Skorašnje poruke

31

Pali kanon grupa / Odg: 100. Mūlapariyāya sutta (MN 1) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 07, 2025, 14:26:21 »

Beleške
Ovoga puta, nakon višegodišnjeg proučavanja MN, dolazimo do prve sutte u Zbirci govora srednje dužine, "O
osnovnom uzroku stvari".

BB: U suštini, ovo je vrlo teška sutta pa kada savetujem ljude kako da čitaju MN, uvek im kažem da
preskoče prvi govor. Pročitajte ga tek kada ste završili većinu drugih. Pre mnogo godina, kada sam
počinjao da čitam sutte, a to je bilo i pre nego što sam čitao o budizmu uopšte, smatrajući da je ova
zbirka vrlo značajna, uzeo sam prvu suttu i nisam je mogao uhvatiti ni za glavu ni za rep. Bio sam potpuno
zbunjen :-)

Monasi koji su sastavljali pāli kanon stavili su Mūlapariyāya suttu na prvo mesto da bi naglasili njenu
važnost, ali to bi moglo da današnje čitaoce odvrati od čitanja. Kada neko uči tekst napamet, generalno,
ne očekuje da ga razume odmah na početku, samo memoriše reči. A nakon što upamti mnogo tekstova,
tek onda dolazi do objašnjenja sadržanih u njima.

Okrenimo se sutti samoj. Govori je Buda dok živi na mestu zvanom Ukkaṭṭha i gaju u podnožju
kraljevskog sāl drveta. [Prisetimo se da je i preminuo između dva džinovska sāl drveta.]

Počinje obraćajući se monasima „Monasi, podučiću vas govorom o korenu svih stvari."
[sabbadhammamūlapariyāya]

Sama tema naglašava važnost govora. Komentari objašnjavaju šta se ovde podrazumeva pod "svim
stvarima". To su svi fenomeni uključeni u ono što ćemo zvati individualnom egzistencijom.

BB: Tehnički izraz je sakkāya, nekad prevodim kao identitet, individualni identitet. A ova reč znači zbirku,
zbir, kolekciju pet sastojaka. A ono što će Buda podučavati ovde jeste koren (glavni uzrok svih fenomena
koji su uključeni u ovu zbirku pet sastojaka koji čine naš individualni identitet). Pokazaće kako naš
identitet nastaje. A kako se govor odvija dalje, videćemo da koren svih stvari u suštini predstavlja
poseban čin ili proces koji se zove zamišljanje.

Ključna pāli reč je maññana. Kasnije ćemo je razmotriti. Kako se govor odvija Buda razvija tipologiju,
klasifikaciju osoba u terminima četiri osnovne grupe. Jedna je neuk običan čovek, neuvežbana svetovna
osoba. Druga bi bila učenik u višem vežbanju; treća - arahant koji je završio vežbanje. A poslednja je Buda
sam - Tathāgata.

I korišćenjem procesa zamišljanja kao osnove, tekst će razjasniti razlike među njma.

I tako Buda počinje sa assutavā puthuđđana - neukom običnom osobom. Ovo je opisano na standardan
način:neuk, običan čovek, koji ne poštuje plemenite, neupućen je i bez prakse u njihovom učenju, koji ne poštuje
istinske ljude, neupućen je i bez prakse u njihovom učenju.

Sada, ova osoba opaža zemlju kao zemlju. Uzeta je zemlja samo kao primer - videćemo da će odeljci biti
razmatrani u terminima 24 moguća objekta iskustva. A prva četiri bi bili osnovni materijalni elementi.

"Neuk, običan čovek, zemlju vidi kao zemlju." Ako ovo uzmemo površno, imaćemo utisak da on ima
tačnu percepciju zemlje, ali to nije ono što je Buda hteo da nam saopšti. Komentari su nam od pomoći
ovde. Kažu da on opaža to kroz iskrivljenu percepciju, ukorenjenu u nemudrom promišljanju. A ovo
iskrivljeno opažanje već uvodi blagu distorziju objekta. Možemo pretpostaviti da pre nego što se ova
iskrivljena percepcija dešava, inicijalno tu postoji vrlo jednostavan, primitivan čin opažanja koje je puko
registrovanje objekta na mutan, neodređen način. Zatim, sledeći taj čin percepcije, kroz površno
promišljanje dolazi iskrivljena percepcija, koja uvodi neku distorziju objekta. A to krivljenje
(saññāvipallāsā, bukvalno: inverzija opažaja, opažanje koje okreće objekat naglavačke) uzima objekat na
način koji je suprotan njegovoj pravoj prirodi.

Na drugim mestima u suttama Buda govori o četiri vrste vipallāsā, iskrivljavanja opažaja. To je: 1)
opažanje netrajnog kao trajnog, stabilnog i večnog. 2) Onoga što je nezadovoljavajuće, dukkha kao
prijatnog. 3) Onoga što je bez sopstva kao da ima sopstvo. A tu je i 4) opažanje onoga što je neprivlačno
kao lepo i privlačno.

Ova se krivljenja opažanja pojavljuju zbog toga što postoji makar mali stepen nemudre/površne pažnje
prema objektu. A to je ono što se dešava kada obična osoba ovde opaža zemlju kao zemlju. Komentari
kažu da kada on opaža misleći da je to zemlja, on opaža to kao trajno, prijatno, lepo, kao da poseduje
sopstvo iako je sve u stvari suprotno.

Zatim sledeća rečenica kaže (pathaviṃ pathavito saññatvā): "Pošto zemlju vidi kao zemlju, on zamišlja
[sebe kao] zemlju, zamišlja [sebe] u zemlji, zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje, zamišlja zemlju kao
‘moje’, oduševljava se zemljom."

BB: Voleo bih da sve prevedem ne stavljajući reči u zagrade, da bi se prevelo tačno kao u tekstu: on
zamišlja zemlju, zamišlja u zemlji, zamišlja od zemlje, zamišlja zemlju kao ‘moje’, oduševljava se zemljom.

Ova tačka zasnovana na opažanju (sañña), to je sledeći korak u procesu saznavanja/kognicije. A to je ono
što zovemo zamišljanjem maññana od glagola maññati. Šta je to što zovemo zamišljanjem? Od korena
reči man- što znači misliti. Ali maññana nije obično razmišljanje, koje može biti tačno ili netačno. Ono što
se podrazumeva pod ovim maññana jeste iskrivljeno mišljenje koje pripisuje objektu osobine i odnose
koje nisu zasnovane na samom objektu, već u konstruktivnoj aktivnosti subjektivne imaginacije.
Maññana je tendencija misli da pogrešno interpretira objekat. Gradi se na iskrivljenosti opažanja. Ona
tumači objekat na način suprotan njegovoj stvarnoj prirodi. Možemo takođe objasniti maññana kao
imaginaciju, ne na onaj dobar kreativan način, već kao obmanjujuću imaginaciju o objektu. Jedan od
prevoda je i "halucinacija" o objektu. Ali sam objekat je stvarno tu, nije u pitanju izmišljanje objekta koji
nije prisutan, već njegovih osobina.

Na drugi način rečeno, preko izraza koji dolazi iz sutta, a pominjali smo ga već i ranije, to je papañća.
Konceptualna proliferacija, umnožavanje, konceptualna elaboracija. U osnovi, maññana i papañća su vrlo
slične. Papañća je proces kojim um elaborira objekat percepcije i gradi svoju sopstvenu interpretaciju
objekta. Ali ove interpretacije su obmanjujuće. To su ideje o objektu koje ne dolaze od prave prirode
objekta, već od naše sopstvene subjektivne skolonosti poreklom od mentalnih nečistoća.

Postoje tri mentalne nečistoće koje su posebno odgovorne za ovo zamišljanje/mentalnu konceptualnu
elaboraciju. Ove tri mentalne nečistoće su žudnja (taṇhā), obmana (māna) i gledišta (diṭṭhi).

Žudnja omogućava nastanak obmanjujućeg pojma "moje", onoga šta je moje. Odatle se javlja ideja da su
mi stvari privlačne, tako da želim da ih učinim svojim. Tako razne stvari za mene poprimaju značaj
moguće svojine, mogući objekti uživanja u posedovanju. Kada počnemo da mislimo u terminima koji se
okreću oko stvari koje mogu postati moje i koje bih želeo da budu moje - to je maññana, iskrivljeno
mišljenje.

Druga opruga maññana je obmana/taština - māna. To je čin kojim se sami poredimo sa drugima: ja sam,
bolji, ja sam isti, ja sam lošiji. Sve ove komparativne ideje obrću se oko fundamentalne obmane/taštine
koja je shodno Budinom učenju asmi māna, taština/obmana "ja sam". Čak i pre nego što upoređivanje
počne, sama ova ideja da postoji neko "ja" jeste taština, obmana, zamišljanje. A zbog ove ideje
počinjemo da gledamo druge i premeravamo to "ja" prema drugima. Kako "ja" stojim u poređenju sa
drugima i kako "moje" stvari stoje u poređenju sa tuđim. (Je li moj auto/monaška zdela veća i sjajnija od
tuđe?) Svako mišljenje u terminima ove taštine "ja sam" i njihove uporedne forme - to su zamišljanja
papañća koja se vrte oko pojma "ja sam". Ukorenjena su u taštini/obmani. I šta se takođe dešava - to je
da konstantno mislimo "ja sam" i prestanemo da promišljamo šta je to "ja sam".

Refleksivna osoba počne da istražuje to "ja" i dolazi do zagonetke, problema. Uvek mislimo u terminima:
ja sam učinio ovo ili ono, to je moje ime, živim ovde i koristimo reč "ja" toliko puta u toku dana, ali kada
se zaustavimo i upitamo šta je to "ja", tada pokušavamo da utvrdimo njegov identitet i popunimo ga
nekom vrstom supstance/suštine. To je izvor koncepcije "ja sam ovo ili ono". Što znači da neko sada
počinje da formuliše gledište o svom identitetu, da formuliše gledište o sopstvu.

Na ovaj način treća opruga zamišljanja biva aktivirana - gledišta. Počinje se razmišljanjem šta je ovo
ja/sopstvo. Izgleda kao najočiglednija, nama najbliža stvar na svetu, ali šta je to, tako je misteriozno.
Imamo biblioteke ispunjene knjigama filozofa od najdrevnijih vremena koji se međusobno ne slažu po
ovom pitanju.

A sada tekst pominje različite načine na koje obična osoba može zamišljati bilo koji od objekata iskustva i
pominje ih stavljajući taj objekat u različite padeže.

On zamišlja [sebe kao] zemlju, zamišlja [sebe] u zemlji, zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje, zamišlja
zemlju kao ‘moje’, oduševljava se zemljom.

Fraze same, ako pogledamo kako su navedene, vrlo su zagonetne, Komentari pokušavaju da nam daju
neko objašnjenje. Evo nekoliko primera odatle.

1) Zamišljanje [sebe kao] zemlje - može biti zamišljanje gledišta materijalizma (sopstvo je samo
materijalni elemenat). Ili neko pobuđuje taštinu u sebi, npr. neko ko ima lepo lice pa se identifikuje sa
zemljanim elementom (tj. elementom čvrstoće stvari) u telu i gradi taštinu "ja sam" zasnovanu na tom
lepom licu. Tako taština radi na osnovu elementa zemlje.

Drugi bi primer bio kada se identifikujemo sa telom, uzimamo da je telo moje (možda i postoji sopstvo
koje nije telo, ali telo pripada sopstvu). Ili neko ima jaku vezanost za telo - a to je zamišljanje žudnjom.

Zatim, treća mogućnost - uzima drugu osobu da je ona elemenat zemlje. U ovom slučaju, neko misli - a
ovo može biti slučaj zamišljanja kroz gledišta: stav da su drugi samo fizička tela, tj. materijalni elemenat
(zemlje). Ili neko drugi može biti vrlo lep i zgodan i zbog zavisti prema toj osobi - u ovom slučaju imamo
zamišljanje kroz taštinu/obmanu inferiornosti. I tako, identifikujemo elemenat zemlje kao nešto što je ta
osoba. I zbog toga se osećamo jadno gledajući svoj telesni oblik. To je neka vrsta taštine/obmane
inferiornosti zasnovana na elementu zemlje druge osobe.

Kada neko ima žudnju prema tuđem telu - zemlja druge osobe pripada meni. Kao da je to materijalni
oblik koji želimo zadobiti (telo ili tuđa imovina) - zamišljanje kroz žudnju. Možemo smisliti i razne druge
kombinacije da ih primenimo na tri tipa zamišljnja shodno svim različitim mogućnostima.

2) Zatim zamišlja [sebe] u zemlji. Najjasniji primer ovoga je zamišljanje koje se tiče gledišta. Kada se
zamišlja da postoji neko sopstvo/duša koje postoji unutar materijalnog tela. I tako telo načinjeno od ova
četiri elementa, uključujući i zemlju, jeste posuda da duhovno sopstvo (koje je ja, moje istinsko sopstvo)
postoji unutar tela. Na ovaj način neko zamišlja u zemlji. Može takođe izgraditi žudnju za besmrtnošću
duše koja se zamišlja da postoji u elementu zemlje i na ovaj način postoji žudnja za onim što je elemenat
zemlje.

3) Zamišlja [sebe odvojenog] od zemlje. U ovom slučaju neko može zamišljati da npr. sopstvo
nastaje/izranja iz elementa zemlje. Ili može imati vrlo jasno konceptualno gledište da je elemenat
zemlje jedno, a sopstvo nešto sasvim odvojeno. Elemenat zemlje je materijalan, a sopstvo duhovno. I
nema preklapanja između njih. Tako postoje varijante načina na koji se može razumeti ova izjava "od
zemlje", bilo da je sopstvo poreklom od zemlje, bilo da je odvojeno i potpuno različito.

4) Zamišlja zemlju kao ‘moje’ Četvrta varijanta ovo objašnjava najjasnije - to je zamišljanje u žudnji. Kada
neko nešto proglašava posedom - to pripada meni. Ovo je mesto gde žudnja uzima najeksplicitniju
formu.

A u poslednjem izrazu korišćenom u ovom nizu - takođe se pokazuje aktivnost žudnje: 5)oduševljava se
zemljom.
[pathaviṃ abhinandati]

A ovo je vrlo značajno, jer neko ko poznaje sutte znaće da u se navođenju druge plemenite istine, pri
objašnjavanju prirode žudnje javlja izraz: tatra-tatr'ābhinandini - uvek nalazi novo uživanje, sad tu, sad
tamo. Implikacija je da žudnja, sve dok se neko oduševljava sad tu, sad tamo, produžava kontinuitet
egzistencije; ona je ta koja vodi obnavljanju postojanja. Jer sve dok neko nastavlja da traži ushićenje,
zadovoljstvo, uživanje - ciklus postojanja, preporađanja, nastavlja da se okreće. Zbog toga je ushićenje
kulminacija ovog niza zamišljanja. Možemo reći da ushićenje u stvari jeste najosnovniji uzrok od svih. To
je najdublji koren!

Zatim Buda postavlja pitanje zašto je ovo slučaj. Zašto neka neuka obična osoba zamišlja stvari na ovaj
način? I zašto nastavlja da se njima oduševljava? Daje odgovor: zato što nije u potpunosti razumela. Da bi
neko do kraja razumeo nešto - to znači razumeti tako duboko da se prebrode sve obmane oko te stvari.
Da se razume potpuno u skladu sa tri karakteristike i to tako duboko da se eliminišu sve nečistoće, sve
žudnje i neznanje. A zašto je to tko, pita Buda. Skriveni uslov za sve ove obmanjujuće načine mišljenja
jeste neznanje, nedostatak pravog znanja, pravog razumevanja.
(nastaviće se...)

32

Pali kanon grupa / 100. Mūlapariyāya sutta (MN 1) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 07, 2025, 14:05:56 »

Tekst sutte:


https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/maddhima-nikaya/mn-1-mulapariyaya-sutta/

33

Pali kanon grupa / 99. Dhātuvibhanga sutta (MN 140) - beleške 3

« Poslednja poruka vasilije poslato Avgust 06, 2025, 17:50:22 »

Nalazimo se u delu sutte gde Buda objašnjava Pukkusātiju korak po korak proces u kome meditant kontemplira kako bi razvio mudrost za postizanje oslobođenja. Buda zasniva svoje objašnjenje na šest elemenata. Prolazi prvo kroz kontemplaciju pet materijalnih elemenata i dolazi do elementa svesti. On se, zanimljivo, objašnjava preko istraživanja osećaja. Zatim dolazi do tačke gde "ostaje jedino spokojstvo". Prošli smo kroz ceo taj odeljak ranije, ali brzo, sada ćemo ga obraditi detaljnije kako bismo podvukli implikacije izloženog.


Nakon posmatranja svakog od tri tipa osećaja i kako on nastaje zasnovan na svom posebnom tipu kontakta i prestaje sa njegovim prestankom, na kraju se uspostavlja u umu stanje spokojstva koje je opisano kao "pročišćeno i sjajno". Komentari identifikuju ovo spokojstvo sa spokojstvom četvrte đhāne. Čini se da postoji mala dvoznačnost ovde. Jer se spokojstvo razvija kroz kontemplaciju osećaja - pa izgleda da je ovo vrsta spokojstva koja se zasniva na kontemplaciji uvida, a ne prosto kroz razvoj đhāne. A opet, kasnije će Buda reći da meditanti usmeravaju ovo spokojstvo ka nematerijalnim zadubljenjima. A ona su stanja koja leže iznad četvrte đhāne. Izgleda da je to neka potvrda za iskaz da je ovo što je opisano spokojstvo četvrte đhāne. Možemo pretpostaviti da meditant jeste prethodno postigao četvrtu đhānu. Zatim, njenu osnovu koristi za kontemplaciju prirode osećaja - kako osećaji nastaju zasnovani na odgovarajućim tipovima kontakta. A sada, on razume da može uzeti ovo spokojstvo četvrte đhāne i usmeriti ga dalje ka nematerijalnim zadubljenjima ako želi.


I tako u paragrafu 21 Buda kaže:


‘Ako bih ovo spokojstvo, tako pročišćeno i sjajno, usmerio ka području beskrajnog prostora i razvijanju svog uma u skladu s tim, tada bi moje spokojstvo, potpomognuto tim područjem, vezujući se za njega, ostalo za dugo vremena.´


Ključni izrazi ovde su: "potpomognuto tim područjem + vezujući se za njega".
nissitā = zavisno od, ima potporu u
upādānā = vezivanje


U ovom slučaju, spokojstvo bi bilo vezano za to područje beskonačnog prostora. A kroz to vezivanje ostaće za dugo vremena. Ono što se podrazumeva pod tim jeste da će se meditant usled ovog suptilnog vezivanja i meditativnih postignuća preporoditi u svetu beskonačnog prostora. A onda će ostati u tom svetu vrlo, vrlo dugo - 20.000 kosmičkih eona (kalpa).


Ako se ode dalje, može se usmeriti ovo spokojstvo ka beskonačnoj svesti, a zatim razviti um shodno tome, tada bi ovo spokojstvo područja beskonačne svesti, "potpomognuto tim područjem, vezujući se za njega, ostalo za dugo vremena". Tada će se preporoditi u svetu beskonačne svesti, drugom svetu nematerijalnog postojanja i ostaće tu vrlo dugo -  40.000 kosmičkih eona.


A može se ići i dalje i razviti to spokojstvo još i više, do trećeg nivoa, područja ničega i slično, preporoditi se u odgovarajućem svetu i ostati tamo bez bez prepreka i teškoća 60.000 kalpi.


Onaj ko razvije četvrto nematerijalno zadubljenje, tj. područje ni opažanja ni neopažanja (nevasaññānāsaññāyatana). A kada je spokojstvo razvijeno do tog nivoa i um razvijen shodno tome, tada um postaje dovoljno osnažen da uzme preporađanje u svetu ni opažanja ni neopažanja. A kada se neko preporodi u ovom četvrtom nematerijalnom svetu ostaje tamo 84.000 eona. (BB: zašto nije prosto 80.000? Nemam pojma, možda na kraju dobijemo bonus od 4.000 eona :-)


Izgleda kao da u ovom paragrafu Buda slavi ovo spokojstvo, pokazuje njegovu izvrsnost. Neko ko razvije to spokojstvo pročišćeno i sjajno jeste u stanju da se usmeri ka ovim vrlo uzvišenim nivoima i razvijanjem uma u skladu sa time, u stanju je da tamo ostane vrlo dugo vremena. Na ovaj način hvali monaha Pukkusātija koji je već razvio četvrtu đhānu, već postigao to spokojstvo. Ali Buda takođe pokazuje suptilnu opasnost u ovom spokojstvu, tj. u postignućima zasnovanim na tom spokojstvu. A to su neke vrste vezivanja koja leže skrivena u spokojstvu i postignućima koja odatle priozilaze. Četiri pomenuta postignuća, to su ona ista koja je Buda i sam prošao pre svog probuđenja, kao bodhisatta. Postigao ih je sledeći svoje učitelje meditacije Ālāra Kālāmu (do trećeg nematerijalnog zadubljenja) i Uddaka Rāmaputtu (do četvrtog). A opet ovim postignućima nije bio zadovoljan i shvatio je da sama ova postignuća ne vode do potpunog probuđenja, ne donose oslobođenje.


U narednom paragrafu pokazaće menjkavost, opasnost. A čini ovo prosto pomoću jedne reči. Kaže:


‘Ako bih ovo spokojstvo, tako pročišćeno i sjajno, usmerio ka području beskrajnog prostora i razvijanju svog uma u skladu s tim, to bi bilo uslovljeno.‘


Ključna reč je saṅkhata = uslovljeno.


Fusnota tumači: Ovo je rečeno da bi se pokazala opasnost u nematerijalnim đhānama. Sintagmom „to bi bilo uslovljeno”, on pokazuje: „Iako je tu životni vek 20.000 eona, to je uslovljeno, oblikovano, načinjeno. Otuda je prolazno, nestabilno, ne traje, nepostojano; skopčano je s nestankom, razlaganjem, rastakanjem; skopčano sa rođenjem, starenjem i smrću, utemeljeno u patnji. To nije sklonište, mesto sigurnosti, utočište. Kad neko tu umre kao običan čovek, još uvek je moguće da se preporodi u nekom od četiri stanja uskraćenosti.”


Sledeća rečenica koja pokazuje šta meditant čini. Vrlo je značajna sintagma:


anabhisaṅkharonto anabhisañcetayanto


prva reč = ne kreira bilo kakav novi uslov, ovde prevedeno sa: ne formira nove uslove


i ne generiše bilo koju volju (koja teži ka postojanju ili nepostojanju, tj. ka novoj, nastavljenoj egzistenciji ili ka anihilaciji, nepostojanju). I ovaj iskaz je povezan sa jednom malom suttom iz Itivuttake, zbirke iz KN.


Tu Buda govori kako se živa bića drže u zatočeništvu dvema vrstama gledišta. Kaže:
 
 “Monasi, ubeđena u dva pogrešna gledišta, neka ljudska i božanska bića uzmiču, druga prenagljuju; samo oni kojima su otvorene oči jasno vide.
A kako to, monasi, neka uzmiču? Kada ljudska i božanska koja bića uživaju u rađanju, ushićena su rođenjem, zadovoljna rođenjem, podučavaju Dhammi radi prestanka preporađanja, njihovi umovi je ne primaju, nisu njome umireni, ne zadržavaju se na njoj, niti bivaju privučeni. Tako neka bića uzmiču.
A kako neka prenagljuju? Neka, osetivši se zgrožena, ponižena i zgađena upravo preporađanjem, priklanjaju se ne-rađanju: ‘Kada ovo sopstvo, posle sloma tela, posle smrti, nestane, biva uništeno i ne postoji posle smrti, to je mir, to je izvanredno!’ Tako neka prenagljuju.
A kako oni kojima su otvorene oči jasno vide? Ima slučajeva kada monah ono što je nastalo vidi kao nešto što je nastalo. Uviđajući to što je nastalo kao nešto što je nastalo, praktikuje on nevezivanje uz to što je nastalo, vežba hlađenje strasti prema tome što je nastalo, utrnuće onoga što je nastalo. Tako oni kojima su otvorene oči jasno vide.”


Tako je velika većina vezana za nastavak individualnog postojanja. Većina ljudi formira volje koje naginju ka postojanju, tj. bivanju. Čak i ako nije samo uživanje u zadovoljstvima već i suptilnom - recimo, filozofi i meditanti naginju ka nekom uzvišenom postojanju, nebeskom. Manji broj teži poništenju. U slučaju koji je opisan u MN140 meditant ne formira bilo kakvu želju za uništenjem pretpostavljenog sopstva već umesto toga istražuje ovaj proces nastajanja i prolaska - videći kako fenomeni nastaju usled uslova i nestaju usled njihovog prestanka. A kroz viđenje ovakvog procesa - stiče uvid u netrajnost, nezadovoljavajuću i bezličnu prirodu. A kroz uvid u ovu prirodu stvari vezivanje za fenomene u svetu nestaje. To se misli kada se kaže on se ne vezuje ni za šta na svetu - na upādiyati.


Tako umesto držanja za ovo pročišćeno spokojstvo meditativnog zadubljenja - čak i suptilnog vezivanja - kada neko vidi ovo spokojstvo kao nešto nestalno, bezličan fenomen, tada vezivanje za njega otpada. A sa otpadanjem vezivanja, žudnja otpada (to je navedeno frazom "nije uznemiren"= na paritassati u stvari znači prestaje da žudi). A kada ta žudnja potpuno prestane, tada paccattaṃyeva parinibbāyati = sam za sebe dostiže nibbānu.  I ovako razume: ‘Ovo je poslednje rođenje, proživljen je svetački život, učinjeno je trebalo učiniti. Nema više preporađanja u bilo koji oblik bivanja.’


Sledeća dva paragrafa opisuju odnos arahanta prema osećajima. Sa ovim pasusom koji smo upravo završili opisuje se postignuće stupnja arahanta. U pasusu 23 opisana su unutrašnja iskustva arahanta i to ponovo u vezi sa osećajima. Kakav god da osećaj arahant oseti, on razume: ovaj osećaj je nestalan, nema držanja i vezanosti za njega i ne ushićuje se njime. Kada oseti prijatan osećaj, odvojen je od njega. Slično i za druga dva tipa osećaja.


Kada oseća osećaj kojim prestaje telo, čovek razume: ‘Osećam osećaj kojim prestaje telo.’ Kada oseća osećaj kojim prestaje život, razume: ‘Osećam osećaj kojim prestaje život.’


BB: Kako ja ovo razumem, arahant zna da će nastaviti da oseća, tj. da će imati iskustvo osećaja sve dok telo i život traju, ali takođe zna da će se sa raspadom tela, sa završetkom života svi osećaji okončati. A kako se osećaji smatraju nekom vrstom uznemirenja bilo prijatni, bolni ili neutralni - ovo se opisuje kao hlađenje. Ilustrovano je poređenjem sa uljanom lampom:


Monaše, kao što lampa gori zahvaljujući ulju i fitilju, a kada ulje i fitilj izgore, ako se ne dospe novo gorivo, ona se gasi usled nedostatka goriva; isto tako, kad oseća osećaj kojim prestaje telo… osećaj kojim prestaje život, razume: ‘Osećam osećaj kojim prestaje život.’ Razume: ‘Posle raspada tela, s okončanjem života, sve što je osećano, ako nema oduševljavanja time, postaće ohlađeno upravo ovde.’


U paragrafu 25 Buda će zaključiti objašnjenje. Kroz ceo sled koji se tiče kontemplacije elemenata pa sve do kraja 24. pasusa, objašnjavao je kako neko ne zanemaruje temelj mudrosti, a to je prvi od četiri temelja. Ceo kostur sutte koji smo pokrili na poslednja dva predavanja, jeste sve vreme bilo razumevanje temelja mudrosti. Kaže:


Zato, monah koji poseduje [takvu mudrost] poseduje i nenadmašan temelj mudrosti. Jer to je, monaše, nenadmašna plemenita mudrost, dakle znanje o iskorenjivanju svake patnje.


paramā ariyā paññā = nenadmašna plemenita mudrost


Sve do sada je objašnjavao temelj mudrosti paññādhiṭṭhāna, a u ovom paragrafu pokazuje šta je nenadmašni temelj mudrosti. A to je mudrost kroz koju neko razume uništenje sve patnje. To je znanje koje zna da unutar nas samih sva patnja jeste uništena!


Sada dolazimo do objašnjenje nenadmašnog temelja istine. Buda nam kaže da je tu zasnovano oslobođenje. Nije to samo privremeno oslobođenje postignuto kroz uspeh u meditativnoj praksi, koje nakon toga prestaje. Ovo je oslobođenje postignuto kroz uviđanje istine. Tako ovo oslobođenje jeste neuzdrmano. Dolazimo do jako važne izjave:


Jer lažno je ono, monaše, što je po svojoj prirodi obmana, a istinito ono što po svojoj prirodi nije obmana – a to je nibbāna. Zato, monah koji poseduje [takvu istinu] poseduje i nenadmašan temelj istine. Jer ono je, monaše, nenadmašna plemenita istina, dakle nibbāna, što po svojoj prirodi nije obmana.


paramaṃ ariyasaccaṃ = nenadmašna plemenita istina


Treći temelj je o obuzdanosti, ćāgādhiṭṭhāna. Ćāga u jednom smislu znači davanje, darežljivost, a u drugom, ovde korišćenom, odustajanje, obuzdavanje. U kontrastu je sa nečim što zovemo upādi = stvari koje neko nabavlja, što neko poseduje. Može biti materijalni posed, a može biti u dubljem smislu. Upādi se uzima da znači pet sastojaka, tako da su to posedi sa kojima se identifikujemo, kao da su naši sastojci, a takođe jesu i nečistoće, naročito žudnja kroz koju stičemo stvari. Sada Buda kaže:


Ranije, dok je bio neznalica, sticao je i razvijao vezanosti; sada ih je napustio, sasekao u korenu, načinio poput panja palme, završio s njima i za njih nema ponovnog nastanka. Zato monah koji poseduje [takvu obuzdanost], poseduje i nenadmašan temelj obuzdavanja. Jer to je, monaše, nenadmašna plemenita obuzdanost, dakle napuštanje svakog vezivanja.


To je odustajanje ne samo od materijalnih stvari već i od svih unutrašnjih nečistoća i vezanosti/prijanjanja za svojih sopstvenih pet sastojaka, a što je osnova za rođenje, starenje i smrt.


Buda nastavlja ka onome što zove temeljem mira:


Ranije, dok je bio neznalica, doživljavao je gramzivost, želju i strast; sada ih je napustio, sasekao u korenu, načinio poput panja palme, završio s njima i za njih nema ponovnog nastanka. Ranije, dok je bio neznalica, doživljavao je bes, zlovolju i mržnju; sada ih je napustio, sasekao u korenu, načinio poput panja palme, završio s njima i za njih nema ponovnog nastanka. Ranije, dok je bio neznalica, doživljavao je neznanje i obmanu; sada ih je napustio, sasekao u korenu, načinio poput panja palme, završio s njima i za njih nema ponovnog nastanka. Zato monah koji poseduje [takav mir], poseduje i nenadmašan temelj mira. Jer to je, monaše, nenadmašni plemeniti mir, dakle smirivanje strasti, mržnje i obmanutosti.


Možemo uzeti gramzivost, želju i strast kao sinonime, drugi triplet su bes, zlovolja i mržnja, a poslednja dva člana su neznanje i obmana.


paramo ariyo upasamo = nenadmašni plemeniti mir


Sada će povezati sve rečeno - ono što je uveo na početku sutte:


U vezi sa čime je tako rečeno: ‘Ne treba zanemariti mudrost, već stražariti nad istinom, negovati obuzdanost i vežbati sebe mira radi.’


Kada je to rekao na početku, bili su to inicijalni stadijumi gde počinje negovanje mudrosti, istine, obuzdanosti i mira. Iskaz iz paragrafa 7 ponavlja se i ovde:


‘Plime zamišljanja ne preplavljuju onoga ko stoji na tim [temeljima], a kad ga plime zamišljanja više ne preplavljuju, naziva se mirni mudrac.’


BB: Originalni izraz maññassava čini mi se ne javlja se ni u jednom drugom govoru.
mañña =zamišljanje
ussava = narastanje / dizanje
Buda podrazumeva pod time lažnu ideju, lažno zamišljanje. A šta je to lažno zamišljanje:


Monaše, ‘ja jesam’ jeste obmana; ‘ja sam ovo’ jeste obmana; ‘ja ću biti’ jeste obmana; ‘ja neću biti’ jeste obmana; ‘imaću oblik’ jeste obmana; ‘biću bez oblika’ jeste obmana; ‘biću onaj koji zamišlja’ jeste obmana; ‘biću onaj koji ne zamišlja’ jeste obmana; ‘neću biti ni onaj koji zamišlja, ni onaj koji ne zamišlja’ jeste obmana.


Prvo: "ja jesam" - to je najdublja obmana. Ideja da "ja" postoji, da je tu neko stvarno postojeće "ja" u centru moga bića, neko istinski postojeće sopstvo. Tada od ove ideje "ja sam ovo" pokušavamo da uspostavimo nekakav identitet o sopstvu. Da se identifikujemo sa telom, osećajem, opažajem, mentalnim obrascima ili svešću, tako mu dajući nekakav sadržaj. "Ja ću biti" to je gledište eternalizma, a "ja neću biti" - anihilacionizma, da će se sopstvo privesti kraju nakon smrti. "Imaću oblik" ili "biću bez oblika" jesu dva različita eternalistička gledišta, slede i tri druga: "biću onaj koji zamišlja/ne zamišlja/ ni koji zamišlja ni koji ne zamišlja", takođe eternalistička.


Zamišljanje jeste bolest, zamišljanje jeste tumor, zamišljanje jeste strela. Ko prevaziđe svako zamišljanje, monaše, njega nazivaju utihnuli mudrac. A utihnuli mudrac nije rođen, ne stari, ne umire; nije potresen, niti uznemiren. Jer u njemu nema ničeg čime bi mogao biti rođen. Pošto nije rođen, kako može da ostari? Pošto ne stari, kako može da umre? Pošto ne umire, kako može biti potresen? Pošto nije potresen, kako može biti uznemiren?
Dakle, u vezi s tim je rečeno: ‘Plime zamišljanja ne preplavljuju onoga ko stoji na tim [temeljima], a kad ga plime zamišljanja više ne preplavljuju, naziva se utihnuli mudrac.’ Monaše, dobro zapamti kratko razjašnjenje ovih šest elemenata.”


U međuvremenu, a verovatno još ranije dok je slušao izloženo, Pukkusāti je shvatio da je jedini koji bi mogao održati ovakav govor Buda sam. Ovde u tekstu stoji atha kho = zatim, na to, mada monah verovatno već bejaše svestan: „Zaista, Učitelj je došao do mene! Plemeniti je došao do mene! Potpuno probuđeni je došao do mene!” Zatim ustaje, namešta svoj ogrtač na formalan način, klanja se Budi i izvinjava zbog greške koristeći standardnu formulu:


 „Poštovani gospodine, zaista sam pogrešio, poneo se kao budala, pometen pogreših, te se Blaženom obratih sa ‘prijatelju.’ Neka mi Blaženi oprosti grešku, na koju ću dobro motriti u budućnosti.” I Buda odgovara ustaljenom formulom: „Naravno, monaše, zaista si pogrešio, poneo se kao budala, pometen pogrešio, te se Blaženom obrati sa ‘prijatelju.’ Kako svoju grešku vidiš na takav način i ispravljaš sebe u skladu sa Dhammom, opraštam ti. Jer onaj je zreo u praksi Plemenitog kad svoju grešku uvidi na taj način, ispravi sebe u skladu sa Dhammom i obuzdava sebe ubuduće.”


Zatim Pukkusāti moli da primi upasampadā, tj. puno zaređenje. Kada se ovako kaže, izgleda da to implicira da je već ranije dobio niže zaređenje kao sāmaṇera. Objašnjenje u Komentarima kaže da nije imao nikakvo formalno zaređenje, nego je samo iz poverenja u Budu ogrnuo ogrtač i otišao u beskućnike kao nezaređeni asketa. Ali ova izjava izgleda da sugeriše da je već imao status isušenika. Za niže zaređenje potrebno je prisustvo samo jednog monaha, dok je za puno zamonašenje potrebna saṇgha, zajednica monaha, koju još uvek nije sreo.


Buda ga onda upita ima li potpuni komplet ogrtača i zdelu. Pukkusāti odgovara odrično (činiju za skupljanje hrane je verovatno imao, ali ne i set od tri monaška ogrtača) i odlazi da ih pronađe. Međutim, jedno odbeglo govedo nasrnu na njega i ubi ga.


Na jednom drugom mestu se kaže da je Pukkusāti u nekom od prethodnih života pripadao grupi monaha, sledbenika prethodnog Bude. Popeli su se na vrh planine i odlučili da ne silaze dok ne postignu stupanj arahanta. Oni kojima to uspe dobiće i psihičke moći kojima će odleteti sa planine, dok će ostali ostati tamo do smrti.  Neki su to stvarno i učinili, ali Pukkusāti je bio jedan od monaha koji su okončali život na planini. Od te grupe, pojedinci su u nekom od prošlih života bili umešani u ubijanje živih bića. A ta su se bića onda preporodila kao yakṣa željni osvete. Uzimali su oblik goveda i ubijali monahe u ključnim trenucima njihovog života. Kao što smo videli, to se desilo i Pukkusātiju.


Nakon njegove pogibije, grupa monaha dolazi do Bude i obaveštavaju ga o događaju. Pitaju šta je Pukkusātijevo odredište i dobijaju odgovor:


„Monasi, mladić iz dobre porodice po imenu Pukkusāti bio je mudar. Vežbao je u skladu sa Dhammom i nije mi zadavao glavobolje u tumačenju Dhamme. Sa razaranjem pet nižih okova, monah Pukkusāti se spontano preporodio [u čistim boravištima] i dostići će konačnu nibbānu, a da se nikada više ne vrati iz toga sveta.”


Očigledno, ovaj je govor uticao na to da mladić postigne stepen arahanta. Postoji sutta u SN (prvi odeljak, br.50) Ghaṭikāra sutta u kojoj deva po imenu Ghaṭikāra dolazi do Bude i kaže da se mladić po imenu Pukkusāti upravo preporodio u jednom od čistih boravišta. Vrlo brzo nakon toga presekao je sve preostale okove i stigao do stupnja arhanta u tom svetu.


Praksa
Razmislite o tome kako se četiri temelja mudrosti, istine, obuzdavanja i mira manifestuju u vašem životu. Shvatite kako je sve ovo povezano sa istinom o nevezivanju.

[/u]

34

Pali kanon grupa / 98. Dhātuvibhanga sutta (MN 140) - beleške 2

« Poslednja poruka vasilije poslato Jul 17, 2025, 12:22:18 »

Podsetimo se - Buda počinje podučavajući Pukkusātija o šest elemenata, šest osnova kontakta,
osamnaest načina mentalnog istraživanja i četiri ādhiṭṭhāna (temelja). Kako smo pomenuli prošlog puta,
Buda počinje predavanje o ovim naprednim pitanjima iz domena mudrosti. Kako Komentari kažu, razlog
tome je da je Pukkusāti već dostigao visok nivo u samādhiju i nije neophodno da mu daje postupna
korak-po-korak uputstva o pročišćenju discipline vrline, obuzdavanju čula, praksi svesnosti... Buda ide
direktno ka učenju o razvoju mudrosti i uvida. Na prethodnom času prošli smo kroz ove osnovne
kategorije i stigli do paragrafa 11 o četiri temelja.


Nastavićemo od pasusa 12, što će Buda koristiti kao startnu poziciju za dalju elaboraciju:


‘Ne treba zanemariti mudrost, već stražariti nad istinom, negovati obuzdanost i vežbati sebe mira radi.’
Tako je rečeno. A u vezi sa čime je tako rečeno?


Svi izrazi koje Buda upotrebljava jesu zasnovani na četiri ādhiṭṭhāna, temelja. I ovaj iskaz pokazuje kako
četiri temelja funkcionišu, daje nam nekakav pravac za razumevanje značenja ideje ādhiṭṭhāna. Objasnili
smo četiri temelja kao kvalitete koje neko u ranim stadijumima svoje prakse kultiviše dok ne postanu
atributi potpuno oslobođenog, potpuno ostvarenog askete. Tako mudrost, istina, obuzdavanje i mir jesu
kvaliteti takvog jednog askete. Ali, na samom početku, mora se početi gajenjem ova četiri temelja.


Komentari daju korisno zapažanje, stavljeno je u fusnotu. Kažu:


Od samog početka ne treba zanemariti
mudrost rođenu iz koncentracije i uvida, kako bi se prodrlo do mudrosti ploda stanja arahanta. Treba
sačuvati istinit govor da bi se stiglo do nibbāne, krajnje istine. Treba negovati obuzdavanje mentalnih
nečistoća, kako bismo obuzdali sve mentalne nečistoće prateći put ka stanju arahanta. Od samog početka
treba se vežbati u smirivanju nečistoća, kako bismo smirili sve mentalne nečistoće, prateći put ka stanju
arahanta.


U ostatku sutte Buda će elaborirati ovaj kratki iskaz. Prvo tumači kako neko ne zanemaruje mudrost i
objasniće nam to vraćajući se nazad na šest elemenata ranije nabrojanih i kako istraživati elemente kao
proces razvoja paññā, mudrosti. Opet, imamo šest dhātu elemenata (zemlja, voda, vatra, vazduh,
prostor, svest). Možda će nas reč elemenat pomalo voditi na stramputicu, ako očekujemo čestice kao
gradivne činioce, ali pre bi trebalo misliti na njih kao na fundamentalne osobine stvari. A one postoje
odvojene od mentalnih konceptualizacija; to su stvari koje otkrivamo da postoje same za sebe. Nisu
stvari kreirane ili mentalno konstruisane. Ovo su stvari koje treba istraživati sa uvidom! Data je jedna shema
šta treba istraživati; postoje i druge, kao pet sastojaka bića recimo, ali Buda se odlučuje za ovu.


Prvo počinje sa elementom zemlje. I pasus koji imamo ovde sretali smo i ranije u MN28, paragraf šest.
Može biti unutrašnji elemenat koji se odnosi na naše sopstveno telo ili spoljašnji kod drugih tela ili drugih
materijalnih objekata.


Koji je to unutrašnji element zemlje? Šta god da je unutrašnje, u osobi, čvrsto, trajno i za njega je vezana,
dakle kosa, malje, nokti, zubi, koža, mišići, tetive, kosti, koštana srž, bubrezi, srce, jetra, dijafragma,
slezina, pluća, debelo crevo, tanko crevo, želudac i njegov sadržaj, izmet ili bilo šta drugo unutrašnje, u
osobi, što je čvrsto, trajno i za njega je vezana, zove se unutrašnji element zemlje.


Nabraja dvadeset aspekata tela gde je elemenat zemlje dominantan. Ono što je nazvano elementom
zemlje jeste aspekat tvrdoće, čvrstoće i možemo ga naći u mnogo različitih delova tela. Ali oni delovi tela
gde je elemenat zemlje preovlađujući nabrojani su ovde, dvadeset predstavnika elementa zemlje.


Unutrašnji i spoljašnji element zemlje zajedno čine element zemlje.


Kada ih sastavimo zajedno, vidimo ih kakvi zaista jesu, tj. prosto elemenat zemlje. Oba imaju zajedničko
ovaj kvlitet tvrdoće/čvrstoće - nema fundamentalne razlike i zmeđu njih. Kako smo objasnili u vezi sa
drugim suttama: imamo čvrstu hranu, što je spoljašnji elemenat zemlje, nakon što je pojedemo i svarimo,
postaje unutrašnji, a zatim prerađene i štetne supstance izbacimo pa one opet postaju spoljašnji
elemenat zemlje.


I to treba videti kao što zaista jeste, s ispravnim razumevanjem: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije moje
sopstvo.’ Ko ga vidi kakav zaista jeste, s pravom mudrošću, trezni se od opčinjenosti elementom zemlje i u
umu nestaje strast prema elementu zemlje.


Tada se oba aspekta ovog elementa vide zajedno kroz sočivo anatte. I kada ih neko takvim vidi, postaje
neopčinjen elementom zemlje, nema obmanutosti oko elementa zemlje - da je ovo telo "ja i moje" i
ohlađenih je strasti prema tom elementu, nevezan za njega.


Zatim prelazi na tečni, elemenat vode. Takođe može biti unutrašni i spoljašnji. Unutrašnji je bilo šta
unutar nas sa dominantnim kvalitetom fluidnosti, tečenja. Čaki i u čvrstim delovima tela npr. kostima,
mesu postoji tečni elemenat. Najočigledniji primer jesu oni delovi tela koji u uobičajenim uslovima
postoje u tečnom stanju. Buda nabraja dvanaest: žuč, šlajm, gnoj, krv, znoj, salo, suze, limfa, pljuvačka,
sluz, tečnost u zglobovima.


Kao i u ranijem primeru - kada popijemo tečnost, ona biva apsorbovana u telu i postaje deo tela, ali se
kasnije izbaci i postaje spoljašnji elemenat. Gde je granica između unutrašnjeg i spoljašnjeg? Sve je to
samo jedan elemenat.


Potom prelazi na elemenat vatre, unutrašni i spoljašnji:


Bilo šta unutrašnje, što pripada osobi, a da je vatreno, vrelo i za to je vezana, dakle ono čime se (telo)
zagreva, stari i iscrpljuje groznicom; ono čime se sve pojedeno, popijeno, sažvakano i okušano pravilno
svari ili bilo šta drugo unutrašnje, unutar osobe što je vatreno, vrelo i za to je vezana, zove se unutrašnji
element vatre.


Ne vidimo vatru koja gori u telu, ali ono ima prirodnu temperaturu 36-37 stepeni, a to je elemenat vatre.
Kada neko ima groznicu, temperatura naraste i preko 40, a ako pređe i više podeoke, elemenat vatre
proguta životnu sposobnost i osoba umre. Uobičajeno, to je ono što drži telo toplim, a sagorevanjem
materije telo stari i iscrpljuje se. Vatreni elemenat održava proces metabolizma, izaziva starenje tela, vari
hranu koju pojedemo, održava proces varenja, tj. oksidacije, sagorevanja materije. Varenje je spori
proces sagorevanja. I tako:


Unutrašnji i spoljašnji elementi vatre zajedno čine element vatre. I to treba videti kao što zaista jeste, s
ispravnim razumevanjem: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo.’ Ko ga vidi kakav zaista jeste, s
pravom mudrošću, trezni se od opčinjenosti elementom vatre i u umu nestaje strast prema elementu
vatre.


Elemenat vazduha - uvek dišemo, uzimamo vazduh kroz nozdrve i izdišemo i tako smo u stalnom procesu
razmene sa atmosferom, potpuno zavisni od ovog elementa. Spoljašnji elemenat ulazi u telo, biva
apsorbovan, a nakon izbacivanja ugljen-dioksida i drugih gasova postaje ponovo spoljašnji.


Bilo šta unutrašnje što pripada osobi, a da je vetar, pokretno i za to je vezana, dakle uzlazni gasovi, silazni
gasovi, gasovi u stomaku, gasovi u crevima, gasovi koji prolaze kroz telo, udisanje i izdisanje ili bilo šta
drugo unutrašnje, unutar osobe što je vetar, pokretno i za to je vezana, zove se unutrašnji element
vazduha.


Ovo je u vezi sa idejom iz indijske fiziologije da ono što pokreće udove jeste prenos i aktivacija suptilnog
elementa vazduha. Misao aktivira elemenat vazduha i on se prenosi do udova sprovodeći da se udovi
pokreću. U moderna vremena tome bi ekvivalenat bili nervni impulsi.


Unutrašnji i spoljašnji elementi vazduha zajedno čine element vazduha. I to treba videti kao što zaista
jeste, s ispravnim razumevanjem: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo.’ Ko ga vidi takvim kakav
zaista jeste, s pravom mudrošću, trezni se od opčinjenosti elementom vazduha i u umu nestaje strast
prema elementu vazduha.


Stižemo do novog elementa sa kojim se nismo ranije sreli, elementom prostora. Na način opisan ovde
nije sveobuhvatni prostor; to nije njutnovski prostor koji zauzima sve. Ovde se objašnjava prosto kao
prazan prostor, prostor koji nije zauzet drugim objektima. Pogledajmo definiciju:


Bilo šta unutrašnje, što pripada osobi, a da je prostor, šupljina i za to je vezana, dakle ušne šupljine,
nozdrve, usna duplja i ono čime jedemo, pijemo, gutamo i varimo, tamo gde se to izbacuje nadole ili bilo
šta drugo unutrašnje, unutar osobe što je prostor, šupljina i za to je vezana, zove se unutrašnji element
prostora.


Spoljašnji elemenat prostora nije objašnjen, ali ekstrapolacijom gornje definicije možemo pretpostaviti
da bi npr. u ovoj sobi to bio sav prostor koji nije zauzet materijalnim objektima uključujući i ljudska tela.


Unutrašnji i spoljašnji elementi prostora zajedno čine element prostora. I to treba videti kao što zaista
jeste, s ispravnim razumevanjem: ‘To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo.’ Ko ga vidi kakav zaista
jeste, s pravom mudrošću, trezni se od opčinjenosti elementom prostora i u umu nestaje strast prema
elementu prostora.


Do sada je ova shema o šest elemenata stavila akcenat na materijalnu stranu postojanja. Po tome se
razlikuje od sheme o pet sastojaka bića objekata prijanjanja koji daje više značaja mentalnoj strani
postojanja. Kod šest elemenata, pet od njih pripadaju sastojku materijalnog oblika, telu, a samo
elemenat svesti identifikujemo sa sastojkom svesti. To ostavlja tri sastojka (osećaj, opažaj, mentalne
obrasce) nepokrivenim shemom o elementima. Oni, kao mentalni sastojci, jesu u vezi sa elementom
svesti.


Ako se prisetimo da je Pukkusāti sedeo u meditaciji tokom noći zadubljen u blaženstvo četvrte đhāne,
sve dok nije izašao iz meditacije. Um mu je bio vrlo dobro koncentrisan i kako mu Buda objašnjava
elemente, Pukkusāti usmerava um ka telu i ispituje telo u terminima ovih elemenata i razvija uvid u svaki
od njih kako mu je izloženo učenje, jedan po jedan elemenat. I tako, do ove tačke kada je Buda prošao
kroz pet materijalnih elemenata, Pukkusāti je razvio uvid u fizičke elemente postojanja.


Sada u pasusu 19 Buda kaže:


"Tada ostaje jedino svest, pročišćena i sjajna."


I koristi izraz pročišćena i sjajna - parisuddhaṃ pariyodātaṃ. Ove dve reči su značajne jer se često nalaze
u opisima uma nakon što izroni iz četvrte đhāne.


BB: Čini mi se da ovo podržava ideju da je Pukkusāti bio umom u četvrtoj đhāni. Ova svest četvrte
đhāne koristi se da predstavi elemenat svesti, koji će sada biti objašnjen kao svest koja se koristi da se
razvije uvid. Pomalo je to čudno, jer inače objašnjava elemenat svesti na širokom planu: analizirajući šta
je elemenat svesti, kaže da postoji šest tipova svesti (svest o viđenom, čujnom itd.) i kaže da je sve to
elemenat svesti. Buda ovde ne nastavlja u tom smeru, već umesto toga uzima svest i onda pokazuje kako
je neko koristi da bi kontemplirao kroz uvid. Ne razumem potpuno zašto je učenje ovako razvijeno, ali to
je način kako govor nastavlja dalje.


U svakom slučaju, uzima elemenat svesti da pokaže kako taj elemenat funkcioniše u razvoju uvida
koristeći kao objekat uvida osećaj. A cilj ovde jeste da se razvije uvid u uslovljenu prirodu osećaja.


I šta čovek spoznaje takvom svešću? Spoznaje: ‘[Ovo je] prijatno’; spoznaje: ‘[Ovo je] bolno’; spoznaje:
‘[Ovo je] ni bolno ni prijatno.’ Na osnovu kontakta koji se oseća kao prijatan, javlja se prijatan osećaj.
Kada čovek oseća prijatan osećaj, razume: ‘Osećam prijatan osećaj.’ Razume: ‘Nestankom tog kontakta
koji osećam kao prijatan, njemu odgovarajući osećaj – prijatan osećaj koji je nastao na osnovu kontakta
koji se oseća kao prijatan – slabi i nestaje.’ Na osnovu kontakta koji se oseća kao bolan javlja se bolan
osećaj. Kada čovek oseća bolan osećaj, razume: ‘Osećam bolan osećaj.’ Razume: ‘Nestankom tog
kontakta koji osećam kao bolan, njemu odgovarajući osećaj – bolan osećaj koji je nastao na osnovu
kontakta koji se oseća kao bolan – slabi i nestaje.’ Na osnovu kontakta koji se oseća kao ni bolan ni
prijatan, javlja se ni bolan ni prijatan osećaj. Kada čovek oseća ni bolan ni prijatan osećaj, razume:
‘Osećam ni bolan ni prijatan osećaj.’ Razume: ‘Nestankom tog kontakta koji osećam kao ni bolan ni
prijatan, njemu odgovarajući osećaj – ni bolan ni prijatan osećaj koji je nastao na osnovu kontakta koji se
oseća kao ni bolan ni prijatan – slabi i nestaje.’


viđānāti je glagol ovde, glagol koji ide sa viññāṇa koja se prevodi kao svest. Zatim Buda pokazuje kako se
svaki tip osećaja pojavljuje kroz odgovarajuće tipove kontakta. Prvo je naveden kontakt koji će biti osećan
kao prijatan - sukhavedaniya phassa.


I kada se takav kontakt pojavi, tada se javlja prijatan osećaj, a zatim kad oseti prijatan osećaj, tada
razume: "Osećam prijatan osećaj" i razume da sa prestankom tog kontakta i odgovarajući osećaj -
prijatan osećaj zasnovan na tom kontaktu - slabi i nestaje. Ako obratimo pažnju na glagole vidi se
zanimljiva razlika između dva glagola koja se prevode kao "spoznaje" i "razume". Sa svešću viññāṇa,
spoznaje/zna koji je osećaj u iskustvu, jedan od tri tipa. A kada se oseti prijatan osećaj neko razume:
"osećam prijatan osećaj" i onda razume da sa prestankom tog istog kontakta (koji će se osetiti kao
prijatan), odgovarajući osećaj slabi i nestaje. Izgleda da kroz paññā, mudrost, razumevanje, neko razume
kako osećaj nastaje u zavisnosti od posebnog kontakta i kako taj osećaj prestaje sa prestankom tog
kontakta. Tako se sa paññā pomeramo od prostog znanja koji je tip osećaja u iskustvu ka razumevanju kako
osećaj nastaje i nestaje u vezi sa posebnim tipom kontakta. Ista stvar je rečena povodom druga dva tipa
osećaja.


Zatim Buda ilustruje poređenjem kako se usled kontakta i trenja dva štapa proizvodi toplota i vatra, a
kada se štapovi odvoje tada toplota slabi i nestaje.


Ovaj je paragraf objasnio kako umom koji izranja iz četvrte đhāne neko kontemplira razne osećaje u
iskustvu i vidi kako se svaki osećaj javlja na osnovo odgovarajućeg tipa kontakta i prestaje sa prestankom
tog kontakta. Kao rezultat ovoga, um dolazi u stanje savršenog spokojstva.


Tekst u pasusu 20 kaže:


Tada ostaje jedino spokojstvo, pročišćeno i sjajno, elastično, prilagodljivo i blistavo.


Komentari kažu da je ovo spokojstvo četvrte đhāne i da ju je Pukkusāti već dostigao i imao jaku
privrženost k njoj. A sada će Buda slaviti ovo spokojstvo prvo da bi udahnuo poverenje Pukkusātiju. Zatim
će ga postepeno voditi ka nematerijalnim đhānama i raskinuti vezanost za njih kako bi mu doneo
oslobođenje. Buda daje divno poređenje o spokojstvu:


Zamisli, monaše, da vešt zlatar ili zlatarev pomoćnik pripremi peć, užari posudu za topljenje, uhvati
mašicama komad zlata i stavi ga u posudu. S vremena na vreme raspiruje vatru, s vremena na vreme
poprska komad vodom, s vremena na vreme pažljivo ga ispita. Tako to zlato postane pročišćeno, veoma
pročišćeno, potpuno pročišćeno, bez nečistoća, bez primesa, elastično, prilagodljivo i blistavo. Tada, kakvu
god vrstu ukrasa da zlatar zamisli – zlatan lanac, minđuše, ogrlicu ili zlatan venac, zlato će poslužiti toj
svrsi. Isto tako, monaše, tada ostaje jedino spokojstvo, pročišćeno i sjajno, elastično, prilagodljivo i
blistavo.


A zatim objašnjava šta treba činiti sa ovim spokojstvom:


"Ako bih ovo spokojstvo, tako pročišćeno i sjajno, usmerio ka području beskrajnog prostora i razvijanju
svog uma u skladu s tim, tada bi moje spokojstvo, potpomognuto tim područjem, vezujući se za njega,
ostalo za dugo vremena."


Ono na šta se ovde misli, a prema budističkoj kosmologiji, nakon smrti preporodiće se u svetu beskonačnog
prostora i ostaće tamo 20,000 kosmičkih eona. Kosmički eon jeste period od početka širenja kosmosa do
njegovog konačnog skupljanja. To bi bio životni vek u svetu beskonačnog prostora. Dakle ti jogiji,
meditanti koji još uvek imaju suptilnu vezanost ka području beskonačnog prostora, preporodiće se u tom
svetu i ostaće tamo u stanju čistog spokojstva jako, jako dugo. Ali, može se ići i dalje:


"Ako bih ovo
spokojstvo, tako pročišćeno i sjajno, usmerio ka području beskonačne svesti…ka području ničega… ka
području ni opažanja ni neopažanja i ka razvijanju svog uma u skladu s tim, tada bi moje spokojstvo,
potpomognuto tim područjem, vezujući se za njega, ostalo za dugo vremena."


Ovo su najviša meditativna postignuća i Pukkusāti jeste u stanju da postigne sva ova nematerijalna
zadubljenja, a Buda mu ukazuje prednosti koje može postići usmeravajući to čisto i sjajno spokojstvo ka
njima.


A sada će Buda ukazati na ādīnava, opasnost. Kaže:


Čovek razume ovako: ‘Ako bih ovo spokojstvo, tako pročišćeno i sjajno, usmerio ka području beskrajnog
prostora i razvijanju svog uma u skladu s tim, to bi bilo uslovljeno. Ako bih ovo spokojstvo, tako
pročišćeno i sjajno, usmerio ka području beskonačne svesti… ka području ničega… ka području ni
opažanja ni neopažanja i ka razvijanju svog uma u skladu s tim, to bi bilo uslovljeno.’


saṅkhata = nešto stavljeno zajedno, proizvedeno kombinacijom uslova. A kada Buda kaže ovo, to čini da
otvori Pukkusātiju oči za sve manjkavosti u tom zadubljenju.


U Komentarima nalazimo:


Ovo je rečeno da bi se pokazala opasnost u nematerijalnim đhānama.
Sintagmom „to bi bilo uslovljeno”, on pokazuje: „Iako je tu životni vek 20.000 eona, to je uslovljeno,
oblikovano, načinjeno. Otuda je prolazno, nestabilno, ne traje, nepostojano; skopčano je s nestankom,
razlaganjem, rastakanjem; skopčano sa rođenjem, starenjem i smrću, utemeljeno u patnji. To nije
sklonište, mesto sigurnosti, utočište. Kad neko tu umre kao običan čovek, još uvek je moguće da se
preporodi u nekom od četiri stanja uskraćenosti.”


BB: Sledeća rečenica je vrlo teška za prevođenje i nisam baš srećan ovakvim prevodom: "čovek ne
formira niti generiše bilo kakvu vrstu volje naklonjene ka bivanju ili ne-bivanju." On ne usmerava svoj um,
ne vodi um bilo prema večnoj egzistenciji, bilo traženju poništenja nekog pretpostavljenog sopstva. Ne
formira bilo koji uslov, ne konstruiše bilo kakvu volju koja teži bilo bivanju (večnom postojanju) ili nebivanju
(ka anihilaciji). Jednostavno, ne vezuje se ni za šta na svetu. Kada se ne vezuje (opet ovo je teško
prevesti), nije uznemiren. [Ukratko, ovde je ideja da nema više žudnje.] Kada nije uznemiren, sam za sebe
dostiže nibbānu. Vatre žudnje, pohlepe, mržnje i obmane jesu u njemu ugašene. I razume:


‘Ovo je
poslednje rođenje, proživljen je svetački život, učinjeno je trebalo učiniti. Nema više preporađanja u bilo
koji oblik bivanja.’

35

Pali kanon grupa / 97. Dhātuvibhanga sutta (MN 140) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Jul 14, 2025, 11:30:49 »

Kratak sadržaj sutte
Ovo je dubok i dirljiv izveštaj o Budinom susretu sa Pukkusātijem (bivšim kraljem), koji je otišao u
beskućnike, ali nikada nije sreo Budu. Blaženi je procenio da je asketa zreo za probuđenje, pa ga je lično
podučio bez Pukkusātijevog znanja da razgovara sa Budom. Pre svega, govor se tiče četiri temelja:
mudrosti, istine, obuzdavanja i mira. Takođe uključuje sjajan odeljak o osećajima (vedanā). Poslednji deo
je o mentalnim obmanama. Kada je Pukkusāti izašao da potraži ogrtač i prosjačku zdelu da bi dobio puno
zaređenje, jedno zalutalo govedo nasrnu na njega i ubi ga, a on se preporodi u Avihā čistom boravištu kao ne-povratnik.


Beleške
Na programu nam je MN 140 o razjašnjenju elemenata, vrlo lepa i duboka sutta. Počinje u vreme kada
Buda putuje Magadha oblašću. To je centralna država severoistočne Indije, danas odgovara državi Bihar.
Stiže do predgrađa Rāđagahe, do kolibe jednog grnčara. Njegovo ime je Bhaggava, tj. to je ime klana
grnčara, u budističkim tekstovima skoro svi grnčari se zovu tako. A zatim traži dozvolu da ostane jednu
noć u njegovoj radionici. Ovo je uobičajena praksa među lutajućim asketama koji se kreću putevima.
Kada se približi noć, potraže zaklon u nekoj šupi ili kolibi i ljubazno upitaju vlasnika da tu prenoće. U
drevnoj Indiji, pa i u skorašnja vremena svaka varoš ili selo imali su grnčarsku radionicu koja je proizvodila
svo potrebno posuđe za to naselje. Na takvom mestu počinje sutta.


Buda je pomalo začuđen jer ga je preduhitrio neki drugi lutajući asketa. U tekstu se kaže kulaputta,
doslovno: pripadnik klana, sin porodice. Njegovo ime je Pukkusāti. Taj mladi čovek je otišao u beskućnike
iz poverenja u Budu. Nije opisan kao bhikkhu, monah sa punim zaređenjem.


Buda ne zna da je ovaj mladi čovek otišao u beskućnike iz poverenja u njega, samo vidi mladića koji nosi
odoru askete, ogrtač boje šafrana kao i svaki pripadnik bilo koje škole. Ogrnut u oker ili smeđu odoru,
obrijane glave, bez brade, sa štapom za hodanje i torbom preko ramena. I tako Buda odlazi do ovog
mladića koji je opisan kao poštovani Pukkusāti. Bhikkhu je bilo uobičajeno označavanje korišćeno u Indiji
onoga doba za one koji žive od prošnje hrane. Označava onoga koji živi od bhikkhā, tj. isprošene hrane. To
je neko ko skuplja hranu obilazeći okolinu, dobijajući je od ljudi.


Mladić mu kaže: "Radionica je dovoljno prostrana, prijatelju. Neka poštovani ostane koliko želi.”


āvuso = prijateljsko neformalno obraćanje među monasima, "brate".
āyasmā = obraćanje starijem monahu, "poštovani".


Onda Buda odlazi u radionicu, pripremi sedište i seda u meditaciju. Provodi veći deo noći u meditaciji, a
tako čini i asketa Pukkusāti. Dok sedi Buda, duhovnim okom ispituje mentalne sposobnosti ovog askete. I
impresioniran je ponašanjem ovog mladića. Kada su izašli iz meditacije, Buda započinje razgovor. Pita ga
ko mu je učitelj i čije učenje sledi. Ovo su pitanja koja lutajući askete postavljaju kada žele da započnu
konverzaciju. Sada će Pukkusāti otkriti svoje poverenje i lojalnost. Odgovara starijem asketi:


„Postoji, prijatelju, asketa Gotama, sin naroda Sakya, koji napusti pleme Sakya. I onda se ovakav glas
raširi o poštovanom Gotami: ‘Zaista je Blaženi plemenit i potpuno probuđen, usavršen u znanju i
ponašanju, srećan, znalac svetova, nenadmašni vodič onima kojima je potreban putokaz, učitelj
božanskim i ljudskim bićima, budan, blažen.’ Dom napustih iz predanosti Blaženome. Blaženi je moj
učitelj. I ja sledim učenje tog Blaženog.”


(Koristi se standrdni izraz poštovanja prema Budi, tj. podsećanje na devet kvaliteta Budinih.)


Tada Buda pita još nešto o tome šta mladi asketa zna. "Gde je taj Blaženi, gde sada živi?" Ovo se dešava u
Rāđagahi (možemo pogledati mapu Indije toga doba) u kraljevstvu Magadha daleko na
istoku. I mladić kaže da Buda sada živi u Sāvatthīju, u državi Kosala, blizu Himalaja. Vrlo je
daleko od mesta dešavanja sutte, oko 450 km. A onda Buda postavlja novo pitanje, kaže: "Asketo, jesi li
ikada video Blaženog? Da li bi ga prepoznao da ga vidiš?" Mi, naravno, znamo odgovor na to pitanje.
Mladić odgovara odrično.


Ovo liči na uobičajeni razgovor dvojice lutajućih asketa. Komentari daju pozadinsku priču da objasne šta
leži iza ovog susreta. Iznećemo je ovde. Deo ove priče sadrži se u jednoj verziji sutte koja je preneta u
Kinu i prevedena na kineski. Verzija koja nije uključena u bilo koju od Āgama (zbirki) već je sačuvana u
kineskom kanonu kao nezavisan, vrlo rani prevod.


BB: Preuzeo sam ovu informaciju iz proučavanja mog prijatelja poštovanog Anālaya.


Po ovom kazivanju, Pukkusāti je bio kralj države Gandhara sa prestonicom u Takkasili/Takksili. Položaj te
države odgovara jednom delu Pakistana i istočnog Avganistana. Još uvek postoje ostaci Takkasile u Pakistanu
(Taxila ili Takshashila). Mora da je postao kralj u mladosti jer ga tekst opisuje kao kulaputta, sin porodice,
mlad čovek. A kako to da se ovaj kralj pojavljuje kao budistički asketa?


Postojala su tri puta od moćne države Magadha do države Gandhara. Takkasila je bio vrlo prosperitetan i
moćan grad i trgovci su stalno putovali ka Rāđagahi. Tako su stizali glasovi o državi Magadha i njenom
kralju Bimbisāri, pravednom i poštenom vladaru. Vrlo rano Bimbisāra je postao Budin posvećen sledbenik
i ušao je u tok. On je donirao i čuveni Bambusov gaj. Pukkusāti bejaše vrlo impresioniran izveštajima i
započe prijateljstvo na daljinu sa kraljem Magadhe. Nikada se nisu sreli, ali su po trgovcima stalno slali
pozdrave jedan drugome.


Jednom je kao zalog prijateljstva Pukkusāti poslao vredan poklon drugom kralju. Gandhara je bila
poznata po svojoj vuni i osam dragocenih ćilima urolanih i zapečaćenih dragim kamenjem krenuše put
Magadha kraljevstva. Kralj Bimbisāra bejaše zatečen ovim činom darežljivosti svog prijatelja kojeg nikada
nije sreo. Razmišljao je kako da uzvrati. Bilo kakva vrsta materijalnog davanja bila bi ograničene
vrednosti, ali u njegovom kraljevstvu su cvetali plodovi mnogo vredniji od svakog dragog kamena. To su
tri dragulja! I onda je na zlatnim listićima ispisao stihove koji obaveštavaju da na ovom svetu postoji
Buda, Dhamma i Sangha, iznoseći vrline svakog od ovih dragulja. Jedan od ovih listića sadržao je
instrukcije o vežbanju svesnosti disanja - ānāpānasati. Zapečatio ih je i po kuriru poslao da lično budu
isporučeni mladom kralju.


Pukkusāti dobija poklon, odlazi u unutrašnje odaje svoje palate gde ga otvara. Čita stihove i njegove
vrline pāramī iz prošlih života sazrevaju; kako čita o veličanju Bude, o osobinama Dhamme i plemenite
saṇghe, momentalno biva preplavljen pīti, velikom radošću i sukha, srećom. Zatim čita opis prakse
disanja i pomisli da i sam pokuša. Seda nogu prekrštenih, tela uspravnog i vrlo brzo njegove prethodne
prakse dolaze na mesto, 5 prepreka otpadaju i postiže sve 4 đhāne jednu za drugom. Nekoliko narednih
sedmica sedeo je u dubokom spokojstvu četvrte đhāne i samo mu je jedan verni sluga donosio hranu i
vodu.


Nakon dve nedelje počinje da razmišlja: šta sada da radim? U međuvremenu, ljudi su se okupili na dvoru
pitajući se šta se dešava sa njihovim kraljem. Ima političkih odluka koje treba doneti, stvari koje treba
rešiti, diplomate čekaju... Kralj pomisli: "Da li stvarno želim da radim sve ove stvari?"


Gledajući odlomke koje mu je Bimbisāra poslao o tome kako domaćin ili domaćinov sin iz poverenja u
Tathāgatu napušta veliki i mali krug srodnika, veliki i mali imetak, odseca kosu i bradu, oblači smeđu
odoru i odlazi u beskućnike. Poziva vernog slugu, šalje ga po odoru i brijač i pripreme brzo bivaju gotove.
Silazi iz svojih odaja, a ljudi, srećući se sa njim, ne prepoznaju ga. Tek naknadno, neko od prisutnih,
pomno se zagledavši u asketu u njemu prepoznaje kralja. Kao odgovor na pitanje zašto to čini on kaže:
"Moj prijatelj, kralj Bimbisāra obavestio me je da je Buda rođen u ovom svetu, rekao mi je o njegovom
učenju, Dhammi. I odlučio sam da se pridružim monaškom redu i živim svetačkim životom sve dok ne
postignem potpuno oslobođenje."


Jedan od savetnika je bio nepoverljiv: "Znate kako prevrtljivi mogu da budu drugi kraljevi, ne možete
verovati kralju Magadhe! To je neki lukavi plan da napustite vlast, a onda će on poslati svoju armiju
ovamo da nas porobi."


Ali Pukkusāti je imao puno poverenje u svog prijatelja Bimbisāru: "Izaberite dostojnu osobu koja će
upravljati državom. Imam svoju misiju, svoju sudbinu koju treba slediti." Ne uzimajući nijednog slugu sa
sobom odlazi pešice sledeći karavan koji mu pokazuje put. Prelazi celu deonicu od Takkasile do
Rāđagahe, gde misli da Buda živi. U Rāđagahi pita da ga upute Budi, ali dobija odgovor da se on trenutno
nalazi u Sāvatthīju (oko 450 km dalje), mestu pored koga je Pukkusāti prošao na svom putu.


Za to vreme Buda je koristio svoje duhovno oko - sposobnost superznanja; svakodnevno ulazi u
meditativno zadubljenje velikog saosećanja - mahā karuṇā samāpatti. Kada iz njega izađe, istražuje svet
da vidi ko je spreman za posebna postignuća i ko će imati najviše koristi ako mu pomogne. Toga dana
video je Pukkusātija u svom vidnom polju i znao da mu treba pomoći.


Uobičajeno, kada Buda putuje, on to čini u društvu velikog broja monaha ili sa nekoliko izabranih učenika.
U ovom slučaju, ne govoreći nikome ništa uzima svoju činiju i odlazi iz Đetinog gaja.


Kada Buda želi da impresionira brahmana koji poznaje 32 oznake velikog čoveka (mahā purisa lakkhaṇa)
tada će dopustiti ovim oznakam da sjaje, da budu vidljive. Tako će mu brahman poverovati. U ovom
slučaju, Buda smatra da najbolja strategija za pristup Pukkusātiju nije da se samo pojavi i kaže: "Ja sam
Buda!" Verovatno bi u tom slučaju Pukkusāti bio preplavljen utiskom i ne bi bio u stanju da postigne
smirenost, koncentraciju potrebnu da bi mudrost sazrela. Iz tog razloga Buda snagom volje potiskuje te
upadljive oznake i pojavljuje se kao običan monah. Tu ih zatičemo kako se sreću u grnčarskoj radionici. I
kada Buda postavlja pitanja mladiću kao da ne zna otkud on tu, po komentarima to je samo način da se
započne razgovor, uobičajen za dvojicu lutajućih asketa.


BB: Kada sam čitao tekst ponovo, paragraf 6, početak: Onda se Blaženom javi misao: „Iz posvećenosti
meni ovaj je mladić iz dobre porodice napustio dom i otišao u beskućnike. Kako bi bilo da ga podučim
Dhammi?” izgledalo mi je kao da je za Budu ovo nova informacija, a ne nešto što je znao unapred, ali
stavljanje ovih reči na početku može biti delo kompilatora, ne možemo to znati zasigurno.


Možda bismo mogli pogledati suttu iz oba ugla. Jedan je svakodnevni ugao: jednostavan susret između
sina iz dobre porodice i Bude koji unapred ne zna ko je Pukkusāti i otkud on u grnčarskoj radionici. A
postoji i drugi način koji zastupaju komentari - da Buda unapred zna poreklo ovog askete. U oba slučaja
Blaženi želi da ga poduči Dhammi.


„Poučiću te Dhammi, monaše. Slušaj i dobro zapamti šta ću ti reći.” – „Da, prijatelju”, odgovori poštovani
Pukkusāti.


Mladić, koji još uvek ne zna sa kime govori kaže: "Da, prijatelju!" (āvuso=brate) obraća mu se kao sebi
ravnom.


Ako se setimo prvog Budinog govora, kada se sreće sa petoricom asketa, oni mu se obraćaju sa āvuso
Gotama. Buda odbija da ih poduči sve dok mu se tako obraćaju, znajući da ga ne prepoznaju kao
probuđenog i nisu otvoreni da prime uzvišenu poduku. Pod tim uslovima, podučiće ih jedino ako mu se
obrate sa bhante, Bhagavā, Tathāgata prepoznajući ga kao nekoga ko je probuđen. [Kada se prvi put
upotrebila reč bhante se vezivala jedino za Budu.] Kada su promenili način obraćanja sa āvuso na bhante,
znači da su ga priznali kao svog učitelja i tek onda dobijaju poduku.


Ali, u ovom slučaju Buda će podučiti Pukkusātija jer su okolnosti drugačije. Zahtevaju različitu upāya,
prigodna sredstva. Buda prepoznaje prednost situacije gde sagovornik misli o njemu kao o drugom
monahu koji zna nešto više o Dhammi i koristi prikladni način da prenese poruku.
Buda počinje podučavanje onim što zovemo uddesa, sižeom, kondenzovanim učenjem. Kaže:


„Monaše,
ova osoba se sastoji od šest elemenata, šest osnova čulnog kontakta, osamnaest vrsta mentalnog
istraživanja i ima četiri temelja. Plime zamišljanja ne preplavljuju onoga ko stoji na tim [temeljima], a kad
ga plime zamišljanja više ne preplavljuju, taj se naziva utihnuli mudrac. Ne treba zanemarivati mudrost,
već stražariti nad istinom, negovati obuzdavanje i vežbati sebe mira radi. To je sažetak razjašnjenja šest
elemenata."


"plime zamišljanja ne preplavljuju"to je  vrlo lepa metafora, reč je maññassavā
muni santo = utihnuli mudrac


Ovo je kratak sadržaj učenja, iznošenje 6 elemenata, mātikā = o čemu je govor. Komentari daju vrlo
zanimljivo zapažanje o prvoj rečenici sažetka. Kada Buda podučava Pukkusātija ne počinje onako kako
često počinje sa preliminarnom praksom, pripremnim vežbanjem. Ovde ga od samog početka podučava
vežbanju uvida, načinu da se probije aććanta suññata = krajnja praznina što je temelj, osnovni uslov za
postignuće stepena arahanta. Preskače preliminarne prakse, tj. pripreme: učenje o pročišćavanju,
moralne vrline, stražarenje na vratima čula, umerenost u jelu, svesnost i jasno razumevanje, marljivost i
energičnost. Ali Buda zna Pukkusātijeve sposobnosti (ovo se oslanja na komentare), a vidi ga kako sedi tu
miran kao statua tokom noći. Zna da je mladić u stanju da sedi satima u 4. đhāni. U ovom slučaju Budin
pristup je direktan - to su instrukcije o razvoju paññā, mudrosti neophodne da se dostigne konačan cilj.


Sada stižemo do elaboracije. Šta su šest elemenata? 4 materijalna elementa (zemlja, voda, vatra i
vazduh) + elemenat prostora + elemenat svesti. Oni će biti detaljno razmatrani kada Buda opisuje
vežbanje mudrosti. Odavde je i naslov sutte.


Zatim, osoba se sastoji od šest područja kontakta: 6 phassāyatanā. A šta su ona? Područje kontakta
okom, uhom... Možda je bolje "oko kao područje kontakta" itd.


Osoba se sastoji i od 18 vrsta mentalnog istraživanja. Ovo je nešto novo što nismo imali ranije.
manopavićāra tj. mano+upavićāra ("o" i "u" srastaju pa "u" otpada)


Kako nam komentari objašnjavaju, ovo je u osnovi mentalni faktor vićāra. To je mentalni faktor
odgovoran za ispitivanje i mentalno istraživanje. Radi zajedno sa vitakka=mišljenje. Tako, ovo je
ispitivanje+mišljenje. Ovaj posebni mentalni proces radi na 18 načina. Funkcioniše u odnosu na 6
područja čula: vidljivi oblici, zvuci dostupni uhu... I bilo koji objekat dostupan bilo kojoj sposobnosti čula
može da generiše bilo koji od tri tipa emocije/osećanja: radost somanassa; tuga,
neprijatnost/nezadovoljstvo domanassa; a tu je i spokojstvo.


Prošli smo kroz pet fizičkih čulnih sposobnosti i sposobnosti uma u vezi sa bilo kojom idejom, mentalnom
slikom, konceptom, fantazijom, procenom, spekulacijom... Sve to može biti u vezi sa načinom kako ih
istražujemo, povezano bilo sa radošću, neprijatnošću ili spokojstvom (to može biti bilo superiorno
spokojstvo na osnovu nevezivanja ili tupa apatija, ravnodušnost).


A zatim u paragrafu 11 nalazimo nešto još zanimljivije: osoba se sastoji iz 4 temelja (ādhiṭṭhāna). Postoji
problem oko prevo]enja. Ova reč se stalno javlja u kasnijoj literaturi u smislu rešenosti, odlučnosti, npr. u
meditaciji donesete odluku da ćete sedeti bez pomeranja (čuvena ili ozloglašena ādhiṭṭhāna sedenja).
Ñm je originalno preveo sa 4 rešenosti, a korišćeni su i drugi prevodi, ne baš tako uspešni.


BB: Kod mene je prevod zasnovan na komentarima koji ādhiṭṭhāna objašnjavaju rečju patiṭṭhā (temelji,
osnove). A reč dolazi iz sanskrita i možemo naći vezu sa reči "stajati" (koren je sthā-), a ādhi uobičajeno
ima značenje preko, iznad, nad. To nad čime neko stoji, to na čemu stoji. 4 postolja, 4 temelja. Ova 4
kvaliteta se kultivišu u početnim stadijumima prakse, a zatim svi kvaliteti sazrevaju dok ne dostignu
kulminaciju ostvarenjem krajnjeg cilja. A potom, sa ispunjenjem konačnog cilja postaju posed nekoga ko
je taj cilj postigao. Koje su ta 4 temelja? Temelj mudrosti, istine, obuzdanosti i mira.


(nastaviće se...)

36

Pali kanon grupa / Odg: 96. Aṭṭhakanāgara sutta (MN52)

« Poslednja poruka vasilije poslato Jul 05, 2025, 16:43:41 »

Kratak sadržaj sutte
Poštovani Ānanda podučava domaćina o jedanaest "vrata ka Besmrtnom" pomoću kojih bhikkhu može dosegnuti najvišu sigurnost od ropstva.


Beleške
(Postoje dva tabelarna dodatka uz beleške o ovoj sutti.)


Danas nam je na programu MN52 - Čovek iz Aṭṭhake (nāgara je grad ili varoš). Njegovo ime bilo je Dasama što znači deseti, verovatno deseto dete u familiji.
Na samom početku, što je vrlo zanimljivo, u uvodu postoji podtekst. Počinje sa:


Ovako sam čuo. Jednom je poštovani Ānanda živeo u Beluvagāmaki, kraj Vesālija.

Ima li čega neobičnog u ovom početku? Ne pominje se Buda! A zašto je to tako? Ovim je sugerisano da se događaj odvija nakon Budine parinibbāne. Uopšteno govoreći, čak i ako govore drže drugi monasi i Buda se ne pojavljuje, sve dok je Buda živ, sutta počinje sa: "Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio..." I onda se jedan od njegovih učenika obrati monasima i održi govor. Dakle, sve dok je Buda bio živ pominje se njegovo mesto boravka. Ova sutta počinje tako što se pominje Ānanda, u nekim drugim će to biti neko drugi od monaha. Nikada nećete naći suttu što počinje sa: "poštovani Sāriputta je boravio tu i tu", jer je on preminuo oko godinu dana pre Bude. Slično važi i za Maha Moggallānu.


Na početku Ānanda živi u selu Beluvagāmaki, a to je blizu čuvenog grada Vesālija, prestonice Liććhavi republike. Liććhavi se takođe zove i narod koji je živeo tu. Bili su kṣatriya klan - ratnici, a Vesāli je bio vrlo prosperitetan grad, poznat po visoko razvijenim umetnostima i zanatima.


Ovom prilikom domaćin po imenu Dasama koji dolazi iz mesta Aṭṭhakanāgare, o kojem ne znamo ništa detaljnije, odlazi u Pāṭaliputtu nekakvim poslom. Pāṭaliputta još uvek postoji u Indiji i danas se zove Patna. U kasnijem periodu će postati centar kraljevstva kralja Ašoke. Kada domaćin završi posao, odlazi u manastir u Kukkuṭinom parku (park kokošaka/pilića) i sreće jednog monaha. Nakon kraćeg razgovora pita ga gde poštovani Ānanda sada prebiva. Domaćin je možda Ānandu sreo ranije ili ga zna po čuvenju kao ličnog Budinog sekretara. Monah odgovara da Ānanda sada živi u Beluvagāmaki, blizu Vesālija.


Domaćin odlazi tamo. Vrlo često kada domaćini posećuju znamenite monahe postavljaju im pitanja koja se tiču svetovnih stvari - kako živeti vrli i koristan život u svetu, šta možemo učiniti da zadobijemo zasluge, dobru karmu, kako se odnositi prema supruzi i deci, kakvi postupci vode ka srećnom preporađanju... Ali ovaj domaćin pita vrlo duboko pitanje koje vodi direktno u srce Dhamme:


„Poštovani Ānanda, postoji li jedna stvar da ju je objavio Blaženi, znalac i vidilac, plemeniti i potpuno probuđeni, i pomoću koje bi monah, ako boravi marljiv, predan i odlučan, svoj neoslobođen um učinio oslobođenim, neuklonjene otrove uklonio, a on dosegao najvišu sigurnost od ropstva koju nije dosegao ranije?”


ekadhammo = jedna stvar
anuttaraṃ yogakkhemaṃ = vrhunsku sigurnost od ropstva


Da li postoji jedna praksa koja vodi direktno do najvišeg postignuća, najvišeg ploda? Nešto što će voditi do potpunog oslobođenja uma, uništenja svih nečistoća i do krajnjeg cilja duhovnog života?


Sve ovo je podvučeno kada se kaže "neoslobođen um učinio oslobođenim, neuklonjene otrove uklonio, a on dosegao najvišu sigurnost od ropstva koju nije dosegao ranije". Izgleda da pita da li postoji bilo koji način da se neko uputi direktno u jednom potezu od stanja svetovnosti do stupnja arahanta. Kako je objašnjeno ranije, u progresivnom razvoju, po Budinom učenju, prolazi se kroz postupne nivoe: ulazak u tok, jednom-povratnik, ne-povratnik, arahant.


Vrlo je uobičajeno da rane sutte daju instrukcije za učenike koji idu od svetovnih nivoa do ulaska u tok. A zatim od ulaska u tok do stepena arahanta. Ali prelazak iz svetovnog nivoa do arahanta u jednom potezu je vrlo retko. Čini se da je to poenta kako shvatiti ovo pitanje.


BB: Naravno, može se ići kroz niz svih nivoa jedan za drugim, ali onako kako ja razumem da ono što domaćin ima na umu jeste direktan put do četvrtog nivoa, bez prolaska kroz međustanja.
Tada Ānanda kaže da postoji i objašnjava to preko đhāna. Počinje standardnom formulom za prvu đhānu:


„Tako, kućedomaćine, sasvim obuzdanih čula, bez mentalnih nečistoća, monah ulazi i ostaje na prvom stupnju zadubljenja, koji je praćen usmerenom mišlju i istraživanjem, uz ushićenje i zadovoljstvo rođeno iz osame. Onda ga razmatra i ovako razume: ‘Ovaj prvi stupanj zadubljenja uslovljen je i stvoren voljom. Ali sve što je uslovljeno i stvoreno voljom, jeste prolazno, podložno nestanku.’ Postojan u tome, dostiže on uklanjanje otrova."


vitakka + vićāra - usmerena misao i primenjena misao. Takođe: misao i istraživanje. Vitakka ovde nije mišljenje kako ga uobičajeno razumemo, već primena uma. A vićāra jeste ispitivanje - posmatranje objekta.
Ushićenje i zadovoljstvo javljaju se usled napuštanja pet prepreka. To obezbeđuje osnovu za samādhi, koncentraciju. A sada, da bi razvio uvid monah počinje da ispituje, istražuje ovu đhānu. I istražuje je vrlo oštro sa tačke gledišta njene uslovljenosti.


Ovo se čini ekstremno konciznim, kao vrlo zgusnut način da se opiše razvoj uvida. Pre nego istraživanje pet sastojaka kao različitih sastavnih delova đhāne, on jednostavno uzima đhānu u celini i razume je, vidi - da je đhāna nešto uslovljeno i proizvedeno voljom.


[Ovde su dve pali reči vrlo bitne. Prevod možda nije sasvim adekvatan. Saṅkhataṁ ovu reč bez prefiksa možemo prevesti sa "uslovljen"; kada se stavi prefiks: Abhi-saṅkhataṁ i pridruži abhisañćetayitaṁ - ima više značenje nečega što je proizvedeno mentalno. Pa kažemo da je prva đhāna uslovljena umom i voljno proizvedena. Možda je prva mentalno kreirana i voljno proizvedena. Jer svi pojavni fenomeni jesu uslovljeni. Ali prva jeste uslovljena na drugačiji način, a to je označeno ovim abhisaṅkhataṁ.]


Ovakvo iskustvo jeste krajnje blaženo i vrlo ushićujuće, a ako se to ne razume korektno, tada će se razviti sviđanje, prijanjanje, vezanost. Kada neko to pogrešno tumači, može smatrati to nekom vrstom stalnog sopstva, otkrivanjem trajnog sopstva - kao npr. u brahmanskoj tradiciji gde se takođe postižu stanja nalik đhānama, ali tamošnji askete uzimaju ova iskustva kao da su otkrovenja vrhovnog sopstva - ātmana. No, Buda istražuje ove đhāne i nalazi da su to samo mentalno stvoreni fenomeni. Stvari koje nastaju kroz delovanje uma, proizvedene voljnim naporom. A zatim treba razumeti da šta god da je mentalno konstruisano, proizvedeno i voljom stvoreno - jeste nestalno i podložno nestanku (aniccaṃ nirodhadhammaṁ).


Ānanda kaže da ako je ovaj monah postojan u tome, ako se može čvrsto držati za taj uvid u nestalnu, uslovljenu i voljom stvorenu prirodu đhāna moguće je da će postići uništenje svih otrova, uništenje ovih fundamentalnih nečistoća baš tada.


 Međutim, takođe je moguće da dok je uključen u ovu kontemplaciju iskusi suptilno sviđanje, suptilno vezivanje za to iskustvo razumevanja, proboja. I to  prijanjanje stvara neku vrstu uznemirenosti koja zamagljuje jasnoću uvida i sprečava uvid da potpuno ispuni svoju prodornu funkciju. U tom slučaju monah ne postiže potpuno uništenje svih otrova, ali još uvek, zbog uvida koji je vrlo dubok, raskida pet nižih okova i postaje nepovratnik, anāgāmī. On se više neće preporoditi bilo gde u čulnim svetovima. Spontano će se preporoditi u čistim boravištima i postići konačno oslobođenje tamo bez vraćanja u naš svet.


Šta su pet nižih okova?


1.gledište o sopstvu (u vezi sa pet sastojaka)
2.sumnja
3. slepo verovanje u pravila i rituale
4.čulna želja
5.zlovolja.


Ako se uništi ovih pet okova, ali ne i pet viših postaje se nepovratnik. Tada Ānanda kaže:


To je objavio Blaženi, znalac i vidilac, plemeniti i potpuno probuđeni, pomoću čega monah, ako boravi marljiv, predan i odlučan, svoj neoslobođen um čini oslobođenim, neuklonjene otrove uklanja, a on doseže najvišu sigurnost od ropstva koju nije dosegao ranije.


Ono što je zanimljivo, ovo kao Budine reči ne nalazimo nigde drugde u suttama (postoji mesto u AN gde ovu istu tvrdnju ponovo iznosi Ānanda). Instrukcije se savršeno slažu sa onim što je govorio Buda, a ovo izgleda da je originalna Ānandina interpretacija.


 Zatim se u paragrafima 5, 6 i 7 ponavlja isto ovo za ostale tri đhāne. Ali iako se u pitanju pominje jedna stvar, već smo dobili 4. To znači da se može koristiti bilo koja od ovih đhāna kao osnova za samādhi, a na toj osnovi se razvija uvid u uslovljenu prirodu đhāna. A od voljno uslovljene prirode stiče se uvid u netrajnost i prestanak. A  zašto se različite đhāne koriste? BB: Pretpostavljam jer je različitim meditantima potrebnan različit stepen koncentracije, jačina koncentracije da uvid postane efikasan. Neki to mogu postici kroz prvo, drugi idu do viših zadubljenja.


Ānanda u paragrafu 8 uvodi novi pristup, četiri meditativne prakse, u komentarima ih zovu četiri brahmavihārā, uzvišena boravišta. Takođe se zovu četiri nemerljiva stanja jer se razvijaju nemerljivo ka svim živim bićima. Već smo ih ranije pominjali, a sada imamo i tabelarni prikaz (dodatak 1). Ako samo navodimo imena: saosećanje, saradost itd. nekad je teško razumeti šta se u stvari podrazumeva pod svakim pojmom, a šta su razlike među njima, a u tabelarnom pristupu možemo uočiti sve ovo.


Prva se zove mettā, prijateljska ljubav, zasnovana na reči mitta = prijatelj. Mettā je formalno definisana kao želja, duboka i iskrena želja za dobrobiti i srećom svih bića, sebe i drugih. Svako od ovih uzvišenih boravišta ima svog bliskog neprijatelja - kvalitet koji izgleda slično, ali je obojen nekom nečistoćom, što ga čini istinski drugačijim. I ima dalekog neprijatelja, nešto suprotno, protivnika ovog uzvišenog kvaliteta. Tako je bliski neprijatelj mette - lična vezanost, svetovna naklonost, neka vrsta ljubavi koja uključuje vezivanje, posesivnost. I ima dalekog neprijatelja - zlovolju, mržnju, averziju.


I mettā je istinski temelj za sledeća dva uzvišena boravišta: saosećanje i saradost / radost zbog sreće drugih. Jer, da bismo osetili ova dva kvaliteta, moramo iskreno želeti dobrobit drugima. I zatim, kada želimo drugima dobrobit, a oni su pogođeni patnjom, tada saosećamo sa njima i njihovom patnjom. I ta empatija - to je saosećanje, karuṇā. U komentarima se kaže da je saosećanje kvalitet koji čini da srce dobre osobe podrhtava patnjom drugih. I ono promoviše aspekt uklanjanja patnje, jer patnja jeste ono što nas motiviše da učinimo nešto da olakšamo patnju drugih. Bliski neprijatelj saosećanja jeste svetovna tuga - kada imamo prijanjanje, vezanost za drugu osobu, svetovnu naklonost, a ta druga osoba umre, tada osećamo žaljenje. Ali ta tuga nije u stvari tuga za za drugom osobom, već obično žaljenje za samim sobom, jer smo lišeni društva te osobe. Naravno, ako neko oseti tugu prema samom sebi, ne treba sebe da krivi, to je prirodno, samo to nije ovaj kvalitet koji sad pominjemo. Daleki neprijatelj saosećanja jeste surovost. To je stanje uma kojim neko priželjkuje da se nanese patnja drugome. Osećaj zadovoljstva u nanošenju patnje drugome.


Treće uzvišeno boravište prevedeno je kao saradost (altruistička radost) - muditā. Ova reč u originalu uzeta sama za sebe znači radost. Ali u ovom kontekstu treba da razumemo da je to mentalno stanje koje uključuje odnos sa drugim bićima. I kako se objašnjava u tekstu - radost poreklom od sreće i uspeha drugih. I kako drugi doživljavaju uspeh, imaju sreću ili recimo dobre kvalitete, umesto osećaja zavisti i gorčine, mi učestvujemo u njihovoj radosti, osećamo se srećnim zbog njihovog uspeha. To je značenje muditā. Blizak neprijatelj je svetovna radost. Kada se ljudi okupe, uživaju u zajedničkom društvu i svi dele naklonost i uzajamnu ljubav. To nije značenje muditā. Daleki neprijatelj je averzija, osećaj nezadovoljstva kada drugi imaju uspeha i sreće.


Četvrto uzvišeno boravište jeste spokojstvo, upekkhā. Objašnjeno je kao nepristrasnost prema svim živim bićima. Znači da nemamo preferencije, favorizovanje, ne pravimo razliku, diskriminaciju, već posmatramo sva bića sa ekvivalentnim umom. Nemamo bilo kakvu povećanu ili smanjenu naklonost prema bilo kome. Ponekad ljudi koji su izvan budizma tumače da budizam uzima ovo kao najviši cilj, a sam pojam kao ravnodušnost, indiferentnost, hladnu neutralnost i apatiju. To je pogrešna interpretacija. U stvari, bliski neprijatelj upekkhe  jeste tupa indiferentnost, apatija, ravnodušnost u svetovnom smislu, jednostavno nije nas briga. Apatija i ravnodušnost rođeni iz neznanja. A daleki neprijatelj - prijanjanje i odbijanje , pristrasni smo - nešto nam se sviđa, odbija nas nešto drugo.
Sada se vraćamo nazad na suttu. U paragrafu 8 Ananda upotrebljava standardnu formulu koja dolazi od Bude:


Dalje, monah živi obasjavajući jednu stranu sveta umom prožetim prijateljskom ljubavlju, isto tako i drugu, isto tako i treću, isto tako i četvrtu; takođe iznad, ispod, unaokolo, svuda i svakoga, kao i sebe; živi on obasjavajući čitav svet umom prožetim prijateljskom ljubavlju, obilnom, uzvišenom, nemerljivom, bez ikakvog neprijateljstva i zlovolje u sebi.


Ovo nije postupna instrukcija za razvoj mette, već se objašnjava monahu koji je već prošao kroz elementarne korak-po-korak instrukcije i sada zrači prijateljsku ljubav u raznim pravcima: sve četiri strane sveta, iznad, ispod u krug - svuda.


I sada, prijateljska ljubav, razvijena kao meditacija na ovaj način može voditi do samādhija u meri koja odgovara đhānama. U ranim suttama ne nalazimo brahmavihāre objašnjena kao stanja đhāna. Ali u komentarima se kaže da neko razvija brahmavihāre do nivoa prve tri đhāne, a četvrta brahmavihāra, spokojstvo razvija se do nivoa četvrtog zadubljenja.


Isto tako, ova prijateljska ljubav kada postane nemerljiva, beskonačna, jeste stanje koje je u stvari slično đhāna stupnju koncentracije - duboko meditativno zadubljenje. I neko boravi u njoj dugo vremena dok nije potpuno uronjen u nju. Upozna je, usavrši, ovlada njome, tada izranja iz nje i istražuje je na isti način:


Onda sve to razmatra i ovako razume: ‘Ovo oslobođenje uma kroz prijateljsku ljubav uslovljeno je i stvoreno voljom. Ali sve što je uslovljeno i stvoreno voljom, jeste prolazno, podložno nestanku.’ Postojan u tome, dostiže on uklanjanje otrova. Ali ako ne dostigne uklanjanje otrova… tad se nikada više ne vrati u ovaj svet.


I opet ako je stabilan, čvrst u tome, u stanju da stekne uvid i zadrži ga čistim i nepokolebljivim, tada direktno postiže uklanjanje otrova. Ali ako postoji suptilno vezivanje za ovo iskustvo, suptilni užitak u ovom iskustvu, tada se stvara ometanje, uznemirenost koja zamagljuje, slabi uvid i umesto dostizanja konačnog cilja, monah postaje nepovratnik.
Isti metod primenjen je i za razvoj ostale tri brahmavihāre.


Do sada smo prošli kroz osam metoda. U paragrafu 12 Ananda uvodi novu metodologiju. Pominje prvo od nematerijalnih zadubljenja i objasniće nam pristup u vezi sa tri od četiri takva zadubljenja. U tabeli 2 možete naći opis sva četiri. Do sada ih nismo obrađivali sistematično.


Prvo je područje beskonačnog prostora. Kako se ovo postiže? Prvo se mora ovladati četvrtom đhānom koristeći kao objekat kasiṇu. Kasiṇa je disk, tj. počinje kao disk, a zatim postaje mentalno vizualizovani krug. Može biti disk koji označava jedan od četiri elementa (zemlja, voda, vatra i vazduh) ili četiri primarne boje (plava, žuta, crvena i bela), Nakon što se postigne četvrta đhāna zasnovana na npr. plavoj kasini tada se proširi kasiṇa, taj obojeni krug, tj. vizuelno i mentalno upijajući krug. On se širi i širi sve dok se ne postigne proširenje bez granica tako da zaprema celo vizuelno polje. Ono je sada potpuno prekriveno iskustvom "plavosti". Sada je meditant zadubljen u četvrtu đhānu na nemerljivoj plavoj kasini. Zatim, da bi se nastavilo od četvrte đhāne zasnovane na ovoj nemerljivoj plavoj kasini do područja beskonačnog prostora, prvo se razmatra ova četvrta đhāna. Ona je vrlo mirna, ali još uvek je na neki način manjkava, jer ima materijalni objekat. Smatra se da bi meditativno zadubljenje bez bilo kakvog materijalnog objekta bilo mnogo mirnije. I tada donosi odluku da dosegne područje beskonačnog prostora. A to što treba da uradi je da mentalno ukloni boju koja zauzima taj prostor. A kada to učini, sve što je ostalo jeste prostor bez granica, onaj prostor koji je kasina zauzimala. I tako područje beskonačnog prostora jeste meditativno zadubljenje koje uzima kao svoj objekat ovaj prostor koji se opaža kao beskonačan. U formuli koja se javlja u sutti:


Dalje, potpunim nadilaženjem opažaja oblika, nestankom opažaja čulnog podražaja, neobraćanjem pažnje na opažaj raznolikosti, svestan da ‘prostor jeste beskrajan’, monah ulazi i boravi u području beskrajnog prostora.


Zatim sledi područje beskonačne svesti. Nakon što neko sasvim ovlada beskonačnim prostorom da bi prešao dalje - uzima kao svoj objekat svest koja prožima prostor kao beskonačan; um koji je svestan prostora kao beskonačnog. Kada je neko u području beskonačnog prostora, tu je um koji je toga svestan i sada meditant okreće um da bude svestan tog stanja uma koje je svesno beskonačnog prostora. I to stanje uma se iskusi kao beskonačno. Meditant tada nadilazi područje beskonačnog prostora i ulazi u područje beskonačne svesti. Zvuči vrlo apstraktno!


Treće nematerijalno zadubljenje je područje ničega. E, ovo je jako apstraktno - (ākiñcaññāyatana) i kako je objašnjeno u suttama ovo je pažnja/svesnost: "ovde nema ničega". U komentarima Visuddhimagga objašnjava da je ovde objekat odsustvo ili nepostojanje svesti koje pripada području beskonačnog prostora. Neko sada postaje svestan da se ovog puta, u ovom trenutku svest područja beskonačnog prostora više ne pojavljuje. I kada se fokusira na to nepostojanje / nepojavljivanje svesti o području beskonačnog prostora, na temelju tog fokusiranja sada ulazi u područje ničega.


Četvrto zadubljenje jeste područje ni-opažanja-ni-neopažanja. Ovo se ne pominje u govoru samom jer je ovo stanje tako suptilno da se uvid ne može zasnovati na njemu. Uključićemo ga ovde samo da bismo kompletirali sva četiri nematerijalna zadubljenja. Ne iznosi se direktno kako se ovo postiže, jedino što se kaže je da se prevazilazi područje ničega i ulazi u područja ni-opažanja-ni-neopažanja. Visuddhimagga, klasični meditacijski priručnik kaže da je objekat ovog područja jeste područje ničega, tj. treće nematerijalno zadubljenje koje se percipira kao mirno. Isto tako, kada se uzme svest područja ničega kao objekat i percipira kao vrlo tiho i mirno, na ovaj način se ulazi u četvrto nematerijalno zadubljenje koje je tako suptilno, prefinjeno da se čak ne može reći da li mentalni činioci postoje ili ne.


Sva ova četiri stanja zadubljenja nisu stanja uvida / mudrosti, već su stanja samādhija. Ali prva tri mogu da se koriste kao temelj za razvoj mudrosti. Četvrti je previše suptilan da bi se koristio kao osnova za mudrost. Ānanda počevši od paragrafa 12 objašnjava (na isti način i za naredna dva):


Onda sve to razmatra i ovako razume: ‘Ovo dostizanje područja beskrajnog prostora uslovljeno je i stvoreno voljom. Ali sve što je uslovljeno i stvoreno voljom, jeste prolazno, podložno nestanku.’ Postojan u tome, dostiže on uklanjanje otrova. Ali ako ne dostigne uklanjanje otrova… tad se nikada više ne vrati u ovaj svet.


Paragraf 15 zaključuje suttu. Domaćin je jako zadovoljan izloženim i koristi divno poređenje kada izražava zahvalnost:


Baš kao kad bi čovek koji traži ulaz ka skrivenom blagu odjednom naišao na jedanaest ulaza ka skrivenom blagu, isto tako sam i ja, tražeći jedna vrata ka Besmrtnom, iznenada naišao na jedanaest vrata ka Besmrtnom. Baš kao kada bi čovek imao kuću sa jedanaest vrata, pa kad je zahvati plamen, on bi mogao da pobegne na sigurno kroz jedna od tih jedanaest vrata, isto tako i ja mogu kroz jedna od tih jedanaest vrata da pobegnem u Besmrtno.


Vidimo ovde da, iako je domaćin pitao pitanje kako monah može vežbati, on sam je vrlo ozbiljan praktikant i želi da koristi taj metod kako bi nastavio praksu. Tada Dasama želi da pokloni nešto poštovanom Anandi i sakuplja sve monahe Pāṭaliputte i Vesālija, što mora da je bila vrlo velika saṇgha, poslužuje razne vrste dobre hrane, poklanja dvostruku odoru svakom monahu i trostruki ogrtač Ānandi, a zatim daje novčana sredstva da se podigne boravište za njih.

Praksa
Čak i u stanjima zadubljenja, moramo da pazimo na bilo kakvo vezivanje koje može nastati u vezi sa tim stanjima. Razmišljajte o tome da sva stanja uma nastaju na temelju uslova i podložna su promenama. Budite svesni nastanka bilo kakvog vezivanja za stanja uma. U različita doba dana, obratite pažnju na stanje svog uma i uočite da je to samo stanje uma, privremeno i bezlično.

37

Pali kanon grupa / Odg: 96. Aṭṭhakanāgara sutta (MN52)

« Poslednja poruka vasilije poslato Jul 05, 2025, 16:36:23 »

Dodatak 1:

https://drive.google.com/file/d/1uyyOcbsLFGHzhPokYP04OcHebHbiBgYP/view?usp=sharing


Dodatak 2:


https://drive.google.com/file/d/1znx_KF-ERXsMDYWj3eZrY_g5NZT_lX2S/view?usp=sharing

38

Pali kanon grupa / 96. Aṭṭhakanāgara sutta (MN52)

« Poslednja poruka vasilije poslato Jul 05, 2025, 16:29:00 »

Tekst sutte:


https://srednjiput.rs/pali-kanon/sutta-pitaka/maddhima-nikaya/mn-52-atthakanagara-sutta/

39

Pali kanon grupa / 95. Mahā-mālunkya sutta (MN64) - beleške 2 (završetak)

« Poslednja poruka vasilije poslato Jun 24, 2025, 12:35:32 »

BB: Pre nego što nastavimo, ispravio bih se u vezi sa nečim što sam rekao prošlog puta kada sam objašnjavao paragraf 3 gde Buda odgovara Mālunkyaputti i kaže da ga askete drugih sekti mogu pobiti poređenjem sa odojčetom. Kada sam podučavao, rekao sam da bi drugi askete mogli potegnuti argument o prikrivenim sklonostima koje leže u detetu. I onda sam rekao da ne deluje verovatno da bi askete drugih sekti mogli pomenuti prikrivene sklonosti jer mi se čini da je to otkriće koje se pripisuje Budi. Ali nakon časa, kolega mi je ukazao na to da nije da drugi askete pobijaju stav Mālunkyaputte, već je ovo Budin način kako bi pobio pomenuti stav. Mālunkyaputtino razumevanje je da (bar kako kažu komentari) okovi postoje samo kada se pojavljuju kod nekoga, tj. samo kada se ta osoba drži recimo gledišta o identitetu. Ili samo dok osoba sumnja, tada je okovana sumnjičavošću. A askete drugih sekti bi mogli ukazati na to da beba nema čak ni pojam o sopstvu pa ne može imati ni gledište o sopstvu itd. To bi bio argument koji bi askete izneli, ali ono što bi Buda rekao je da čak i da je ovo slučaj, još uvek prikrivene sklonosti ka ovim raznim nečistoćama leže u novorođenčetu. Tako da je to Budin stav, a ne drugih asketa. Zato, molim vas, ispravite to.


Stigli smo do paragrafa 7. Ovde Buda najavljuje da postoji put napuštanja pet nižih okova:


Postoji put, Ānanda, način da se tih pet nižih okova napusti. Da bilo ko, mimo tog puta, mimo tog načina, sagleda, uvidi ili napusti tih pet nižih okova – to je nemoguće. Baš kao kod velikog drveta koje usred stabla ima srčiku, nije moguće da bilo ko iseče tu srčiku, a da ne zaseče kroz koru i godove, isto tako postoji put… to je nemoguće.


Na isti način:


Postoji put, Ānanda, način da se tih pet nižih okova napusti. Da bilo ko, tim putem, tim načinom, sagleda, uvidi ili napusti tih pet nižih okova – to je moguće. Baš kao kod velikog drveta koje usred stabla ima srčiku, moguće je da bilo ko iseče tu srčiku, tako što će zaseći kroz koru i godove, isto tako postoji put… to je moguće.


BB: A zatim uvodi novo poređenje, izgleda da je ono, bar kako ja razumem, da bi se pokazala mogućnost dostizanja stupnja arahanta, tj. nibbāna.


Zamisli, Ānanda, ovu reku Gang punu vode do vrha, tako da i vrana može da pije iz nje, a onda neki slab čovek dođe i pomisli: ‘Ako zaplivam kroz maticu snagom sopstvenih ruku, bezbedno ću preći na drugu obalu ove reke Gang.’ Pa ipak, on ne bi bio u stanju da bezbedno pređe na drugu obalu. Isto tako, kada nekog podučavaju Dhammi kako bi prestao da veruje u postojanje trajne osobe, ako se njegov um ne udubi u Dhammu i ne stekne poverenje, postojanost i odlučnost, tada se može smatrati istim kao onaj slabi čovek.


Bolje je prevesti kao "prestanak identiteta", mada nije da se lako može prevesti - to je prestanak sakkaya = kompleks sastojaka bića, organsko jedinstvo telesnog oblika, osećaja, opažaja, voljnih obrazaca i svesti. To su pet sastojaka za koje Buda kaže da su dukkha, a njihov prestanak jeste nibbāna.


A na suprotnoj strani poređenja:


Zamisli, Ānanda, ovu reku Gang punu vode do vrha, tako da i vrana može da pije iz nje, a onda snažan čovek dođe i pomisli: ‘Ako zaplivam kroz maticu snagom sopstvenih ruku, bezbedno ću preći na drugu obalu ove reke Gang.’ On bi bio u stanju da bezbedno pređe na drugu obalu. Isto tako, kada nekog podučavaju Dhammi kako bi prestao da veruje u postojanje trajne osobe, ako se njegov um udubi u Dhammu i stekne poverenje, postojanost i odlučnost, tada se može smatrati istim kao onaj snažan čovek.


U nastavku Buda postavlja pitanje: šta je tačno ovaj put, staza ka napuštanju pet nižih okova? Navedimo prvo svih deset okova: verovanje da postoji trajna osoba, sumnjičavost, slepo poštovanje pravila i rituala, želja za zadovoljstvima čula, zlovolja, želja za preporađanjem u svetu suptilne materije, želja za preporađanjem u nematerijalnom svetu, obmana "ja sam", nespokojstvo i neznanje.


Obično u tekstu kada Buda objašnjava kako se različiti putevi dostižu jedan za drugim, navodeći stupnjeve ostvarenja u nizu, prvi stupanj proboja Dhamme jeste stupanj ulaska u tok. Na njemu se eliminišu tri okova: sakkayadiṭṭhi, sumnjičavost i slepo poštovanje pravila i rituala. Drugi nivo u stvari ne odseca nijedan novi okov, već slabi pohlepu, mržnju i obmanutost. Učenik tada postaje jednom-povratnik. Onaj ko je ušao u tok može se preporoditi još najviše sedam puta u ljudskom ili nebeskim svetovima. Ali nakon postizanja drugog nivoa, može se preporoditi najviše jednom u čulnoj sferi postojanja. Treći proboj Dhamme eliminiše ostala dva niža okova: čulnu želju i zlovolju, tada osoba postaje nepovratnik i više se nikada neće preporoditi u čulnim svetovima, a može u nekom od viših svetova, svetovima suptilne materije. Obično se kaže da se nepovratnik preporađa u jednom posebnom svetu - čistom boravištu. Krajnji, četvrti proboj Dhamme uklanja pet viših okova i osoba postaje arahant, neko ko je potpuno oslobođen već u ovom životu.


A ovde će Buda podučavati načinu i putu da se napusti pet nižih okova.
BB: Pre nego što objasnim kako ja razumem ovaj deo, hajde da prođemo kroz prvi odeljak, tj. prvi metod za uklanjanje 5 nižih okova, a tada ću dati određeno objašnjenje za ovo.


Ovde je neobičan način da se uvede prva đhāna, ne znam koji je razlog za to:


A šta je, Ānanda, taj put, taj način da se pet nižih okova napusti? Tako, odvajanjem od predmetâ vezivanja, napuštanjem štetnih stanja, potpunim smirivanjem inertnosti tela, sasvim obuzdanih čula, bez mentalnih nečistoća, monah ulazi i ostaje na prvom stupnju zadubljenja, koji je praćen usmerenom mišlju i istraživanjem, uz ushićenje i zadovoljstvo rođeno iz osame.


Upadhi komentari objašnjavaju kao objekte čulnih zadovoljstava koji se mogu uzeti kao da su  materijalna svojina. "Štetna stanja" komentari opisuju kao pet mentalnih prepreka. Dalje se navodi potpuno smirivanje inertnosti tela.
BB: Nisam siguran da se slažem sa Komentarima koji objašnjavaju telesnu inerciju (kāyaduṭṭhulla) kao iskvarenost tela, bukvalno lenjost tela, tromost tela. Meni izgleda da se izraz koristi sa drugom imenicom paṭippassaddhiyā koja je dobro prevedena kao umirenje, ublažavanje. A ono što se smiruje nije inercija, lenjost ili tromost, obično je to nemir, uzbuđenost. Mislim da je to ono sa čime se  srećemo kada se sednemo u meditaciji. Čak i ako smo relativno mirni još uvek postoji doza nemira, agitacije u telu. I kada se sedne, prvih nekoliko minuta se posveti telesnoj uzbuđenosti kako bi se primirila. Bar tako ja razumem ovo kāyaduṭṭhulla. Nemam neke autoritete koje bih naveo kako bi podržali takvo tumačenje. Takođe, ova interpretacija bolje ide uz paṭippassaddhiyā.


A onda stižemo do uobičajene formula za prvu đhānu:  monah ulazi i ostaje na prvom stupnju zadubljenja, koji je praćen usmerenom mišlju i istraživanjem, uz ushićenje i zadovoljstvo rođeno iz osame. Način na koji komentari objašnjavaju odvajanje od predmeta vezivanja i napuštanje loših stanja potpuno je isti pa ne vidim razlog zašto su obe fraze stavljene u formulu ovde. Ostatak formule je isti.


Ako nastavimo sa čitanjem sutte, izgleda da monah čini ovu kontemplaciju unutar same đhāne. Tekst ne daje nikakav utisak da je monah izašao iz đhāne. Ali ono što komentari objašnjavaju, jeste da se kontemplacija odvija nakon izlaska iz đhāne i to je kontemplacija uvida.


Komentarski način objašnjavanja je da se ne radi meditacija uvida unutar same đhāne, jer unutar nje um je fiksiran na jedan objekat i ne može se pomerati među objektima, a to je ono što se dešava kada se istražuju različiti faktori ove đhāne. Po komentarima ono što se dešava je da nakon provedenog nekog vremena u đhāni i njenog učvršćivanja, meditant izlazi iz nje, nazad u stanje svesti koje je na pola puta između uobičajene svesti i svesti đhāne. A utisak o svesti u đhāni je još uvek vrlo jasan, vrlo jak, iako meditant nije unutar nje. Jer u đhāni vitakka i vicāra (činioci misli i istraživanja) su fiksirani i nepokretni na samom objektu. Tako se oni ne mogu koristiti da se istražuju različiti fenomeni.


Kada se izlazi iz đhāne, dok je još utisak vrlo jak i kada se pogleda u tu svest đhāne, vidi se šta god tu postoji kroz materijalni oblik, osećaj, opažaj, mentalne obrasce i svest. Uzima se iskustvo o đhāni, stanje koje se iskusi kao vrlo blistavo, radosno, gde je um ujedinjen i duboko zadubljen u to stanje sjaja i radosti. Ali povlačeći se iz stanja đhāne može se to stanje pogledati i videti da je to samo kombinacija ovih pet sastojaka. Može se secirati đhāna, analizirati kroz pet sastojaka. Može se razlučiti u njoj aspekat materijalnog oblika. To bi bio određeni vizuelni objekat na koji se um fokusira, može biti nimitta - znak ili vidljiva impresija na koju se um fokusira i to se računa kao oblik. Ili može biti osećaj unutar te đhāne, stanje prijatnosti, opažanje objekta, različiti mentalni obrasci u vezi sa objektom... i može biti svest, tj. pažnja/svesnost objekta.


Tako iskustvo đhāne koje izgleda da je tako čvrsto, ujedinjujuće pojavljuje se sada pod skalpelom istraživanja, kao sklop, kao složeni fenomen. Nešto što je sastavljeno od pet sastojaka. I videvši đhānu sastavljenu od pet sastojaka istražuje pet sastojaka u terminima tri karakteristike postojanja: netrajnosti, nezadovoljstva i nepostojanja trajnog sopstva. Ovde tekst kako bi pojačao utisak proširuje ih u 11 različitih modova podeljenih u tri grupe:


Što god da u tome postoji kao materijalni oblik, osećaj, opažaj, mentalni obrasci i svest, monah ta stanja vidi kao prolazna, kao patnju, bolest, čir, strelu, nevolju, kao nesreću, nešto strano, u raspadu, prazno, što nije njegovo sopstvo.


Na pāliju: aniccato dukkhato rogato gaṇḍato sallato aghato ābādhato parato palokato suññato anattato.


Od ovih 11 aspekata, 2 su osobine netrajnosti: prolazna su i u raspadu su.
palokato = raspada se iz trenutka u trenutak.
Tri od njih spadaju u treću karakteristiku: nešto strano, prazno, što nije njegovo sopstvo. Ostalih šest se tiču nezadovoljavajućeg aspekta: kao patnju, bolest, čir, strelu, nevolju, kao nesreću.


Kada neko kontemplira u terminima ovih 11 modova, dolazi do sve dubljih i dubljih stadijuma znanja uvida sve dok se ne dostigne tačka gde nalazi da je potpuno ohlađen što se tiče ovih pet sastojaka. I um počinje da se okreće od njih tražeći to što nije raspadajuće, ne urušava se, nešto što je istinski blistavo, bezbedno. Okreće um ka amata dhātu, besmrtnom elementu, nibbāni. I kada promišlja o nibbāni, ovo je još preliminarno stanje - okreće svoj um od tih stanja i usmerava ga ka besmrtnom elementu ovako: ‘Ovo je mirno, ovo je uzvišeno, dakle smirivanje svih mentalnih konstrukcija, napuštanje svih vezanosti, razaranje žudnje, hlađenje strasti, prestanak, nibbāna.


U ranijoj fazi kada promišlja na ovaj način, kada um dostiže vrhunac znanja uvida, tada se spontano um okreće od uslovljenih fenomena, prodire kroz uslovljene fenomene i probija se do realnosti besmrtnog elementa, vidi besmrtni element sa jasnim viđenjem. A kada se ovo desi, tekst kaže, ako je neko postojan, može da održi to viđenje i ostane čvrst u njemu, tada postiže uništenje āsava (otrova), napušta sve nečistoće odjednom.


Ali ono što se takođe može desiti je da, kako neko prolazi kroz ta iskustva, ostaje suptilno sviđanje, suptilno uživanje i vezivanje za njih, što je neka vrsta kvarenja iskustva - meditant nije u stanju da ostane postojan u tom ostvarenju besmrtog. Već ova želja i držanje za to iskustvo, užitak - pomenuto ovde kao strast za Dhammom, oduševljenje Dhammom - blokira potpuno iskorenjivanje nečistoća. A to nije obična žudnja užitak, već vrlo prefinjena, suptilna, ali je još uvek vezanost. A zbog toga, umesto dostizanja uništenja otrova, uništavaju se pet nižih okova i iz tog iskustva osoba izranja kao nepovratnik da se spontano preporodi u svetu suptilne materije.
BB: Nisam siguran da li nepovratnik mora nužno da se preporodi u čistim boravištima, ali obavezno se preporađa van čulnog sveta i tamo dostiže nibbānu bez vraćanja u čulne ravni postojanja.
I to je način, put za napuštanje nižih okova.


Ovaj odeljak svih ovih godina od kada sam se prvi put sa njim sreo izazivao je u meni dosta zbunjenosti jer u tradicionalnoj Theravāda komentarskoj interpretaciji raznih nivoa probuđenja, mora se proći kroz 4 stupnja sukcesivno: kroz ulazak u tok, jednom povratnika, nepovratnika do arahanta. Theravāda komentari objašnjavaju šta se dešava kada Buda govori o raskidanju 5 nižih okova: prvo se dostiže prvi stupanj i vrlo brzo se vraća na kontemplaciju, zatim drugi stupanj, izlazi i nazad na kontemplaciju, zatim treći stupanj. Tako da se sva tri nivoa dostižu vrlo brzo, jedan za drugim. Ali kada čitamo suttu samu za sebe bez bilo kakve šeme za objašnjavanje, ne čini nam se da je tako. Izgleda kao da se raskidanje 5 nižih okova dešava odjednom.


Ima sutta gde Buda npr. podučava brahmane i dok oni sede i slišaju, dostižu oko Dhamme - viđenje Dhamme. Ubrzo nakon toga jedan od brahmana premine. Onda monasi dođu do Bude i pitaju ga koje je njegovo odredište. Buda odgovara: "Dok me je taj brahman slušao imao je um pun poverenja, odsekao je pet nižih okova i spontano će se preporoditi u čistim boravištima, nikada se više ne vraćajući u ovaj svet."
Izgleda iz pomenutog teksta da je brahman dok je sedeo tamo, dostigao raskidanje okova - i to sve odjednom.
 
Postoji čak nekoliko sutta, čuvena je Bāhiya Dārucīriya sutta, gde je asketa po imenu Bāhiya mislio da je arahant. Ali onda dolazi jedno božanstvo, kaže mu da je u zabludi i pošalje ga kod Bude. On prelazi stotine milja da bi posetio Blaženog. Kada se najzad sretnu jako je nestrpljiv da dobije učenje, prekida Budu dok je bio u prošnji i moli ga da ga odmah poduči. Buda ga podučava vrlo koncizno i dok je Bāhiya slušao postao je arahant. Ne vidimo iz teksta da je prolazio kroz stupnjeve jedan za drugim, izgleda da ih je prošao jednim probojem.


Izgleda da samo na osnovu ove sutte možemo zaključiti da ono što ovde Buda objašnjava jeste ne samo način stizanja do stupnja nepovratnika prolazeći kroz niže stupnjeve, već način za eliminaciju svih nižih okova odjednom i to počevši od svetovne osobe (koja ima poverenje u učenje). A zatim, kada ta osoba praktikuje đhāne, dostigavši prvu mora da savlada pet prepreka i među njima prve dve su čulna želja i zlovolja, a to su takođe dva od pet nižih okova koji drže bića okovanim za čulne svetove. I tako, osoba koja je postigla prvu đhānu, nije presekla okove čulne želje i zlovolje, već je oslabila ove okove do mere da oni nisu aktivni u umu, samo su redukovani na anusaya nivo. Ali zbog toga što su potisnute i postoje na tom nivou, bar kako ja razumem, kada ova osoba dosegne proboj Dhamme, uvid u pravu prirodu Dhamme, a koristeći đhānu kao osnovu, moguće je, mada ne i sigurno, uz jačinu đhāne da to podrži, da to postignuće može saseći pet okova odjednom.


Ako prva đhāna nije dovoljno jaka osnova, tada meditant može nastaviti dalje ka drugoj, trećoj i četvrtoj, sve dok ne dostigne nivo samādhija dovoljno jak da bude osnova da se uvid probije i raskine pet okova.


Našao sam skoro da ovo objašnjenje podržava jedan veliki komentatorski Abhidhamma sistem koji je razvijen u Indiji, objašnjen u okviru Abhidharmakośa, Sarvāstivāda sistema. Ekstremno je kompleksan, ali objašnjava da je meditant koji je postigao materijalnu đhānu i zatim postigao proboj Dhamme može onda saseći nečistoće koje odgovaraju ovim nižim okovima sve odjednom, bez prolaska kroz nivoe ulaska u tok i jednom povratnika, tj. od meditanta koji je postigao zadubljenja do nepovratnika u jednom proboju.


U paragrafima 10-12 se isti obrazac ponavlja i za druge đhāne, a u pasusu 13 prelazi se na nematerijalna zadubljenja. I ovde je sve isto osim kontemplacije sa uvidom, primetićete da se ne navodi materijalni oblik jer su u pitanju nematerijalna zadubljenja:


I opet, potpunim prevazilaženjem opažaja oblika, nestankom opažaja čulnih utisaka, neobraćanjem pažnje na opažaje različitosti, svestan da „prostor jeste beskrajan”, monah ulazi i ostaje u području beskrajnog prostora.


Šta god da u tome postoji kao osećaj, opažaj, mentalni obrazac i svest, monah ta stanja vidi kao prolazna… kao nešto što nije njegovo sopstvo. Okreće svoj um od tih stanja i usmerava ga ka besmrtnom elementu… To je put, to je način da se tih pet nižih okova napusti.


Naravno, meditant još uvek ima telo, ali ne opaža nikakvu formu, tj. materijalni oblik u tom stanju pa tako to ne može ni kontemplirati.


Od područja beskonačnog prostora ide se do područja beskonačne svesti, a zatim do područja ničega, kao treće nematerijalne đhāne. A isti obrazac se ponavlja i tu se zaustavlja. Ne pominje se četvrta, područje ni opažanja ni neopažanja. Razlog dat u komentarima je da je ovo područje ekstremno suptilno i zbog toga ga je teško analizirati kroz sastavne činioce: osećaj, opažaj itd. Imamo samo opšti utisak vrlo utihnulog meditativnog zadubljenja gde su svi mentalni faktori tako suptilni da se čak ne može reći da funkcionišu na isti način na koji to normalno čine, ali su još prisutni u nekoj meri. Komentari kažu da ih Buda može proučavati sa uvidom, ali ne i drugi.


A na samom kraju tu je jedno čudno pitanje:


„Ako je to put, način da se tih pet nižih okova napusti, kako se onda za neke monahe ovde kaže da su stekli oslobođenje uma, a za druge da su stekli oslobođenje mudrošću?”


„Zato, Ānanda, što postoji razlika u njihovim sposobnostima.”


Tako reče Blaženi. Zadovoljan, poštovani Ānanda se obradova rečima Blaženoga.


Razlog zašto kažem da je pitanje malo čudno je što uvek kada je opisano postignuće arahanta uvek se navodi: "oslobođenje uma, oslobođenje mudrošću". Arahant uvek ima obe vrste oslobođenja: to je oslobođenje uma jer je um oslobođen svih nečistoća i oslobođenje mudrošću jer je mudrost ta koja oslobođenje donosi.


Mislim da je pitanje ukazuje na to da neki monasi kada stižu do stupnja arahanta imaju jasno izražen samādhi - i za njih se kaže imaju oslobođenje uma, jer su u stanju da prođu kroz sve različite samādhije, vežbaju psihičke moći itd. Drugi nemaju takve sposobnosti, ali imaju jako izraženu moć mudrosti, uvida i razumevanja. A Buda odgovara samo da razlika leži u njihovim sposobnostima. Razjašnjenje bi moglo teći dalje...




Praksa
Razmislite o tri manifestacije nečistoća. Primetite u sopstvenom iskustvu kako one poprimaju oblik. Posebno obratite pažnju na razliku između nečistoća na mentalnom nivou i kada se one menjaju u grublji oblik - verbalnu i telesnu akciju (i kako su u grubljem obliku njihove posledice značajnije). Razmislite o posledicama kada dopustimo skrivenoj sklonosti da „zarobi i opseda um.”
 

40

Pali kanon grupa / Odg: 94. Mahā-mālunkya sutta (MN64) - beleške 1

« Poslednja poruka vasilije poslato Jun 17, 2025, 14:29:44 »