Tri sigurna utočišta

[oblica]

Sangha
 
 
Ekonomija darova
 
Prema budističkim monaškim pravilima, monasi i monahinje ne smeju da primaju novac, čak ni da budu uključeni u
trampu ili trgovinu sa nezaređenima. Oni žive potpuno u jednoj ekonomiji darova. Nezaređeni sledbenici poklanjaju
monasima ono što im je neophodno, dok im ovi uzvraćaju poklanjajući im učenje. Idealno bi bilo -- a to u velikoj
meri i jeste praksa -- da ova razmena ide iz srca, kao nešto potpuno dobrovoljno. U tekstovima je mnogo priča
koje naglašavaju da ono čime se uzvraća u ovoj ekonomiji -- koja bi se isto tako mogla nazvati ekonomijom
zasluga -- zavisi ne od materijalne vrednosti datog predmeta, već od čistote srca donatora i primaoca. Dajete
ono što je primereno prilici i vašim mogućnostima, kada i gde god se vaše srce oseti inspirisanim. Što se tiče
monaha, to znači da podučavate, iz saosećanja, onom čemu treba podučiti, bez obzira hoće li to biti prihvaćeno
ili ne. Što se tiče nezaređenih, to znači da dajete ono što vam pretiče i što osećate da treba podeliti. Nema cene
za podučavanje, čak ni "sugerisane donacije". Svako ko smatra da je podučavanje i poklanjanje neophodnih
rekvizira nadoknada za određenu uslugu smatra se običnim trgovcem. Umesto toga, dajete zato što je davanje
dobro za srce i zato što održavanje dhamme u životu kao vitalnog principa zavisi od svakodnevnih gestova
velikodušnosti.

Osnovni simbol ove ekonomije jeste monaška posuda za prošenje hrane. Ako ste monah, ona reprezentuje vašu
zavisnost od drugih, morate da prihvatite velikodušnost bez obzira u kojem je ona obliku. Možda u posudi nećete
dobiti ono što želite, ali shvatate da uvek dobijate ono što vam je potrebno, čak i ako je to teško savladiva
lekcija iz uzdržavanja. Jedan od mojih učenika u Tajlandu jednom je otišao u planine na severu zemlje kako bi se
vežbao samoći. Njegova koliba na padini bila je idealno mesto za meditaciju, ali je zavisio od hrane iz obližnjeg
sela, a ona se sastojala uglavnom od čistog pirinča sa povremenim dodacima kuvanog povrća. Posle dva meseca
ovakve ishrane, objekat njegove meditacije postala je dilema u njegovom umu da li da ide ili da ostane. Jednog
kišnog jutra, dok je bio u redovnom prošenju hrane, došao je do jedne kolibe baš kada je jutarnji pirinač bio
skuvan. Domaćica ga je pozvala i zamolila da sačeka dok ne izvadi malo pirinča iz lonca. Dok je on tako čekao na
pljusku, nije mogao a da u sebi ne počne da gunđa kako će opet dobiti samo pirinač. Desilo se da je uz ženu bilo
malo dete, koje je sedelo kraj vatre i plakalo od gladi. I tako, dok je žena vadila pirinač iz lonca gurnula je i njemu
jedan zalogaj. Dete je smesta prestalo da plače i na licu mu se pojavio osmeh. Moj učenik je primetio to i u glavi
mu je sinulo. "Tako znači, zanovetaš zbog onoga što ti ljudi poklanjaju", rekao je samome sebi. "Nisi ni malom
detetu dorastao. Ako ono može biti srećno samo sa zalogajem pirinča, zašto ne možeš i ti?" I kao rezultat svega
toga, ta lekcija koja je došla sa jednom kašikom pirinča dala je mome učeniku snagu potrebnu da na toj planini
ostane naredne tri godine.

Za monaha posuda za hranu takođe predstavlja i priliku koju daje drugima da praktikuju dhammu u skladu sa
svojim mogućnostima. U Tajlandu, to se ogleda u izrazu koji se koristi da opiše odlazak u prošenje hrane: proad
sat, pomoći živim bićima. Bilo je slučajeva kada sam u unutrašnjosti Tajlanda išao u prošenje hrane i dok bih
prolazio pored male kolibe pokrivene lišćem neko bi izjurio iz nje da mi sipa pirinač u posudu. Mnogo godina pre
toga, kao laik, kada bih video tako malu, jadnu kolibu moja reakcija bila bi želja da novčano pomognem ljudima koji
u njoj žive. Ali sada sam ja zavisio od njihove velikodušnosti. U svojoj novoj poziciji sam mogao materijalno manje
da im pomognem nego kao laik, ali sam im barem pružao priliku da osete dostojanstvo koje dolazi sa davanjem.

Za davaoce, monahova zdela postaje simbol dobra koje su učinili. Nekoliko puta su mi u Tajlandu ljudi rekli kako su
sanjali da pred njima stoji monah i podiže poklopac sa svoje zdele. Ti snovi su se razlikovali u tome šta je snevač
video u zdeli, ali u svim slučajevima tumačenje tog sna bilo je isto: snevačevo dobro delo doneće plod na jedan
naročito povoljan način.

Odlazak u prošenje hrane je takođe dar koji ide u oba smera. Sa jedne strane, svakodnevni kontakt sa laičkim
donatorima podseća monahe da njihova praksa nije samo njihova privatna stvar, već briga cele zajednice. Oni su
dužnici drugima za pravo i priliku da vežbaju i trebalo bi da daju sve od sebe da vežbaju marljivo, jer time
otplaćuju svoj dug. U isto vreme, prilika da prolaze kroz selo u rano jutro, prolazeći kraj kuća bogatih i siromašnih,
srećnih i nesrećnih, daje mnogo prilika za razmišljanje o ljudskom životu i o potrebi da se pronađe izlaz ispod
žrvnja umiranja i ponovnog rađanja.

[oblica]

Za davaoce, prošenje hrane je podsećanje da monetarna ekonomija nije jedini put ka sreći. Ono pomaže da se
društvo održi zdravim, jer ulazeći u grad svako jutro, monasi otelovljuju jedan ideal veoma različit od dominantne
ekonomije novca. Blago subverzivan kvalitet ovog običaja pomaže ljudima da se priklone i drže pravog sistema
vrednosti.

Povrh svega, ekonomija darova simbolizovana monaškom zdelom i prošenjem hrane dopušta specijalizaciju, podelu
rada, od koje obe strane imaju korist. Oni koji su voljni mogu odustati od niza privilegija domaćinskog života i u
zamenu za to dobiti slobodno vreme, osnovnu podršku i trening kao neophodne rekvizite za potpuno posvećivanje
praktikovanju dhamme. Oni koji ostaju kod kuće imaju korist od toga što su im svakoga dana na raspolaganju oni
koji sve svoje vreme ulažu u praktikovanje dhamme. Uvek mi se činilo ironijom da savremeni svet slavi
specijalizaciju u skoro svakoj oblasti -- čak i u stvarima kao što su trčanje, skakanje i bacanje lopte -- ali ne u
dhammi, gde se to smatra "dualizmom", "elitizmom" ili još nečim gorim. Buda je začeo monaški red prvog dana
svog puta učitelja, zato što je video koristi od specijalizacije. Bez nje, praksa često postane ograničena i
razvodnjena, začinjena kompromisima sa zahtevima ekonomije novca. Dhamma postaje ograničena na to šta se
isplati i šta će se uklopiti u raspored koji diktiraju porodica i posao. U takvoj situaciji, svi ostajemo uskraćeni u
stvarima srca.

Činjenica da u ekonomiji darova opipljive stvari idu samo u jednom pravcu znači da je ova razmena podložna
najrazličitijim zloupotrebama. Zato je toliko pravila monaške discipline, kako bi se sprečili monasi da zloupotrebe
velikodušnost laika donatora. Postoje pravila koja zabranjuju da se na neprikladan način traži poklon, počev od
tvrdnji o posedovanju natprirodnih moći, pa sve do zabrane da se bolja hrana u zdeli prikriva pirinčem odgore kako
bi se donatori naveli da budu što darežljiviji. Većina ovih pravila, zapravo, bila su ustanovljena na zahtev laika ili
kao odgovor na njihove pritužbe. Jer oni su investirali u ekonomiju dobrih dela i bili su zainteresovani da tu
investiciju zaštite. Ovo zapažanje ne odnosi se samo na drevnu Indiju, već i na današnji Zapad. Kada prvi put
imaju kontakt sa sanghom, ljudi su skloni da vide malo razloga za pravila discipline, smatrajući ih zanimljivim
ostacima prastarih indijskih predrasuda. Kada, međutim, ta pravila sagledaju u kontekstu ekonomije darova i
počnu i sami da učestvuju u toj ekonomiji, isto tako su skloni da počnu da oštro brane i pravila i "svoje" monahe.
Ovakav stav može ograničiti slobodu monaha na izvestan način, ali i znači da laički zaštitnici počinju da se
interesuju ne samo za ono čemu monah podučava, već i kako on živi -- što je dobra mera predostrožnosti da
onaj ko priča "toj priči i sliči". Ovim se, opet, obezbeđuje da čitava praksa ostane briga čitave zajednice. Kao što
je rekao Buda:
 
Monasi, kućedomaćini su veoma korisni za vas, jer vam obezbeđuju ogrtač, hranu, boravište i lekove. A vi ste,
monasi, veoma korisni kućedomaćinima, jer ih poučavate dhammi, divnoj na početku, divnoj u sredini i divnoj na
kraju, jer tumačite svetački život u pojedinostima i u celini, tako celovit, beskrajno čist. Na taj način svetački
život provodite u međusobnoj zavisnosti, a sve radi prelaska bujice, radi okončavanja patnje i nespokojstva.
Iti 107
 
Periodično, tokom istorije budizma, ekonomija darova je prestajala, obično kada bi se jedna ili druga stana fiksirale
na opipljivu stranu ove razmene i zaboravljala kvalitete srca koji su razlog njenog postojanja. I periodično je bila
oživljavana kada su ljudi postajali prijemčivi za njezine darove u vidu žive dhamme. Po samoj svojoj prirodi,
ekonomija darova slična je biljci u toploj leji, jer zahteva pažljivu negu i prijemčivost za njezine plodove. Zapanjuje
me da jedna takva ekonomija postoji evo već 2600 godina. Ona nikada neće biti više od alternative dominantnoj
monetarnoj ekonomiji, najviše zbog toga što su njezini plodovi tako tanani i jer zahteva toliko mnogo strpljenja,
poverenja i discipline kako bismo shvatili njezinu vrednost. Onima koji očekuju da im se za određene usluge ili robu
odmah plati treba sistem novca. Iskreni budistički laici, međutim, imaju priliku da igraju dvostruku ulogu,
angažujući se u ekonomiji novca kako bi zaradili za život i da doprinose ekonomiji darova kad god za to osete
potrebu. Na taj način mogu ostvariti neposredan kontakt sa učiteljima i dobiti najbolja moguća uputstva za svoju
praksu, u atmosferi u kojoj su obostrano saosećanje i briga medij razmene, a čistota srca krajnje merilo.
 
 

[Ex01]

dar iz srca, ili "bitna je zelja a ne velicina dara" je ono sta je bitno ovde. Kako uopce zahvaliti necim materijalnim nekom monahu ako nas on poduci kako preskociti neku prepreku koja nas dize korak blize prosvjetljenju. Kako uopce mjeriti materijalno s duhovnim, a i ne treba jer i taj materijalni dar kad dodje od srca je dostojan dara mudrosti koji takodjer dolazi iz srca.