasusi koje smo upravo pročitali pokazuju kako Buda preduzima samomučenja do krajnjih granica i nalazi da je ta praksa  bolna, neplemenita i jalova. A razlog zašto je beskorisna je zato što ne donosi mudrost! Na ovom mestu možemo povezati pročitani pasus sa MN36 (Mahā-Saććaka sutta, Dugi govor Saććaki) paragraf 30:


30. I pomislih: ‘Koji god da su askete ili brahmani u prošlosti doži­vljavali bolne, razdiruće, mučne osećaje zbog svojih napora, ovo je granica, ne postoji više od ovoga. I koji god će askete ili brahmani u budućnosti doživljavati bolne, razdiruće, mučne osećaje zbog svojih napora, ovo je granica, ne postoji više od ovoga. I koji god da askete ili brahmani sada doživljavaju bolne, razdiruće, mučne osećaje zbog svojih napora, ovo je granica, ne postoji više od ovoga. Ali ovakvim samomučenjem nisam dostigao bilo koje uzvišeno stanje, bilo kakvo isticanje u znanju i viđenju dostojno plemenitih. Da li možda postoji i neki drugi put ka probuđenju?


I priseća se događaja od pre mnogo godina kada je bio dete. Jednom je prilikom njegov otac, Suddhōdana, vladar iz plemena Sakya predvodio festival setve. To je bio ritual na početku sezone. Poveo je svog sina sa sobom i ostavio ga u senci drveta. A kada su svi otišli na polja da učestvuju u ceremoniji, dečak je seo prekrstivši noge i počeo je da spontano prati svoje disanje. A kroz pažnju usmerenu na disanje, odjednom je njegov um napustio svet čula i ušao u vrlo blaženo, vrlo radosno i smirujuće stanje.


31. I pomislih: ‘Sećam se jednom kad je moj otac Sakyanin bio zauzet poslom, sedeo sam u svežini senke stabla ružine jabuke, sasvim odvojen od zadovoljstava čula, odvojen od nepovoljnih stanja, i uđoh i ostadoh na prvom stupnju zadubljenja, praćenim usmerenom mišlju i istraživanja, uz ushićenje i zadovoljstvo rođeno iz osame. Može li to biti put ka probuđenju?’ Za sećanjem, u meni se rodi saznanje: ‘To je zaista put ka probuđenju.’


32. I pomislih: ‘Zašto se plašim tog zadovoljstva koje nema nikakve veze sa zadovoljstvima čula i nepovoljnim stanjima?’ I pomislih: ‘Ne plašim se tog zadovoljstva, jer ono nema nikakve veze sa zadovoljstvima čula i nepovoljnim stanjima.’


Onda je napustio prethodne prakse, počeo je da ponovo uzima čvrstu hranu, oporavio se i povratio snagu i zdravlje. Počeo je praktikovati meditativna zadubljenja, a zatim je razvio uvid i mudrost što je kulminiralo probuđenjem i oslobođenjem.


Vratimo se na našu suttu. Govoreći Sāriputti, a želeći da pokrije sve mogućnosti, tj. gledišta asketa i brahmana kaže:


Sāriputta, ima asketa i brahmana čiji su učenje i gledište ovakvi: ‘Pročišćenje nastaje preporađanjem.’ Ali nije lako pronaći svet u kojem se već nisam preporodio na ovom dugom putu, izuzev božanstava čistih boravišta; da sam se preporodio kao božanstvo u čistim boravištima, nikada se više ne bih vratio na ovaj svet.


Ima asketa i brahmana čiji su učenje i gledište ovakvi: ‘Pročišćenje nastaje [nekom određenom vrstom] preporađanja.’ Ali nije lako pronaći svet u kojem se već nisam preporodio na ovom dugom putu, izuzev božanstava čistih boravišta.


Ima asketa i brahmana čiji su učenje i gledište ovakvi: ‘Pročišćenje nastaje [nekom određenom vrstom] boravišta.’ Ali nije lako pronaći boravište na kojem već nisam bio… izuzev božanstava čistih boravišta.
Ima asketa i brahmana čiji su učenje i gledište ovakvi: ‘Pročišćenje nastaje žrtvovanjem.’ Ali nije lako pronaći vrstu žrtve koju već nisam prineo na ovom dugom putu, onda kad sam bio miropomazan, plemeniti kralj ili imućni brahman.


Ima asketa i brahmana čiji su učenje i gledište ovakvi: ‘Pročišćenje nastaje obožavanjem vatre.’ Ali nije lako pronaći vrstu vatre koju već nisam obožavao na ovom dugom putu, onda kad sam bio miropomazan, plemeniti kralj ili imućni brahman.


Sāriputta, ima asketa i brahmana čiji su učenje i gledište ovakvi: ‘Sve dok je taj dobri čovek još uvek mlad, crne kose i obdaren blagoslovom mladosti, u najboljim godinama, sve dotle je savršen u svojoj mudrosti. Ali kad taj dobri čovek ostari, postane vremešan, stavi na leđa breme godina, poodmakne stazom života i stigne do njenog poslednjeg dela, kada bude imao osamdeset, devedeset ili sto godina, tada je sjaj njegove mudrosti izgubljen.’ Ali ne treba tako misliti. Ja sam sada star, vremešan, na leđima mi je breme godina, poodmakao sam stazom života i stigao do njenog poslednjeg dela: osamdeset mi je godina. A sad zamisli da sam imao četiri sledbenika od po sto godina, savršene u svesnosti, prijemčivosti, pamćenju i sjaju mudrosti. I baš kao što vešt strelac, izvežban, umešan i proveren, s lakoćom može da odapne strelu kroz senku palme, zamisli da oni isto tako lako vladaju svojom svesnošću, prijemčivošću, pamćenjem i mudrošću. Zamisli, dalje, da su me oni neprekidno ispitivali o četiri temelja svesnosti i da sam ja odgovarao, a oni pamtili svaki odgovor i nikada nisu postavljali dopunska pitanja ili pravili pauzu, sem da jedu, piju, obave nuždu i odmore se kako bi odagnali umor i pospanost. Pa ipak se Tathāgatino izlaganje o Dhammi, njegovo tumačenje elemenata Dhamme i njegovi odgovori na pitanja ne bi još okončali, a u međuvremenu ta četiri moja sledbenika, stogodišnjaka bi umrla, pošto navrše svojih sto godina. Sāriputta, čak i ako budeš morao da me iznemoglog nosiš unaokolo u ležaljci, čak i tada neće biti promenjen sjaj Tathāgatine mudrosti.


I završava govor izjavom: Ako bi se za nekoga moglo s pravom reći: ‘Biće oslobođeno obmanutosti pojavilo se u ovome svetu na dobrobit i sreću mnogih, iz saosećanja za ovaj svet, na dobrobit, blagostanje i sreću božanskih i ljudskih bića’, onda sam zaista ja taj o kojem bi se s pravom to moglo reći.”


Poštovani Nāgasamāla bio je oduševljen i nakon njegove opaske da mu se, dok je slušao ovaj govor o Dhammi, kosa digla na glavi, Buda mu odgovara da pod tim imenom može i zapamtiti ovu suttu - Loṁahamsanapariyāya. Tako se pominje u Miln 398 i u komentaru za Dīgha nikāyu, dok je u MN ušao pod naslovom "Dugi govor o lavljem riku".


(završetak)




 

17

Pali kanon grupa / 107. Mahā-sīhanāda sutta (MN12) - beleške 3

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 31, 2025, 19:48:14 »

Prošlog smo puta obradili deset moći Tathāgate i četiri temelja neustrašivosti.


Da se podsetimo, Buda je održao ovaj govor kao odgovor na jedan incident: monah Sunakkhatta iz
Liććhavi klana se razmonašio i napustio sanghu, a zatim je išao po gradu Vesāliju govoreći da Buda nema
nikakve nadljudske moći i specijalne osobine. Ovaj je bivši monah stavljao naglasak na dve stvari - da je
oznaka pravog duhovnog učitelja sposobnost da se izvode čudesa i da sprovodi ekstremne asketske
prakse. U odnosu na druge učitelje koji gladuju, podvrgavaju svoje telo raznim mučenjima, Budin Srednji
ne praktikuje i ne preporučuje to svojim učenicima. I sve je ovo kod Sunakkhatte izazvalo razočaranje u
Budu. A Buda nije otvoreno pokazivao čuda pred njim i zajednicom, što ga je takođe razočaralo. I iz ovih
razloga, pre nego što se razmonašio, išao je nekoliko puta do Bude i pitao ga da izvede neka čuda pred njim. A,
naravno, iako je Buda to mogao učiniti, nije pokušao da ubedi druge prikazujući im čudesa. Buda je
naglašavao da to nije svrha njegovog učenja, već je svrha da se dosegne oslobođenje od patnje. Ako
praktikujete ovu stazu: sīla, samādhi, paññā (vrlina, meditacija, mudrost), tada ćete dostići
oslobođenje od patnje! Sunakkhattino je rezonovanje išlo u ovom pravcu: nema čuda, nema askeze,
samo nekakvo oslobođenje od patnje, kakvo li je to učenje!? Pa je išao po Vesāliju govoreći: Buda nas
podučava Dhammi koja samo vodi oslobođenju od patnje i to je sve.


A onda Buda objašnjava Sāriputti neke od svojih sposobnosti koje Sunakkhatta nije u stanju da ceni.
Prošao je kroz iddhi - natprirodne moći, zatim deset moći Tathāgate i četiri temelja neustrašivosti.


I dolazimo do osam vrsta zajednica u paragrafu 29. Pominjući ih, Buda ukazuje na primenu četiri temelja
neustrašivosti. U prve tri zajednice: plemića, brahmana, kućedomaćina uključuje i sve laičke zajednice
Indije toga doba.


[Obično se prvo navode brahmani pa plemići - kšatrije, a onda vajšije - trgovci, zemljoposednici, a zatim
šudre - radnici, sluge... Ispod njih bi bili otpadnici, nedodirljivi. Ali kada se u budističkim tekstovima
govori o laičkim zajednicama, stavljaju se kšatrije na prvo mesto jer je Buda bio iz te kaste, brahmani na
drugo, a onda svi ostali imenovani prosto kao kućedomaćini.]


Zatim su izvan laičkih zajednica askete (samaṇa), a iznad ljudskog sveta, tu su nebeski svetovi - zajednica
božanstava pod vladavinom četiri velika kralja - u nižem svetu deva. I tako se sve deve po njima zovu
božanstva neba četiri velika kralja. Iznad njih je zajednica božanstava Tāvatiṃsa sveta - tj. trideset trojice.
Njihov je vladar Sakka/Indra, vladar bogova. Tu je takođe Tusita svet, koji iz nekog razloga Buda ne
posećuje. Onda se pominje zajednica Māre i njegovih sledbenika, a zatim dolazi Brahma - visoko
božanstvo, a svet Brahme je dostupan kroz meditativna stanja đhāna.


I tako, Buda kaže da može prići i uključiti se u ovih osam zajednica, jer ima četiri vrste neustrašivosti: da
je potpuno probuđen u vezi sa svim stvarima, da je uništio sve otrove, zna sve stvari koje su prepreke za
duhovni razvoj i zna da one koje praktikuju njegove instrukcije to vodi do oslobođenja od patnje.
Posedujući ove četiri neustrašivosti, on prilazi i uključuje se u pomenute zajednice. Pa se priseća kako je
stotinama puta pristupao zajednicama plemića, zajednicama brahmana itd. Kada uđe u te zajednice, sedi
među njima, razgovara i raspravlja s njima, pa ipak nije video razlog za pomisao da se strah i plašljivost
mogu javiti u njemu. Ne našavši osnovu za to, boravi u sigurnosti, spokojstvu i neustrašivosti.


Onda sledi ponavljanje izjave koja zvuči pomalo grubo:


Pošto znam i vidim sve to, može li neko s pravom o meni reći: ‘Asketa Gotama nema nikakve natprirodne
moći, uopšte se ne ističe u znanju i viđenju dostojnom plemenitih. Asketa Gotama podučava Dhammu
koja je stvorena tek pukim domišljanjem, sledi jedino svoj način istraživanja, kako se njemu čini da treba’
– ukoliko taj neko ne napusti tu tvrdnju, to stanje uma i ne odustane od takvog stanovišta, tada on
neizbežno, kao kad bi ga neko odneo i stavio tamo, skončava u čistilištu. Isto kao što bi monah ispunjen
vrlinom, koncentracijom i mudrošću ovde i sada uživao u krajnjem znanju, isto tako bi se dogodilo i u
ovom slučaju, kažem, da takav zlonamernik, ukoliko ne napusti svoju tvrdnju, to stanje uma i ne odustane
od takvog gledišta, neizbežno, kao kad bi ga neko odneo i stavio tamo, skončava u čistilištu.”


BB: Možda je ideja ovde kako je bivši monah Sunakkhatta dao tu izjavu sa umom punim mržnje i
antagonizma prema Budi, sa svrhom da odvrati druge ljude od Budinog puta i učenja.


Prelazimo na četiri načina rađanja:


Postoje četiri načina rađanja. Koja četiri? Rađanje iz jajeta, rađanje iz materice, rađanje iz vlage i
spontano rađanje.
Šta je rađanje iz jajeta? Ima bića koja se rađaju probijajući ljusku jajeta; to se zove rađanje iz jajeta. Šta je
rađanje iz materice? Ima bića koja se rađaju probijajući posteljicu; to se zove rađanje iz materice. Šta je
rađanje iz vlage? Ima bića koja se rađaju u truloj ribi, u trulom lešu, u prokisloj kaši, u đubrištu ili u
kanalizaciji; to se naziva rađanje iz vlage. Šta je spontano rađanje? Ima božanstava i stanovnika čistilišta,
kao i nekih ljudskih bića i nekih bića u nižim svetovima; to se naziva spontano rađanje. To su četiri načina
rađanja.


Spontano rođenje znači nastati bez roditelja i bez bilo kog drugog posrednika - samo se momentalno
pojaviti u postojanju. A takva bića su deve, božanstva, bića u paklu, čistilištu, a onda tekst pominje
određena ljudska bića i neka bića u nižim svetovima - verovatno u svetu duhova (peta). Za ova ljudska
bića koja se spontano preporađaju nema objašnjenja u tekstu, možda se samo pominje kao mogućnost.
U kasnijem budizmu Tibetanci veruju da je jedan od indijskih osnivača budizma u Tibetu -
Padmasambhāva rođen iz lotosovog cveta. Njegovo ime to i znači. To bi mogao biti primer, a možda se i u
hinduizmu može naći još slučajeva iz mitologije. BB: Ono što mi se čini malo problematično jesu rođenja
iz vlage - jer ova bića rođena iz trule ribe itd. takođe su rođena iz jajeta. Možda je razlika u tome što u
jednom slučaju bića probijaju ljusku jajeta, dok kod insekata, crva itd. napuštaju jaje na drugi način.
Pitam se da li je ova klasa baš specifična za budistički pogled na svet ili je uobičajena indijska klasifikacija
ugrađena u sutte.


Okrenimo se sada ka pet odredišta i nibbāni. Na pāliju je gati. Dolazi nam od korena gā˚ što znači "ići".
Tako su pet odredišta mesta kuda se odlazi (u smislu preporađanja). Svet paklova/čistiliša, životinja, peta
- gladnih duhova, ljudi i svet božanstava - deva. Buda daje izjavu koja pokazuje razumevanje ovih svetova
tj. puteve koje vode tamo. Izjava je ista za svaki od svetova:


Ja razumem čistilište i put i stazu koji vode ka čistilištu. Takođe razumem kako će se neko ko je krenuo tom
stazom, posle sloma tela, posle smrti, preporoditi u svetu lišavanja, na lošem odredištu, u nižim
svetovima, u čistilištu.
Ja razumem životinjski svet i put i stazu koji vode ka životinjskom svetu. Takođe razumem kako će se neko
ko je krenuo tom stazom, posle sloma tela, posle smrti, preporoditi u životinjskom svetu.
Ja razumem svet duhova i put i stazu koji vode ka svetu duhova. Takođe razumem kako će se neko ko je
krenuo tom stazom, posle sloma tela, posle smrti, preporoditi u svetu duhova.
Ja razumem ljudska bića i put i stazu koji vode ka svetu ljudskih bića. Takođe razumem kako će se neko ko
je krenuo tom stazom, posle sloma tela, posle smrti, preporoditi među ljudskim bićima.
Ja razumem božanstva i put i stazu koji vode ka svetu božanstava. Takođe razumem kako će se neko ko je
krenuo tom stazom, posle sloma tela, posle smrti, preporoditi na dobrom odredištu, u nebeskom svetu.
A na šestom mestu govori o nibbāni, stanju oslobođenja:
Ja razumem nibbānu i put i stazu koji vode ka nibbāni. Takođe razumem kako će neko ko je krenuo tom
stazom, razumevajući je sopstvenim neposrednim znanjem, ovde i sada ući i ostati u oslobođenosti uma i
oslobođenosti mudrošću, koje su bez nečistoća, svaki od otrova uklonjen.


U nastavku Buda će pokazati kako se primenjuje ovo razumevanje na određenog pojedinca u određeno
vreme u životu. Buda koristi svoj um da razume um druge osobe:


Obuhvativši svojim umom um druge osobe, ja tu osobu ovako razumem: ‘Ova osoba se tako ponaša,
tako postupa, krenula je tim putem da će se posle sloma tela, posle smrti, preporoditi u svetu lišavanja,
na lošem odredištu, u nižim svetovima, u čistilištu.’ A kasnije, zahvaljujući duhovnom oku, pročišćenom i
superiornom u odnosu na fizičko, vidim da se posle sloma tela, posle smrti, ona preporodila u svetu
lišavanja, na lošem odredištu, u nižim svetovima, u čistilištu i da doživljava izuzetno bolne, razdiruće
osećaje.


A to nam i ilustruje poređenjem:


Zamisli da postoji rupa, dublja nego što je visina čoveka, puna užarenog uglja koji i ne gori i ne dimi; onda
se čovek ošamućen i iscrpljen letnjim vrućinama, umoran, malaksao i žedan zaputi stazom što vodi samo
u jednom smeru, i to baš do one rupe sa ugljevljem. Tada bi čovek dobrog vida, ugledavši ga, rekao: ‘Ova
osoba se tako ponaša, tako postupa, krenula je takvim putem da će stići baš do one rupe sa ugljevljem.’
Kasnije vidi da je pala u tu rupu sa ugljevljem i doživljava izuzetno bolne, razdiruće osećaje. Isto tako,
obuhvativši svojim umom um druge osobe… doživljava izuzetno bolne, razdiruće osećaje.


[staza što vodi samo u jednom smeru = ekāyano maggo. Ovaj se izraz pominje i u vezi sa satipaṭṭhānom -
često se prevodi da je satipaṭṭhāna jedini način za pročišćenje bića, ali ovde vidimo da taj izraz znači da
ona vodi samo u jednom smeru, to je direktni put ka pročišćenju bića.]


A kakvi oblici ponašanja vode ka preporađanju u čistilištu? Neko ponašanje koje narušava deset pravaca
dobrog postupanja (v. MN41), ali naročito bi to bilo ponašanje motivisano jakom mržnjom. BB: Po mom
shvatanju, mržnja koja rezultuje velikim bolom i patnjom drugih.


Obrazac u osnovi isti primenjuje se i na sledeću osobu:


Obuhvativši svojim umom um druge osobe, ja tu osobu ovako razumem: ‘Ova osoba se tako ponaša, tako
postupa, krenula je tim putem da će se posle sloma tela, posle smrti, preporoditi u životinjskom svetu.’ A
kasnije, zahvaljujući duhovnom oku, pročišćenom i superiornom u odnosu na fizičko, vidim da se posle
sloma tela, posle smrti, ona preporodila u životinjskom svetu i doživljava bolne, razdiruće osećaje.


Ovde se osećaji opisuju ne kao izuzetno bolni, već samo kao bolni. Patnja u životinjskom svetu nije tako
ekstremna kao patnja u paklu. I poređenje je drugačije:


Zamisli da postoji septička jama, dublja nego što je visina čoveka, puna izmeta; onda se čovek ošamućen i
iscrpljen letnjim vrućinama, umoran, malaksao i žedan zaputi stazom što vodi samo u jednom smeru, i to
baš do one septičke jame. Tada bi čovek dobrog vida, ugledavši ga, rekao: ‘Ova osoba se tako ponaša…
da će stići baš do one septičke jame.’ Kasnije vidi da je pala u tu jamu i doživljava bolne, razdiruće
osećaje. Isto tako, obuhvativši svojim umom um druge osobe… doživljava bolne, razdiruće osećaje.


U trećem slučaju u pitanju je osoba koja se preporađa u svetu duhova - to je odvojeni svet postojanja gde
bića egzistiraju u obliku suptilnih tela i podložni su intenzivnoj patnji, mada ne tako ekstremnoj kao u
prethodnim slučajevima. Obično se opisuju kao bića koja trpe jaku žeđ i glad koje ne mogu biti utoljene.
Buda posmatra ovu osobu i njeno ponašanje koje vodi ka tom svetu i kasnije vidi da se ona stvarno
preporodila tamo i doživljava neprijatne osećaje. A kakvo je to ponašanje koje vodi ka svetu duhova?
Delovanje koje narušava deset pravaca dobrog postupanja, obično se uzima da je to ekstremna
sebičnost, vezivanje za posed, odbijanje da se od njega odvojimo, zavist prema uspehu i sreći drugih.
Poređenje je:


Zamisli da postoji drvo koje raste na neravnom terenu, s oskudnim lišćem i pravi slabu hladovinu; onda
se čovek ošamućen i iscrpljen letnjim vrućinama, umoran, malaksao i žedan zaputi stazom što vodi samo
u jednom smeru, i to baš do tog drveta. Tada bi čovek dobrog vida, ugledavši ga, rekao: ‘Ova osoba se
tako ponaša… da će stići baš do onog drveta.’ Kasnije je vidi da sedi ili leži u hladu tog drveta i da
doživljava mnoge bolne osećaje. Isto tako, obuhvativši svojim umom um druge osobe… doživljava mnoge
bolne osećaje.


Pretpostavljamo da donekle postoji olakšanje vrućine i žeđi, kada čovek vidi drvo očekuje da se može
odmoriti u njegovoj senci, ali nema mnogo hlada od tog drveta. Nije po intenzitetu ekstremna patnja i jad,
ali nema ni velikog olakšanja.


A onda stižemo do prijatnih svetova, povoljnih preporađanja - prvo je ljudski svet. Buda posmatra osobu
koja se ponaša na takav način da će se nakon smrti preporoditi u ljudskom svetu, a zatim kasnije stvarno
vidi da se to i desilo - dosta povoljan položaj u okviru ljudskog sveta. Jer, postoji i mnogo okolnosti u
kojima se može nepovoljno roditi kao čovek: bolesti, glad, siromaštvo, težak rad, nezaposlenost, rat... U
primeru se pominje neko ko je rođen u relativno udobnim okolnostima, a ilustrovano je poređenjem:


Zamisli da postoji drvo koje raste na ravnom terenu, sa gustim lišćem i pravi debelu hladovinu; onda se
čovek ošamućen i iscrpljen letnjim vrućinama, umoran, malaksao i žedan zaputi stazom što vodi samo u
jednom smeru, i to baš do tog drveta. Tada bi čovek dobrog vida, ugledavši ga, rekao: ‘Ova osoba se tako
ponaša… da će stići baš do onog drveta.’ Kasnije je vidi da sedi ili leži u hladu tog drveta i doživljava
mnoge prijatne osećaje.


Ovde drvo ima bujnu krošnju, debelu hladovinu, tako da se čovek može odmoriti i uživati u svežini senke
drveta. A koja su dela dovela do rođenja u ljudskom svetu? Načelno poštovanje pravaca korisnog
postupanja i činjenje dela koja vode zaslugama, ali ne baš savršeno, tj. ne u nekom visokom stepenu.


A onda prelazimo na nebeske svetove:


Obuhvativši svojim umom um druge osobe, ja tu osobu ovako razumem: ‘Ova osoba se tako ponaša, tako
postupa, krenula je tim putem da će se posle sloma tela, posle smrti, preporoditi na srećnom odredištu, u
svetu božanstava.’ A kasnije… vidim da se… preporodila na srećnom odredištu, u svetu božanstava i
doživljava veoma prijatne osećaje. Zamisli da postoji kuća i u njoj prostorija na spratu, omalterisana
spolja i iznutra, zatvorena, osigurana rešetkama, žaluzinama, a u njoj ležaj prekriven zastiračima,
ćebadima i čaršavima, s prekrivačem od jelenske kože, sa baldahinom i mekim jastucima i za glavu i za
noge; onda se čovek ošamućen i iscrpljen letnjim vrućinama, umoran, malaksao i žedan, zaputi stazom
što vodi samo u jednom smeru, i to baš do te kuće. Tada bi čovek dobrog vida, ugledavši ga, rekao: ‘Ova
osoba se tako ponaša… da će stići baš do te kuće.’ Kasnije je vidi da sedi ili leži u toj gornjoj sobi i
doživljava veoma prijatne osećaje. Isto tako, obuhvativši svojim umom um druge osobe… doživljava
veoma prijatne osećaje.


A kakvi tipovi akcija vode ka nebeskim svetovima? Slediti deset pravaca korisnog postupanja u vrlo
visokom nivou, konzistentno voditi računa o njima i činiti dela koja vode zaslugama: iz darežljivosti,
moralnosti, vrlina, prijateljske ljubavi, saosećanja, ali bez značajnijeg razvoja mudrosti.


Stižemo i do šestog nivoa - dostizanje oslobođenja, nibbāne:


Obuhvativši svojim umom um druge osobe, ja tu osobu ovako razumem: ‘Ova osoba se tako ponaša, tako
postupa, krenula je tim putem da će razumevajući ga sopstvenim neposrednim znanjem, ovde i sada ući i
ostati u oslobođenosti uma i oslobođenosti mudrošću, koje su bez nečistoća, svaki od otrova uklonjen.’ A
kasnije vidim da razumevajući ga sopstvenim neposrednim znanjem, ovde i sada ulazi i ostaje u
oslobođenosti uma i oslobođenosti mudrošću, koje su bez nečistoća, svaki od otrova uklonjen, i da
doživljava veoma prijatne osećaje.


Primetimo da se ovo ne dešava nakon sloma tela, nakon smrti, već sada i ovde u ovom životu i to kroz
uništenje otrova, svih nečistoća. A kasnije Buda vidi da je ta osoba postigla direktnim znanjem sada i
ovde ovo oslobođenje uma, oslobođenje mudrošću kroz uništenje otrova i da oseća isključivo prijatne
osećaje. I sledi poređenje:


Zamisli da postoji jezero puno hladne, bistre vode, blago nagnute obale, prekrasno i u blizini guste šume;
onda se čovek ošamućen i iscrpljen letnjim vrućinama, umoran, malaksao i žedan, zaputi stazom što vodi
samo u jednom smeru, i to baš do tog jezera. Tada bi čovek dobrog vida, ugledavši ga, rekao: ‘Ova osoba
se tako ponaša… da će stići baš do tog jezera.’ Kasnije vidi da je uronila u to jezero, da se kupa, pije i
oslobađa svake neugodnosti, malaksalosti i žeđi, da je izašla iz vode i sedi ili leži u šumi, doživljavajući
veoma prijatne osećaje.


Sve ovo ilustruje blaženstvo oslobođenja, postignuća nibbāne, to je viši oblik blaženstva nego u
prethodnom primeru gornje odaje, jer ovde je čitavo jezero i prirodna lepota šume, što sve podvlači
superiornost oslobođenosti uma, oslobođenosti mudrošću.


To su pet odredišta. Tako piše u originalu.


I ponavlja izjavu: Kada ja znam i vidim tako, treba li iko da o meni govori: ‘Asketa Gotama nema nikakve
natprirodne moći, uopšte se ne ističe u znanju i viđenju dostojnom plemenitih. Asketa Gotama podučava
Dhammu koja je stvorena tek pukim domišljanjem, sledi jedino svoj način istraživanja, kako se njemu čini
da treba’ – ukoliko taj neko ne napusti tu tvrdnju, to stanje uma i ne odustane od takvog stanovišta, tada
on neizbežno, kao kad bi ga neko odneo i stavio tamo, skončava u čistilištu.
(nastaviće se...)

18

Theravada / Odg: Prijevod dijagrama Uvjetovanog nastajanja sa engleskog na hrvatski ili srpski

« Poslednja poruka Fazlija poslato Avgust 30, 2025, 17:15:32 »

Trebalo bi biti oslobođenost, nevezanost, ali... treba vidjeti kako to prevode Branko i Vasilije. Ipak su oni nasi vodeći prevodioci.

19

Pali kanon grupa / 106. Mahā-sīhanāda sutta (MN12) - beleške 2

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 30, 2025, 15:26:07 »

Nalazimo se u delu sutte koja se bavi moćima Tathāgate. Prošlog puta smo detaljno objasnili prvu od
ovih moći. One se uvek moraju razumeti kao moći znanja, naročiti tipovi znanja koje Buda poseduje, a
koje su jedinstvene za potpuno probuđenog i omogućavaju mu da uspostavi Dhammu u svetu. Poetski
rečeno, ovo je ono što omogućava Budi da stavi u pokret točak Dhamme i da uzme na sebe ulogu onoga
ko će ispustiti lavlji rik. Tako je Buda svetski učitelj, univerzalni učitelj - jer poseduje ove specifične tipove
znanja.


Kao prvo od njih - razumevanje šta je moguće/nemoguće. Za detaljnu analizu, možemo pogledati u
MN115, što smo i učinili prošlog puta.


Drugi tip:


(2) Zatim, Tathāgata razume onako kako zaista jeste koji su rezultati učinjenih postupaka, prošlih,
budućih i sadašnjih, kroz mogućnosti i uzroke. I to je moć Tathāgate…


Malo je mutno, ovako kako je izraženo u tekstu, ali kao što je pomenuto prošlog puta, jedna knjiga u
Abhidhamma piṭaki - knjiga broj 2 - Vibhaṇga, ima odeljak koji daje detaljno objašnjenje ovih deset moći.
A to nam pruža vrlo korisno tumačenje za ovaj drugi tip moći/znanja. Vibhaṇga, knjiga analiza, objašnjava
kako Buda razume da postoje razne loše, štetne karme koje čovek može učiniti. Ponekad će ove loše
karme sazreti, doneti svoje plodove, rezultate, a nekada neće doneti rezultate, tj. neće sazreti. Buda kaže
da se nekada to može desiti zbog četiri faktora koji to mogu sprečiti. To su:


a) Gati = destinacija, u smislu sveta preporađanja, mesta gde se preporađamo. Tako, neko može imati
lošu karmu, ali se može preporoditi na dobrom odredištu, na dobrom položaju u ljudskom svetu ili u
nebeskim svetovima. A zbog tog dobrog preporađanja, loše karme ne nalaze priliku da sazru i tako su one
blokirane ili sprečene da daju plod. Može biti slučaj da loše karme imaju tendenciju da sazru u budućoj
egzistenciji, ali zbog povoljnog preporađanja nemaju priliku za to i one samo odumru.


b) Upadhi = ovde može značiti - fizičko telo osobe ili svojina/posed. Može se desiti da osoba ima lošu
karmu koja teži da donese rezultate, ali ako ova osoba ima vrlo jako, zdravo telo (ili sredstva da se zaštiti),
tada ta loša karma neće imati mogućnost da sazri i donese rezultat bolesti i rane smrti.


c) Kāla = vreme. Može biti loše karme koju je osoba akumulirala, ali ta osoba može biti rođena u povoljno
vreme, vreme mira i prosperiteta, pravedene vlade i zbog svega toga, povoljnog istorijskog perioda, te
loše karme nemaju priliku da daju plod, propuste svoju priliku i tada bivaju blokirane, izgube svoju
efikasnost i ne daju plodove.


d) Payoga = lični trud, napor. Možete znati da ste akumulirali takvu karme, ali ako se ponašate na
način koji je dobar i koristan, tada će vaše ponašanje sprečiti ove loše karme da nađu mogućnost da se
ispolje. Recimo, neko može imati sklonost loše karme da ga, kad sazri, dovede do prerane smrti kroz neku
nesreću. Ali ako osoba vrlo pažljivo vozi, uvek vodi računa o bezbednosti - tada je karma sprečena da
nađe priliku za manifestovanje. Dok, ako je osoba neoprezna, vozi nakon što je pila, to će dati toj lošoj
karmi šansu da sazri. Tako, lični napor, trud može odrediti da li će karma sazreti ili biti sprečena.


Možemo pogledati i drugu stranu za bilo koji od ovih slučajeva za lošu karmu, npr. ona može sazreti zbog
rođenja u lošem odredištu. Ako se biće preporodi u nižim svetovima ili u lošim uslovima u ljudskom
svetu, tada će karma imati priliku da sazri. Tako, mesto preporađanja daje plodno tlo. Slično, ako neko
ima slabašno telo, lošeg je zdravlja ili nema pogodna sredstva, imovinu - to će obezbediti lošoj karmi
povoljne uslove da se manifestuje. Ako neko ima slabo telo, to će se manifestovati u obliku bolesti i
zaraza. Ako je neko rođen u zlosrećna vremena, u doba loše vladavine, ratnih sukoba, takva okolnost će
dati priliku lošoj karmi da sazri i donese loše rezultate. A ako ne ulaže bilo kakav napor da vodi ispravan,
dobar život ili ako se upušta u pogrešne načine postupanja - druži sa lošim prijateljima, ponaša se
nesmotreno - to obezbeđuje priliku za lošu karmu.


Isti se obrazac primenjuje i na dobru karmu. Tako je rad akumulirane karme vrlo kompleksan, ima mnogo
faktora koji utiču. I sve ovo Buda ima u domenu svog znanja. Možda je to jedan od razloga zbog
kojih je Buda rakao da ne pokušavamo da shvatimo rad karme inače ćemo poludeti. Neuhvatljiva je u
svojoj kompleksnosti!


Recimo, može biti stotinu srednjiškolaca koji vole muziku, bave se njom iz hobija, a onda dođe producent
i izabere samo dvoje-troje od njih. Odjednom, postanu nacionalni hit, međunarodne zvezde, svi kupuju
njihove ploče, majice, osnivaju se klubovi obožavalaca... Zašto se to dešava? Oni su samo obična deca
koja vole muziku, a neko sa strane ih je izabrao. Može se desiti da 3-4 godine kasnije, svako od njih ima
problema sa akoholom, drogama, pokušajem samoubistva...


Prelazimo na treći tip znanja:


(3) Zatim, Tathāgata razume onako kako zaista jeste puteve koji vode do svih odredišta. I to je moć
Tathāgate…


To su pet osnovnih svetova preporađanja: paklovi (čistilišta), svet životinja, gladnih duhova, ljudski svet i
razni nebeski svetovi. A onda put koji vodi iza svih ovih svetova preporađanja - put u nibbānu. I tako,
Buda razume koji posebni pravci ponašanja, kakvi načini delovanja vode u svako od ovih odredišta.
Vidimo da su elaborirani nešto kasnije.


Znanje broj četiri:


(4) Zatim, Tathāgata razume onako kako zaista jeste ovaj svet, sa njegovim mnogobrojnim i raznovrsnim
elementima. I to je moć Tathāgate…


Ovo znači da je Buda razumeo svet u terminima svih različitih sastojaka koji su objašnjeni u suttama.
Tako, Buda objašnjava svet u terminima npr. pet sastojaka (telo, osećaj, opažaj, mentalni obrasci i svest) i
uzima svaki od njih i secira ga na komponente. Objašnjava svet u terminima dvanaest područja čula:
oko+oblici, uho+zvukovi... Ili razume svet u obliku 18 elemenata, a to su svaki od 6 objekata čula, 6 čulnih
sposobnosti, 6 tipova svesti. Tako, Buda ne prihvata prosto svet u celini, već koristi svoje moći znanja da
secira svet na sastojke, elemente i vidi kako svi ovi elementi jesu prosto netrajni procesi, uslovljeni
procesi: stvari se pojavljuju, održavaju se neko vreme i onda nestaju.


Dolazimo do petog znanja:


(5) Zatim, Tathāgata razume onako kako zaista jeste kako bića imaju različite sklonosti. I to je moć
Tathāgate…


nānā = raznolik, različit; adhimutti = sklonost, narav


Tako Buda može koristiti ovu posebnu sposobnost znanja da pogleda po svetu i tamo može videti kako
ljudi imaju različita interesovanja, sklonosti, neke superiorne, neke inferiorne. I Buda može razumeti ovu
raznolikost u težnjama osećajnih bića.


(6) Zatim, Tathāgata razume onako kako zaista jeste koje su sposobnosti drugih bića, drugih osoba. I to je
moć Tathāgate…


Prema budističkim tekstovima postoji pet duhovnih moći: poverenje, energija, svesnost, koncentracija i
mudrost. I da bi Buda mogao da trenira i vodi neku osobu, mora odrediti da li su ove moći jake, slabe ili
umerene. Zatim, mora da zna koja je sposobnost dominantna kod date osobe. Neko će imati sklonost ka
poverenju - devocionalnog je karaktera kao kod ljudi pobožnih, religioznih, emocionalnih... Drugi ljudi su
više intelektualni, istraživački nastrojeni, oni imaju paññā kao dominantni faktor. Treći su više energični,
preduzimljivi, poseduju viriya, energiju kao dominantnu sposobnost. A ljudi koji su prirodno mirni i
sabrani, staloženi - to su ljudi kod kojih samādhi koncentracija dominantna sposobnost. Praktikujući
budistički put trebalo bi sve ove sposobnosti dovesti u balans.


Ali počinje se sa nekim dominantnim faktorom. I tako, Buda dok podučava ljude može da vidi duboko u
njihove umove i da zna koja je sposobnost jaka kod koje osobe, a koja slaba i treba da se razvije. Zna kako
da se obrati osobi da bi joj Dhammu učinio bliskom. Može čitati um osobe da bi prepoznao njene
sklonosti i naklonosti čak unazad mnogo života. Recimo, u slučaju neprijateljski nastrojenih brahmana
koji se žestoko suprotstavljaju i žučno prepiru, Buda zna kako da govori sa njima i samo u par reči može
ih utišati i iznenada usaditi neko nadahnuće i poverenje kod njih. Jer je u stanju da čita um tog brahmana
i proceni duboke sklonosti kod njega, a zatim da govori sa njim na način koji će probuditi te tendencije,
uspavane klice npr. poverenja ili mudrosti. Kada govori sa zemljoradnikom, govori na način koji će privući
pažnju zemljoradnika, takođe i sa radnikom, kraljem itd. Uvek može da govori o Dhammi na pogodan
način, jer poseduje ova znanja 5 i 6. Zna kako da vodi sagovornike kako bi oni uravnotežili svoje
sposobnosti i dosegli plod učenja.


Sedmo znanje:


(7) Zatim, Tathāgata razume onako kako zaista jesu prljanje, pročišćenje i izlaženje u pogledu zadubljenja,
koncentracije i duhovnih postignuća. I to je moć Tathāgate…


Sve su ovo razna imena za tipove stanja i postignuća, naročito u meditaciji samādhija. Tako imamo i ono
što smo sretali na prethodnim časovima - 4 đhāne, 8 oslobođenja (MN77), 9 meditativnih postignuća (4
materijalna + 4 nematerijalna zadubljenja + prestanak osećaja i opažaja). A ono što se zove prljanje - to je
smetnja, prepreka koja sprečava da se uđe u ta stanja. Pročišćenje je metod za uklanjanje prepreke, kako
je eliminisati da bi se došlo do meditativnih postignuća. I nakon što se postignu, kako da se ispravno izađe iz
njih - izlaženje u pogledu zadubljenja, koncentracije i duhovnih postignuća. Sve ovo je u domenu Budinog
znanja.


Osmu Tathāgatinu moć diskutovali smo ranije više puta:


(8) Zatim, Tathāgata se seća mnoštva prošlih života, jednog rođenja, dva, tri, četiri, pet rođenja, deset
rođenja, dvadeset, trideset, četrdeset, pedeset rođenja, sto rođenja, hiljadu, sto hiljada, mnogih eona
skupljanja kosmosa, mnogih eona širenja kosmosa, mnogih eona skupljanja i širenja kosmosa. „Tada sam
se tako zvao, pripadao sam toj familiji, tako sam izgledao. Time sam se hranio i doživljavao takva
zadovoljstva i bol, takav je bio kraj moga života. Nestavši iz tog stanja ovde, ponovo sam se pojavio onde.
I tamo sam se ovako zvao, pripadao sam toj familiji, tako sam izgledao. Time sam se hranio i doživljavao
takva zadovoljstva i bol, takav je bio kraj moga života. Nestavši iz tog stanja onde, ponovo sam se pojavio
ovde.” Tako se on seća mnoštva svojih prošlih života u celini i do detalja. I to je moć Tathāgate…


kao i deveto - duhovno oko:


(9) Zatim duhovnim okom, pročišćenim i superiornim u odnosu na fizičko, Tathāgata vidi bića kako umiru i
ponovo se rađaju i uviđa kako su inferiorna i superiorna, lepa i ružna, srećna i nesrećna u skladu sa svojim
postupcima: ‘Ova bića – koja su loše postupala telom, govorom i mišlju, koja su klevetala plemenite,
imala pogrešna stanovišta i postupala u skladu s tim pogrešnim stanovištima – posle sloma tela, posle
smrti, ponovo su se rodila u svetu oskudice, na lošem odredištu, u nižim svetovima, u čistilištu. Ali neka
druga bića – koja su dobro postupala telom, govorom i mišlju, koja nisu klevetala plemenite, koja su
imala ispravna stanovišta i postupala u skladu s tim ispravnim stanovištima – posle sloma tela, posle
smrti, ponovo su se rodila na dobrom odredištu, na nebu.’ Tako vidi, pomoću duhovnog oka, pročišćenog i
superiornog u odnosu na fizičko, bića kako umiru i ponovo se rađaju i uviđa kako su inferiorna i
superiorna, lepa i ružna, srećna i nesrećna u skladu sa svojim postupcima. I to je moć Tathāgate…


a znanjem o uništenju otrova, zaključujemo ovaj niz o deset moći Tathagate:


(10) Zatim, razumevši to sopstvenim neposrednim znanjem, Tathāgata ovde i sada ulazi i boravi u
oslobođenosti uma i oslobođenosti mudrošću, koje su bez nečistoća, svaki od otrova uklonjen. I to je moć
Tathāgate koju Tathāgata poseduje. Zahvaljujući njoj tvrdi da mu pripada mesto vođe zajednice,
objavljuje svoj lavovski rik i pokreće točak Brahme.


U paragrafu 21 Buda se vraća na monaha Sunakkhattu koga smo sreli na početku sutte i u njegovoj
snažnoj izjavi čitamo:


Pošto znam i vidim sve to, može li neko s pravom o meni reći: ‘Asketa Gotama nema nikakve natprirodne
moći, uopšte se ne ističe u znanju i viđenju dostojnom plemenitih. Asketa Gotama podučava Dhammu
koja je stvorena tek pukim domišljanjem, sledi jedino svoj način istraživanja, kako se njemu čini da treba’
– ukoliko taj neko ne napusti tu tvrdnju, to stanje uma i ne odustane od takvog stanovišta, tada on
neizbežno, kao kad bi ga neko odneo i stavio tamo, skončava u čistilištu. Isto kao što bi monah ispunjen
vrlinom, koncentracijom i mudrošću ovde i sada uživao u krajnjem znanju, isto tako bi se dogodilo i u
ovom slučaju, kažem, da takav zlonamernik, ukoliko ne napusti svoju tvrdnju, to stanje uma i ne odustane
od takvog gledišta, neizbežno, kao kad bi ga neko odneo i stavio tamo, skončava u čistilištu.”


Četiri vrste neustrašivosti, drugačije rečeno, četiri temelja samopoverenja (vesārajja) predstavljaju
kvalitete za koje se kaže da su posebni za Budu i zahvaljujući kojima tvrdi da mu pripada mesto vođe
zajednice, objavljuje svoj lavovski rik i pokreće točak Brahme/Dhamme.


Prvo od njih:


Tako, ne vidim na osnovu čega bi bilo koji asketa, brahman, božanstvo, Māra, Brahmā ili bilo
ko na ovome svetu mogao, u skladu sa Dhammom, da me optuži: ‘Iako tvrdiš da si potpuno probuđen,
nisi potpuno probuđen u pogledu ovih stvari.’ Ne našavši osnovu za to, boravim u sigurnosti, spokojstvu i
neustrašivosti.


Ovo su osnove na kojima Buda podučava svoje učenje sa potpunim samopoverenjem. A prva osnova je
tvrdnja o potpunom probuđenju, savršenstvu njegovog znanja i ostvarenja. Pitanje koje se postavlja - šta
se podrazumeva pod potpunim probuđenjem u odnosu na sve stvari (dhamme)? To znači sveznanje! U
tekstovima, u svim suttama, Buda jasno odbija ideju da poseduje znanje svih činjenica svih vremena. Ne
pretpostavljamo da zna sve podatke, informacije iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, već bi to njegovo
sveznanje bilo znanje svih principa relevantnih za duhovni život, znanje o preprekama za probuđenje i
oslobođenje, a koje su stvari koje im pogoduju...


Druga bi neustrašivost bila: Ne vidim na osnovu čega bi bilo koji asketa… ili bilo ko na ovome svetu
mogao, u skladu sa Dhammom, da me optuži: ‘Iako tvrdiš da si uklonio otrove, ovi otrovi su ipak ostali.’
Ne našavši osnovu za to, boravim u sigurnosti, spokojstvu i neustrašivosti. Drugim rečima, ovde je Buda u
mogućnosti da konstatuje savršenu čistoću uma, da je uništio sve nečistoće u svakom stepenu, bez bilo
kakvog ostatka, čak ni u tragovima. Pa je njegov um potpuno očišćen od svih āsava = otrova (žudnja za
čulnim zadovoljstvom, za nastavkom postojanja i neznanje). Ali sa ove 3 i sve druge nečistoće su
uklonjene.


Treća je vrsta: Ne vidim na osnovu čega bi bilo koji asketa… ili bilo ko na ovome svetu mogao, u skladu sa
Dhammom, da me optuži: ‘Te stvari koje nazivaš prepreke nisu u stanju da ometu ljude koji se njima
prepuste.’ Ne našavši osnovu za to, boravim u sigurnosti, spokojstvu i neustrašivosti. Ovo smo već
pominjali u vezi sa monahom Ariṭṭhom (MN22). Buda je tvrdio da upuštanje u čulna zadovoljstva jeste
prepreka na putu ka oslobođenju. A monah Ariṭṭha je tvrdio suprotno i nije od toga odustajao. Onda ga
Buda poziva kod sebe na razgovor i tako počinje Alagaddūpama sutta.


A četvrta je vrsta, relevantna u ovoj sutti: Ne vidim na osnovu čega bi bilo koji asketa… ili bilo ko na
ovome svetu mogao, u skladu sa Dhammom, da me optuži: ‘Kada bilo kome objašnjavaš Dhammu, kad je
praktikuje ona ga ne vodi potpunom razaranju patnje.’ Ne našavši osnovu za to, boravim u sigurnosti,
spokojstvu i neustrašivosti.


Tathāgata ima ove četiri vrste neustrašivosti, zahvaljujući kojima tvrdi da mu pripada mesto vođe
zajednice, objavljuje svoj lavovski rik i pokreće točak Brahme.
(nastaviće se...)

20

Pali kanon grupa / Odg: 105. Mahā-sīhanāda sutta (MN12) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 28, 2025, 11:10:30 »

Kratak sadržaj sutte
U ovom govoru, Buda navodi mnoge svoje superiorne osobine, uključujući i listu od deset moći Tathāgate,
kao i druge liste koje pokazuju koliko je duhovno napredovao. Od posebnog je značaja opis vremena koje
je proveo praktikujući ekstremne asketske prakse.


Beleške
Na redu nam je MN12, Dugi govor o lavljem riku. Nasuprot nje stoji sutta koja joj prethodi - MN11 Kratki
govor o lavljem riku. Moguće da je razlika između ova dva govora u tome što u Kratkom govoru učenici
ispuštaju lavlji rik, dok u ovom to čini Buda.


Sastoji se od nabrajanja specijalnih moći, znanja i temelja neustrašivosti. Tokom našeg programa studija
u ranijim časovima objasnili smo različite stadijume ostvarenja učenika, a sada dolazimo do specijalnih
kvaliteta osnivača zajednice i pokretača Učenja.


I ova sutta je u vezi sa posebnim incidentom, nečim što se dogodilo tokom Budine karijere, a to je
razmonašenje monaha po imenu Sunakkhatta. On je poreklom bio iz grada Vesālija, član Liććhavi
plemena, klana aristokrata. Sunakkhatta je postao monah jer je bio impresioniran idejom da su askete,
beskućnici u stanju da postignu natprirodne moći, čudesne podvige i pomislio je da će, kada postane
monah, Buda izvoditi čudesa, a i njega će naučiti. A kada je došao do Bude po instrukcije, Buda ga je podučio
Dhammi u svrhu dostizanja oslobođenja od patnje. I svaki sledeći put uvek je dobijao
uputstva za oslobođenje od patnje. A Sunakkhatta se pitao hoće li Buda izvesti čudesa. A takođe, želeo je
da dobije neka objašnjenja od Bude o tome kako je sve poteklo, odakle je kosmos, kako su ljudska bića
nastala, a kako biljke i životinje... Ali nije dobio objašnjenja koja bi ga zadovoljila.


Jedna od sutta iz DN daje nešto detaljniji prikaz o Sunakkhattinoj karijeri kao monaha i o događajima koji
vode do njegovog razmonašenja. To je Pātika sutta, DN24, prva u delu III.


BB:Ako ste mislili da su sutte
vrlo šture i suvoparne, bez bilo kakvog humora, trebalo bi da je pročitate. Jer ona, ili barem neki njeni
delovi, su skoro kao komedija u prozi, ako to možete zamisliti. Početni paragrafi izgleda da su istorijske i
direktne činjenice, ali ono što sledi, po mom mišljenju je rad kompilatora Kanona, koji je dodao zrno
humora u govor.


Recimo u onom incidentu gde Sunakkhatta i Buda idu zajedno u prošnju i Sunakkhatta vidi asketu koji
obavlja pseću praksu: hoda na sve četiri, jede bez upotrebe ruku, ponaša se kao pas. Tada Sunakkhatta
pomisli: "On mora da je arahant, oslobođeni!" A Buda videvši šta je ovom drugome u umu reče:
"Sunakkhatta, ti ne bi znao kada bi video arahanta". Sunakkhatta: "Zašto mi poštovani to govori? Da li je
poštovani ljubomoran što je još neko postao arahant?" Buda:"Za nedelju dana ovaj će asketa umreti.
Možeš krenuti za telom kada ga budu nosili na pogrebnu lomaču, dodirnuti njegovo telo i pitati ga gde se
sada nalazi. Reći će ti da se preporodio u najnižim svetovima." Taj je asketa posle nekog vremena stvarno
umro, Sunakkhatta odlazi na mesto za spaljivanje, nalazi njegovo telo i pitaga: "Gde si sada?" Iako mrtav,
on diže glavu, protrlja leđa i kaže "Preporodio sam se u najnižem svetu" i vrati se da leži. Ali Sunakkhatta
još uvek misli da Buda nije učinio nikakva čudesna dela!


Zatim, nekoliko nedelja kasnije, Sunakkhatta odlazi u prošnju sa Budom i vidi jednog asketu koji se drži
vrlo stroge asketske prakse. Sunakkhatta kaže: "Evo ga arahant!" Buda: "Ne bi znao kada bi ga video!"
Sunakkhatta: "Kako možete negirati da je ovo arahant? Vidite kako su stroge njegove prakse!" Buda: "Za
nekoliko nedelja ovaj asketa će se oženiti, živeće u luksuznoj kući sa mnogo slugu, ješće tri puta dnevno,
sačekaj i videćeš!" Posle izvesnog vremena taj asketa napušta asketski život i posvećuje se lagodnom i
luksuznom životu. Ali Sunakkhatta još uvek ne veruje da Buda ima bilo kakve natprirodne kvalitete!


Zatim, bio je tu još jedan asketa koji je zahtevao da dođe Buda i upusti se sa njim u takmičenje u
čudesnim moćima. "Ako Buda izvede bilo kakvo čudo, moći ću da ga dva puta nadmašim!" Kada je
Sunakkhatta to čuo, pomisli: "Ovo je sjajno! Imam puno poverenje u tog asketu, Pāṭikaputtu. Pozvaću
Budu na takmičenje" Buda prihvati izazov. Odlazi u park. Sledbenici Pāṭikaputte odlaze do njega, zovu ga.
On sedeći na svom sedištu prihvati izazov, ali ne može da ustane. Dolaze i drugi da ga zovu na takmičenje,
kaže: "Evo, dolazim!", ali ne može da ustane. Uprkos svemu tome, Sunakkhatta još uvek gubi svoje
poverenje u Budu, zatim se razmonaši i odlazi u grad Vesāli. Bio je to značajan grad u ono doba.


A tamo će tvrditi ono što čitamo u paragrafu 2:


„Asketa Gotama nema nikakve nadljudske osobine, uopšte se ne ističe u znanju i viđenju dostojnom
plemenitih. Asketa Gotama podučava Dhammu koja je stvorena tek pukim domišljanjem, sledi jedino svoj
način istraživanja, kako se njemu čini da treba, a kad bilo kome objašnjava Dhammu, kada je praktikuje,
ona ga vodi potpunom razaranju patnje.”


Smatra da je Buda puki racionalista, neko ko je razvio intelektualnu doktrinu, a ne kroz uvid, tj. više
postignuće. Želi da kritikuje Budu i kaže: "kad bilo kome objašnjava Dhammu, kada je praktikuje, ona ga
vodi potpunom razaranju patnje". Misli da je ovo kritikovanje, ali to je u stvari hvaljenje Bude!


A onda jednog dana, poštovani Sāriputta dolazi u Vesāli i čuje bivšeg monaha i njegovu tvrdnju. Odlazi do
Bude i podnosi izveštaj. Buda odgovara da je zabludeli čovek Sunakkhatta postao besan i govori reči iz
ljutnje. A čak i kad misli da je diskreditovao Tathāgatu, on ga u stvari hvali kada kaže da Dhamma koju
Buda podučava vodi uništenju patnje. Zatim će Buda početi da nabraja neke od svojih kvaliteta koje
Sunakkhatta nikada ne bi mogao da razume, da zaključi u skladu sa Dhammom:


Sāriputta, zavedeni čovek Sunakkhatta nikada neće o meni zaključiti u skladu sa Dhammom: ‘Zaista je
Blaženi plemenit i potpuno probuđen, usavršen u znanju i ponašanju, srećan, znalac svetova, nenadmašni
vodič onima kojima je potreban putokaz, učitelj božanskim i ljudskim bićima, budan, blažen.’


Ovo su
čuvenih devet Budinih kvaliteta, objasnili smo ih detaljno u MN27.


Sada će pomenuti stvarne natprirodne moći koje sam poseduje:


‘Blaženi poseduje različite vrste natprirodnih moći: iz jednog bića pretvara se u mnogobrojna, iz
mnogobrojnih opet u jedno; iz vidljivog bića pretvara se u nevidljivo; nesmetano prolazi kroz zidove,
bedeme i bregove, kao kroz vazduh; uranja u zemlju i izranja iz nje kao iz vode; hoda po vodi, a da je i ne
ustalasa, kao po zemlji; kreće se vazduhom ukrštenih nogu, poput ptice; u stanju je da rukom dotakne i
miluje Mesec i Sunce, tako moćne i velike; telesno se uzdiže, čak do sveta boga Brahme.’


Mnogo značajnih arahanata iz Budinog vremena mogli su da od jednog stvore mnoga tela i da budu na
više mesta u isto vreme, a zatim sva ta tela ponovo skupe i onda ponovo postoji samo jedno telo; da
nestanu na jednom mestu i trenutno se pojave na nekom drugom, zatim da tamo nestanu i ponovo se
pojave na trećem; da prolaze kroz zidove, kroz neku vrstu prepreka, poput ograde, barijera, čak
kroz planine kao da je to samo vazduh, bez bilo kakvih smetnji; da zarone u tlo kao da je voda; da hodaju
po vodi kao da hodaju po zemlji; da sede prekrštenih nogu i putuju kroz prostor kao ptica. (BB: Učinio
sam isto pre samo nekliko dana kada sam se vraćao iz Kalifornije. Malo mi je bilo neudobno da sedim
prekrštenih nogu na sedištu aviona :-) Da telom putuju do sveta Brahme.


Možemo reči da su za nas ovo čudesne moći. U hrišćanskom svetu bi ovo bio dokaz da je neko nadahnut
Bogom, bio bi dokaz postojanja vrhunskog božanstva. Ali za budizam, kada se naglašavaju ove moći, to je
kroz razvoj uma do nivoa đhāna i ovladavanje četvrtom đhānom. Tako se može koristiti vrlo moćan, vrlo
čist um u đhānama da se transformišu materijalni fenomeni. Naročito kada se stigne u četvrto
zadubljenje i kroz njega do arūpa đhāna, tada se prelazi iza materijalnih fenomena. To su stanja iza
materijalnih fenomena. Tako um koji ulazi u arūpa đhāne može razumeti suptilne principe koji rukovode
funkcionisanjem materijalnih fenomena. I može koristiti takva znanja da bi se manipulisalo
funkcionisanjem materijalnih fenomena. Tako, recimo, neko može transformisati čvrste i tvrde
karakteristike elementa zemlje i zameniti ga karakteristikama elementa vazduha. Onda može prolaziti
kroz zidove kao kroz vazduh. Ovo su bile iddhi - različiti tipovi natprirodnih, psihičkih moći.


U paragrafu 7 Buda govori o duhovnom uhu - sposobnosti vrlo prefinjenog sluha, pomoću koga je u
stanju da čuje obe vrste zvukova - nebeskih i ljudskih. Može čuti ljudske zvukove i na velikim rastojanjima,
stotinama milja udaljenim; može čuti razgovor i iz nebeskog sveta, razgovor deva. A takođe i zvuk
insekata i bića koji nije moguće čuti normalnom ljudskom uhu.


A onda će reći: ‘Blaženi razume umove drugih bića, drugih ljudi, obuhvativši ih svojim umom.' Zatim
navodi različite tipove umova, a kroz njih smo sve već prošli u ranijim suttama. Tako ovo su iddhi, sve
navedeno nije jedinstveno za Budu, poseduju ih i mnogi drugi arahanti.


Odeljci 6–8 pokrivaju prva tri od šest neposrednih znanja (abhiññā). Jogiji i rišiji koji nisu sledbenici
Budini, već razvijaju superiorna postignuća u praksi samādhija, dostižu ova znanja. [Druga tri od ovih šest
abhiññā se javljaju kao poslednje od deset moći Tathāgate, kasnije u tekstu.]


No, sada sa paragrafom 9, dolazimo do skupa moći koja su jedinstvena za njega: 10 moći Tathāgate, dasa
tathāgatabalāni. I naglašava:


Tathāgata ima deset moći Tathāgate, zahvaljujući kojima tvrdi da mu pripada mesto vođe zajednice,
objavljuje svoj lavovski rik i pokreće točak Brahme.


āsabhaṃ ṭhānaṃ = mesto koje zauzima bik predvodnik u stadu, ima smisao najvišeg dostojanstva. Tako,
Buda ima prirodno dostojanstvo i osećaj vođstva. I on ispušta lavlji rik da sazove zajednicu. Imamo izraz
da je lav kralj životinja, ta ideja je zajednička mnogim kulturama, izgleda zbog njegovog rojalističkog
dostojanstva. I kada on ispusti krik, sve druge životinje u džungli zaćute.


Ima nekoliko sutta gde se koristi poređenje sa lavljim krikom u vezi sa Budinim objavljivanjem Dhamme
(recimo SN, odeljak 22, sutta 58). I posedujući ovih deset kvaliteta Buda je u stanju da pokrene točak Dhamme,
Dhammaćakka. Tako sve Bude, bilo Sakyamuni, tj. Gotama, bilo neki iz prošlosti ili budućnosti poseduju
ovih dest moći, što im omogućava da stave točak Dhamme u pokret, da podučavaju Dhammu u celoj
njenoj punoći i dubini. Bez ovih deset moći niko se ne može zvati potpuno probuđenim, Budom.


Prva od moći je: Tako, Tathāgata razume onako kako zaista jeste moguće kao moguće, a nemoguće kao
nemoguće.


Navodimo ovo u skladi sa objašnjenjem datim u Abhidhamma piṭaki - Vibhanga (druga knjiga). Ima
odeljak o različitim vrstama znanja i u tom odeljku dato je vrlo dugo objašnjenje deset moći Tathāgate.
Da bi se razumeo ovaj tip znanja osvrnimo se na suttu MN115. Ovde će Buda nabrojati stvari koje smatra
mogućim i sa druge strane, one koje smatra nemogućim.


‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da se neko ko poseduje ispravno razumevanje, odnosi prema bilo
čemu uslovljenom kao da je trajno – ne postoji takva mogućnost.’ I monah razume: ‘Moguće je da se
običan čovek odnosi prema nečem uslovljenom kao da je trajno – postoji takva mogućnost.’ On razume:
‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da se neko ko poseduje ispravno razumevanje, odnosi prema bilo
čemu uslovljenom kao da je zadovoljstvo – ne postoji takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da se
običan čovek odnosi prema nečem uslovljenom kao da je zadovoljstvo – postoji takva mogućnost.’ On
razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da se neko ko poseduje ispravno razumevanje, odnosi prema
bilo kojoj stvari kao da je sopstvo – ne postoji takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da se običan
čovek odnosi prema nekoj stvari kao da je sopstvo – postoji takva mogućnost.’


Paragraf 13 se bavi najvišim prestupima i zločinima:


Monah razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da neko ko poseduje ispravno razumevanje liši života
sopstvenu majku – ne postoji takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da običan čovek liši života
sopstvenu majku – postoji takva mogućnost.’ On razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da neko ko
poseduje ispravno razumevanje liši života sopstvenog oca… liši života arahanta – ne postoji takva
mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da običan čovek liši života sopstvenog oca… liši života arahanta –
postoji takva mogućnost.’ On razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da se neko ko poseduje
ispravno razumevanje, uma obuzetog mržnjom, prolije krv Tathāgate – ne postoji takva mogućnost.’ I on
razume: ‘Moguće je da običan čovek, uma obuzetog mržnjom, prolije krv Tathāgate – postoji takva
mogućnost.’ On razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da neko ko poseduje ispravno razumevanje,
izazove raskol u Sanghi… prihvati drugoga učitelja – ne postoji takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće
je da običan čovek izazove raskol u Sanghi… prihvati drugoga učitelja – postoji takva mogućnost.’


Nemoguće je za osobu sa ispravnim razumevanjem, tj. za onoga što je došao do nivoa ulaska u tok, da liši
života svoju majku, oca, arahanta, ne može sa umom punim mržnje prouzrokovati da se Budi prolije krv.
Zašto ne kaže da ne može ubiti Budu? Put svih Buda je fiksiran, svaki umire prirodnom smrću, to je
ustaljena priroda stvari. Umire od bolesti, starosti, ali ne od ruke drugoga. Ne može se desiti da osoba sa
ispravnim razumevanjem, može izazvati šizmu u sanghi, da ujedinjenu sanghu zlonamerno razjedini, da je
razdvoji na više frakcija. Ovih pet postupaka sa zovu pet užasnih zločina - pet činova trenutnog kažnjavanja,
jer izazivaju trenutno preporađanje u nižim svetovima.


A šesta stvar za koju se kaže da je nemoguća za osobu sa ispravnim razumevanjem je da smatra nekoga
drugoga osim Bude za učitelja - satthā (vrhovnog duhovnog učitelja). Ali sve ove stvari su moguće za
običnu osobu, sve dok nemamo ispravno razumevanje ulaska u tok, još uvek je za nas moguće da
učinimo sve ove prestupe.


Druge stvari koje su nemoguće:


Monah razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da se dva plemenita i potpuno probuđena
istovremeno pojave u jednom svetu – ne postoji takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da se jedan
plemeniti i potpuno probuđeni pojavi u jednom svetu – postoji takva mogućnost.’ On razume: ‘Nemoguće
je, ne može se dogoditi da se dva vladara koji pokreću točak istine, istovremeno pojave u jednom svetu…
Moguće je da se jedan vladar koji pokreće točak istine pojavi u jednom svetu – postoji takva mogućnost.’


Ne može se desiti da u jednom sistemu svetova dvojica potpuno probuđenih Buda podučavaju u isto
vreme. I takođe se kaže da se dva vladara koji pokreću točak istine (rājā cakkavattī) - velika plemenita
kralja, ne mogu javiti istovremeno u jednom sistemu svetova. Ali, mogu se javljati sukcesivno.


Pasus 15 može biti pomalo kontroverzan:


Monah razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da žena bude plemeniti i potpuno probuđeni – ne
postoji takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da muškarac bude plemeniti i potpuno probuđeni –
postoji takva mogućnost.’ On razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da žena bude vladar koji
pokreće točak istine … da žena zauzme mesto Sakke… da žena zauzme mesto Māre… da žena zauzme
mesto Brahme – ne postoji takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da muškarac bude vladar koji
pokreće točak istine … da muškarac zauzme mesto Sakke… da muškarac zauzme mesto Māre… da
muškarac zauzme mesto Brahme – postoji takva mogućnost.’


Ono što se kaže je da se neko ko je potpuno probuđen, Buda, manifestuje u muškoj formi. I to je
verovatno zato što se podučavanje odigrava na fonu društvenog sistema Indije onog doba u kojem
poziciju autoriteta zauzimaju muškarci. Buda kaže da su muškarac i žena oboje u stanju da postignu
probuđenje, oslobođenje, da je ono dostupno bilo kome i da pol ne utiče na to. Citirajmo malu suttu iz
SN:
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
5:2 Soma sutta – Monahinja Soma
Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio u Sāvatthiju, u Đetinom gaju, u manastiru koji je
podigao Anāthapindika.


Tada, ujutru, bhikkhuni Soma se obuče i, uzevši posudu za hranu i ogrtač, ode u Sāvatthi u prošnju hrane.
Pošto je prošla Sāvatthi i vratila se iz prošnje, pošto je jela, otide do Slepčevog gaja, da tamo provede
ostatak dana. Zašavši u Slepčev gaj, sede u podnožje jednoga drveta, da tu provede ostatak dana.


Tada zli Mara, želeci da u bhikkhuni Somi izazove strah, uznemirenost i jezu, želeći da joj pokvari
koncentraciju, priđe joj i obrati joj se ovim stihovima:


“Teško je postići ono stanje
Kojem teže mudraci,
Ne može ga postići žena
Sa to malo njezine pameti.”


Tada se bhikkhuni Somi javi misao: “Ko je izgovorio ove stihove — ljudsko ili neljudsko biće?” Onda
pomisli: “To je zli Mara, koji ih izgovori želeći da u meni izazove strah, uznemirenost i jezu, želeci da mi
pokvari koncentraciju.”


Tako bhikkhuni Soma, shvativši “Ovo je zli Mara”, odgovori mu stihovima:


“Šta znači je li neko žensko ili muško
Kada je um dobro skoncentrisan,
Kada znanje postojano pritiče
Dok direktno posmatramo dhammu.
Onome koga muči misao,
‘ja sam žensko’ ili ‘Ja sam muško’
Ili ‘Ja sam ovo ili ono’ —
Taj samo zlog Maru priziva.”


Tada zli Mara — tužan i potišten zbog misli: “Bhikkhuni Soma me prepozna” — nesta u trenu.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Ali u načinu razmišljanja indijskog društvenog sistema, autoritet oličavaju muškarci. I da bi se uspostavio
novi religiozni red u svetu, u ovom okviru gledišta, to bi bila funkcija nekoga ko može izraziti taj autoritet.
I tako, ovo bi bio zadatak koji pripada muškarcu. BB: To je, barem način na koji to razumem. Na isti se
način pominje da žena ne može biti monarh koji okreće točak Dhamme. Takođe, žena ne može zauzimati
ni poziciju Māre, znači i loše su pozicije rezervisane za muškarce.


U pasusu 16 dolazimo do onoga što je moguće/nemoguće u vezi sa radom karme:


Monah razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da neželjeni, nepoželjan, bolni rezultat bude stvoren
dobrim telesnim postupkom… dobrim verbalnim postupkom… dobrim mentalnim postupkom – ne postoji
takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da željeni, poželjan, prijatan rezultat bude stvoren dobrim
telesnim postupkom… dobrim verbalnim postupkom… dobrim mentalnim postupkom – postoji takva
mogućnost.’


Ne može se desiti da telesno, verbalno i mentalno loše ponašanje može dati dobar rezultat, nešto što je
željeno i poželjno. Ali ono što je moguće jeste da daje nezadovoljavajuće rezultate, bol, jad, nesreću... To
je fiksiran zakon da kada sazru loši postupci, vode u loše rezultate. A u nastavku nalazimo i drugu stranu
ovoga.


Sledeći paragraf bavi se svetovima preporađanja koje proizvode različiti tipovi karme:


Monah razume: ‘Nemoguće je, ne može se dogoditi da se neko ko čini loša dela telom… čini loša dela
govorom… čini loša dela mislima, iz tog razloga, posle sloma tela, posle smrti preporodi na srećnom
odredištu, čak u nebeskom svetu – ne postoji takva mogućnost.’ I on razume: ‘Moguće je da se neko ko
čini loša dela telom… čini loša dela govorom… čini loša dela mislima, iz tog razloga, posle sloma tela,
posle smrti preporodi u svetu lišavanja, na lošem odredištu, u nižem svetu, čak u čistilištu – postoji takva
mogućnost.’


Ako pročitamo pažljivo: iz tog razloga, uočavamo da se osoba koja se u ovo upušta, može preporoditi u
srećnim boravištima, ali ne na osnovu ove loše karme. Jedna osoba proizvodi mnoge tipove postupaka,
loša i dobra dela; može se desiti da dobra proizvedu preporađanje i onda je vode u srećna odredišta,
slično važi i za loša, vodiće u loša odredišta.


A onda se navodi šta je moguće. Ako loša karma uzme ulogu generatora preporađanja, ona će voditi u
niže svetove. Može se desiti da se preporodi na lošim odredištima, ali na osnovu loših dela, ako u vreme
smrti to uzme ulogu u preporađanju. Jasno, ako dobra karma uzme ulogu generatora preporađanja - to
će voditi u preporađanja u srećnim boravištima, čak i u nebeskim svetovima.


Tako su sve ovo delovi fiksiranog zakona, zakona karme. Sve ovo je deo znanja o tome šta je
moguće/nemoguće i objašnjeno je u MN115. Navedeno je onako kako to učenik razume, ali učenik
razume ovo u skladu sa putem kojim ga vodi Buda, a on je taj koji je ova znanja otkrio, prvi koji je uvideo
funkcionisanje svih ovih pravila, zakona i principa. Zato je Buda poznat kao sammā-sambuddho, onaj koji
je potpuno probuđen!
(nastaviće se...)