Jon Kabat-Zinn: Meditacija sabranosti

[Sati]

Meditacija planine

Kada je reč o meditaciji, planine nas mogu mnogo čemu naučiti jer poseduju arhetipski značaj u svim kulturama. Planine su sveta mesta. Ljudi su oduvek tražili duhovne smernice i obnovu na planinama i unutar njih. Planina je simbol ose sveta (planina Meru), mesto stanovanja bogova (Olimp), mesto gde se duhovni vođa susreće sa božanstvom i prima njegove (njene) zapovesti, sklapajući savez (Sinaj). Planine se smatraju svetima jer istovremeno oličavaju užas i harmoniju, okrutnost i veličanstvenost. Uzdižući se iznad svega što postoji na planeti, one prizivaju i preplavljuju svojim čistim sveprisustvom. Njihova priroda je stihijska, bazična stena. Jaka stena. Čvrsta stena. Planine su mesta vizija, sa kojih možemo stupiti u dodir sa panoramskom slikom prirodnog sveta i njegovim ukrštanjem sa krhkim ali istrajnim korenima života. Planine su odigrale ključne uloge u našoj istoriji i praistoriji. U tradicionalnim kulturama, planine su bile – i još uvek su – majka, otac, čuvar, zaštitnik, saveznik.

U meditativnoj praksi, ponekad je od koristi pozajmiti ove čudesne arhetipske kvalitete planina i upotrebiti ih kako bismo učvrstili sopstvenu nameru, rešeni da zadržimo trenutak u primarnoj čistoti i jednostavnosti. Mentalna slika planine može nam osvežiti pamćenje i podsetiti nas zašto uopšte sedimo, šta to istinski znači svaki put kad zauzmemo poziciju da obitavamo u području ne–rada. Suštinski, planine su simbol stalnog prisustva i mirnoće.

Meditacija planine može se praktikovati na sledeći način, ili prilagoditi u skladu sa ličnom vizijom planine i njenim značenjem. Iako se može izvoditi u bilo kom položaju, smatram da je najmoćnije kada sedim prekrštenih nogu na podu, tako da moje telo što više podseća na planinu, a tako se i osećam – kako iznutra, tako i spolja. Boravak u planinama ili pred prizorom planine je od koristi, ali uopšte nije neophodan. Unutrašnja slika je izvor moći ovde.

Zamislite najlepšu planinu koju poznajete, za koju ste čuli ili koju možete da zamislite, planinu čija forma govori lično vama. Dok ste usredsređeni na sliku ili doživljaj planine u svojoj mentalnoj predstavi, predočite sebi njen oblik u celosti, uzvišeni vrh, osnovu ukorenjenu u samoj zemljinoj kori, njene strmine ili blage kosine. Takođe uočite kako je masivna, nepomična i lepa, bilo da je posmatrate izdaleka ili izbliza – lepota koja potiče iz jedinstvenog potpisa njenih obrisa i forme, istovremeno oličavajući univerzalne kvalitete planine koji nadmašuju pojedinačne obrise i formu.

Možda ste zamislili planinu sa snežnim vrhom i drvećem na padinama.  Možda ima jedan upadljiv vrh, seriju vrhova ili je visoravan. Kako god da izgleda, samo sedite i dišite sa slikom te planine, posmatrajući je i primećujući njene kvalitete.  Kad budete spremni, vidite da li možete uneti planinu u sopstveno telo tako da telo koje sedi i mentalna slika planine postanu jedno. Glava postaje uzvišeni vrh; ramena i ruke su strane planine; zadnjica i noge čvrsta osnova ukorenjena u jastuče na podu ili u stolicu. Doživite u svom telu osećaj izdignutosti, taj kvalitet osovine, uspravljenosti planine duboko u kičmi. Predložite sami sebi da postanete planina koja diše, nepokolebljivi u svom mirovanju, u potpunosti ono što jeste – centrirano, ukorenjeno i nepomično prisustvo, iza reči i misli.

Kao što znate, dok tokom dana sunce plovi nebom, planina samo sedi. Svetlost, senke i boje praktično se menjaju iz trenutka u trenutak, u nepopustljivoj planinskoj mirnoći. Čak i neuvežbano oko može primetiti te promene tokom jednog sata. One koje su podstakle remek-dela Kloda Monea, čiji je genije postavljao mnogo štafelaja za slikanje života neživih subjekata iz sata u sat, prelazeći sa platna na platno dok igra svetlosti, senki i boja preobražava katedralu, reku ili planinu, samim tim budeći oko posmatrača. Dok se svetlost menja, dok se smenjuju noć i dan, dan i noć, planina samo sedi, jednostavno bivajući ono što jeste. Ostaje mirna dok se godišnja doba prelivaju jedno u drugo, a vreme smenjuje iz trenutka u trenutak, dan za danom. Trajna smirenost u svim promenama.

Tokom leta na planini nema snega, osim možda na samom vrhu ili na liticama do kojih ne dopire sunce. U jesen planina pokazuje svoj ogrtač briljantnih vatrenih boja; u zimu ćebe snega i leda. U bilo koje godišnje doba, s vremena na vreme je obavijena oblacima ili maglom, ili obasuta ledenom kišom. Turisti koji dođu da je posete možda će biti razočarani ako ne mogu jasno da vide planinu, ali za planinu je sve to isto – viđena ili ne, pod suncem ili oblacima, ugrejana ili ledena, samo sedi bivajući ono što jeste. U vreme kada je posete nasilne oluje, zasipaju snegovi, kiša ili vetrovi nezamislive jačine, kroz sve to – planina samo sedi. Proleće dođe, ptice ponovo zapevaju na drveću, lišće se vrati drveću koje je izgubilo zeleni pokrivač, cveće procveta na visokim livadama i padinama, voda poteče u potocima otapajući sneg.  Kroz sve to – planina i dalje sedi, nepomerena vremenskim prilikama, ni onim što se događa na površini, niti pojavnim svetom.

Dok sedimo držeći ovu sliku u svesti, možemo oličavati istu nepokolebljivu mirnoću i ukorenjenost naspram svega što se menja u našim životima kroz sekunde, sate i godine. U našim životima i meditativnoj praksi, neprestano doživljavamo promenljivu prirodu uma, tela i spoljašnjeg sveta. Doživljavamo periode svetla i tame, živih boja i jednolične tuposti. Doživljavamo oluje različitog intenziteta i žestine, kako u spoljašnjem svetu, tako i u sopstvenim životima i umovima. Ošinuti jakim vetrovima, hladnoćom i kišom, izdržavamo periode tame i bola, kao što se i naslađujemo trenucima radosti i uzdizanja. Čak se i naš izgled neprestano menja, baš kao i planinski predeo, kroz iskustvo vremenskih prilika ili prilika unutar nas samih.

Postavši planina u meditaciji, možemo se povezati sa njenom snagom i stabilnošću i usvojiti ih kao sopstvene kvalitete. Možemo upotrebiti njenu energiju kao potporu našim naporima da u susretanju sa svakim trenutkom ostanemo sabrani, staloženi i jasni. Može nam pomoći da uvidimo da su naše misli i osećanja, naše preokupacije, naše emocionalne oluje i krize, pa čak i ono što nam se događa, po svemu nalik na vremenske prilike na planini. Skloni smo da ih doživljavamo lično, ali najsnažnija odlika svega toga je bezlična. Prilike u našim životima ne treba zanemarivati, niti poricati. Treba se susresti sa njima, poštovati ih, osetiti, spoznati zašto su tu i održati ih u pojačanoj svesnosti, jer nas inače mogu ubiti. Postupajući sa njima na ovaj način, dolazimo do spoznaje dublje tišine, mirnoće i mudrosti, koju ne bismo mogli ni zamisliti ako bismo ostali u sred oluje. Planine nas tome uče, i još mnogo čemu, ako smo spremni da čujemo. Ipak, kada je sve ovo rečeno i učinjeno, meditacija planine je samo sredstvo, uperen prst koji nas upućuje ka nečemu.

Treba da posmatramo, a potom da krenemo. Iako nam slika planine može pomoći da postanemo stabilniji, ljudska bića su  ipak daleko interesantnija i kompleksnija nego planine. Mi smo planine koje dišu, kreću se i plešu. Možemo biti jaki kao stena, čvrsti, nepomični, ali istovremeno i meki, nežni i graciozni. Na raspolaganju nam je širok dijapazon potencijala. Vidimo i osećamo. Možemo znati i razumeti. Možemo da učimo; možemo da rastemo; možemo da isceljujemo; naročito ako naučimo da slušamo unutrašnju harmoniju svih stvari i zadržimo centralnu osu planine dok prolazimo kroz sito i rešeto.

Ptice su iščezle s neba,
i poslednji oblak je otplovio.
Sedimo zajedno,
planina i ja,
dok samo planina ne ostane.
(Li Po)

Pokušajte: da zadržite mentalnu sliku planine dok sedite u formalnoj meditaciji. Istražite njenu korisnost u produbljivanju svoje sposobnosti da zadržite mirnoću; da sedite tokom dužeg vremenskog perioda; da sedite suočeni sa nedaćama, poteškoćama, olujama ili jednoličnošću unutar uma. Zapitajte se šta učite eksperimentišući sa ovom vežbom. Možete li da vidite kako se neki delikatan preobražaj pojavljuje u vašem stavu prema promenljivim stvarima u životu? Možete li da nosite tu sliku planine tokom svakodnevnog života? Možete li da vidite planinu u drugima, dopuštajući im da imaju sopstvene obrise i formu, da svaka planina bude jedinstveno svoja?


 

[Sati]

Meditacija jezera

Slika planine je samo jedna od mnogobrojnih u kojima možete pronaći podršku za sopstvenu praksu i učiniti je živopisnijom i utemeljenijom. Slike drveća, reka, oblaka i neba isto tako mogu biti korisni saveznici. Slika sama po sebi nije fundamentalna, ali može produbiti i proširiti vaš pogled na praksu.

Za neke ljude slika jezera je naročito od koristi. Zato što je jezero prostranstvo vode, slika je sama po sebi pogodna za ležeći položaj, iako se može praktikovati i sedeći. Znamo da je princip vode podjednako elementaran  kao i stena, te da je po svojoj prirodi snažniji od stene u smislu tiha voda breg roni. Voda takođe poseduje očaravajući kvalitet prijemčivosti. Rastaka se primajući sve u sebe, a potom se ponovo stapa. Ako udarite planinu ili stenu čekićem, uprkos njenoj tvrdoći ili upravo zbog nje, stena se odlama, komada, raspada. Ali, ako čekićem udarite okean ili jezerce, sve što dobijate je zarđali čekić. U tome se otkriva ključno svojstvo vode i njene moći.

Da biste uvežbali upotrebu slike jezera u meditaciji, vizualizujte jezero, telo vode sadržano u prijemčivom zemljinom koritu. Primetite, kako u mentalnoj slici, tako i u sopstvenom srcu, da voda voli da se ujedinjuje na nižim mestima. Traži sopstveni nivo, hoće da bude sadržana. Jezero koje ste prizvali može biti duboko ili plitko, plavo ili zeleno, blatnjavo ili čisto. Kad nema vetra, površina jezera je ravna. Nalik ogledalu, odražava drveće, stene, nebo i oblake, momentalno držeći sve u sebi. Vetar pokreće talase na jezeru, od žuborenja do velike uzburkanosti. Čist odraz nestaje. Ali sunčeva svetlost još može zablesnuti na žuboru vode i zaplesati na velikim talasima u igri svetlucavih dijamanata. Kad padne noć, na redu je mesečev ples po jezeru ili, ako je površina mirna, njegov odraz se pojavljuje zajedno sa obrisima drveća i senkama. U zimu jezero može da se smrzne, ali ispod ipak vrvi od pokreta i života.

Kada ste utvrdili mentalnu sliku jezera, dopustite sebi da postanete jedno sa tim jezerom dok ležite na leđima ili sedite u meditaciji, tako da su vaše energije sadržane u svesnosti, otvorenosti i saosećajnosti prema samima sebi, na isti način kao što je voda jezera sadržana u prijemčivom i prihvatajućem zemljinom koritu. Dišući sa slikom jezera iz trenutka u trenutak, osećajući telo jezera kao sopstveno, dopustite umu i srcu da budu otvoreni i prijemčivi, da odražavaju šta god da se pojavi. Iskusite trenutak potpune mirnoće kad su i odraz i voda potpuno čisti, kao i one trenutke kada je površina uznemirena, uzburkana i zamućena, a odraz i dubina izgubljeni na neko vreme. Kroz sve to, dok ste u meditaciji, jednostavno primećujte igru različitih energija svog uma i srca, nestalnih misli i osećanja, impulsa i reakcija koje dolaze i odlaze kao žubor i talasi, primećujte njihove efekte kao kada posmatrate različite promenljive energije u igri na jezeru: vetar, talase, svetlost i senke, odraze, boje, mirise.

Da li vaše misli i osećanja uznemiravaju površinu? Da li ste u redu sa tim? Možete li da vidite namreškanu ili zatalasanu površinu kao intiman, esencijalni aspekt u bivanju jezerom koje poseduje takvu površinu? Možete li se poistovetiti ne samo sa površinom, nego sa celokupnim telom vode, tako da postanete mirnoća ispod površine, koja u većini slučajeva samo nežno leluja, čak i kada je površina uzburkana do zapenjenosti?

Na isti način, kako u meditativnoj praksi, tako i u svakodnevnom životu, možete li da se poistovetite ne samo sa sadržinom sopstvenih misli i osećanja, nego i sa prostranim, nepokolebljivim rezervoarom svesti smeštenim ispod površine uma? U meditaciji jezera sedimo s namerom da u svesti i prihvatanju zadržimo sve kvaliteta uma i tela, baš kao što je jezero uljuljkano i sadržano u zemlji, odražavajući sunce, mesec, zvezde, drveće, stene, oblake, nebo, ptice, svetla; jezero milovano vazduhom i vetrom koji iznose i naglašavaju njegovu iskru, životnost, esenciju.

Za takvog dana u rujnu ili listopadu Walden je savršeno šumsko zrcalo, okruženo kamenjem koje je mome oku dragocjeno kao da je malobrojnije ili rjeđe. Možda ništa tako lijepo, tako čisto i u isti mah tako veliko ne počiva na površini zemlje kao što je jezero. Nebeska voda. Ne treba mu ograde. Narodi dolaze i odlaze oskvrnjujući je. Zrcalo je to što ga nijedan kamen ne može razbiti, čije se živo srebro nikad neće istrošiti, čiju pozlatu priroda neprestano obnavlja; nikakve nevere, nikakva prašina ne može zamutiti njegovu vazda svježu površinu — zrcalo u koje tone svaka nečist što se u njemu pojavi, pometena i oprašena magličastom četkom sunca — njegovom laganom krpom za prašinu — koja ne zadržava dah što se na nju izdahne, nego ispušta vlastiti da lebdi poput oblaka visoko iznad njegova površja i odražava se sveudilj u njegovu krilu.

(Toro, Valden, prevod Dinko Telećan, biblioteka elektroDAF, Zagreb)

Pokušajte: Upotrebite sliku jezera kao podršku sedenju ili ležanju u mirnoći, ne odlazeći nigde, budite sadržani i uljuljkani u svesnosti. Primetite kada um samo odražava, a kada je upetljan. Primetite smirenost ispod površine. Da li vam ta slika predlaže neki nov način da se nosite sa sobom u vreme previranja? 

 

[Sati]

Meditacija u hodu

Mir je svaki korak.
Tik Nat Han

Poznajem ljude kojima je veoma teško da sede, ali duboko uđu u meditaciju dok hodaju. Kakav god da je slučaj sa vama, ne možete sedeti baš sve vreme. Za neke ljude praktično je nemoguće da sede i da budu sabrani uz sav taj bol, uzrujanost i bes koji osećaju. Ali mogu da hodaju sa svim tim.

U tradicionalnom monaškom okruženju, periodi sedenja isprepleteni su sa periodima meditacije u hodu. To je ista praksa. Hodanje je jednako dobro kao i sedenje. Ono što je važno je naše stanje uma.

U formalnoj hodajućoj meditaciji prisutni ste za samo hodanje. Možete da se usredsredite na svaki korak u celosti ili na njegove pojedinačne segmente kao što su: podizanje stopala, guranje napred, spuštanje, podizanje drugog stopala...; ili na pokrete celog tela. Možete spojiti svesnost hodanja sa svesnošću disanja.

U meditaciji u hodu ne hodate da biste negde stigli. Obično je to kretanje napred-nazad po pravoj liniji ili kretanje u krug. Kada bukvalno nemate gde da idete, to vam olakšava da budete tu gde jeste. Koja je poenta pokušavanja da budete negde drugde na stazi kojom hodate, kada je ona svuda ista? Izazov je – možete li da ostanete u potpunosti sa svojim korakom, sa svojim dahom?

Hodajuću meditaciju možete praktikovati bilo kojom brzinom, od izuzetno sporog do žustrog hoda. Koliko koraka možete da ispratite zavisi od brzine. Praksa je da prihvatite svaki korak kako dolazi i da s njim budete potpuno prisutni. To znači da osećate svaku senzaciju hodanja – u stopalima, u nogama, u  držanju tela, u načinu na koji hodate – kao i uvek, iz trenutka u trenutak, a u ovom slučaju i iz koraka u korak. Možete to zvati gledaj kud ideš, u namernoj igri reči, premda se ovde radi o unutrašnjem gledanju. Ne gledate u stopala!

Baš kao i u sedećoj meditaciji, pojavljivaće se stvari koje će vam odvlačiti pažnju od čistog iskustva hodanja. Sa tim opažajima, mislima, osećanjima, impulsima, sećanjima i slutnjama, radite isto što inače radite dok sedite u meditaciji. Najzad, hodanje je mirnoća u pokretu, sabranost koja teče.

Najbolje je da formalnu meditaciju u hodu radite na nekom mestu gde to neće biti spektakl za druge ljude, naročito ako ćete vežbati veoma sporo. Dobra mesta su dnevna soba, poljane ili čistine u šumama; izolovane plaže su takođe dobre. Gurajte kolica u supermarketu i možete hodati lagano koliko hoćete.

Hodajuću meditaciju možete neformalno da vežbate bilo gde. Ona ne podrazumeva koračanje napred-nazad, niti u krug, nego normalno hodanje. Možete sabrano hodati trotoarom, duž hodnika na poslu, dok šetate psa ili dok šetate sa decom. Podsećajte se na to da ste ovde u svom telu. Jednostavno podsetite sami sebe da budete u ovom trenutku, sa svakim korakom, prihvatajući svaki trenutak kako dolazi. Ako primetite da ste užurbani ili da postajete nestrpljivi, usporavanje koraka vam može pomoći da smanjite zalet i da se podsetite da ste sada ovde, a kada stignete tamo – bićete tamo. Ako propustite ovde, vrlo je verovatno da ćete propustiti i tamo. Ako vaš um nije usredsređen ovde, vrlo je verovatno da neće biti usredsređen ni samo zato što ste stigli negde drugde.

Pokušajte: da unesete svesnost u hodanje, gde god da se nalazite. Usporite malo. Usredsredite se na svoje telo i na sadašnji trenutak. Budite zahvalni za činjenicu što ste u stanju da hodate, toliko ljudi to ne može. Primetite kako je to čudesno i, na trenutak, ne uzimajte zdravo za gotovo da vam telo tako izvrsno funkcioniše. Znajte da se uspravno krećete po licu Majke Zemlje. Hodajte dostojanstveno i sa poverenjem i, kao što kaže Navaho izreka, hodajte u lepoti, gde god da ste.

Pokušajte i formalno hodanje. Pre ili posle sedenja, probajte da provedete neko vreme u hodajućoj meditaciji. Zadržite kontinuitet sabranosti između hodanja i sedenja. Dobro je ako to činite deset minuta, ili pola sata. Zapamtite da vremenski period nije ono čime se ovde bavimo. Ali više ćete naučiti i dublje ćete razumeti meditaciju hodanja ako postavite sebi izazov da ostanete u njoj, mimo prvog ili drugog impulsa da se zaustavite.


 

[Sati]

Stojeća meditacija

Meditacija u stojećem položaju najbolje se može naučiti od drveća. Stanite blizu jednog ili, još bolje, stanite u red drveća i samo gledajte u jednom smeru. Osetite kako vam stopala puštaju korenje u zemlju. Osetite kako vam se telo lagano njiše – uvek će to činiti – baš kao i drveće na povetarcu.  Stojeći mirno tu gde jeste, budite u dosluhu sa disanjem i upijajte ono što je ispred vas ili držite oči zatvorenim osećajući okruženje. Osetite drvo koje vam je najbliže. Slušajte ga, osetite njegovo prisustvo, dodirnite ga umom i telom.

Iskoristite dah da vam pomogne da ostanete u ovom trenutku… osećajući sopstveno telo kako stoji, diše, biva, iz trenutka u trenutak.

Kada vam um ili telo upute prve signale da je možda vreme da krenete dalje, ostanite da stojite još malo, prisećajući se kako drveće mirno stoji godinama, ponekad i nekoliko životnih vekova ako im se posreći.

Vidite šta drveće ima da vas nauči o mirovanju i bivanju u dodiru. Najzad, ono dodiruje zemlju korenjem i stablom, vazduh stablom i granama, sunčevu svetlost i vetar lišćem; sve o drveću koje stoji govori o bivanju u dodiru. Eksperimentišite stojeći na taj način, makar u kratkim vremenskim periodima. Radite na tome da budete u dodiru sa vazduhom na svojoj koži, sa osećajem u stopalima dok dodiruju zemlju, sa zvukovima sveta, sa plesom svetlosti, boja i senki, sa plesom uma.

Pokušajte: da stojite na ovaj način kad god se nađete u šumi, u planinama, pored reke, u dnevnoj sobi, ili dok samo čekate autobus. Dok ste sami, možete pokušati da okrenete dlanove ka nebu držeći ruke u različitim položajima, kao da su grane i lišće – pristupačne, otvorene, prijemčive, strpljive.


 

[Sati]

Meditacija u ležećem položaju

Ležanje je čudesan način za meditaciju, ukoliko vam je uspeva da ne zaspite. Ako i zaspite, san u koji ste utonuli tokom meditacije može biti daleko više okrepljujući. Možete se probuditi na isti način, unoseći potpunu svesnost u te prve trenutke povratka u budno stanje.

Dok telo leži, zaista ga možete celog mnogo lakše opustiti nego u bilo kojem drugom položaju. Telo može utonuti u krevet, prostirku, pod ili tlo, dok mišići prestaju da ulažu i najmanji napor da bi vas održavali u jednom komadu. Ovo je dubinsko opuštanje na nivou mišića i motoričkih neurona koji njima upravljaju. Um to ubrzo prati, ako mu dozvolite da ostane otvoren i budan.

Korišćenje celog tela kao objekta pažnje u ležećoj meditaciji pravi je blagoslov. Možete osetiti telo od glave do pete, kako diše i zrači toplinu celom površinom kože. Celo telo diše, celo telo je živo. Dok unosite sabranost u telo kao celinu, možete ponovo osvojiti celo telo kao prostor svog bića i vitalnosti i podsetiti se da ja, ko god da je, ne stanuje samo u mojoj glavi.

Dok praktikujete meditaciju u ležećem položaju, možete se takođe usredsrediti na različite delove tela – slobodnim tokom ili na sistematičan način. Ljude u našoj klinici u ležeću meditaciju uvodimo kroz četrdesetpetominutno „skeniranje“ tela. Ne može svako odmah da sedi četrdeset pet minuta, ali svako može da „skenira“ svoje telo. Sve što treba da radite je da legnete i osećate različite delove tela, te da ih zatim opustite. Skeniranje je sistematično u smislu da kroz različite telesne regije prolazimo određenim redosledom. Ali ne postoji samo jedan način da se to uradi. Skeniranje možete raditi od glave do stopala, od stopala do glave, od jedne bočne strane tela do druge.

Jedan od načina da ovo praktikujete je da usmerite dah ka unutra, da zamislite da udišete i izdišete kroz različite delove tela, kao kad biste mogli da udišete direktno na nožne prste, koleno ili na uho, i da isto tako izdišete kroz ta mesta. Kad osetite da ste spremni, pri izdahu samo otpustite taj deo tela, dopuštajući ili pozivajući ga da se rastvori u vašoj mentalnoj slici, dok vam se mišići sami opuštaju i dok ulazite u mirnoću i otvorenu svesnost, pre nego što sa sledećim udahom krenete dalje i povežete se sa sledećim delom tela. Koliko god je moguće, neka se disanje u potpunosti odvija kroz nos.

Ipak, ležeća meditaciju ne morate da radite toliko sistematično kao kod skeniranja tela. Po sopstvenoj volji se možete usredsrediti na samo određene delove ili na one koji postaju dominantni u polju vaše svesti, recimo usled bola ili zdravstvenog problema. Ulazak u te delove sa otvorenošću, pažnjom i prihvatanjem može vam doneti dubinsko isceljenje, naročito ako redovno vežbate. Imaćete osećaj dubinskog negovanja telesnih ćelija i tkiva, kao i psihe i duha, celog tela i duše.

Meditacija u ležećem položaju takođe je dobar način za povezivanje sa emocionalnim telom. Mi posedujemo metaforično, mitsko srce, kao i ono fizičko. Kada se usredsredimo na predeo srca, to nam može pomoći da se povežemo sa svakom senzacijom stegnutosti u grudima, zatvorenosti ili težine, i da postanemo svesni emocija kao što su žalost, tuga, usamljenost, očaj, bezvrednost ili bes, koji možda leže ispod površine tih fizičkih senzacija. Govorimo o slomljenom srcu, o zgrčenom i opterećenom srcu, jer je srce u našoj kulturi prepoznato kao središte emotivnog života. Srce je takođe mesto ljubavi, radosti, saosećanja, a takve emocije podjednako zaslužuju pažnju i poštovanje kada ih otkrijete.

Mnogobrojne meditativne prakse, kao što je meditacija prijateljske ljubavi, posebno su orijentisane ka negovanju određenih emotivnih stanja koja, metaforično govoreći, proširuju i otvaraju srce. Prihvatanje, opraštanje, ljubav i blagost, velikodušnost i poverenje osnažuju se namernim usmeravanjem  i održavanjem pažnje na predelu srca i buđenjem takvih osećanja kroz formalnu meditativnu praksu. Ova osećanja takođe se osnažuju prostim prepoznavanjem kad god se u meditativnoj praksi spontano jave, kao i svesnim susretanjem sa njima.

Ostali delovi tela isto tako imaju metaforična značenja i može im se pristupiti u meditacijama, ležećoj ili nekoj drugoj, uz ovu vrstu svesnosti o telu. Solarni pleksus ima kvalitet zračenja nalik suncu i može nam pomoći da steknemo osećaj centriranosti, jer je smešten u gravitacionom centru tela, kao i osećaj vitalnosti (digestivne vatre). Grlo vokalizuje naše emocije i može biti stegnuto ili otvoreno. Osećanja se ponekad mogu zaglaviti u grlu, čak i ako je srce otvoreno. Kada razvijemo sabranost u predelu grla, to nas povezuje sa našim govorom i njegovim tonskim kvalitetima – s jedne strane, to su eksplozivnost, brzina, promuklost, glasnoća, automatizam ili, s druge strane, mekoća, nežnost i senzitivnost – kao i sa sadržajem govora.

Za svaki predeo fizičkog tela postoji odgovarajući deo u emocionalnom telu ili mapa koja nosi naša dublja značenja, vrlo često potpuno ispod nivoa naše svesti. Da bismo nastavili da rastemo, treba neprestano da aktiviramo, slušamo i učimo od svog emocionalnog tela. Ležeća meditacija u tome je od velike pomoći, dok god ste spremni da se, kad ustanete, suočite sa potezima koje uvidi tokom meditacije možda od vas zahtevaju. U stara vremena, naše kulture, mitologije i rituali pomagali su proces aktivacije emocionalnog tela, poštujući njegovu vitalnost i prolaznost. Obično se to radilo u istopolnim praksama inicijacije, koje su organizovali stariji članovi zajednice, a zadatak je bio da edukuju omladinu o tome šta znači biti potpuno odrastao unutar jednog plemena ili kulture. Važnost razvoja emocionalnog tela danas se slabo prepoznaje. Poprilično smo prepušteni sami sebi na tom putu odrastanja, bilo da smo muškarac ili žena. Stariji među nama možda su i sami postali otuđeni usled nedostatka takvog odgoja, tako da više ne postoji kolektivna svest o tome kako voditi probuđenu emotivnu vitalnost i autentičnost mladih ljudi i dece. Sabranost može doprineti ponovnom buđenju stare mudrosti u nama i u drugima.

Pošto u životu mnogo vremena provodimo ležeći, ležeća meditacija pruža lako pristupačan prolaz ka drugoj dimenziji svesnosti. Pre spavanja, nakon buđenja, dok se odmarate ili lenčarite, ležanje vas samo po sebi može pozvati da vežbate sabranost. Povezujemo disanje i telo iz trenutka u trenutak, ispunjavamo telo svesnošću i prihvatanjem, osluškujemo, osluškujemo, čujemo, čujemo, rastemo, rastemo, ostavljamo, dopuštamo da bude…

Pokušajte: da se kada se nađete u ležećem položaju okrenete svom dahu. Osetite kako se on kreće čitavim telom. Budite sa dahom u različitim delovima tela, kao što su stopala, noge, kukovi i deo oko genitalija, stomak, grudi, leđa, ramena, ruke, grlo i vrat, glava i lice, vrh glave. Pažljivo slušajte. Dopustite sebi da osetite šta god da je tu. Posmatrajte kako telesne senzacije protiču i menjaju se. Posmatrajte svoja osećanja prema tom protoku i promeni.

Pokušajte da namerno meditirate u ležećem položaju, ne samo pred spavanje. Uradite to izvan kreveta, na podu, u različitim delovima dana. Povremeno to uradite na otvorenom polju, na livadi, ispod drveta, na kiši, na snegu.

Posvetite posebnu pažnju telu dok odlazite na spavanje i dok se budite. Makar na nekoliko minuta, dobro se proteglite, po mogućstvu dok ležite na leđima, i jednostavno osetite kako dišete celim telom. Usmerite pažnju naročito ka delovima tela koji su za vas problematični i radite sa dahom, dopuštajući da ih dah vrati u zajedništvo i celovitost sa ostatkom tela. Imajte na umu emocionalno telo. Poštujte svoju intuiciju.

[Sati]

Spustite se na pod bar jednom dnevno

Kad se spustite na pod, javlja se onaj osećaj kao da je vreme stalo, bilo da praktikujete ležeću meditaciju “skeniranja” tela ili da radite vežbe, lagano ali odlučno rastežući telo do granice prijatnosti, prvo u jednom, zatim u drugom smeru, sabrano radeći hatha jogu. Već samim tim što boravite na podu stvara se tendencija ka razbistravanju uma. Možda zato što nam je boravak na podu toliko stran da razbija naše uobičajene neurološke šablone i poziva nas da uđemo u ovaj trenutak kroz iznenadno otvaranje onoga što možemo nazvati telesnim vratima.

U osnovi hatha joge je ideja da u potpunosti boravite u telu, dok unosite svesnost u različite senzacije, misli i osećanja koja se javljaju dok se pomerate, rastežete, dišete, održavate položaje, posežete za nečim ili podižete ruke, noge i torzo. Kažu da postoji 80.000 osnovnih joga položaja. Iako novih izazova za telo ne može ponestati, ja se neprestano vraćam onom jezgru od možda dvadesetak položaja, koji me godinama uvode sve dublje u telo i sve dublje u mirovanje.

Joga povezuje pokrete i mirovanje jedno sa drugim. To je divna praksa koja hrani. Kao i u ostalim oblicima praktikovanja sabranosti, ne pokušavate nigde da stignete. Ali se s namerom pomerate do krajnjih granica sopstvenog tela u ovom trenutku. Istražujete gde se može pojaviti osećaj napetosti povezan sa istezanjem, podizanjem ili održavanjem ravnoteže u neobičnim prostornim konfiguracijama udova, glave i trupa. Boravite u položaju, obično nešto duže nego što bi jedan deo vašeg uma to voleo. Samo dišete i samo osećate svoje telo. Ne tražite da se probijete do nečega. Ne takmičite se ni sa kim, čak ni ne težite da unapredite svoje telo. Ne kritikujete to kako vam se telo ponaša. Jednostavno boravite u mirnoći, unutar punog spektra iskustava, uključujući svaku napetost ili neudobnost (koja u svakom slučaju treba da bude bezazlena, ako ne primoravate sebe da prevaziđete sopstvene granice). Svesni ste zrenja tih trenutaka u svom telu.

Za posvećenog vežbača, teško je ne primetiti kako telo voli umerenost u svemu tome i kako se menja samo po sebi. U ovoj praksi osećaj da ste na putu do nečega često odgovara osećaju u kome ste baš sada, dok telo sve dublje i dublje tone u istezanje ili opuštanje i dok ležite na podu između još zahtevnijih položaja. Bez prisiljavanja, jednostavno dajete sve od sebe da se telo i um, pod i svet, usklade kao potka i osnova u tkanju, dok ostajete u dodiru.

Pokušajte: da se spustite na pod jednom dnevno i da sabrano istežete telo, makar tri-četiri minuta, ostajući u dodiru sa dahom i onim što vam telo poručuje. Podsetite se da je ovo danas vaše telo. Proverite da li ste u dodiru sa njim.

[cvrcak]

Slučajno naiđoh na ovu adresu, pročitah što-šta, pa se zainteresovah za praktičnije pojašnjenje kako upražnjavati velikodušnost. Kao prvo da naglasim da budizam za mene - koji ide u susret penziji ali još uvijek mora debelo zapeti, izdržati i iskazati se, ako želi sa određenim statusom opstati u surovom evropskom kapitalizmu Zapada - sa određenim balkanskim, uzgred, ateističkim shvatanjem filozofije života, (ne)sreće i (ne)uspjeha, dakle vrlo rado realno u materijalnom svijetu, sa zdravom dozom osjećaja, emocije i humora i naravno sada i ovdje, može još vrlo malo ili nikako značiti u pravcu poboljšanja kvaliteta života. Dakle, ovdje navedeno  tumačenje velikodušnosti ispada nekako teoretski i uopšteno.

Po tome kako se sa svojim (i)materijalnim dobrima odnosim prema užem i širem okruženju, mogu slobodno tvrditi da mi je određeni i nikako nizak nivo velikodušnosti genetski pretpostavljen. Znam koja je ljepota davanja i pomaganja te ne očekivanja ništa za uzvrat, naročito ne zloupotrebe toga. To se radilo u familijama po mojoj i ženinoj strani, moj otac je to radio ponajviše, samo ostaje neodgovoreno moje veliko pitanje da li je to znao i dobro – sa pravom mjerom radio. Drago mi je da sam to u prilici i sâm raditi a ne da je moja šaka dole i da iščekuje onu gore.

Ali, kako se situacija u familiji najblaže rečeno usložava, to mi se sve više nameće pitanje da li bi trebalo da je pomažem onoliko koliko njoj sve više treba. Na prvom mjestu da istaknem, ono što imam, zarađujem ni malo jednostavno jer naprimjer svaki radni dan moram da varim manje ili veće gluposti koje servira, blago rečeno, jedno malo, neotesano, tvrdoglavo, upravo azijsko, bolesno živinče od managera sa (u najmanju ruku) Napoleon complex. 

Familija, mislim na njen radno sposobni dio, na Balkanu, koja tamo u međuvremenu živi u uslovima sve surovijeg sirovog kapitalizma, je takoreći na izdisaju, ali ne može da shvati da je generalno i davno morala mijenjati shvatanje i ponašanje da bi opstala u novim uslovima. Dakle, sve joj je više potrebnija pomoć. Međutim, takoreći bez obzira na to, stare i nove navike, koje se moraju plaćati, ostaju; kao kafa, cigareta i mobilni telefon, pa i kola i pas, koji kao biva čuva njih i imovinu. Dok sam se ja u svojim uslovima, sâm od sebe i bez prinude, zdravo rezonujući o nezdravim i praktičnim stvarima, davno odvikao od kafe, cigarete i auta (imam optimalno riješen gradski saobraćaj pa i u samoj državi). Sve se može kada se hoće, i sve može baciti kao računica na papir. Nemam se kome šepuriti i prodavati nivo na Balkanu a pogotovo ne na Zapadu. I kada se u razgovoru s dotičnim familijarnim članovima nekako iz daljine dotakne cigareta i zdravlje, odgovor je otprilike kao 'šta ću, to mi je sve (zadovoljstvo)'. To ti je sve, zato što više i drugo ne poznaješ i nećeš. To je kao da iz navike i ovisnosti uzmeš novčanicu i zapališ je a uz to se truješ i jednog dana ćeš zažaliti, htjet ćeš još živjeti, bit će ti potrebna (još veća) pomoć, ali će biti kasno. I magarac ne zapinje treći put za isti kamen.

Zato mi je potrebno jasnije objašnjenje kako i dokle ići sa ovim duhovnim bogatstvom – velikodušnošću, pogotovo sa akcentom na zadnji navod:

“Dajte prvi. Ne čekajte da vam neko zatraži. Vidite šta se događa – naročito u vama. Možda ustanovite da jasnije vidite sebe i odnose sa drugima, kao i da imate više energije, a ne manje. Možda otkrijete da su, umesto da istrošite sebe ili svoje zalihe, one uvećane. Takva je moć svesne, nesebične velikodušnosti. Na najdubljem nivou, ne postoji onaj koji daje, ni dar, ni primalac... samo univerzum koji sam sebe preraspoređuje.”

Uistinu nastojim u-vidjeti šta se događa i prvi davati. Takođe nastojim mnogo toga, što nije kako treba, relativirati pa tako i materijalno i ostalo stanje familije. Naime, uvijek može biti gore. Treba biti sretan da kocka, kriminal, droga i/ili prostitucija nisu u igri. Vjerujem da postoji viša sila univerzuma ali ne da bi ona mogla i htjela imati u vidu (ne)djelovanje svakog pojedinca nego da je smrtnicima prepušteno da regulišu međusobne odnose.   
Unaprijed zahvaljujem na uloženom vremenu i naporu za odgovor na ovo pitanje. Naravno, dopunske informacije mogu dostaviti.

[Sati]

Dragi Cvrčak, drago mi je da ste se prijavili na forum i pokrenuli jednu vrlo zanimljivu temu, koja siguran sam muči mnoge.

I naravno, koliko ljudi, toliko različtiih situacija. Ali mislim da sve imaju neke zajedničke crte i to su stvari koje možemo "kopirati" od drugih i pokušati primeniti u svom životu. Prva je da zaista gledamo da prvi damo, a ne da merkamo i čekamo ko će i koliko nama dati, pa da onda kompenzujemo. jer to nije velikodušnost, već trgovina. Druga stvar je imati svest o osobi kojoj dajemo, ko je i kakva je. Jer nije isto pomagati nekoga ko se iz petnih žila upinje da sam sebi pomogne i nekoga ko je u stilu "lezi lebu da te jedem" ili sam sebe ubija jer mu je to "sve zadovoljstvo u životu". Ovim drugima treba pružiti priliku da odrastu, a ne neprekidnim dotiranjem ih uljuljkivati da će se već "nekako snaći". Klasičan primer su roditelji i deca neradnici. Koliko god da je bolno, treba znati gde povući crtu, jer je to pre svega u interesu te dece. Treća stvar je imati saosećanje ne samo za druge, članove porodice ili bliske osobe, već i za samoga sebe. Na to vrlo često zaboravimo. Iz tog slepila dolazi osećaj da sve možemo i da su naši materijalni, još više emocionalni resursi nepresušni. A nisu. NISU. Takođe, kao što dobro znamo, situacija može u danu da se okrene. Povreda na radu, udari nas auto na pešačkom ili se za probadanje u levoj slabini ispostavi da je poveći tumor. Hoću da kažem da koliko smo usmereni na pomaganje drugima, isto toliko treba da osluškujemo svoje potrebe i pomažemo samima sebi. To nije sebičnost, već razumnost, jer se radi o vrlo važnom balansu: dajući drugima, iskorenjujemo pohlepu i razvijamo velikodušnost; dajući sebi, slabimo lakomislenost i jačamo osećaj zadovoljenosti u životu, koji je vrlo važan za naše duhovno zdravlje i ne treba ga nikako zanemariti.

I četvrta stvar na koju moramo obratiti pažnju jeste unutrašnji stav sa kojim dajemo. On treba da je stav, naravno dobrovoljnosti (što je nešto drugo od griže savesti koja nas nekad tera da dajemo), kao i stav radosti. Tek tada davanje donosi pravi plod darovatelju. E sad, Buda je često govorio o zakonu kamme/karme i plodovima naših dela, pa i davanja, koji će doći u ovom ili u narednim životima. Ta ideja nije baš mnogo bliska ljudima sa Zapada i njihovom strogo materijalističkom pogledu na svet. No svejedno, ako smo dovoljno pažljivi, uočićemo "instant plod" pri samom činu davanja, osećaj radosti i topline dok posmatramo osmeh i zahvalnost onoga koji prima. Zato bih uz sve stvari koje sam nabrojao dodao na kraju da je i pažljivost važan kvalitet koji treba razvijati, kako bismo bili svesni situacije davanja i svih njenih implikacija. Naravno, kada dajemo, umesto pažljivosti, često u sebi gunđamo i kritikujemo toga kome dajemo jer je lenj, neradnik, parazit itd. Sa takvim stavom, bolje onda da ne dajemo. Poštenije je i prema njemu i prema nama.

Eto to je nekoliko mojih razmišljanja na zadatu temu, pa ako je od koristi, odlično. Ako nije, ništa, poješće ih i tako mrak interneta 
 

[Bodhisattva Mahadeva]

Mislim da se treba davati, ali oprezno davati... da ne ugrozimo svoju sposobnost davanja i postanemo oni kojima treba davati.