Jer sam imao barem predstavu šta znači biti mašinovođa. A za prosvetljenje, nisam bio savim siguran šta to uopšte znači!Ovo je jako dobra poenta. Ne možemo želeti ono o čemu nemamo predstavu, a to saznanje može biti jako neprijatno. Kod nekih ljudi se javi automatski refleks da odbiju da priznaju očigledno, jer naši odbrambeni mehanizmi nam ne daju da to sami sebi priznamo. Uglavnom, verujem da je velika većina ljudi krenula da se bavi budizmom iz krajnje pozitivnih motiva, ali negde usput smo zaboravili da je poenta u prekidu patnje i počeli da se zalećemo ka nekim prosvetljenjima i tome slično. Mislim da se ovo desi praktično svakom ko se bavi budizmom, jer to zapravo radi ego koji nikad ne miruje, ali pitanje je da li to prepoznamo i odreagujemo na pravi način.
Kad naš ego nama govori da bi mi sad neko prosvetljenje (što god to bilo), a mi se zalećemo, ni ne znajući o čemu nam to naš ego govori, to je pomalo poput predizbornih političkih kampanja - ljudi mašu zastavicama, pevaju pesmice i uzvikuju slogane, a ne znaju koji je stav njihovog kandidata u skoro nijednom slučaju. Change, hope i yes we can - a šta mi to možemo, koja je priroda te promene i čemu se nadamo - nemamo pojma.
Ja imam neku predstavu da je to prosvetljenje više kao neki nus-proizvod rada na prekidu patnje kroz samospoznaju. Dakle, da uvek treba da je najveći naglasak na prekidu patnje, a nekad, gubeći to iz vida i težeći nekim prosvetljenjima, lako možemo da skrnemo s puta.
Inače, relativno često sam nailazio kod budista (manje sam nailazio na to među ljudima koji se bave jogom ili nečim sličnim) na slučaj da su na neki način razočarani rezultatima svog vežbanja: "vežbam već toliko i toliko godina, a i dalje primećujem kod sebe ovo i ono". Standardni primer se može naći i u ovom tekstu:
A onda mi pade na pamet misao, depresivna i poražavajuća misao – možda ipak nisam prosvetljen. Prosvetljena bića ne bi trebalo da doživljavaju bes.Ne znam zašto je to slučaj, šta je to specifično u budizmu, zbog čega se to javlja, ali čini mi se da je tu češće nego u nekim drugim tradicijama. S druge strane, ove naše zapadne, ima toliko hrišćana koji sami sebe stalno prekorevaju u tolikoj meri, da su budisti uvek "do pola puni" u odnosu na njih.
U svakom slučaju, zaključak mu je sjajan - da lepo batalimo težnju za prosvetljenjem i da se koncentrišemo na same sebe - šta god mi bili.