Skorašnje poruke

31

Pali kanon grupa / 97. Dhātuvibhanga sutta (MN 140) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Jul 14, 2025, 11:30:49 »

Kratak sadržaj sutte
Ovo je dubok i dirljiv izveštaj o Budinom susretu sa Pukkusātijem (bivšim kraljem), koji je otišao u
beskućnike, ali nikada nije sreo Budu. Blaženi je procenio da je asketa zreo za probuđenje, pa ga je lično
podučio bez Pukkusātijevog znanja da razgovara sa Budom. Pre svega, govor se tiče četiri temelja:
mudrosti, istine, obuzdavanja i mira. Takođe uključuje sjajan odeljak o osećajima (vedanā). Poslednji deo
je o mentalnim obmanama. Kada je Pukkusāti izašao da potraži ogrtač i prosjačku zdelu da bi dobio puno
zaređenje, jedno zalutalo govedo nasrnu na njega i ubi ga, a on se preporodi u Avihā čistom boravištu kao ne-povratnik.


Beleške
Na programu nam je MN 140 o razjašnjenju elemenata, vrlo lepa i duboka sutta. Počinje u vreme kada
Buda putuje Magadha oblašću. To je centralna država severoistočne Indije, danas odgovara državi Bihar.
Stiže do predgrađa Rāđagahe, do kolibe jednog grnčara. Njegovo ime je Bhaggava, tj. to je ime klana
grnčara, u budističkim tekstovima skoro svi grnčari se zovu tako. A zatim traži dozvolu da ostane jednu
noć u njegovoj radionici. Ovo je uobičajena praksa među lutajućim asketama koji se kreću putevima.
Kada se približi noć, potraže zaklon u nekoj šupi ili kolibi i ljubazno upitaju vlasnika da tu prenoće. U
drevnoj Indiji, pa i u skorašnja vremena svaka varoš ili selo imali su grnčarsku radionicu koja je proizvodila
svo potrebno posuđe za to naselje. Na takvom mestu počinje sutta.


Buda je pomalo začuđen jer ga je preduhitrio neki drugi lutajući asketa. U tekstu se kaže kulaputta,
doslovno: pripadnik klana, sin porodice. Njegovo ime je Pukkusāti. Taj mladi čovek je otišao u beskućnike
iz poverenja u Budu. Nije opisan kao bhikkhu, monah sa punim zaređenjem.


Buda ne zna da je ovaj mladi čovek otišao u beskućnike iz poverenja u njega, samo vidi mladića koji nosi
odoru askete, ogrtač boje šafrana kao i svaki pripadnik bilo koje škole. Ogrnut u oker ili smeđu odoru,
obrijane glave, bez brade, sa štapom za hodanje i torbom preko ramena. I tako Buda odlazi do ovog
mladića koji je opisan kao poštovani Pukkusāti. Bhikkhu je bilo uobičajeno označavanje korišćeno u Indiji
onoga doba za one koji žive od prošnje hrane. Označava onoga koji živi od bhikkhā, tj. isprošene hrane. To
je neko ko skuplja hranu obilazeći okolinu, dobijajući je od ljudi.


Mladić mu kaže: "Radionica je dovoljno prostrana, prijatelju. Neka poštovani ostane koliko želi.”


āvuso = prijateljsko neformalno obraćanje među monasima, "brate".
āyasmā = obraćanje starijem monahu, "poštovani".


Onda Buda odlazi u radionicu, pripremi sedište i seda u meditaciju. Provodi veći deo noći u meditaciji, a
tako čini i asketa Pukkusāti. Dok sedi Buda, duhovnim okom ispituje mentalne sposobnosti ovog askete. I
impresioniran je ponašanjem ovog mladića. Kada su izašli iz meditacije, Buda započinje razgovor. Pita ga
ko mu je učitelj i čije učenje sledi. Ovo su pitanja koja lutajući askete postavljaju kada žele da započnu
konverzaciju. Sada će Pukkusāti otkriti svoje poverenje i lojalnost. Odgovara starijem asketi:


„Postoji, prijatelju, asketa Gotama, sin naroda Sakya, koji napusti pleme Sakya. I onda se ovakav glas
raširi o poštovanom Gotami: ‘Zaista je Blaženi plemenit i potpuno probuđen, usavršen u znanju i
ponašanju, srećan, znalac svetova, nenadmašni vodič onima kojima je potreban putokaz, učitelj
božanskim i ljudskim bićima, budan, blažen.’ Dom napustih iz predanosti Blaženome. Blaženi je moj
učitelj. I ja sledim učenje tog Blaženog.”


(Koristi se standrdni izraz poštovanja prema Budi, tj. podsećanje na devet kvaliteta Budinih.)


Tada Buda pita još nešto o tome šta mladi asketa zna. "Gde je taj Blaženi, gde sada živi?" Ovo se dešava u
Rāđagahi (možemo pogledati mapu Indije toga doba) u kraljevstvu Magadha daleko na
istoku. I mladić kaže da Buda sada živi u Sāvatthīju, u državi Kosala, blizu Himalaja. Vrlo je
daleko od mesta dešavanja sutte, oko 450 km. A onda Buda postavlja novo pitanje, kaže: "Asketo, jesi li
ikada video Blaženog? Da li bi ga prepoznao da ga vidiš?" Mi, naravno, znamo odgovor na to pitanje.
Mladić odgovara odrično.


Ovo liči na uobičajeni razgovor dvojice lutajućih asketa. Komentari daju pozadinsku priču da objasne šta
leži iza ovog susreta. Iznećemo je ovde. Deo ove priče sadrži se u jednoj verziji sutte koja je preneta u
Kinu i prevedena na kineski. Verzija koja nije uključena u bilo koju od Āgama (zbirki) već je sačuvana u
kineskom kanonu kao nezavisan, vrlo rani prevod.


BB: Preuzeo sam ovu informaciju iz proučavanja mog prijatelja poštovanog Anālaya.


Po ovom kazivanju, Pukkusāti je bio kralj države Gandhara sa prestonicom u Takkasili/Takksili. Položaj te
države odgovara jednom delu Pakistana i istočnog Avganistana. Još uvek postoje ostaci Takkasile u Pakistanu
(Taxila ili Takshashila). Mora da je postao kralj u mladosti jer ga tekst opisuje kao kulaputta, sin porodice,
mlad čovek. A kako to da se ovaj kralj pojavljuje kao budistički asketa?


Postojala su tri puta od moćne države Magadha do države Gandhara. Takkasila je bio vrlo prosperitetan i
moćan grad i trgovci su stalno putovali ka Rāđagahi. Tako su stizali glasovi o državi Magadha i njenom
kralju Bimbisāri, pravednom i poštenom vladaru. Vrlo rano Bimbisāra je postao Budin posvećen sledbenik
i ušao je u tok. On je donirao i čuveni Bambusov gaj. Pukkusāti bejaše vrlo impresioniran izveštajima i
započe prijateljstvo na daljinu sa kraljem Magadhe. Nikada se nisu sreli, ali su po trgovcima stalno slali
pozdrave jedan drugome.


Jednom je kao zalog prijateljstva Pukkusāti poslao vredan poklon drugom kralju. Gandhara je bila
poznata po svojoj vuni i osam dragocenih ćilima urolanih i zapečaćenih dragim kamenjem krenuše put
Magadha kraljevstva. Kralj Bimbisāra bejaše zatečen ovim činom darežljivosti svog prijatelja kojeg nikada
nije sreo. Razmišljao je kako da uzvrati. Bilo kakva vrsta materijalnog davanja bila bi ograničene
vrednosti, ali u njegovom kraljevstvu su cvetali plodovi mnogo vredniji od svakog dragog kamena. To su
tri dragulja! I onda je na zlatnim listićima ispisao stihove koji obaveštavaju da na ovom svetu postoji
Buda, Dhamma i Sangha, iznoseći vrline svakog od ovih dragulja. Jedan od ovih listića sadržao je
instrukcije o vežbanju svesnosti disanja - ānāpānasati. Zapečatio ih je i po kuriru poslao da lično budu
isporučeni mladom kralju.


Pukkusāti dobija poklon, odlazi u unutrašnje odaje svoje palate gde ga otvara. Čita stihove i njegove
vrline pāramī iz prošlih života sazrevaju; kako čita o veličanju Bude, o osobinama Dhamme i plemenite
saṇghe, momentalno biva preplavljen pīti, velikom radošću i sukha, srećom. Zatim čita opis prakse
disanja i pomisli da i sam pokuša. Seda nogu prekrštenih, tela uspravnog i vrlo brzo njegove prethodne
prakse dolaze na mesto, 5 prepreka otpadaju i postiže sve 4 đhāne jednu za drugom. Nekoliko narednih
sedmica sedeo je u dubokom spokojstvu četvrte đhāne i samo mu je jedan verni sluga donosio hranu i
vodu.


Nakon dve nedelje počinje da razmišlja: šta sada da radim? U međuvremenu, ljudi su se okupili na dvoru
pitajući se šta se dešava sa njihovim kraljem. Ima političkih odluka koje treba doneti, stvari koje treba
rešiti, diplomate čekaju... Kralj pomisli: "Da li stvarno želim da radim sve ove stvari?"


Gledajući odlomke koje mu je Bimbisāra poslao o tome kako domaćin ili domaćinov sin iz poverenja u
Tathāgatu napušta veliki i mali krug srodnika, veliki i mali imetak, odseca kosu i bradu, oblači smeđu
odoru i odlazi u beskućnike. Poziva vernog slugu, šalje ga po odoru i brijač i pripreme brzo bivaju gotove.
Silazi iz svojih odaja, a ljudi, srećući se sa njim, ne prepoznaju ga. Tek naknadno, neko od prisutnih,
pomno se zagledavši u asketu u njemu prepoznaje kralja. Kao odgovor na pitanje zašto to čini on kaže:
"Moj prijatelj, kralj Bimbisāra obavestio me je da je Buda rođen u ovom svetu, rekao mi je o njegovom
učenju, Dhammi. I odlučio sam da se pridružim monaškom redu i živim svetačkim životom sve dok ne
postignem potpuno oslobođenje."


Jedan od savetnika je bio nepoverljiv: "Znate kako prevrtljivi mogu da budu drugi kraljevi, ne možete
verovati kralju Magadhe! To je neki lukavi plan da napustite vlast, a onda će on poslati svoju armiju
ovamo da nas porobi."


Ali Pukkusāti je imao puno poverenje u svog prijatelja Bimbisāru: "Izaberite dostojnu osobu koja će
upravljati državom. Imam svoju misiju, svoju sudbinu koju treba slediti." Ne uzimajući nijednog slugu sa
sobom odlazi pešice sledeći karavan koji mu pokazuje put. Prelazi celu deonicu od Takkasile do
Rāđagahe, gde misli da Buda živi. U Rāđagahi pita da ga upute Budi, ali dobija odgovor da se on trenutno
nalazi u Sāvatthīju (oko 450 km dalje), mestu pored koga je Pukkusāti prošao na svom putu.


Za to vreme Buda je koristio svoje duhovno oko - sposobnost superznanja; svakodnevno ulazi u
meditativno zadubljenje velikog saosećanja - mahā karuṇā samāpatti. Kada iz njega izađe, istražuje svet
da vidi ko je spreman za posebna postignuća i ko će imati najviše koristi ako mu pomogne. Toga dana
video je Pukkusātija u svom vidnom polju i znao da mu treba pomoći.


Uobičajeno, kada Buda putuje, on to čini u društvu velikog broja monaha ili sa nekoliko izabranih učenika.
U ovom slučaju, ne govoreći nikome ništa uzima svoju činiju i odlazi iz Đetinog gaja.


Kada Buda želi da impresionira brahmana koji poznaje 32 oznake velikog čoveka (mahā purisa lakkhaṇa)
tada će dopustiti ovim oznakam da sjaje, da budu vidljive. Tako će mu brahman poverovati. U ovom
slučaju, Buda smatra da najbolja strategija za pristup Pukkusātiju nije da se samo pojavi i kaže: "Ja sam
Buda!" Verovatno bi u tom slučaju Pukkusāti bio preplavljen utiskom i ne bi bio u stanju da postigne
smirenost, koncentraciju potrebnu da bi mudrost sazrela. Iz tog razloga Buda snagom volje potiskuje te
upadljive oznake i pojavljuje se kao običan monah. Tu ih zatičemo kako se sreću u grnčarskoj radionici. I
kada Buda postavlja pitanja mladiću kao da ne zna otkud on tu, po komentarima to je samo način da se
započne razgovor, uobičajen za dvojicu lutajućih asketa.


BB: Kada sam čitao tekst ponovo, paragraf 6, početak: Onda se Blaženom javi misao: „Iz posvećenosti
meni ovaj je mladić iz dobre porodice napustio dom i otišao u beskućnike. Kako bi bilo da ga podučim
Dhammi?” izgledalo mi je kao da je za Budu ovo nova informacija, a ne nešto što je znao unapred, ali
stavljanje ovih reči na početku može biti delo kompilatora, ne možemo to znati zasigurno.


Možda bismo mogli pogledati suttu iz oba ugla. Jedan je svakodnevni ugao: jednostavan susret između
sina iz dobre porodice i Bude koji unapred ne zna ko je Pukkusāti i otkud on u grnčarskoj radionici. A
postoji i drugi način koji zastupaju komentari - da Buda unapred zna poreklo ovog askete. U oba slučaja
Blaženi želi da ga poduči Dhammi.


„Poučiću te Dhammi, monaše. Slušaj i dobro zapamti šta ću ti reći.” – „Da, prijatelju”, odgovori poštovani
Pukkusāti.


Mladić, koji još uvek ne zna sa kime govori kaže: "Da, prijatelju!" (āvuso=brate) obraća mu se kao sebi
ravnom.


Ako se setimo prvog Budinog govora, kada se sreće sa petoricom asketa, oni mu se obraćaju sa āvuso
Gotama. Buda odbija da ih poduči sve dok mu se tako obraćaju, znajući da ga ne prepoznaju kao
probuđenog i nisu otvoreni da prime uzvišenu poduku. Pod tim uslovima, podučiće ih jedino ako mu se
obrate sa bhante, Bhagavā, Tathāgata prepoznajući ga kao nekoga ko je probuđen. [Kada se prvi put
upotrebila reč bhante se vezivala jedino za Budu.] Kada su promenili način obraćanja sa āvuso na bhante,
znači da su ga priznali kao svog učitelja i tek onda dobijaju poduku.


Ali, u ovom slučaju Buda će podučiti Pukkusātija jer su okolnosti drugačije. Zahtevaju različitu upāya,
prigodna sredstva. Buda prepoznaje prednost situacije gde sagovornik misli o njemu kao o drugom
monahu koji zna nešto više o Dhammi i koristi prikladni način da prenese poruku.
Buda počinje podučavanje onim što zovemo uddesa, sižeom, kondenzovanim učenjem. Kaže:


„Monaše,
ova osoba se sastoji od šest elemenata, šest osnova čulnog kontakta, osamnaest vrsta mentalnog
istraživanja i ima četiri temelja. Plime zamišljanja ne preplavljuju onoga ko stoji na tim [temeljima], a kad
ga plime zamišljanja više ne preplavljuju, taj se naziva utihnuli mudrac. Ne treba zanemarivati mudrost,
već stražariti nad istinom, negovati obuzdavanje i vežbati sebe mira radi. To je sažetak razjašnjenja šest
elemenata."


"plime zamišljanja ne preplavljuju"to je  vrlo lepa metafora, reč je maññassavā
muni santo = utihnuli mudrac


Ovo je kratak sadržaj učenja, iznošenje 6 elemenata, mātikā = o čemu je govor. Komentari daju vrlo
zanimljivo zapažanje o prvoj rečenici sažetka. Kada Buda podučava Pukkusātija ne počinje onako kako
često počinje sa preliminarnom praksom, pripremnim vežbanjem. Ovde ga od samog početka podučava
vežbanju uvida, načinu da se probije aććanta suññata = krajnja praznina što je temelj, osnovni uslov za
postignuće stepena arahanta. Preskače preliminarne prakse, tj. pripreme: učenje o pročišćavanju,
moralne vrline, stražarenje na vratima čula, umerenost u jelu, svesnost i jasno razumevanje, marljivost i
energičnost. Ali Buda zna Pukkusātijeve sposobnosti (ovo se oslanja na komentare), a vidi ga kako sedi tu
miran kao statua tokom noći. Zna da je mladić u stanju da sedi satima u 4. đhāni. U ovom slučaju Budin
pristup je direktan - to su instrukcije o razvoju paññā, mudrosti neophodne da se dostigne konačan cilj.


Sada stižemo do elaboracije. Šta su šest elemenata? 4 materijalna elementa (zemlja, voda, vatra i
vazduh) + elemenat prostora + elemenat svesti. Oni će biti detaljno razmatrani kada Buda opisuje
vežbanje mudrosti. Odavde je i naslov sutte.


Zatim, osoba se sastoji od šest područja kontakta: 6 phassāyatanā. A šta su ona? Područje kontakta
okom, uhom... Možda je bolje "oko kao područje kontakta" itd.


Osoba se sastoji i od 18 vrsta mentalnog istraživanja. Ovo je nešto novo što nismo imali ranije.
manopavićāra tj. mano+upavićāra ("o" i "u" srastaju pa "u" otpada)


Kako nam komentari objašnjavaju, ovo je u osnovi mentalni faktor vićāra. To je mentalni faktor
odgovoran za ispitivanje i mentalno istraživanje. Radi zajedno sa vitakka=mišljenje. Tako, ovo je
ispitivanje+mišljenje. Ovaj posebni mentalni proces radi na 18 načina. Funkcioniše u odnosu na 6
područja čula: vidljivi oblici, zvuci dostupni uhu... I bilo koji objekat dostupan bilo kojoj sposobnosti čula
može da generiše bilo koji od tri tipa emocije/osećanja: radost somanassa; tuga,
neprijatnost/nezadovoljstvo domanassa; a tu je i spokojstvo.


Prošli smo kroz pet fizičkih čulnih sposobnosti i sposobnosti uma u vezi sa bilo kojom idejom, mentalnom
slikom, konceptom, fantazijom, procenom, spekulacijom... Sve to može biti u vezi sa načinom kako ih
istražujemo, povezano bilo sa radošću, neprijatnošću ili spokojstvom (to može biti bilo superiorno
spokojstvo na osnovu nevezivanja ili tupa apatija, ravnodušnost).


A zatim u paragrafu 11 nalazimo nešto još zanimljivije: osoba se sastoji iz 4 temelja (ādhiṭṭhāna). Postoji
problem oko prevo]enja. Ova reč se stalno javlja u kasnijoj literaturi u smislu rešenosti, odlučnosti, npr. u
meditaciji donesete odluku da ćete sedeti bez pomeranja (čuvena ili ozloglašena ādhiṭṭhāna sedenja).
Ñm je originalno preveo sa 4 rešenosti, a korišćeni su i drugi prevodi, ne baš tako uspešni.


BB: Kod mene je prevod zasnovan na komentarima koji ādhiṭṭhāna objašnjavaju rečju patiṭṭhā (temelji,
osnove). A reč dolazi iz sanskrita i možemo naći vezu sa reči "stajati" (koren je sthā-), a ādhi uobičajeno
ima značenje preko, iznad, nad. To nad čime neko stoji, to na čemu stoji. 4 postolja, 4 temelja. Ova 4
kvaliteta se kultivišu u početnim stadijumima prakse, a zatim svi kvaliteti sazrevaju dok ne dostignu
kulminaciju ostvarenjem krajnjeg cilja. A potom, sa ispunjenjem konačnog cilja postaju posed nekoga ko
je taj cilj postigao. Koje su ta 4 temelja? Temelj mudrosti, istine, obuzdanosti i mira.


(nastaviće se...)

32

Pali kanon grupa / Odg: 96. Aṭṭhakanāgara sutta (MN52)

« Poslednja poruka vasilije poslato Jul 05, 2025, 16:43:41 »

Kratak sadržaj sutte
Poštovani Ānanda podučava domaćina o jedanaest "vrata ka Besmrtnom" pomoću kojih bhikkhu može dosegnuti najvišu sigurnost od ropstva.


Beleške
(Postoje dva tabelarna dodatka uz beleške o ovoj sutti.)


Danas nam je na programu MN52 - Čovek iz Aṭṭhake (nāgara je grad ili varoš). Njegovo ime bilo je Dasama što znači deseti, verovatno deseto dete u familiji.
Na samom početku, što je vrlo zanimljivo, u uvodu postoji podtekst. Počinje sa:


Ovako sam čuo. Jednom je poštovani Ānanda živeo u Beluvagāmaki, kraj Vesālija.

Ima li čega neobičnog u ovom početku? Ne pominje se Buda! A zašto je to tako? Ovim je sugerisano da se događaj odvija nakon Budine parinibbāne. Uopšteno govoreći, čak i ako govore drže drugi monasi i Buda se ne pojavljuje, sve dok je Buda živ, sutta počinje sa: "Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio..." I onda se jedan od njegovih učenika obrati monasima i održi govor. Dakle, sve dok je Buda bio živ pominje se njegovo mesto boravka. Ova sutta počinje tako što se pominje Ānanda, u nekim drugim će to biti neko drugi od monaha. Nikada nećete naći suttu što počinje sa: "poštovani Sāriputta je boravio tu i tu", jer je on preminuo oko godinu dana pre Bude. Slično važi i za Maha Moggallānu.


Na početku Ānanda živi u selu Beluvagāmaki, a to je blizu čuvenog grada Vesālija, prestonice Liććhavi republike. Liććhavi se takođe zove i narod koji je živeo tu. Bili su kṣatriya klan - ratnici, a Vesāli je bio vrlo prosperitetan grad, poznat po visoko razvijenim umetnostima i zanatima.


Ovom prilikom domaćin po imenu Dasama koji dolazi iz mesta Aṭṭhakanāgare, o kojem ne znamo ništa detaljnije, odlazi u Pāṭaliputtu nekakvim poslom. Pāṭaliputta još uvek postoji u Indiji i danas se zove Patna. U kasnijem periodu će postati centar kraljevstva kralja Ašoke. Kada domaćin završi posao, odlazi u manastir u Kukkuṭinom parku (park kokošaka/pilića) i sreće jednog monaha. Nakon kraćeg razgovora pita ga gde poštovani Ānanda sada prebiva. Domaćin je možda Ānandu sreo ranije ili ga zna po čuvenju kao ličnog Budinog sekretara. Monah odgovara da Ānanda sada živi u Beluvagāmaki, blizu Vesālija.


Domaćin odlazi tamo. Vrlo često kada domaćini posećuju znamenite monahe postavljaju im pitanja koja se tiču svetovnih stvari - kako živeti vrli i koristan život u svetu, šta možemo učiniti da zadobijemo zasluge, dobru karmu, kako se odnositi prema supruzi i deci, kakvi postupci vode ka srećnom preporađanju... Ali ovaj domaćin pita vrlo duboko pitanje koje vodi direktno u srce Dhamme:


„Poštovani Ānanda, postoji li jedna stvar da ju je objavio Blaženi, znalac i vidilac, plemeniti i potpuno probuđeni, i pomoću koje bi monah, ako boravi marljiv, predan i odlučan, svoj neoslobođen um učinio oslobođenim, neuklonjene otrove uklonio, a on dosegao najvišu sigurnost od ropstva koju nije dosegao ranije?”


ekadhammo = jedna stvar
anuttaraṃ yogakkhemaṃ = vrhunsku sigurnost od ropstva


Da li postoji jedna praksa koja vodi direktno do najvišeg postignuća, najvišeg ploda? Nešto što će voditi do potpunog oslobođenja uma, uništenja svih nečistoća i do krajnjeg cilja duhovnog života?


Sve ovo je podvučeno kada se kaže "neoslobođen um učinio oslobođenim, neuklonjene otrove uklonio, a on dosegao najvišu sigurnost od ropstva koju nije dosegao ranije". Izgleda da pita da li postoji bilo koji način da se neko uputi direktno u jednom potezu od stanja svetovnosti do stupnja arahanta. Kako je objašnjeno ranije, u progresivnom razvoju, po Budinom učenju, prolazi se kroz postupne nivoe: ulazak u tok, jednom-povratnik, ne-povratnik, arahant.


Vrlo je uobičajeno da rane sutte daju instrukcije za učenike koji idu od svetovnih nivoa do ulaska u tok. A zatim od ulaska u tok do stepena arahanta. Ali prelazak iz svetovnog nivoa do arahanta u jednom potezu je vrlo retko. Čini se da je to poenta kako shvatiti ovo pitanje.


BB: Naravno, može se ići kroz niz svih nivoa jedan za drugim, ali onako kako ja razumem da ono što domaćin ima na umu jeste direktan put do četvrtog nivoa, bez prolaska kroz međustanja.
Tada Ānanda kaže da postoji i objašnjava to preko đhāna. Počinje standardnom formulom za prvu đhānu:


„Tako, kućedomaćine, sasvim obuzdanih čula, bez mentalnih nečistoća, monah ulazi i ostaje na prvom stupnju zadubljenja, koji je praćen usmerenom mišlju i istraživanjem, uz ushićenje i zadovoljstvo rođeno iz osame. Onda ga razmatra i ovako razume: ‘Ovaj prvi stupanj zadubljenja uslovljen je i stvoren voljom. Ali sve što je uslovljeno i stvoreno voljom, jeste prolazno, podložno nestanku.’ Postojan u tome, dostiže on uklanjanje otrova."


vitakka + vićāra - usmerena misao i primenjena misao. Takođe: misao i istraživanje. Vitakka ovde nije mišljenje kako ga uobičajeno razumemo, već primena uma. A vićāra jeste ispitivanje - posmatranje objekta.
Ushićenje i zadovoljstvo javljaju se usled napuštanja pet prepreka. To obezbeđuje osnovu za samādhi, koncentraciju. A sada, da bi razvio uvid monah počinje da ispituje, istražuje ovu đhānu. I istražuje je vrlo oštro sa tačke gledišta njene uslovljenosti.


Ovo se čini ekstremno konciznim, kao vrlo zgusnut način da se opiše razvoj uvida. Pre nego istraživanje pet sastojaka kao različitih sastavnih delova đhāne, on jednostavno uzima đhānu u celini i razume je, vidi - da je đhāna nešto uslovljeno i proizvedeno voljom.


[Ovde su dve pali reči vrlo bitne. Prevod možda nije sasvim adekvatan. Saṅkhataṁ ovu reč bez prefiksa možemo prevesti sa "uslovljen"; kada se stavi prefiks: Abhi-saṅkhataṁ i pridruži abhisañćetayitaṁ - ima više značenje nečega što je proizvedeno mentalno. Pa kažemo da je prva đhāna uslovljena umom i voljno proizvedena. Možda je prva mentalno kreirana i voljno proizvedena. Jer svi pojavni fenomeni jesu uslovljeni. Ali prva jeste uslovljena na drugačiji način, a to je označeno ovim abhisaṅkhataṁ.]


Ovakvo iskustvo jeste krajnje blaženo i vrlo ushićujuće, a ako se to ne razume korektno, tada će se razviti sviđanje, prijanjanje, vezanost. Kada neko to pogrešno tumači, može smatrati to nekom vrstom stalnog sopstva, otkrivanjem trajnog sopstva - kao npr. u brahmanskoj tradiciji gde se takođe postižu stanja nalik đhānama, ali tamošnji askete uzimaju ova iskustva kao da su otkrovenja vrhovnog sopstva - ātmana. No, Buda istražuje ove đhāne i nalazi da su to samo mentalno stvoreni fenomeni. Stvari koje nastaju kroz delovanje uma, proizvedene voljnim naporom. A zatim treba razumeti da šta god da je mentalno konstruisano, proizvedeno i voljom stvoreno - jeste nestalno i podložno nestanku (aniccaṃ nirodhadhammaṁ).


Ānanda kaže da ako je ovaj monah postojan u tome, ako se može čvrsto držati za taj uvid u nestalnu, uslovljenu i voljom stvorenu prirodu đhāna moguće je da će postići uništenje svih otrova, uništenje ovih fundamentalnih nečistoća baš tada.


 Međutim, takođe je moguće da dok je uključen u ovu kontemplaciju iskusi suptilno sviđanje, suptilno vezivanje za to iskustvo razumevanja, proboja. I to  prijanjanje stvara neku vrstu uznemirenosti koja zamagljuje jasnoću uvida i sprečava uvid da potpuno ispuni svoju prodornu funkciju. U tom slučaju monah ne postiže potpuno uništenje svih otrova, ali još uvek, zbog uvida koji je vrlo dubok, raskida pet nižih okova i postaje nepovratnik, anāgāmī. On se više neće preporoditi bilo gde u čulnim svetovima. Spontano će se preporoditi u čistim boravištima i postići konačno oslobođenje tamo bez vraćanja u naš svet.


Šta su pet nižih okova?


1.gledište o sopstvu (u vezi sa pet sastojaka)
2.sumnja
3. slepo verovanje u pravila i rituale
4.čulna želja
5.zlovolja.


Ako se uništi ovih pet okova, ali ne i pet viših postaje se nepovratnik. Tada Ānanda kaže:


To je objavio Blaženi, znalac i vidilac, plemeniti i potpuno probuđeni, pomoću čega monah, ako boravi marljiv, predan i odlučan, svoj neoslobođen um čini oslobođenim, neuklonjene otrove uklanja, a on doseže najvišu sigurnost od ropstva koju nije dosegao ranije.


Ono što je zanimljivo, ovo kao Budine reči ne nalazimo nigde drugde u suttama (postoji mesto u AN gde ovu istu tvrdnju ponovo iznosi Ānanda). Instrukcije se savršeno slažu sa onim što je govorio Buda, a ovo izgleda da je originalna Ānandina interpretacija.


 Zatim se u paragrafima 5, 6 i 7 ponavlja isto ovo za ostale tri đhāne. Ali iako se u pitanju pominje jedna stvar, već smo dobili 4. To znači da se može koristiti bilo koja od ovih đhāna kao osnova za samādhi, a na toj osnovi se razvija uvid u uslovljenu prirodu đhāna. A od voljno uslovljene prirode stiče se uvid u netrajnost i prestanak. A  zašto se različite đhāne koriste? BB: Pretpostavljam jer je različitim meditantima potrebnan različit stepen koncentracije, jačina koncentracije da uvid postane efikasan. Neki to mogu postici kroz prvo, drugi idu do viših zadubljenja.


Ānanda u paragrafu 8 uvodi novi pristup, četiri meditativne prakse, u komentarima ih zovu četiri brahmavihārā, uzvišena boravišta. Takođe se zovu četiri nemerljiva stanja jer se razvijaju nemerljivo ka svim živim bićima. Već smo ih ranije pominjali, a sada imamo i tabelarni prikaz (dodatak 1). Ako samo navodimo imena: saosećanje, saradost itd. nekad je teško razumeti šta se u stvari podrazumeva pod svakim pojmom, a šta su razlike među njima, a u tabelarnom pristupu možemo uočiti sve ovo.


Prva se zove mettā, prijateljska ljubav, zasnovana na reči mitta = prijatelj. Mettā je formalno definisana kao želja, duboka i iskrena želja za dobrobiti i srećom svih bića, sebe i drugih. Svako od ovih uzvišenih boravišta ima svog bliskog neprijatelja - kvalitet koji izgleda slično, ali je obojen nekom nečistoćom, što ga čini istinski drugačijim. I ima dalekog neprijatelja, nešto suprotno, protivnika ovog uzvišenog kvaliteta. Tako je bliski neprijatelj mette - lična vezanost, svetovna naklonost, neka vrsta ljubavi koja uključuje vezivanje, posesivnost. I ima dalekog neprijatelja - zlovolju, mržnju, averziju.


I mettā je istinski temelj za sledeća dva uzvišena boravišta: saosećanje i saradost / radost zbog sreće drugih. Jer, da bismo osetili ova dva kvaliteta, moramo iskreno želeti dobrobit drugima. I zatim, kada želimo drugima dobrobit, a oni su pogođeni patnjom, tada saosećamo sa njima i njihovom patnjom. I ta empatija - to je saosećanje, karuṇā. U komentarima se kaže da je saosećanje kvalitet koji čini da srce dobre osobe podrhtava patnjom drugih. I ono promoviše aspekt uklanjanja patnje, jer patnja jeste ono što nas motiviše da učinimo nešto da olakšamo patnju drugih. Bliski neprijatelj saosećanja jeste svetovna tuga - kada imamo prijanjanje, vezanost za drugu osobu, svetovnu naklonost, a ta druga osoba umre, tada osećamo žaljenje. Ali ta tuga nije u stvari tuga za za drugom osobom, već obično žaljenje za samim sobom, jer smo lišeni društva te osobe. Naravno, ako neko oseti tugu prema samom sebi, ne treba sebe da krivi, to je prirodno, samo to nije ovaj kvalitet koji sad pominjemo. Daleki neprijatelj saosećanja jeste surovost. To je stanje uma kojim neko priželjkuje da se nanese patnja drugome. Osećaj zadovoljstva u nanošenju patnje drugome.


Treće uzvišeno boravište prevedeno je kao saradost (altruistička radost) - muditā. Ova reč u originalu uzeta sama za sebe znači radost. Ali u ovom kontekstu treba da razumemo da je to mentalno stanje koje uključuje odnos sa drugim bićima. I kako se objašnjava u tekstu - radost poreklom od sreće i uspeha drugih. I kako drugi doživljavaju uspeh, imaju sreću ili recimo dobre kvalitete, umesto osećaja zavisti i gorčine, mi učestvujemo u njihovoj radosti, osećamo se srećnim zbog njihovog uspeha. To je značenje muditā. Blizak neprijatelj je svetovna radost. Kada se ljudi okupe, uživaju u zajedničkom društvu i svi dele naklonost i uzajamnu ljubav. To nije značenje muditā. Daleki neprijatelj je averzija, osećaj nezadovoljstva kada drugi imaju uspeha i sreće.


Četvrto uzvišeno boravište jeste spokojstvo, upekkhā. Objašnjeno je kao nepristrasnost prema svim živim bićima. Znači da nemamo preferencije, favorizovanje, ne pravimo razliku, diskriminaciju, već posmatramo sva bića sa ekvivalentnim umom. Nemamo bilo kakvu povećanu ili smanjenu naklonost prema bilo kome. Ponekad ljudi koji su izvan budizma tumače da budizam uzima ovo kao najviši cilj, a sam pojam kao ravnodušnost, indiferentnost, hladnu neutralnost i apatiju. To je pogrešna interpretacija. U stvari, bliski neprijatelj upekkhe  jeste tupa indiferentnost, apatija, ravnodušnost u svetovnom smislu, jednostavno nije nas briga. Apatija i ravnodušnost rođeni iz neznanja. A daleki neprijatelj - prijanjanje i odbijanje , pristrasni smo - nešto nam se sviđa, odbija nas nešto drugo.
Sada se vraćamo nazad na suttu. U paragrafu 8 Ananda upotrebljava standardnu formulu koja dolazi od Bude:


Dalje, monah živi obasjavajući jednu stranu sveta umom prožetim prijateljskom ljubavlju, isto tako i drugu, isto tako i treću, isto tako i četvrtu; takođe iznad, ispod, unaokolo, svuda i svakoga, kao i sebe; živi on obasjavajući čitav svet umom prožetim prijateljskom ljubavlju, obilnom, uzvišenom, nemerljivom, bez ikakvog neprijateljstva i zlovolje u sebi.


Ovo nije postupna instrukcija za razvoj mette, već se objašnjava monahu koji je već prošao kroz elementarne korak-po-korak instrukcije i sada zrači prijateljsku ljubav u raznim pravcima: sve četiri strane sveta, iznad, ispod u krug - svuda.


I sada, prijateljska ljubav, razvijena kao meditacija na ovaj način može voditi do samādhija u meri koja odgovara đhānama. U ranim suttama ne nalazimo brahmavihāre objašnjena kao stanja đhāna. Ali u komentarima se kaže da neko razvija brahmavihāre do nivoa prve tri đhāne, a četvrta brahmavihāra, spokojstvo razvija se do nivoa četvrtog zadubljenja.


Isto tako, ova prijateljska ljubav kada postane nemerljiva, beskonačna, jeste stanje koje je u stvari slično đhāna stupnju koncentracije - duboko meditativno zadubljenje. I neko boravi u njoj dugo vremena dok nije potpuno uronjen u nju. Upozna je, usavrši, ovlada njome, tada izranja iz nje i istražuje je na isti način:


Onda sve to razmatra i ovako razume: ‘Ovo oslobođenje uma kroz prijateljsku ljubav uslovljeno je i stvoreno voljom. Ali sve što je uslovljeno i stvoreno voljom, jeste prolazno, podložno nestanku.’ Postojan u tome, dostiže on uklanjanje otrova. Ali ako ne dostigne uklanjanje otrova… tad se nikada više ne vrati u ovaj svet.


I opet ako je stabilan, čvrst u tome, u stanju da stekne uvid i zadrži ga čistim i nepokolebljivim, tada direktno postiže uklanjanje otrova. Ali ako postoji suptilno vezivanje za ovo iskustvo, suptilni užitak u ovom iskustvu, tada se stvara ometanje, uznemirenost koja zamagljuje, slabi uvid i umesto dostizanja konačnog cilja, monah postaje nepovratnik.
Isti metod primenjen je i za razvoj ostale tri brahmavihāre.


Do sada smo prošli kroz osam metoda. U paragrafu 12 Ananda uvodi novu metodologiju. Pominje prvo od nematerijalnih zadubljenja i objasniće nam pristup u vezi sa tri od četiri takva zadubljenja. U tabeli 2 možete naći opis sva četiri. Do sada ih nismo obrađivali sistematično.


Prvo je područje beskonačnog prostora. Kako se ovo postiže? Prvo se mora ovladati četvrtom đhānom koristeći kao objekat kasiṇu. Kasiṇa je disk, tj. počinje kao disk, a zatim postaje mentalno vizualizovani krug. Može biti disk koji označava jedan od četiri elementa (zemlja, voda, vatra i vazduh) ili četiri primarne boje (plava, žuta, crvena i bela), Nakon što se postigne četvrta đhāna zasnovana na npr. plavoj kasini tada se proširi kasiṇa, taj obojeni krug, tj. vizuelno i mentalno upijajući krug. On se širi i širi sve dok se ne postigne proširenje bez granica tako da zaprema celo vizuelno polje. Ono je sada potpuno prekriveno iskustvom "plavosti". Sada je meditant zadubljen u četvrtu đhānu na nemerljivoj plavoj kasini. Zatim, da bi se nastavilo od četvrte đhāne zasnovane na ovoj nemerljivoj plavoj kasini do područja beskonačnog prostora, prvo se razmatra ova četvrta đhāna. Ona je vrlo mirna, ali još uvek je na neki način manjkava, jer ima materijalni objekat. Smatra se da bi meditativno zadubljenje bez bilo kakvog materijalnog objekta bilo mnogo mirnije. I tada donosi odluku da dosegne područje beskonačnog prostora. A to što treba da uradi je da mentalno ukloni boju koja zauzima taj prostor. A kada to učini, sve što je ostalo jeste prostor bez granica, onaj prostor koji je kasina zauzimala. I tako područje beskonačnog prostora jeste meditativno zadubljenje koje uzima kao svoj objekat ovaj prostor koji se opaža kao beskonačan. U formuli koja se javlja u sutti:


Dalje, potpunim nadilaženjem opažaja oblika, nestankom opažaja čulnog podražaja, neobraćanjem pažnje na opažaj raznolikosti, svestan da ‘prostor jeste beskrajan’, monah ulazi i boravi u području beskrajnog prostora.


Zatim sledi područje beskonačne svesti. Nakon što neko sasvim ovlada beskonačnim prostorom da bi prešao dalje - uzima kao svoj objekat svest koja prožima prostor kao beskonačan; um koji je svestan prostora kao beskonačnog. Kada je neko u području beskonačnog prostora, tu je um koji je toga svestan i sada meditant okreće um da bude svestan tog stanja uma koje je svesno beskonačnog prostora. I to stanje uma se iskusi kao beskonačno. Meditant tada nadilazi područje beskonačnog prostora i ulazi u područje beskonačne svesti. Zvuči vrlo apstraktno!


Treće nematerijalno zadubljenje je područje ničega. E, ovo je jako apstraktno - (ākiñcaññāyatana) i kako je objašnjeno u suttama ovo je pažnja/svesnost: "ovde nema ničega". U komentarima Visuddhimagga objašnjava da je ovde objekat odsustvo ili nepostojanje svesti koje pripada području beskonačnog prostora. Neko sada postaje svestan da se ovog puta, u ovom trenutku svest područja beskonačnog prostora više ne pojavljuje. I kada se fokusira na to nepostojanje / nepojavljivanje svesti o području beskonačnog prostora, na temelju tog fokusiranja sada ulazi u područje ničega.


Četvrto zadubljenje jeste područje ni-opažanja-ni-neopažanja. Ovo se ne pominje u govoru samom jer je ovo stanje tako suptilno da se uvid ne može zasnovati na njemu. Uključićemo ga ovde samo da bismo kompletirali sva četiri nematerijalna zadubljenja. Ne iznosi se direktno kako se ovo postiže, jedino što se kaže je da se prevazilazi područje ničega i ulazi u područja ni-opažanja-ni-neopažanja. Visuddhimagga, klasični meditacijski priručnik kaže da je objekat ovog područja jeste područje ničega, tj. treće nematerijalno zadubljenje koje se percipira kao mirno. Isto tako, kada se uzme svest područja ničega kao objekat i percipira kao vrlo tiho i mirno, na ovaj način se ulazi u četvrto nematerijalno zadubljenje koje je tako suptilno, prefinjeno da se čak ne može reći da li mentalni činioci postoje ili ne.


Sva ova četiri stanja zadubljenja nisu stanja uvida / mudrosti, već su stanja samādhija. Ali prva tri mogu da se koriste kao temelj za razvoj mudrosti. Četvrti je previše suptilan da bi se koristio kao osnova za mudrost. Ānanda počevši od paragrafa 12 objašnjava (na isti način i za naredna dva):


Onda sve to razmatra i ovako razume: ‘Ovo dostizanje područja beskrajnog prostora uslovljeno je i stvoreno voljom. Ali sve što je uslovljeno i stvoreno voljom, jeste prolazno, podložno nestanku.’ Postojan u tome, dostiže on uklanjanje otrova. Ali ako ne dostigne uklanjanje otrova… tad se nikada više ne vrati u ovaj svet.


Paragraf 15 zaključuje suttu. Domaćin je jako zadovoljan izloženim i koristi divno poređenje kada izražava zahvalnost:


Baš kao kad bi čovek koji traži ulaz ka skrivenom blagu odjednom naišao na jedanaest ulaza ka skrivenom blagu, isto tako sam i ja, tražeći jedna vrata ka Besmrtnom, iznenada naišao na jedanaest vrata ka Besmrtnom. Baš kao kada bi čovek imao kuću sa jedanaest vrata, pa kad je zahvati plamen, on bi mogao da pobegne na sigurno kroz jedna od tih jedanaest vrata, isto tako i ja mogu kroz jedna od tih jedanaest vrata da pobegnem u Besmrtno.


Vidimo ovde da, iako je domaćin pitao pitanje kako monah može vežbati, on sam je vrlo ozbiljan praktikant i želi da koristi taj metod kako bi nastavio praksu. Tada Dasama želi da pokloni nešto poštovanom Anandi i sakuplja sve monahe Pāṭaliputte i Vesālija, što mora da je bila vrlo velika saṇgha, poslužuje razne vrste dobre hrane, poklanja dvostruku odoru svakom monahu i trostruki ogrtač Ānandi, a zatim daje novčana sredstva da se podigne boravište za njih.

Praksa
Čak i u stanjima zadubljenja, moramo da pazimo na bilo kakvo vezivanje koje može nastati u vezi sa tim stanjima. Razmišljajte o tome da sva stanja uma nastaju na temelju uslova i podložna su promenama. Budite svesni nastanka bilo kakvog vezivanja za stanja uma. U različita doba dana, obratite pažnju na stanje svog uma i uočite da je to samo stanje uma, privremeno i bezlično.

33

Pali kanon grupa / Odg: 96. Aṭṭhakanāgara sutta (MN52)

« Poslednja poruka vasilije poslato Jul 05, 2025, 16:36:23 »

Dodatak 1:

https://drive.google.com/file/d/1uyyOcbsLFGHzhPokYP04OcHebHbiBgYP/view?usp=sharing


Dodatak 2:


https://drive.google.com/file/d/1znx_KF-ERXsMDYWj3eZrY_g5NZT_lX2S/view?usp=sharing

34

Pali kanon grupa / 96. Aṭṭhakanāgara sutta (MN52)

« Poslednja poruka vasilije poslato Jul 05, 2025, 16:29:00 »

Tekst sutte:


https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/maddhima-nikaya/mn-52-atthakanagara-sutta/

35

Pali kanon grupa / 95. Mahā-mālunkya sutta (MN64) - beleške 2 (završetak)

« Poslednja poruka vasilije poslato Jun 24, 2025, 12:35:32 »

BB: Pre nego što nastavimo, ispravio bih se u vezi sa nečim što sam rekao prošlog puta kada sam objašnjavao paragraf 3 gde Buda odgovara Mālunkyaputti i kaže da ga askete drugih sekti mogu pobiti poređenjem sa odojčetom. Kada sam podučavao, rekao sam da bi drugi askete mogli potegnuti argument o prikrivenim sklonostima koje leže u detetu. I onda sam rekao da ne deluje verovatno da bi askete drugih sekti mogli pomenuti prikrivene sklonosti jer mi se čini da je to otkriće koje se pripisuje Budi. Ali nakon časa, kolega mi je ukazao na to da nije da drugi askete pobijaju stav Mālunkyaputte, već je ovo Budin način kako bi pobio pomenuti stav. Mālunkyaputtino razumevanje je da (bar kako kažu komentari) okovi postoje samo kada se pojavljuju kod nekoga, tj. samo kada se ta osoba drži recimo gledišta o identitetu. Ili samo dok osoba sumnja, tada je okovana sumnjičavošću. A askete drugih sekti bi mogli ukazati na to da beba nema čak ni pojam o sopstvu pa ne može imati ni gledište o sopstvu itd. To bi bio argument koji bi askete izneli, ali ono što bi Buda rekao je da čak i da je ovo slučaj, još uvek prikrivene sklonosti ka ovim raznim nečistoćama leže u novorođenčetu. Tako da je to Budin stav, a ne drugih asketa. Zato, molim vas, ispravite to.


Stigli smo do paragrafa 7. Ovde Buda najavljuje da postoji put napuštanja pet nižih okova:


Postoji put, Ānanda, način da se tih pet nižih okova napusti. Da bilo ko, mimo tog puta, mimo tog načina, sagleda, uvidi ili napusti tih pet nižih okova – to je nemoguće. Baš kao kod velikog drveta koje usred stabla ima srčiku, nije moguće da bilo ko iseče tu srčiku, a da ne zaseče kroz koru i godove, isto tako postoji put… to je nemoguće.


Na isti način:


Postoji put, Ānanda, način da se tih pet nižih okova napusti. Da bilo ko, tim putem, tim načinom, sagleda, uvidi ili napusti tih pet nižih okova – to je moguće. Baš kao kod velikog drveta koje usred stabla ima srčiku, moguće je da bilo ko iseče tu srčiku, tako što će zaseći kroz koru i godove, isto tako postoji put… to je moguće.


BB: A zatim uvodi novo poređenje, izgleda da je ono, bar kako ja razumem, da bi se pokazala mogućnost dostizanja stupnja arahanta, tj. nibbāna.


Zamisli, Ānanda, ovu reku Gang punu vode do vrha, tako da i vrana može da pije iz nje, a onda neki slab čovek dođe i pomisli: ‘Ako zaplivam kroz maticu snagom sopstvenih ruku, bezbedno ću preći na drugu obalu ove reke Gang.’ Pa ipak, on ne bi bio u stanju da bezbedno pređe na drugu obalu. Isto tako, kada nekog podučavaju Dhammi kako bi prestao da veruje u postojanje trajne osobe, ako se njegov um ne udubi u Dhammu i ne stekne poverenje, postojanost i odlučnost, tada se može smatrati istim kao onaj slabi čovek.


Bolje je prevesti kao "prestanak identiteta", mada nije da se lako može prevesti - to je prestanak sakkaya = kompleks sastojaka bića, organsko jedinstvo telesnog oblika, osećaja, opažaja, voljnih obrazaca i svesti. To su pet sastojaka za koje Buda kaže da su dukkha, a njihov prestanak jeste nibbāna.


A na suprotnoj strani poređenja:


Zamisli, Ānanda, ovu reku Gang punu vode do vrha, tako da i vrana može da pije iz nje, a onda snažan čovek dođe i pomisli: ‘Ako zaplivam kroz maticu snagom sopstvenih ruku, bezbedno ću preći na drugu obalu ove reke Gang.’ On bi bio u stanju da bezbedno pređe na drugu obalu. Isto tako, kada nekog podučavaju Dhammi kako bi prestao da veruje u postojanje trajne osobe, ako se njegov um udubi u Dhammu i stekne poverenje, postojanost i odlučnost, tada se može smatrati istim kao onaj snažan čovek.


U nastavku Buda postavlja pitanje: šta je tačno ovaj put, staza ka napuštanju pet nižih okova? Navedimo prvo svih deset okova: verovanje da postoji trajna osoba, sumnjičavost, slepo poštovanje pravila i rituala, želja za zadovoljstvima čula, zlovolja, želja za preporađanjem u svetu suptilne materije, želja za preporađanjem u nematerijalnom svetu, obmana "ja sam", nespokojstvo i neznanje.


Obično u tekstu kada Buda objašnjava kako se različiti putevi dostižu jedan za drugim, navodeći stupnjeve ostvarenja u nizu, prvi stupanj proboja Dhamme jeste stupanj ulaska u tok. Na njemu se eliminišu tri okova: sakkayadiṭṭhi, sumnjičavost i slepo poštovanje pravila i rituala. Drugi nivo u stvari ne odseca nijedan novi okov, već slabi pohlepu, mržnju i obmanutost. Učenik tada postaje jednom-povratnik. Onaj ko je ušao u tok može se preporoditi još najviše sedam puta u ljudskom ili nebeskim svetovima. Ali nakon postizanja drugog nivoa, može se preporoditi najviše jednom u čulnoj sferi postojanja. Treći proboj Dhamme eliminiše ostala dva niža okova: čulnu želju i zlovolju, tada osoba postaje nepovratnik i više se nikada neće preporoditi u čulnim svetovima, a može u nekom od viših svetova, svetovima suptilne materije. Obično se kaže da se nepovratnik preporađa u jednom posebnom svetu - čistom boravištu. Krajnji, četvrti proboj Dhamme uklanja pet viših okova i osoba postaje arahant, neko ko je potpuno oslobođen već u ovom životu.


A ovde će Buda podučavati načinu i putu da se napusti pet nižih okova.
BB: Pre nego što objasnim kako ja razumem ovaj deo, hajde da prođemo kroz prvi odeljak, tj. prvi metod za uklanjanje 5 nižih okova, a tada ću dati određeno objašnjenje za ovo.


Ovde je neobičan način da se uvede prva đhāna, ne znam koji je razlog za to:


A šta je, Ānanda, taj put, taj način da se pet nižih okova napusti? Tako, odvajanjem od predmetâ vezivanja, napuštanjem štetnih stanja, potpunim smirivanjem inertnosti tela, sasvim obuzdanih čula, bez mentalnih nečistoća, monah ulazi i ostaje na prvom stupnju zadubljenja, koji je praćen usmerenom mišlju i istraživanjem, uz ushićenje i zadovoljstvo rođeno iz osame.


Upadhi komentari objašnjavaju kao objekte čulnih zadovoljstava koji se mogu uzeti kao da su  materijalna svojina. "Štetna stanja" komentari opisuju kao pet mentalnih prepreka. Dalje se navodi potpuno smirivanje inertnosti tela.
BB: Nisam siguran da se slažem sa Komentarima koji objašnjavaju telesnu inerciju (kāyaduṭṭhulla) kao iskvarenost tela, bukvalno lenjost tela, tromost tela. Meni izgleda da se izraz koristi sa drugom imenicom paṭippassaddhiyā koja je dobro prevedena kao umirenje, ublažavanje. A ono što se smiruje nije inercija, lenjost ili tromost, obično je to nemir, uzbuđenost. Mislim da je to ono sa čime se  srećemo kada se sednemo u meditaciji. Čak i ako smo relativno mirni još uvek postoji doza nemira, agitacije u telu. I kada se sedne, prvih nekoliko minuta se posveti telesnoj uzbuđenosti kako bi se primirila. Bar tako ja razumem ovo kāyaduṭṭhulla. Nemam neke autoritete koje bih naveo kako bi podržali takvo tumačenje. Takođe, ova interpretacija bolje ide uz paṭippassaddhiyā.


A onda stižemo do uobičajene formula za prvu đhānu:  monah ulazi i ostaje na prvom stupnju zadubljenja, koji je praćen usmerenom mišlju i istraživanjem, uz ushićenje i zadovoljstvo rođeno iz osame. Način na koji komentari objašnjavaju odvajanje od predmeta vezivanja i napuštanje loših stanja potpuno je isti pa ne vidim razlog zašto su obe fraze stavljene u formulu ovde. Ostatak formule je isti.


Ako nastavimo sa čitanjem sutte, izgleda da monah čini ovu kontemplaciju unutar same đhāne. Tekst ne daje nikakav utisak da je monah izašao iz đhāne. Ali ono što komentari objašnjavaju, jeste da se kontemplacija odvija nakon izlaska iz đhāne i to je kontemplacija uvida.


Komentarski način objašnjavanja je da se ne radi meditacija uvida unutar same đhāne, jer unutar nje um je fiksiran na jedan objekat i ne može se pomerati među objektima, a to je ono što se dešava kada se istražuju različiti faktori ove đhāne. Po komentarima ono što se dešava je da nakon provedenog nekog vremena u đhāni i njenog učvršćivanja, meditant izlazi iz nje, nazad u stanje svesti koje je na pola puta između uobičajene svesti i svesti đhāne. A utisak o svesti u đhāni je još uvek vrlo jasan, vrlo jak, iako meditant nije unutar nje. Jer u đhāni vitakka i vicāra (činioci misli i istraživanja) su fiksirani i nepokretni na samom objektu. Tako se oni ne mogu koristiti da se istražuju različiti fenomeni.


Kada se izlazi iz đhāne, dok je još utisak vrlo jak i kada se pogleda u tu svest đhāne, vidi se šta god tu postoji kroz materijalni oblik, osećaj, opažaj, mentalne obrasce i svest. Uzima se iskustvo o đhāni, stanje koje se iskusi kao vrlo blistavo, radosno, gde je um ujedinjen i duboko zadubljen u to stanje sjaja i radosti. Ali povlačeći se iz stanja đhāne može se to stanje pogledati i videti da je to samo kombinacija ovih pet sastojaka. Može se secirati đhāna, analizirati kroz pet sastojaka. Može se razlučiti u njoj aspekat materijalnog oblika. To bi bio određeni vizuelni objekat na koji se um fokusira, može biti nimitta - znak ili vidljiva impresija na koju se um fokusira i to se računa kao oblik. Ili može biti osećaj unutar te đhāne, stanje prijatnosti, opažanje objekta, različiti mentalni obrasci u vezi sa objektom... i može biti svest, tj. pažnja/svesnost objekta.


Tako iskustvo đhāne koje izgleda da je tako čvrsto, ujedinjujuće pojavljuje se sada pod skalpelom istraživanja, kao sklop, kao složeni fenomen. Nešto što je sastavljeno od pet sastojaka. I videvši đhānu sastavljenu od pet sastojaka istražuje pet sastojaka u terminima tri karakteristike postojanja: netrajnosti, nezadovoljstva i nepostojanja trajnog sopstva. Ovde tekst kako bi pojačao utisak proširuje ih u 11 različitih modova podeljenih u tri grupe:


Što god da u tome postoji kao materijalni oblik, osećaj, opažaj, mentalni obrasci i svest, monah ta stanja vidi kao prolazna, kao patnju, bolest, čir, strelu, nevolju, kao nesreću, nešto strano, u raspadu, prazno, što nije njegovo sopstvo.


Na pāliju: aniccato dukkhato rogato gaṇḍato sallato aghato ābādhato parato palokato suññato anattato.


Od ovih 11 aspekata, 2 su osobine netrajnosti: prolazna su i u raspadu su.
palokato = raspada se iz trenutka u trenutak.
Tri od njih spadaju u treću karakteristiku: nešto strano, prazno, što nije njegovo sopstvo. Ostalih šest se tiču nezadovoljavajućeg aspekta: kao patnju, bolest, čir, strelu, nevolju, kao nesreću.


Kada neko kontemplira u terminima ovih 11 modova, dolazi do sve dubljih i dubljih stadijuma znanja uvida sve dok se ne dostigne tačka gde nalazi da je potpuno ohlađen što se tiče ovih pet sastojaka. I um počinje da se okreće od njih tražeći to što nije raspadajuće, ne urušava se, nešto što je istinski blistavo, bezbedno. Okreće um ka amata dhātu, besmrtnom elementu, nibbāni. I kada promišlja o nibbāni, ovo je još preliminarno stanje - okreće svoj um od tih stanja i usmerava ga ka besmrtnom elementu ovako: ‘Ovo je mirno, ovo je uzvišeno, dakle smirivanje svih mentalnih konstrukcija, napuštanje svih vezanosti, razaranje žudnje, hlađenje strasti, prestanak, nibbāna.


U ranijoj fazi kada promišlja na ovaj način, kada um dostiže vrhunac znanja uvida, tada se spontano um okreće od uslovljenih fenomena, prodire kroz uslovljene fenomene i probija se do realnosti besmrtnog elementa, vidi besmrtni element sa jasnim viđenjem. A kada se ovo desi, tekst kaže, ako je neko postojan, može da održi to viđenje i ostane čvrst u njemu, tada postiže uništenje āsava (otrova), napušta sve nečistoće odjednom.


Ali ono što se takođe može desiti je da, kako neko prolazi kroz ta iskustva, ostaje suptilno sviđanje, suptilno uživanje i vezivanje za njih, što je neka vrsta kvarenja iskustva - meditant nije u stanju da ostane postojan u tom ostvarenju besmrtog. Već ova želja i držanje za to iskustvo, užitak - pomenuto ovde kao strast za Dhammom, oduševljenje Dhammom - blokira potpuno iskorenjivanje nečistoća. A to nije obična žudnja užitak, već vrlo prefinjena, suptilna, ali je još uvek vezanost. A zbog toga, umesto dostizanja uništenja otrova, uništavaju se pet nižih okova i iz tog iskustva osoba izranja kao nepovratnik da se spontano preporodi u svetu suptilne materije.
BB: Nisam siguran da li nepovratnik mora nužno da se preporodi u čistim boravištima, ali obavezno se preporađa van čulnog sveta i tamo dostiže nibbānu bez vraćanja u čulne ravni postojanja.
I to je način, put za napuštanje nižih okova.


Ovaj odeljak svih ovih godina od kada sam se prvi put sa njim sreo izazivao je u meni dosta zbunjenosti jer u tradicionalnoj Theravāda komentarskoj interpretaciji raznih nivoa probuđenja, mora se proći kroz 4 stupnja sukcesivno: kroz ulazak u tok, jednom povratnika, nepovratnika do arahanta. Theravāda komentari objašnjavaju šta se dešava kada Buda govori o raskidanju 5 nižih okova: prvo se dostiže prvi stupanj i vrlo brzo se vraća na kontemplaciju, zatim drugi stupanj, izlazi i nazad na kontemplaciju, zatim treći stupanj. Tako da se sva tri nivoa dostižu vrlo brzo, jedan za drugim. Ali kada čitamo suttu samu za sebe bez bilo kakve šeme za objašnjavanje, ne čini nam se da je tako. Izgleda kao da se raskidanje 5 nižih okova dešava odjednom.


Ima sutta gde Buda npr. podučava brahmane i dok oni sede i slišaju, dostižu oko Dhamme - viđenje Dhamme. Ubrzo nakon toga jedan od brahmana premine. Onda monasi dođu do Bude i pitaju ga koje je njegovo odredište. Buda odgovara: "Dok me je taj brahman slušao imao je um pun poverenja, odsekao je pet nižih okova i spontano će se preporoditi u čistim boravištima, nikada se više ne vraćajući u ovaj svet."
Izgleda iz pomenutog teksta da je brahman dok je sedeo tamo, dostigao raskidanje okova - i to sve odjednom.
 
Postoji čak nekoliko sutta, čuvena je Bāhiya Dārucīriya sutta, gde je asketa po imenu Bāhiya mislio da je arahant. Ali onda dolazi jedno božanstvo, kaže mu da je u zabludi i pošalje ga kod Bude. On prelazi stotine milja da bi posetio Blaženog. Kada se najzad sretnu jako je nestrpljiv da dobije učenje, prekida Budu dok je bio u prošnji i moli ga da ga odmah poduči. Buda ga podučava vrlo koncizno i dok je Bāhiya slušao postao je arahant. Ne vidimo iz teksta da je prolazio kroz stupnjeve jedan za drugim, izgleda da ih je prošao jednim probojem.


Izgleda da samo na osnovu ove sutte možemo zaključiti da ono što ovde Buda objašnjava jeste ne samo način stizanja do stupnja nepovratnika prolazeći kroz niže stupnjeve, već način za eliminaciju svih nižih okova odjednom i to počevši od svetovne osobe (koja ima poverenje u učenje). A zatim, kada ta osoba praktikuje đhāne, dostigavši prvu mora da savlada pet prepreka i među njima prve dve su čulna želja i zlovolja, a to su takođe dva od pet nižih okova koji drže bića okovanim za čulne svetove. I tako, osoba koja je postigla prvu đhānu, nije presekla okove čulne želje i zlovolje, već je oslabila ove okove do mere da oni nisu aktivni u umu, samo su redukovani na anusaya nivo. Ali zbog toga što su potisnute i postoje na tom nivou, bar kako ja razumem, kada ova osoba dosegne proboj Dhamme, uvid u pravu prirodu Dhamme, a koristeći đhānu kao osnovu, moguće je, mada ne i sigurno, uz jačinu đhāne da to podrži, da to postignuće može saseći pet okova odjednom.


Ako prva đhāna nije dovoljno jaka osnova, tada meditant može nastaviti dalje ka drugoj, trećoj i četvrtoj, sve dok ne dostigne nivo samādhija dovoljno jak da bude osnova da se uvid probije i raskine pet okova.


Našao sam skoro da ovo objašnjenje podržava jedan veliki komentatorski Abhidhamma sistem koji je razvijen u Indiji, objašnjen u okviru Abhidharmakośa, Sarvāstivāda sistema. Ekstremno je kompleksan, ali objašnjava da je meditant koji je postigao materijalnu đhānu i zatim postigao proboj Dhamme može onda saseći nečistoće koje odgovaraju ovim nižim okovima sve odjednom, bez prolaska kroz nivoe ulaska u tok i jednom povratnika, tj. od meditanta koji je postigao zadubljenja do nepovratnika u jednom proboju.


U paragrafima 10-12 se isti obrazac ponavlja i za druge đhāne, a u pasusu 13 prelazi se na nematerijalna zadubljenja. I ovde je sve isto osim kontemplacije sa uvidom, primetićete da se ne navodi materijalni oblik jer su u pitanju nematerijalna zadubljenja:


I opet, potpunim prevazilaženjem opažaja oblika, nestankom opažaja čulnih utisaka, neobraćanjem pažnje na opažaje različitosti, svestan da „prostor jeste beskrajan”, monah ulazi i ostaje u području beskrajnog prostora.


Šta god da u tome postoji kao osećaj, opažaj, mentalni obrazac i svest, monah ta stanja vidi kao prolazna… kao nešto što nije njegovo sopstvo. Okreće svoj um od tih stanja i usmerava ga ka besmrtnom elementu… To je put, to je način da se tih pet nižih okova napusti.


Naravno, meditant još uvek ima telo, ali ne opaža nikakvu formu, tj. materijalni oblik u tom stanju pa tako to ne može ni kontemplirati.


Od područja beskonačnog prostora ide se do područja beskonačne svesti, a zatim do područja ničega, kao treće nematerijalne đhāne. A isti obrazac se ponavlja i tu se zaustavlja. Ne pominje se četvrta, područje ni opažanja ni neopažanja. Razlog dat u komentarima je da je ovo područje ekstremno suptilno i zbog toga ga je teško analizirati kroz sastavne činioce: osećaj, opažaj itd. Imamo samo opšti utisak vrlo utihnulog meditativnog zadubljenja gde su svi mentalni faktori tako suptilni da se čak ne može reći da funkcionišu na isti način na koji to normalno čine, ali su još prisutni u nekoj meri. Komentari kažu da ih Buda može proučavati sa uvidom, ali ne i drugi.


A na samom kraju tu je jedno čudno pitanje:


„Ako je to put, način da se tih pet nižih okova napusti, kako se onda za neke monahe ovde kaže da su stekli oslobođenje uma, a za druge da su stekli oslobođenje mudrošću?”


„Zato, Ānanda, što postoji razlika u njihovim sposobnostima.”


Tako reče Blaženi. Zadovoljan, poštovani Ānanda se obradova rečima Blaženoga.


Razlog zašto kažem da je pitanje malo čudno je što uvek kada je opisano postignuće arahanta uvek se navodi: "oslobođenje uma, oslobođenje mudrošću". Arahant uvek ima obe vrste oslobođenja: to je oslobođenje uma jer je um oslobođen svih nečistoća i oslobođenje mudrošću jer je mudrost ta koja oslobođenje donosi.


Mislim da je pitanje ukazuje na to da neki monasi kada stižu do stupnja arahanta imaju jasno izražen samādhi - i za njih se kaže imaju oslobođenje uma, jer su u stanju da prođu kroz sve različite samādhije, vežbaju psihičke moći itd. Drugi nemaju takve sposobnosti, ali imaju jako izraženu moć mudrosti, uvida i razumevanja. A Buda odgovara samo da razlika leži u njihovim sposobnostima. Razjašnjenje bi moglo teći dalje...




Praksa
Razmislite o tri manifestacije nečistoća. Primetite u sopstvenom iskustvu kako one poprimaju oblik. Posebno obratite pažnju na razliku između nečistoća na mentalnom nivou i kada se one menjaju u grublji oblik - verbalnu i telesnu akciju (i kako su u grubljem obliku njihove posledice značajnije). Razmislite o posledicama kada dopustimo skrivenoj sklonosti da „zarobi i opseda um.”
 

36

Pali kanon grupa / Odg: 94. Mahā-mālunkya sutta (MN64) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Jun 17, 2025, 14:29:44 »

 
 

37

Pali kanon grupa / Odg: 94. Mahā-mālunkya sutta (MN64) - beleške 1

« Poslednja poruka Fazlija poslato Jun 17, 2025, 10:39:10 »

  bravo Vasilije 

38

Pali kanon grupa / Odg: 94. Mahā-mālunkya sutta (MN64) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Jun 16, 2025, 13:44:15 »

Tekst sutte:


https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/maddhima-nikaya/mn-64-maha-malunkya-sutta/

39

Pali kanon grupa / 94. Mahā-mālunkya sutta (MN64) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Jun 15, 2025, 14:29:09 »

Kratak sadržaj sutte
Ovo je važno učenje o razaranju pet nižih okova. To je jasno i precizno uputstvo za dostizanje nivoa
nepovratnika ili arahanta okretanjem svesnosti direktno ka besmrtnom elementu kao
objektu meditacije.


Beleške
Sada nam je na programu Dugi razgovor s Mālunkyaputtom, MN64. Na početku je to konverzacija sa
pomenutim monahom. Ako se setimo, to je onaj isti monah iz kraćeg govora istog naslova. Jednog je
dana sedeo u meditaciji i spekulisao o ovim pitanjima: da li je svet večan ili nije, da li je beskonačan ili
konačan itd. I onda odluči da ode do Bude i da ga pita, ako od njega dobije odgovore na ova pitanja,
ostaće s njim, u protivnom napustiće saṇghu. A kada je došao do Bude, on mu reče: "Kada si se pridružio
saṇghi da li sam ti obećao da ću odgovoriti na sva ova pitanja?" Zatim navodi čuveno poređenje o čoveku
pogođenom otrovnom strelom a on ne dozvoljava da se ta strela izvadi sve dok ne sazna ime čoveka koji
ga je ustrelio, kojoj društvenoj klasi pripada, koliko je visok, koje je boje kože, kakav materijal koristi za
strele itd.


Sutta se odigrava u Anāthapiṇḍikinom parku u Sāvatthīju i Buda govor počinje tako što se obraća
monasima i kaže: „Monasi, sećate li se pet nižih okova kojima sam vas podučio?” (pañcorambhāgiyāni
saṃyojanāni)


Ukupno ima deset okova koji vezuju bića za saṁsāru, a kako bi se postiglo potpuno oslobođenje, svi oni
moraju biti raskinuti. Dele se u dve grupe. Prva grupa, pet nižih okova vezuju bića za preporađanje u
čulnim svetovima, a pet viših vezuju za svetove suptilne materije i nematerijalne svetove. Ako se
prisetimo, u budističkoj kosmologiji postoje tri domena postojanja. U čulnom svetu postojanja
(kāmadhātu) imamo deset ravni: paklove, svet životinja, gladne duhove, ljude i nebeske svetove. A šta
nas drži vezane za ove ravni postojanja? To su pet nižih okova. I kada se raskine pet nižih okova tada se
postaje nepovratnik, anāgāmī. On se više ne rađa u čulnim svetovima, u ovih deset ravni. Ali još uvek je
vezan sa pet viših/suptilnijih okova da se preporodi u svetu suptilne materije (svetu Brahma božanstava
gde ima 15 ravni egzistencije), a iznad toga je i nematerijalni svet sa svoje 4 ravni.


U ovoj sutti Buda prosto pita: šta je pet nižih okova?


Kad to bi rečeno, poštovani Mālunkyāputta odgovori: „Sećam se pet nižih okova kako ih je Blaženi izložio.”
„Ali, Mālunkyāputta, kako se sećaš pet nižih okova kako ih je Blaženi izložio?”
„Sećam se verovanja da postoji trajna osoba kao nižeg okova koji je Blaženi izložio. Sećam se
sumnjičavosti kao nižeg okova koji je Blaženi izložio. Sećam se slepog poštovanja pravila i rituala kao
nižeg okova koji je Blaženi izložio. Sećam se želje za zadovoljstvima čula kao nižeg okova koji je Blaženi
izložio. Sećam se zlovolje kao nižeg okova koji je Blaženi izložio. Na taj način, poštovani gospodine, sećam
se pet nižih okova kako ih je Blaženi izložio.”


sakayadiṭṭhi = gledište o sopstvu koje postoji u vezi sa pet sastojaka bića;
slepo poštovanje pravila i rituala = uverenje da se prosto prateći ove prakse može dostići oslobođenje -
ovo je bilo uobičajeno verovanje u Indiji tog doba pa i danas.


A onda Buda kaže: „Mālunkyāputta, sećaš li se kome sam izložio tih pet nižih okova na takav način?"


BB: Ovo je prilično čudno, jer Buda inače ovako podučava nižih pet okova. Naročito u SN ima mnogo
sutta gde se izražava na ovaj način. Pa zašto je ovako ispitivao Mālunkyāputtu? Kao da implicira da nikada
nije podučavao na taj način. Kao da kaže: "Kada si me čuo da podučavam na taj način?" Zašto li je učinio
tako? Ni sam ne znam, bilo je i meni zagonetno.


Buda nastavlja:


Ne bi li te sledbenici drugih učenja pobili poređenjem s detetom? Malo, nežno dete što leži u kolevci čak i
nema pojam „osobe”, pa kako se onda u njemu može javiti verovanje da postoji trajna osoba? Pa ipak, u
njemu leži prikrivena sklonost ka verovanju kako postoji trajna osoba. Malo, nežno dete što leži u kolevci
čak i nema pojam „učenja”, pa kako se onda u njemu može javiti sumnjičavost? Pa ipak, u njemu leži
prikrivena sklonost ka sumnjičavosti. Malo, nežno dete što leži u kolevci čak i nema pojam „pravila”, pa
kako se onda u njemu može javiti vezanost za pravila i rituale? Pa ipak, u njemu leži prikrivena sklonost ka
vezanosti za pravila i rituale. Malo, nežno dete što leži u kolevci čak i nema pojam „zadovoljstvo čula”, pa
kako se onda u njemu može javiti želja za zadovoljstvima čula? Pa ipak, u njemu leži prikrivena sklonost
ka strasti za zadovoljstvima čula. Malo, nežno dete što leži u kolevci čak i nema pojam „bića”, pa kako se
onda u njemu može javiti zlovolja prema bićima? Pa ipak, u njemu leži prikrivena sklonost ka zlovolji
prema bićima. Zar te sledbenici drugih učenja ne bi pobili poređenjem s detetom?”


pojam "osobe" = osoba kao 5 sastojaka bića. Pa ipak u njemu leži prikrivena sklonost ka tome
(anusetvevassa sakkāyadiṭṭhānusayo)
pojam "učenja", ovde je dhammesu prevedeno kao "učenja", ali može se prevesti kao "stvari" uopšteno.


Tako, novorođenče nema nikakvu sliku o svetu i nikakvu ideju o religioznom učenju. I ako pogledate
bebu, uočićete da ona nema nikakvu sumnju o Dhammi, Budi i saṇghi. Ali anusaya, prikrivene sklonosti
leže unutar odojčeta. Beba nema nikakav pojam o pravilima (sīlā / sīlesu). Slično je što se tiče čulnih zadovoljstava (kāmesu).
A opet, prikrivena sklonost prema čulnoj požudi (kāmarāgā, drugačiji termin) leži u
njemu. Evo 2500 godina pre Frojda, Buda to navodi u MN64.
Odojče čak nema ni pojam o drugima pa kako bi zlovolja prema tim bićima mogla da se javi kod njega?
Prema neprijatnim senzacijama, možda. I opet anusaya prema zlovolji leži u njemu.


BB: Ovo bi bilo rezonovanje koje bi askete drugih sekti mogli koristiti da pobiju ideju da se okov
identifikuje sa sumnjom, zlovoljom itd. Oni ukazuju da prikrivene sklonosti postoje kod novorođenčeta.
Ali ovo se pripisuje asketama drugih sekti - ta ideja da anusaya postoji kod novorođenčeta. Meni se čini da
je to poreklom od Bude, zar ne? Naročito ovaj pojam anusaya. Po mom saznanju taj je termin izumeo
Buda.
 
U svakom slučaju, kada Buda kaže ovo, poštovani Ānanda reče:


„Vreme je, Blaženi, vreme je, Uzvišeni, da
Blaženi izloži pet nižih okova. Pošto saslušaju, monasi će to zapamtiti.”
A Blaženi ovako nastavi: „Tako, Ānanda, neuk, običan čovek, koji ne poštuje plemenite, neupućen je i bez
prakse u njihovom učenju, koji ne poštuje istinske ljude, neupućen je i bez prakse u njihovom učenju, živi
uma opsednutog i zarobljenog verovanjem da postoji trajna osoba i ne razume onako kako zaista jeste,
bekstvo od već nastalog verovanja da postoji trajna osoba. Kada to verovanje pređe u naviku i nije
iskorenjeno u njemu, ono postaje niži okov. Živi on uma opsednutog i zarobljenog sumnjičavošću… slepim
poštovanjem pravila i rituala… strašću za zadovoljstvima čula … zlovoljom, tako da ne razume onako kako
zaista jeste bekstvo od već nastale zlovolje. A kada ta zlovolja pređe u naviku i nije iskorenjena u njemu,
ona postaje niži okov."


BB: Prema Komentarima, izlaz je nibbāna ali ne čini mi se stvarno da je to dobro objašnjenje, pre ga
shvatam kao sredstvo da se otarasimo gledišta o identitetu.


Reč "navika" thāmagato = nešto što postaje jače, dobija na snazi;
"neiskorenjeno" appaṭivinīto = nije uklonjeno, nije raspršeno.
Iskorenjenost implicira odsecanje korena, ali appaṭivinīto ne izgleda da sadrži u sebi tako radikalno
iskorenjivanje, može biti da prosto u svom svakodnevnom životu ove nečistoće možemo kontrolisati uz
napor da se istisnu iz uma.


Tako, ovo je smisao da nešto postaje okov. Prema ovom tekstu ovih pet stanja jačaju i nisu ublažena. Ali
moram reći, ovo mi se objašnjenje ne čini potpuno zadovoljavajućim. Jer prvo je objašnjenje u vezi sa
neukim običnim čovekom koji je opsednut i zarobljen sa ovih pet stvari. Ali ako pogledamo upućenog
učenika koji još nije plemeniti učenik, koji još uvek vežba na putu, još uvek sebe kultiviše i nije dostigao
nijedan nivo oslobođenja, takva osoba još uvek ima pet nižih okova, nije još ušla u tok. Čini napor da
oslabi ovih pet okova, možda je dostigla visok nivo meditacije uvida tako da su okovi oslabljeni i aktivno
ne okupiraju um, bivaju ublaženi i konstantno uklanjani. Ali dok stvarno ne budu odsečeni u korenu,
držaće tu osobu vezanom, okovanom za mogućnost preporađanja u čulnim svetovima. U tom smislu se
može reći da su još uvek okovi.


Mislim da Buda stavlja poseban naglasak na to da ovih pet stanja nije dovoljno samo nabrojati već
navesti i činjenicu da kada postaju navika i neiskorenjeni, tada su ta stanja okovi. I kada se radi na tome
da se uklone i kada nisu tako uobičajeni, tj. navike, sve dok postoji mogućnost preporađanja u nižim
svetovima zovemo ih okovima.


Možda da pređemo na sledeći paragraf da vidimo da li će to pružiti nekakav kontrast prethodnom.


Dobro upućen plemeniti učenik, koji poštuje plemenite, upućen je u njihovo učenje i u njemu uvežban, koji
poštuje istinske ljude, upućen je u njihovo učenje i u njemu uvežban, ne živi uma opsednutog i zarobljenog
verovanjem da postoji trajna osoba i razume onako kako zaista jeste, bekstvo od već nastalog verovanja
da postoji trajna osoba. Verovanje u trajnu osobu, zajedno sa prikrivenom sklonošću ka tome, on je
napustio. Ne živi uma opsednutog i zarobljenog sumnjičavošću… slepim poštovanjem pravila i rituala…
strašću za zadovoljstvima čula… zlovoljom; tako da razume onako kako zaista jeste, bekstvo od već
nastale zlovolje. Zlovolju, zajedno sa prikrivenom sklonošću ka njoj, on je napustio.


U stvari, postoji nekoliko stupnjeva ovde. Opisuje se učenik na određenom nivou koji u ranijoj fazi
vežbanja jednostavno boravi sa umom koji nije opsednut, zarobljen ovim nečistoćama. A zatim zna način
na koji praktikovati put da se one uklone, da se napuste potpuno. Možemo reći da je to stupanj nekoga
ko je na putu da ukloni niže okove.


Neko ko je dostigao stupanj nepovratnika jeste neko ko je napustio pet nižih okova zajedno sa njihovim
prikrivenim sklonostima. Ovaj pasus navodi jasno razlikovanje između prikrivenih sklonosti i okova. A ono
što se preporučuje, tj. cilj, jeste ukloniti oba. Sve je to konzistentno sa poređenjem o odojčetu. Ako
uzmemo za primer bebu koja leži u kolevci, rekli bismo da ona nema nikakvih okova. Ovo bi se odnosilo
na definiciju okova kao nečega što je jako i nije ublaženo ni uklonjeno, tj. prelazi u naviku i nije
iskorenjeno. Kod deteta ne postoji ni pojam o tome da nastaje ovih pet nečistoća, ono je bez gledišta o
identitetu, ne poznaje rituale, nema nikakvu sumnju. Nema čulne požude, možda ima naginjanja ka
prijatnim senzacijama, verovatno ima odbojnosti prema neprijatnim osećajima, ali nema zlovolje prema
drugim bićima, nema čak ni ideje o drugim bićima. To znači da odojče nema okova po ovoj definiciji
okova. Međutim, ima anusaya - prikrivenih sklonosti.


Na ovom bismo mestu mogli pokušati protumačiti zašto Buda nije zadovoljan Mālunkyāputtinim
odgovorom. Kada navodimo pet nižih okova, nije dovoljno samo da ih nabrojimo, mora se dati nekakvo
objašnjenje o tome kako funkcionišu, u kakvoj su vezi sa psihološkim životom osobe. Ako ih samo
nabrojimo kao pet stanja koja mogu nastati ili ne nastati, tada bi drugi askete to mogli pobiti koristeći
primer sa detetom. To bi možda bilo tumačenje.


Hajdemo dalje. Komentari čine stvar malo konfuznom vraćajući se na ortodoksniji, tipičniji način
objašnjenja. A to je reći da okov i anusaya u stvari nisu različite stvari već su isto, samo sagledani sa dve
različite tačke gledišta ili aspekta. Uzmimo za primer sakayadiṭṭhi. Može se smatrati okovom u smislu
zarobljavanja (okivanja za ciklus rađanja i umiranja). I gledište o identitetu smatra se anusayom,
prikrivenom sklonošću u smislu nenapuštanja, neiskorenjivanja, zato što je takva tendencija nije
napuštena na dubokom nivou toka svesti.


Možemo reći da različiti ljudi imaju prikrivene sklonosti različitih jačina, zavisno od uobičajenih akcija,
obrazaca ponašanja (mišlju, govorom i postupcima), a njihovo ponašanje pojačava prikrivene sklonosti.
Pojačava je čak i kada se ponašanje menja (iz trenutka u trenutak, iz dana u dan), ali kako je takva
sklonost osnažena, odatle ona ostaje kao karakter ili narav (da se osoba ponaša na takav određen način).


A onda kada se javi pravi stimulus, sklop spoljašnjih okolnosti, to će isprovocirati tu sklonost da se
manifestuje određen način ponašanja. Tako svi imamo prikrivene sklonosti dok ih ne uklonimo
dostizanjem određenih puteva i plodova koji nadilaze ovaj svet.


Ali kod ljudi su one različite snage, zavisno od njihovih ličnih obrazaca ponašanja, karaktera, naravi. Sva
novorođenčad u ljudskom svetu imaju ove sklonosti, to nam i tekst kaže. Čak i ako okov nije prisutan, tu
je prikrivena sklonost. Tako sagledano, izgleda da ta sklonost i jeste ono što nas drži u zatočeništvu. Zato
se mora ukloniti!


Buda nastavlja:


Postoji put, Ānanda, način da se tih pet nižih okova napusti. Da bilo ko, mimo tog puta, mimo tog načina,
sagleda, uvidi ili napusti tih pet nižih okova – to je nemoguće. Baš kao kod velikog drveta koje usred
stabla ima srčiku, nije moguće da bilo ko iseče tu srčiku, a da ne zaseče kroz koru i godove, isto tako
postoji put… to je nemoguće.
U sledećem paragrafu navodi potvrdno:
Postoji put, Ānanda, način da se tih pet nižih okova napusti. Da bilo ko, tim putem, tim načinom, sagleda,
uvidi ili napusti tih pet nižih okova – to je moguće. Baš kao kod velikog drveta koje usred stabla ima
srčiku, moguće je da bilo ko iseče tu srčiku, tako što će zaseći kroz koru i godove, isto tako postoji put… to
je moguće.


Ima nešto što nismo naveli o anusaya, a zanimljivo je pomenuti. Uobičajeno, u suttama imamo dva načina
objašnjenja anusaya:


1) tročlana podela:
-ragānusaya - prikrivena sklonost prema požudi, vezanosti, a zasniva se na prijatnom osećaju.
-patighānusaya - prema averziji i zasnovana je na bolnom osećaju.
-aviđđānusaya - ka neznanju, bazirana na ni-prijatnom-ni-neprijatnom (neutralnom) osećaju.
Ovu podelu smo već obradili u sutti MN146.


2) sedmočlana podela, način koji dominira u budističkoj tradiciji, naročito u Abhidhammi, a pomenut je u
MN18:
-prema požudi
-prema averziji
-prema gledištima
-prema sumnji
-prema obmanutosti
-prema želji za bivanjem
-prema neznanju.


Ova naša sutta izgleda da je jedina gde se pominju prikrivene sklonosti prema pravilima i ritualima i
zlovolji. Naravno, možemo ih povezati sa pomenutih sedam, ali tehnički termin, recimo prikrivena
sklonost prema pravilima i ritualima nismo sreli nigde drugde.
(nastaviće se...)

40

Pali kanon grupa / 93. MN28 Maha-hatthipadopama sutta - beleške 3 (završetak)

« Poslednja poruka vasilije poslato Maj 02, 2025, 10:30:17 »

Prošlog puta završili smo odeljak o elementu zemlje.
Na redu je segment o elementu vode. Poštovani Sāriputta objašnjava da ovaj elemenat takođe
može biti unutrašnji i spoljašnji. Ako se setimo, objasnili smo da, na filozofskom nivou, vodeni
elemenat jeste kvalitet fluidnosti, tečenja i može se razumeti kao onaj aspekt materijalnih
fenomena koji je odgovoran za koheziju, vezivanje delića materije zajedno. Ali ova konkretna
osobina jeste manifestovana i vidljiva u onome što zovemo fluidima, tečnostima. I tako,
navodimo primere vodenog elementa u delovima tela:


Šta god da je unutrašnje, u osobi, voda, vodeno i za njega smo vezani; dakle, žuč, sluz, gnoj, krv,
znoj, mast, suze, salo, pljuvačka, sline, tečnost u zglobovima, mokraća ili bilo šta drugo
unutrašnje, u osobi, što je voda, vodeno i za njega smo vezani: to se zove voda kao unutrašnji
element.


Kontemplacija korišćenjem vodenog elementa kao osnove razvija se da bi se sagledala, spoznala
identičnost unutrašnjeg i spoljašnjeg vodenog elementa. Oba, unutrašnji i spoljašnji, jesu prosto
elemenat vode. Tako, unosimo u organizam vodu, čaj, sokove itd. apsorbujemo ih u telo i time
spoljašnji elemenat postaje unutrašnji. Unutrašnji biva filtriran kroz organe za izlučivanje i
napušta naš organizam, tako opet postajući spoljašnji. Postoji stalna razmena: od spolja ka
unutra i obrnuto. Kada neko uvidi identičnost karakteristika između ta dva, tada vidi da se ne
može istinski identifikovati sa unutrašnjim elementom kao "ja i moje":


Unutrašnji i spoljašnji element vode zajedno čine element vode. I njega treba videti kao što
zaista jeste, sa pravom mudrošću: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo.’ Ko ga vidi
takvim kakav zaista jeste, sa pravom mudrošću, trezni se od opčinjenosti elementom vode i u
umu nestaje strast prema elementu vode.


To je jedan način da se vidi bezlična priroda unutrašnjeg vodenog elementa. Zatim je dat još
jedan način i to na osnovu posmatranja netrajnosti vodenog elementa, čak i spoljašnjeg. Opisano
je u apokaliptičnoj viziji budućnosti:


12. Ali dođe vreme kad je voda kao spoljašnji element pokrenuta. Ona odnosi sela, varoši,
gradove, okruge i zemlje. Dođe vreme kad se vode u velikom okeanu povuku stotinu hvati,
dvesta hvati, trista hvati, četiristo hvati, petsto hvati, šesto hvati, sedamsto hvati. Dođe vreme
kad su vode u velikom okeanu duboke svega sedam visina palmi, šest visina palmi… dve visine
palme, samo jednu visinu palme. Dođe vreme kad su vode u velikom okeanu duboke svega
sedam hvati, šest hvati… dva hvata, samo jedan hvat. Dođe vreme kad su vode u velikom okeanu
duboke svega pola hvata, samo do struka, samo do kolena, samo do članaka. Dođe vreme kad
vode u velikom okeanu nisu dovoljno duboke ni da se gurne ceo prst. Kada čak i ta voda kao
spoljašnji element, tako velika, jeste prolazna, podložna razaranju, nestanku i promeni, šta reći
za ovo telo, za koje smo vezani žudnjom i koje tako kratko traje? Nemoguće ga je smatrati za ‘ja’,
‘moje’ ili ‘to sam ja'.


Po jednoj drugoj sutti iz AN, iz Knjige sedmica, Sunce se podeli i dva se Sunca na nebu pojave. I
usled vreline dva ogromna izvora toplote, voda u okeanima počinje da isparava, nivo mora opada
sve dok je ne ostane tako malo koliko da se pokvase prsti. A onda i to malo vode ispari i nema
više vode na celoj Zemlji.


I zbog ovoga, čak i spoljašnji elemenat vode jeste netrajan, podložan uništenju i nestanku. A šta
reći o vodenom elementu u ovom telu? Ono takođe; ne možemo smatrati vodeni elemenat u
ovom privremenom i kratkotrajnom telu za "ja", "moje" ili "to sam ja".


Paragrafi od 13 do 15 razvijaju isti obrazac kao paragrafi 8 do 10 kod elementa zemlje. Ne
moramo ići u detalje.


16. A šta je to, prijatelji, vatra kao element? Vatra kao element može biti unutrašnji ili spoljašnji.
Šta je vatra kao unutrašnji element? Šta god da je unutrašnje, u osobi, vatra, plameno i za njega
smo vezani; dakle, ono čime se neko zagreva, stari i sagoreva, kao i ono čime nešto što smo pojeli
i popili biva potpuno svareno ili bilo šta drugo unutrašnje, u osobi, što je vatra, plameno i za
njega smo vezani: to se zove vatra kao unutrašnji element. Unutrašnji i spoljašnji element vatre
zajedno čine element vatre. I njega treba videti kao što zaista jeste, sa pravom mudrošću: ‘To nije
moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo.’ Ko ga vidi takvim kakav zaista jeste, sa pravom
mudrošću, trezni se od opčinjenosti elementom vatre i u umu nestaje strast prema elementu
vatre.


To je prirodna toplota tela, telesna temperatura. Prema indijskoj fiziologiji toga vremena, toplota
u telu izaziva da se u odvija starenje.
[Ako voće ostavimo na vrućini, ono će sazreti, a zatim i fermentisati. U frižideru će trajati duže.
Vegetacija u hladnim predelima je sveža i zelena, ali kada je Sunce jako ona će se osušiti i
uvenuti. Možda su odavde indijski mislioci preuzeli ideju da je toplotni elemenat u telu ono što
izaziva da telo stari i pokazuje znake opadanja.]
Osoba sa velikim sadržajem elementa vatre u telu pokazaće znake starenja već vrlo rano u
životu. Ako se elemenat vatre aktivira u našem organizmu, javiće se znaci groznice, bolesni smo.
Zato se kaže: dakle, ono čime se neko zagreva, stari i sagoreva.


Takođe se kaže: kao i ono čime nešto što smo pojeli i popili biva potpuno svareno.
Element toplote u telu je odgovoran za varenje. Tako sokovi za varenje, želudačna kiselina, rade
sagorevajući hranu koju smo uneli - ovo je hemijski proces konzumiranja hrane. Glad u Aziji
nazivaju "stomačnom vatrom". Ovo je deo unutrašnjeg vatrenog elementa, a pored toga "bilo
šta drugo unutrašnje, u osobi, što je vatra, plameno i za njega smo vezani."


Ovo je rečeno zato što kroz celo telo postoji telesna toplota održavana na određenom nivou i to
je funkcionalni elemenat vatre. Ovaj unutrašnji elemenat vatre je isti kao i spoljašnji - ima istu
osobinu toplote, istu funkciju sagorevanja, konzumiranja/gutanja. [Mi kažemo: "Požar je
progutao veliki deo šume."]
Ostatak je iznet na isti način kao i ranije, kroz kontemplaciju o ne-sopstvu.


17. Ali dođe vreme kad je vatra kao spoljašnji element pokrenuta. Ona spaljuje sela, varoši,
gradove, okruge i zemlje. Ona prestaje da gori samo kad ponestane goriva, kada dođe do zelene
trave ili do puta, stene, vode ili brisanog prostora. I dođe vreme kad pokušavaju da upale vatru
makar petlovim perom i trljanjem. Kada čak i ta vatra kao spoljašnji element, tako velika, jeste
prolazna, podložna razaranju, nestanku i promeni, šta reći za ovo telo, za koje smo vezani
žudnjom i koje tako kratko traje? Nemoguće ga je smatrati za ‘ja’, ‘moje’ ili ‘to sam ja.’


Ona guta sve što može i spaljuje sve, a zatim, kada potroši svoje gorivo, sama se gasi. I dolazi
vreme kada ljudi pokušavaju da zapale vatru. Ali vatreni elemenat je potpuno potrošen u ovom
ciklusu vremena... I taj veliki elemenat je netrajan i podložan nestanku, a šta reći za ovo
kratkotrajno telo?


Paragrafi 18-20 koriste isti obrazac razmatran ranije.


Zatim dolazimo do elementa vazduha ili vetra. On ima apstraktnu osobinu pritiska, a uočava se
kao širenje i skupljanje. Opet, po budističkoj analizi materije - elemanat vazduha je prisutan u
svakoj supstanci (preko vibracija, oscilovanja). Najbolje ga opažamo u formi vetra. Ovde u
objašnjenju unutrašnjeg elementa Sariputta kaže:


Šta god da je unutrašnje, u osobi, vazduh, gasovito i za njega smo vezani; dakle, vazduh koji ide
nagore, vazduh koji ide nadole, vazduh u stomaku, vazduh u crevima, vazduh koji se kreće kroz
udove, udah i izdah ili bilo šta drugo unutrašnje, u osobi, što je vazduh, gasovito i za njega smo
vezani: to se naziva vazduh kao unutrašnji element.


Ostalo je isto kao što je objašnjeno i ranije: postoji neprekidan proces razmene unutrašnjeg i
spoljašnjeg elementa. Pri disanju uzimamo gasovitu materiju od spolja, telo apsorbuje kiseonik, a
izbacuje ugljen-dioksid, koji dalje postaje deo atmosfere. Zatim se opet kiseonik unosi u ćelije
koje nakon procesa ćelijskog disanja izbacuju produkte sagorevanja. Kada su gasovi iz atmosfere
ugrađeni u ćelije postaju delom našeg tela. A kada se izbacuju van, postaju spoljnji elemenat
vazduha. Nema čvrste barijere između ta dva, već postoji stalna razmena.


U paragrafu 22 srećemo se sa još jednom apokaliptičnom slikom. Opisane su buduće katastofe sa
elementom vazduha u glavnoj ulozi:


22. Ali dođe vreme kad je vazduh kao spoljašnji element pokrenut. On razori sela, varoši,
gradove, okruge i zemlje. Dođe vreme poslednjeg meseca sezone vrućina, kad ljudi prave vetar
lepezama i mehovima, ali vetra nema pa nema, ni slamka se ne pomera. Kada čak i taj vazduh
kao spoljašnji element, tako velik, jeste prolazan, podložan razaranju, nestanku i promeni, šta
reći za ovo telo, za koje smo vezani žudnjom i koje tako kratko traje? Nemoguće ga je smatrati za
‘ja’, ‘moje’ ili ‘to sam ja.


U Aziji se kuće grade od trave i kokosovih niti za izradu krova. U tekstu se kaže da se ne pomera niti jedna
travka jer je elemenat vetra potpuno potrošen. Kada je spojnji element vazduha tako netrajan,
podložan nestanku, a šta onda reći za ovo telo? Ne može se smatrati za "ja", "moje" i "ja sam".
Slede pasusi 23-25, što je razvijanje istog obrasca kao u 8-10.


Dolazi nešto zanimljivo. Ako se setimo, na prvom času smo pomenuli da poštovani Sāriputta
pravi razliku između četiri velika elementa i tipova izvedene materije. Sada je već objasnio četiri
velika elementa, a ostavio izvedene oblike sa strane. Ovde u pasusu 26, kako Komentari navode,
Sāriputta će uvesti tipove materijalnog oblika izvedene iz primarnih elemenata. Koristi
poređenje:


26. Prijatelji, baš kao što prostor ograđen drvetom i slamom, travom i glinom, nazivaju ‘kuća’,
isto tako, prostor ograđen kostima i tetivama, mišićima i kožom, nazivaju ‘materijalni oblik.’


Izvorni tekst koristi izraz rūpaṁ - materijalni oblik, a u stvari znači "telo". Ovde prostor jeste
jedan od tipova izvedenih iz četiri velika elementa. Neke od sutta govore o prostoru kao o još
jednom od elemenata. Recimo MN140 Razjašnjenje elemenata, takođe MN62 Dugi govor
Rahuli. Prema komentarima, elemenat prostora ovde je uzet da predstavi formu izvedenu iz
primarnih elemenata.


Sledi izuzetno važan pasus 27, koji pokazuje kako pet sastojaka nastaju kroz svako od šest
područja čula. Ovo je jedno od retkih mesta unutar pāli kanona gde imamo date zajedno dve
različite sheme za klasifikovanje iskustva. To su shema šest područja čula i shema pet sastojaka.
Uobičajeno se uzimaju odvojeno, ali ovde su povezane.


Sāriputta počinje koristeći područje oka kao početnu tačku:


27. Prijatelji, ako je oko samo po sebi zdravo, ali nema spoljašnjih oblika u njegovom dometu,
niti odgovarajućeg [svesnog] nastojanja, tada nema manifestacije ni odgovarajuće vrste
svesti. Ako je oko samo po sebi zdravo i ima spoljašnjih oblika u njegovom dometu, ali nema
odgovarajućeg [svesnog] nastojanja, tada nema manifestacije ni odgovarajuće vrste svesti. Kada
je oko samo po sebi zdravo, ima spoljašnjih oblika u njegovom dometu, kao i odgovarajućeg
[svesnog] nastojanja, tada ima i manifestacije odgovarajuće vrste svesti.


Ovde pāli reč za "[svesno] nastojanje" znači pažnja/okretanje uma ka objektu. Ako toga nema,
tada nema manifestovanja odgovarajuće klase svesti. Nema pojavljivanja svesti oka koje saznaje/
ima iskustvo oblika kroz oko.


Prvi primer je očigledan: oko je funkcionalno, ali npr. u potpunom mraku neće se pojavljivati
svest oka.
U drugom slučaju, pretpostavimo da sedite slušajući muzičko delo potpuno uneti u njega;
prijatelj prolazi pored vas, ali ste se toliko posvetili muzici da ga uopšte ne primećujete. Čak i kada
je oblik ušao u vidno polje, ali nema učešća svesti, nema pojavljivanja odgovarajućeg tipa svesti
oka.
U trećem primeru svi uslovi su ispunjeni pa dolazimo do slučaja kada se svest oka pojavljuje.
Radi čulni organ, postoje oblici i nešto privlači pažnju uma da se okrene tom obliku. Tada se
manifestuje odgovarajuća vrsta svesti, drugim rečima tada se pojavljuje svest oka, saznajući taj
oblik/imajući iskustvo tog oblika kroz oko.
viññāṇabhāga je izraz koji je upotrebljen u tekstu, bukvalno znači: deo, odeljak ili segment svesti (u
ovom primeru - svesti oka).


Pasus 28 je vrlo važan, navodimo ga u celini:


28. Materijalni oblik u onome što tako nastane uključen je u materijalni oblik kao sastojak bića
koji je objekat vezivanja. Osećaj u onome što tako nastane uključen je u osećaj kao sastojak
bića podložan vezivanju. Opažaj u onome što tako nastane uključen je u opažaj kao sastojak bića
podložan vezivanju. Mentalni obrasci u onome što tako nastane uključeni su u mentalne obrasce
kao sastojak bića podložan vezivanju. Svest u onome što tako nastane uključena je u svest kao
sastojak bića podložan vezivanju. On ovako razume: ‘Ovo je, zaista, način kako se odigrava
uključivanje, okupljanje i gomilanje stvari u ovih pet sastojaka bića podložnih vezivanju. I ovako
je rekao Blaženi: „Onaj ko vidi uslovljeni nastanak, vidi Dhammu; onaj ko vidi Dhammu, vidi
uslovljeni nastanak.” A ovih pet sastojaka bića koji su objekat vezivanja uslovljeno nastaju.
Želja, vezivanje, sklonost i opčinjenost zasnovani na ovih pet sastojaka bića koji su objekat
vezivanja jesu izvor patnje. Uklanjanje želje i strasti, napuštanje želje i strasti prema tih pet
sastojaka bića jeste prestanak patnje.’ I tada je, prijatelji, taj monah uradio veliku stvar.


Na drugi način rečeno tathābhūtassa - "u onome što tako nastane" - to je pomenuti odeljak
svesti oka. I taj odeljak svesti oka nije samo svest oka sama po sebi, već ceo segment iskustva kao
vrlo kompleksan događaj. Sada Sāriputta taj kompleksan događaj, odeljak svesti oka, stavlja pod
mikroskop mudrosti i vidi šta je sve uključeno unutar tog iskustva viđenja oblika okom.


Prvo, imamo uslove za pojavljivanje odeljka svesti oka: oko je zdravo, oblici dolaze u domet i
postoji aktivna uključenost svesti, aktivna pažnja, skretanje uma ka oblicima. To dovodi do
određenog odeljka svesti oka i to se misli pod onim "nastane".


Unutar ovog segmenta iskustva, materijalna forma je prisutna - to je klasifikovano u sastojak
materijalnog oblika podložnog vezivanju. Šta je ovaj materijalni oblik? Telo koje pripada
posmatraču i naročito oko kao organ vida, kao i spoljašnji oblici kao objekti viđenja. Sve ovo
potpada pod sastojak materijalnog oblika.


A osećaj u "onome što tako nastane" uključen u sastojak osećaja. Kada neko ima iskustvo, zna te
oblike kroz oko, kada se svest oka pojavi, tada neko iskusi oblike na prijatan, bolan ili neutralan
način.


Percepcija/opažaj u "onome što tako nastane" uključena je u sastojak opažaja, uočavamo oblike
kao objekte određenog tipa: forma mog prijatelja, pune šolje, ptice na nebu...


Mentalni obrasci / voljne formacije su takođe uključeni. Kada neko vidi oblik kod njega se
pojavljuje određena volja u vezi sa njim u vezi, razmatra se određeni vid akcija. Ako je nešto lepo,
poželimo da to posedujemo, kada vidimo prijatelja imamo nameru da sa njim porazgovaramo.
Ako vidimo inspirišuću Budinu sliku, javlja se volja da iskažemo poštovanje. Tako se volja
pojavljuje unutar iskustva svesti oka, sve te volje ulaze u sastojak mentalnih obrazaca podložnih
vezivanju.


A zatim tu je svest, nastaje zasnovana na oku. Ta svest je uključena u sastojke bića. I tako, kada
govorimo o ovom iskustvu viññāṇabhāga (segment, odeljak svesti), treba razumeti da je svest
samo jedan deo tog odeljka! Ne treba da mislimo o tome kao o filozofskoj ideji da je sve
manifestacija svesti, jer se odeljak svesti sam po sebi javlja zavisno od oka i oblika, koji nisu svest
sama po sebi.


Ali sada poštovani Sāriputta kaže da kada neko razmišlja o ovome, tada će razumeti način
uključivanja, okupljanja i gomilanja stvari, možemo reći klasifikaciju stvari u ovih pet sastojaka
objekata vezivanja.


I zatim citira Budu: „Onaj ko vidi uslovljeni nastanak, vidi Dhammu; onaj ko vidi Dhammu, vidi
uslovljeni nastanak.” Ono što je zanimljivo, Sāriputta citira Blaženog, ali ovu izjavu ne nalazimo
bilo gde u Sutta Piṭaki. Ovo je primer izjave koju je Buda dao, ali nije sačuvana nigde osim u
okviru ovog citata. Izjava je izuzetno važna jer kaže da je razumevanje uslovljenog nastanka
ključno za razumevanje celog učenja. To je esencija Dhamme. Da bi se razumela Dhamma, mora
se razumeti uslovljeni nastanak.


Pet sastojaka bića uslovljeno nastaju, kako nam je Sāriputta upravo pokazao. Kako nastaju?
Nastaju kroz uslove - kroz prisustvo oka, oka koje je zdravo, oblika koji ulaze u domet i pažnje.
Kroz ove uslove javlja se svest oka. I zatim, unutar te svesti oka tj. odeljka svesti, mi lociramo svih
pet sastojaka. I tako svih pet nastaje zavisno od uslova.


Pet sastojaka podložnih vezivanju - to je prva plemenita istina, istina o patnji. Ovde je ne treba
tumačiti u smislu bola i jada, već ima dublje značenje. To je činjenica da pet sastojaka nastaju
kroz uslove, svet konstituisanog iskustva vodi poreklo kroz uslove, nije samo-postojeće. Zbog
toga što nastaju usled uslova, prestaju sa prestankom uslova - sve u iskustvu je netrajno,
nepouzdano...


Šta je to što dovodi ovih pet sastojaka do nastanka, ponovo i ponovo, na početku bilo koje
egzistencije? To je želja, vezivanje, sklonost i opčinjenost zasnovano na njima. To je poreklo
patnje. Na jednom nivou, nivou uobičajenog iskustva, želja, držanje i vezivanje zasnovani na
sastojcima - to su uzroci patnje; kada stvari ne idu po našim željama, imamo patnju
kao posledicu. To bi bilo psihološko objašnjenje.


Ali to nije najdublji nivo. Na dubljem: želja, vezivanje, sklonost i opčinjenost unutar pet sastojaka
bića jesu uzroci koji vode do nastanka novih pet sastojaka u sledećoj egzistenciji itd. Tako
vezivanje za ove sastojke upravo sada, ako se produži sve do trenutka smrti, tada to vezivanje
vodi do nastanka skupa od novih pet sastojaka što označava događaj preporađanja, a to je
produžavanje dukkhe u novom postojanju. Ista je priča i u sledećoj egzistenciji. Na ovaj način,
točak rađanja i umiranja kotrlja se od života do života.


Kako dovesti ovaj proces do završetka? Uklanjanje želje i strasti, napuštanje želje i strasti prema
tih pet sastojaka bića jeste prestanak patnje.
Na jednom nivou, možemo reći da, kada neko napusti, ukloni želju, šta god da se dešava sa
sastojcima bića, više nema žaljenja, jada, žalosti... To je jedan nivo razumevanja prestanka.
Ali na dubljem nivou - kada su želja i požuda, vezivanje eliminisani, onda kada ovaj pojedinačni
skup od pet sastojaka stigne do završetka, tada nema više pojavljivanja novih sastojaka bića u
budućnosti. Ciklus se privodi kraju.


Ovo se ponavlja za svako od ostalih čula. Kod područja uma imamo zanimljiv slučaj.


37. Prijatelji, ako je um sam po sebi zdrav, ali nema spoljašnjih objekata uma u njegovom
dometu, niti odgovarajućeg [svesnog] nastojanja, tada nema manifestacije ni odgovarajuće vrste
svesti. Ako je um sam po sebi zdrav i ima spoljašnjih objekata uma u njegovom dometu, ali
nema odgovarajućeg [svesnog] nastojanja, tada nema manifestacije ni odgovarajuće vrste
svesti. Ali kad je um sam po sebi zdrav, ima spoljašnjih objekata uma u njegovom dometu,
kao i odgovarajućeg [svesnog] nastojanja, tada ima i manifestacije odgovarajuće vrste svesti.


Iz ovoga rečenog u drugom primeru, izgleda da je moguće da mentalni fenomeni prolaze kroz
um, a da se ne pojavi odgovarajuća vrsta svesti. Čini se da u ovoj rečenici od pre 2500 godina
govori o podsvesti.
Nešto poput ovoga primećujemo u meditaciji kada je sabranost vrlo oštra. Tada možemo uočiti
koliko mnogo stvari prolazi kroz um svake sekunde. A zatim možemo razmišljati: da li se to
dešava sve vreme? Ili je meditacija ta koja čini da se ovo dešava?
Dešava se sve vreme, ali zato što sabranost nije razvijena i nije fokusirana tako oštro i precizno,
nismo svesni kako se brzo i suptilno mentalne slike, misli i funkcije odvijaju. Već samo prolaze,
bez registrovanja, bez ikakvog svesnog uticaja. Kada neko počne da prati tok mentalnih događaja
sve više i više ih dovodi do svesnog stanja. Ovo se dešava sve vreme tokom našeg svakodnevnog
života i kada ne registrujemo uticaj ovih trenutnih mentalnih događaja. Oni još uvek imaju
uticaj na naše umove i karaktere i suptilno ih transformišu na načine na koje nismo svesni. Na taj
način, mi smo pasivne žrtve delovanja našeg sopstvenog uma. Ali, ojačavanjem moći sabranosti,
kapaciteta da se prati šta se dešava u umu, činimo sadržaje uma sve više pristupnim za svesnu
pažnju i tada imamo bolje razumevanje šta se dešava u umu i sposobniji smo da ga
transforišemo.


U trećem slučaju kada su ispunjeni svi uslovi tada postoji manifestovanje odgovarajuće klase
svesti - svesti uma. U toj svesti uma, na isti način kao i ranije, imamo analizu sastojaka bića. Sve
ostalo je opisano na isti način.


Zatim poštovani Sāriputta sumira svaki segment govoreći da je, na taj način, monah učinio veliku
stvar. To je monah koji praktikuje vrlo preciznu analizu iskustva unutar pet sastojaka bića kroz
svako od šest područja čula. Razume kako su ovi sastojci uslovljeno nastali i može da razume ovaj
proces u pojmovima četiri plemenite istine. Iako plemenita istina o putu nije pomenuta
eksplicitno u sutti, ceo proces meditacije jeste u stvari primena različitih faktora puta, naročito
ispravne sabranosti i ispravnog razumevanja.


Praksa
Praktikujte meditaciju koju je Buda dao u odeljku [8]. Uočite do kog stepena uviđanje prazne
prirode pet sastojaka umanjuje reaktivnost uma.