13. Maha-dukkhakkhandha sutta (MN 13) – Dugi govor o okeanu patnjeU Mađđhima nikayi je čest slučaj da imamo parove govora koji zapravo govore o jednoj istoj temi. Jedan od njih je redovno duži i zato mu naslov počinje sa „maha-“, a drugi je kraći ili „ćula-“. Tako je i sa suttom za ovu nedelju i ona je duži član u paru govora koji govore o „okeanu“ ili „gomili“ (khandha) patnje u kojoj živimo.
Ove nedelje prelazimo na 4. deo našeg kursa, a on nosi naslov „Produbljivanje razumevanja sveta u kojem živimo “
No prvo da samo rezimiramo prethodni deo, „Moralni život“ i podsetimo se da Buda govori o tri vrste dobra koje nam donosi moralno življenje:
1.dobrobit u ovom životu (osnovna etika, harmonija među ljudima, dužnosti u skladu sa socijalnim položajem)
2.dobrobit u budućem životu (kamma i njeni koreni, pridržavanje pet pravila morala)
3.krajnja dobrobit. Još viši cilj je oslobađanje iz kruga preporađanja. Buda izlaže Učenje o putu koji do tog oslobođenje vodi. On počinje sa prva dva nivoa dobrobiti – etički principi, a samo onaj ko živi moralno može krenuti i putem konačnog oslobođenja. Taj put obuhvata i prakse koje su dizajnirane da obezbede uvid u pravu prirodu ovog sveta i otuda zahteva novu perspektivu, novi pogled na prirodu sveta u kojem živimo.
I upravo u ovom, četvrtom delu kursa su sutte u kojima Buda iz različitih uglova osvetljava neadekvatnost, manjkavost, patnju povezanu sa našom uslovljenom, svakodnevnom egzistencijom. Kad steknemo takav uvid, u nama se javlja impuls, namera da krenemo ka oslobađanju. Kroz kasnije neprekidno posmatranje, kontempliranje svih tih nedostataka egzistencije, ta namera postaje sve snažnija, do stupnja kada dobije dovoljnu snagu da posao koji treba obaviti biva i obavljen, veza biva presečena.
A sada da se vratimo sutti.
U uvodu saznajemo da su neki od Budinih učenika otišli do mesta na kojem borave sledbenici drugih religijskih tradicija i sa njima se upustili u razgovor o sličnostima i razlikama između Budinog i drugih učenja:
"Prijatelji, asketa Gotama opisuje potpuno razumevanje (pariñña) zadovoljstava čula, a i mi to isto činimo; asketa Gotama opisuje potpuno razumevanje materijalnog oblika, a i mi to isto činimo; asketa Gotama opisuje potpuno razumevanje osećaja, a i mi to isto činimo. Kakvo je tu onda odstupanje, prijatelji, kakva je razlika između učenja o Dhammi askete Gotame i našega, između njegovih saveta i naših?"
Na ovakvu tvrdnju da je reč o istom učenju i da objasne razlike ako ih ima, ovi Budini učenici nisu sigurni kako da odgovore i odlučuju da o tome upitaju samoga Budu.
Ovde je ključna reč „potpuno razumevanje“, „pariñña“ i to je važan termin u okviru Učenja. Srećemo ga i u prvom Budinom govoru koji smo nedavno analizirali na okupljanju u Beogradu. Oni koji su bili se verovatno sećaju da u vezi sa svakom od četiri plemenite istine postoji i zadatak koji treba izvršiti. U vezi sa prvom istinom: postoji patnja, zadatak je da tu istinu
do kraja razumemo. Na paliju taj deo glasi: „pariññeyya'nti“, dakle prepoznajemo isti taj termin. Takođe, u mnogobrojnim prilikama kada Budu ili njegove monahe pitaju koji je cilj duhovnog života, oni kažu da je taj cilj potpuno razumevanje, „pariñña“. U komentarima se ovom terminu dodaje i značenje: napuštanje, prevazilaženje, iskorenjivanje.
Sutta o kojoj je reč dalje nabraja tri glavna područja na kojima to potpuno razumevanje treba praktikovati i ostvariti: prvo su
čulna zadovoljstva (kāmā), drugo je fizički,
materijalni oblik (rūpa), tj. oblik tela, a treće su
osećaji (vedanā). Kada malo bolje pogledamo ovu trojku, vidimo da je čine tri glavne spone koje nas drže prikovanim za krug preporađanja, za ovaj svet. Jedna je traganje za užitkom čulnih zadovoljstava, dakle strast; druga je vezanost za sopstveno telo i telo drugih, dakle požuda i posesivnost; treća je vezanost za osećaje, uglavnom preko žudnje da zadovoljstvo koje sada traje (recimo ono proizašlo iz moći ili ugleda) traje večno, kao i za budućim, novim zadovoljstvima.
I tako, da bismo uopšte postali svesni ovih spona ili okova, da bismo usmerili um ka putu oslobađanja, neophodno nam je potpuno razumevanje ili uvid u nedovoljnost, u manjkavost, u nepouzdanu prirodu čulnih zadovoljstava, materijalnih oblika i osećaja.
I na osnovu ove sutte čini se da je bilo duhovnih tradicija Budinog vremena koje su takođe prepoznavale ovu manjkavost čulnosti, telesne egzistencije i osećaja, te da put do konačnog oslobađanja vodi preko prevazilaženja vezanosti za njih. Ali je postojalo neslaganje o vrsti razumevanja neophodnog da se prevaziđe ta vezanost. Neki od asketa iskusnih u koncentraciji, u višim nivoima meditativnog zadubljenja, u kojima um uspeva da potisne svoju opsednutost čulnim zadovoljstvima i postaje miran i spokojan, smatrali su da su dostigli potpuno razumevanje čulnih zadovoljstava, tela i osećaja i tu bi se zaustavljali u svojim istraživanjima. Ali iz Budine perspektive, oni su zapravo stali na pola puta, jer je sve to bilo tek privremeno oslobađanje od žudnje i vezivanja. Jer cilj Budinog učenja je da pokaže put do potpunog, neopozivog oslobađanja od vezanosti.
I tako monasi stižu do Bude i ispričaju mu šta im se dogodilo. Na to Buda im savetuje da na pitanje odgovore pitanjem:
„6. "Monasi, isposnike drugih škola koji tako govore treba pitati ovako: 'Prijatelji, šta je to
privlačnost, šta je
opasnost i šta je
izlaz u slučaju zadovoljstava čula? Šta je zadovoljenje, šta je opasnost i šta je izlaz u slučaju materijalnog oblika? Šta je zadovoljenje, šta je opasnost i šta je izlaz u slučaju osećaja?' Kada ih tako pitate, isposnici drugih škola neće moći objasniti, štaviše upetljaće se u poteškoće. A zašto? Zato što to nije njihova teritorija. Monasi, ne vidim bilo koga u ovome svetu, sa njegovim božanstvima, Marama i Bramama, u ovom pokolenju sa njegovim asketama i bramanima, sa plemenitim i običnim ljudima, koji mogu zadovoljiti um odgovorom na ova pitanja, izuzev Tathagate ili njegovih učenika ili nekoga ko je to naučio od njih.“
Ovom tvrdnjom Buda skicira tri pravca ili vizure iz kojih možemo posmatrati svaku uslovljenu pojavu. Ova tri termina su takođe vrlo važna, jer se neprekidno provlače kroz Učenje (naročito u Samyutta nikayi), te ih možda vredi zapamtiti. Tako, svaku stvar možemo posmatrati iz vizure njene
1.
privlačnosti (takođe: slast, slatki ukus, užitak, zadovoljenje) (assāda),
2.
opasnosti (takođe: mana, nedostatak, klopka koju predstavljaju predmeti vezivanja) (ādīnava) i
3.
izlaza (takođe: napuštanje, beg) (nissaraṇa). Ovde beg ne znači bežanje od nečega čega se bojimo, već kada smo jednom razumeli pravu prirodu neke stvari ili pojave, tada tražimo izlaz, oslobađanje od nje.
Kao da smo u kući u kojoj zaista uživamo, u kojoj ima jako zanimljivih stvari, udoban nameštaj, možda odličan film na televizoru, kompjuter sa internet vezom do omiljenog foruma
, dobro društvo, sto prepun ukusne hrane i pića (sve je to assāda). A onda pogledamo kroz prozor i vidimo da je na spratu iznad izbio požar i da se spušta ka nama (ugledali smo ādīnava, opasnost u toj kući). Kada jednom u potpunosti shvatimo situaciju u kojoj smo, najprirodnija reakcija je da želimo da tu kuću što pre napustimo, dakle tragamo za nissaraṇa, izlazom.
Buda dakle koristeći ove tri perspektive zapravo opisuje svet u kojem živimo, daje njegovu dijagnozu, a onda u nastavku govora tu trijadu detaljnije razrađuje, objašnjavajući kako iz te tri perspektive možemo posmatrati i tri okova koja nas za taj svet vezuju, a to su čulna zadovoljstva (kāmā), fizički oblik (rūpa) i osećaji (vedanā).
U pasusu 7 pokazuje kako privlačnost u vezi sa zadovoljstvima čula nastaje zahvaljujući svakom od pet čula: oku, uhu, nosu, jeziku i telu, kroz koje do nas dopiru prijatni čulni podražaji: slike, zvuci, mirisi, ukusi i dodiri. I on ih naziva „pet struna zadovoljstava čula“
I kada bi postojala jedino zadovoljstva, Buda bi verovatno rekao: „Uzmite ih koliko god možete, uživajte u njima, iz života u život.“ Ali u svom probuđenju on je pronikao u prirodu čulnosti i uvideo ujedno opasnost u njoj. Tako pasusi 8-15 upravo govore o toj opasnosti i to kroz prikaz jedne monumentalne slike sveta koji je pokretan žudnjom za zadovoljstvima čula, slepom žudnjom koja ljude navodi da
„čine loše stvari telom, govorom i umom. Otuda, posle sloma tela, posle smrti, oni se preporađaju u svetu lišavanja, na lošem odredištu, u nižim svetovima, čak u paklu.“ Tako se slepa žeđ za srećom završava u nesreći, u „velikom okeanu patnje“, po kojem je sutta i dobila ime.
I koji je izlaz iz tog okeana? „Uklanjanje (vinaya) žudnje i požude, napuštanje (pahāna) žudnje i požude za zadovoljstvima čula.“ Ovo je u korelaciji sa trećom plemenitom istinom.
Zaustavljam se ovde da ne bi ove beleške bile preduge, ali to ne znači da ih vi ne možete dopuniti svojim zapažanjima i komentarima.
