Dosada

[Ex01]

Definirajte mi dosadu ako mozete.
Otkad sam se bacio vise na budizam i vise na slusanje ili na to da mi situacija bude ugodna bez obzira odrzavao se neki razgovor ili ne primjetio sam da ljudi bas zbog dosade rade mnoge stvari.


a) pricaju gluposti da se napuni praznina izmedju razgovora pa se ti razgovori rastezu na dugo i siroko. Mene zahvate nakon nekog vremena, ne vise zato da i meni ne bude dosadno nego zato sta se zaprepastim kakve stvari znaju izac iz usta ljudima.


b) piju (drogiraju se). Ljudi piju kad idu vanka jer im je inace dosadno. Kao kad si malo drmnut sve je zabavnije, ljudi su veseliji prica je opustenija, nikoga ne zanima o cemu se stvarno prica.


c) micu se s jedne lokacije na drugu iz uvjerenja da ce im na drugom mjestu bit bolje.




kako prepoznajete dosadu? Imam situaciju di mi se dogodi da sam izasao vanka, i sad kao svi piju ja ne pijem, nije mi dosadno naravno, ali kad razgovor malo padne i situacija bude malo tmurnija svi posežu za nekim "bjegom"


e sad. Ako sam vani i padne mi na pamet kako je tu dosadno i da zapravo nemam sta tu radit sad onda prepoznam dosadu. Ali u neku ruku moja "dosada" je u pravu. Nebi treba tamo stat. Treba bi bit doma ili meditirat ili citat sutte. Ali cini mi se da to biram samo zato sta mi je to sad ekstra napeto. Isto tako nekad kad mi je dosadno na jednoj lokaciji otic cu na drugu ili zapalit s prijateljem i tako...


Jeli u principu dosada samo jos jedna manifestacija ega koji je u potrazi za necim novim i zabavnijim. Ako je, jeli to znaci da bi osoba koja je svjesna svoje dosade mogla "prezivjet" u narodnjackom klubu kao i u metal klubu kao i u diskoteci?


jer zapravo nije bitno disi, uvjek si u sebi, tj trebao bi biti.

[Sati]

da, slažem se, ljudi iz dosade zaista rade razne gluposti.   

Stalno bi da smo u nekom pokretu, fizičkom ili mentalnom, samo da se ne zaustavimo ni po koju cenu. Jer zaustaviti se to je kao umreti, čini nam se. Stalno u potrazi za prijatnim i bekstvu od neprijatnog. A dosada je zapravo ona treća vrsta osećaja ni-prijatni-ni-neprijatni, koji se vremenom, ako smo nepažljivi, pretvore u neprijatan osećaj, dosadu.

U principu bi mogao preživeti i u narodnjačkom klubu i u diskoteci. Nije u tome problem. Ali se pre ili kasnije zapitaš, šta ću ja ovde? Samo da bih sebi/drugome pokazao da mogu i tu biti, a kao isključio sam se?
A možda je bolje zapitati se imam li nešto pametnije da radim umesto da naklapam svaki dan isti krug tri-četiri teme:
politika-seks-sport-lova-politika-seks-sport-lova-politika-seks-sport-lova-politika-seks-sport-lova...

da li me to zaista usrećuje, čini mudrijim, smirenijim, sa više razumevanja za sebe i druge, ili sam tu samo zbog društva, zbog prijatelja, koji vide da se sa mnom nešto dešava i već me čudno gledaju, a i ja vidim šta se sa njima dešava, ali kako prekinuti sa ljudima koje znam godinama? Teška dilema kroz koju smo svi prolazili kad smo pokušavali da krenemo nasuprot inerciji ovoga sveta. No, to je čudno, makoliko se trudio, kad jednom zagrizeš jabuku znanja, stvari više nikad ane mogu biti iste kao što su bile. Trn se zabo u nogu i bocka kud god da kreneš...

[Ex01]

Ma bas to zadnje. Znam kako je i kad god izadjem vani tu je u podsvjesti cinjenica da se hvatam samo kratkotrajne srece i da si stvaram patnju ako se vezem za neku situaciju.

Primjetio sam da san manje sretan.
Sta nije... nuzno lose. Amo rec da sam jako uspjesan bio u trazenju kratkotrajne srece i prilagodavanju cilog svita mojoj sreci. Rijetko sam bio tuzan. I sad sam kao, rijetko sretan. Zapravo prepoznajem prolaznu srecu kao prolaznu i manje me veseli.

S druge strane me to malo i smeta jer sam svojim osmjehom uveseljavao i druge. Nebi da to nestane. A nebi se ni silio da se smijem.

[Sati]

Cilj vežbanja svakako nije da budemo manje srećni, već da se da tako kažem kvalitet naše sreće promeni.
Recimo da za sebe osvojimo sreću neuslovljene ljubavi, nesebičnog davanja, ravnoteže, izvesnosti, predidljivosti sveta i nas samih, umesto večitog roller coastera koji nas baca sad u euforiju čulnih zadovoljstava, sad u depresiju prezasićenosti i otupelosti.

Ne možemo imati i jedno i drugo. A ti si iygleda negde na prelazu. Načeta je iluzija luna parka, a još nisi sasvim siguran u sreću koju nagoveštava ono što je iza te iluzije. I onda ti se luna park čini još primamljivijim, jer vidiš da ga gubiš, čini ti se da je u njemu bilo samo sreće, ali si zaboravio na njegopve negativne strane, koje su te na samom početku i navele da tragaš za nečim drugim, nečim dubljim i smislenijim.

Sve su ovo dileme i traženja kroz koja su i drugi prošli i prolaze. Tako da, ostaje ti samo da vežbaš, posmatraš i učiš. Baš kao što rekoh u prethodnom postu, teško je vratiti se kad jednom kreneš. Po meni je lakše putovati dalje, nego siliti sebe da ponovo, definitivno zasedneš u onaj roller coaster i praviš se da je sve OK

[Ex01]

Hm. Dok meditiram isto ne osjecam neku srecu, ali osjecam jedan jaki jaki mir i jednu opustenost. Ali da ja tu sjedim s osmjehom - nisam. Ali nisam ni tuzan. Vise... miran.

neznam, cjela ta situacija di se ja osjecam bolje a manje se smijem mi je nesto novo.
forsirat smjeh necu, da sam zadovoljan zivotom - jesam.
tegoba nemam, fizicko zdravlje mi je sve bolje.
Jedino me manje malo volja ganjat zene.

Ma bit ce to dobro. E ja se nadam da ne umaram ljude ovakvim stvarima, ali ako cemo pricat o bilo kakvim zajednicama povezanim s budizmom - vi ste sve sta imam 

[Sati]

Ne umaraš ti. Zato smo i napravili ovo čudo da i mi koji smo daleko od dobrih manastira i dobrih učitelja možemo da makar razmenjujemo misli o budisitčkoj teoriji i praksi.

Zato samo lagano. Napravimo dva koraka prakse, pa jedan zastanemo, osmostrimo, razmislimo i pošaljemo poruku na forum. Pa onda opet ispočetka