Godwin Samararatne
Prijateljska ljubav
U budizmu meditacija koja za svoj objekat ima prijateljsku ljubav ima vrlo važno mesto. Reči „prijateljska ljubav“ su prevod pali reči metta, koja znači prijateljstvo. Ima jedan zanimljiv Budin citat o važnosti prijateljstva. Razgovarao je jednom sa grupom monaha i rekao im da ako su u stanju da vežbaju prijateljsku ljubav makar i koliko treba da se pucne prstima, dostojni su da budu monasi.
Po meni, ovo ima dve vrlo važne implikacije ili dva značenja. Jedno je da ako praktikujete prijateljsku ljubav čak i nekoliko trenutaka, to je dovoljno. Drugo je da nam sve to ukazuje koliki značaj ima razvijanje prijateljske ljubavi u nama.
Zanimljiv psihološki detalj jeste da se od učenika traži da prvo razvijaju prijateljsku ljubav prema samima sebi. To pokazuje da je važno uspostaviti vezu sa samim sobom. Takođe pokazuje da zbog različitih razloga mi možda ne volimo sebe ili da čak možemo da mrzimo sebe. Možemo imati tu samodestruktivnu stranu, te na neki način delujemo kao sopstveni neprijatelj. Dakle, umesto da sami sebi budemo najgori neprijatelj, prijateljska ljubav nam može pomoći da budemo svoj najbolji prijatelj.
Jedan od načina na koji delujemo kao svoji neprijatelji jeste naša navika da sami sebi dajemo minuse u različitim situacijama. Drugim rečima, imamo sklonost da vidimo samo svoju lošiju stranu. S tim u vezi je i naše uverenje da nam drugi takođe daju minuse. Na taj način mi zaista delujemo kao sopstveni neprijatelj, stvarajući mnogo patnje i sebi i drugima. Jedan učitelj meditacije, Thich Naht Hanh, vrlo lepo je to izrazio: mi uvek tragamo za onim što je pogrešno u nama, skoro nikad za onim što je ispravno. Ali uz pomoć svesnosti i prijateljske ljubavi možemo da radimo sa tom vrlo snažnom destruktivnom stranom sebe.
Meditacija o prijateljskoj ljubavi nam takođe može pomoći da naučimo da vidimo ono pozitivno u sebi. Zato nam treba da svesno postavimo pred sebe i promišljamo sopstvenu dobrotu i pozitivne kvalitete koje posedujemo. Kada vidimo te pozitivne strane, razvijamo samopoštovanje, što nas motiviše da i dalje činimo dobre stvari. Mislim da je vrlo važno razviti samopoštovanje i samopouzdanje, jer uz svoju samodestruktivnu stranu potpuno gubimo sposobnost da kod sebe cenimo ono što je pozitivno.
Videti dobrotu u sebi stvara mnogo radosti i sreće. I to je takođe vrlo važno na našem duhovnom putu. To je prvi korak prijateljske ljubavi, korišćenje meditacije o prijateljskoj ljubavi kako bismo generisali mnogo radosti i sreće. I, naravno, kada ste srećni, to može da bude vrlo zarazno, može da utiče na druge ljude. Ali prvi korak je imati tu radost, sreću i lakoću u sebi. Naredni korak je videti svoje osećaje kao prolazne, jer kada se čvrsto držite za njih, oni vam stvaraju patnju. Bitno je uvideti da oni nepripadaju nama. Budističkim rečnikom kazano, vidite anićću, prolaznost i anattu, odsustvo posebnog i trajnog sopstva.
Još jedan vid prijateljske ljubavi koji naglašavam jeste važnost osećaja zahvalnosti. Mislim da mi taj vrlo važan duhovni kvalitet uzimamo zdravo za gotovo. Kada sam bio u Bodhgayi, mestu na kojem se kažu Buda probudio, razmišljao sam šta se zna o tome šta je Buda uradio posle probuđenja. Jedna od stvari koja je zabeležena jeste da je tokom sedam dana kontemplirao bodhi drvo koje mu je pružilo zaklon. Bez spavanja, sedeo je gledajući u drvo i ispoljavajući zahvalnost. Često dobre stvari koje nam se događaju uzimamo kao da se podrazumevaju. Podrazumevamo to što imamo oči da vidimo, uži da čujemo i hranu da jedemo.
Kada sam ovo pomenuo u Nilambeu, centru za meditaciju u kojem živim, jedna monahinja iz Tajlanda koja nam je došla u goste, načinila je vrlo zanimljivo zapažanje. Rekla da ne samo da treba da osećamo zahvalnost za dobre stvari, već bi isto tako treba da osećamo i prema izazovima, prilikama u životu da radimo na samima sebi. Tako, na primer, kada se razljutimo, možemo osetiti zahvalnost što imamo priliku da proučavamo bes. Nekad kad nas nešto boli, počnemo da mrzimo i taj bol i svoje telo, ali moguće je umesto toga osetiti zahvalnost. Možemo bol učiniti objektom meditacije. Na taj način učimo da budemo zahvalni za pozitivne stvari, za blagoslove u kojima uživamo; i isto tako možemo biti zahvalni za teške situacije sa kojima se suočimo, jer one mogu biti za nas vrlo dragocena i poučna iskustva.
Još jedna stvar u vezi sa prijateljskom ljubavlju jeste učenje da zaceljujemo svoje psihološke rane tako što opraštamo sebi i drugima. Te rane su možda nastale još u detinjstvu ili kasnije u kontaktima sa raznim ljudima. Ako ih zaista ne izlečimo, one stvaraju nove probleme u odnosima i tada ponovo stvaramo patnju i za sebe i za druge. One mogu stvoriti određene destruktivne obrasce ponašanja u odnosima sa drugima. Mogu takođe uticati na naše telo. Stvaraju tenziju u telu, kao posledicu potisnutih emocija, i na kraju mogu izazvati bolest. Te rane su izvor poremećaja spavanja, noćnih mora, tako da u snu budemo besni, počnemo da plačemo ili nas preplavi strah. Sve ove stvari mogu biti povezane sa nezalečenim ranama koje nosimo u sebi. Ili nas iznenada savladaju emocije, a nismo u stanju da proniknemo zašto. Iznenada nam se plače ili nas osvoji talas panike.
Još jedan način na koji te rane utiču na nas jeste u trenutku kada umiremo. U tom trenutku veliki problem mogu biti nezalečene rane. Mogu izbiti na površinu vrlo snažno. Tokom života smo uspevali da ih potisnemo, odgurnemo od sebe i ne obraćamo pažnju na njih. Ali kada umiremo, um i telo su nam slabi i više nema dotadašnje barijere za te rane da se ispolje. Sve dok potpuno ne iscele, nismo u stanju da živimo u miru, niti da umremo u miru. Meditacije o prijateljskoj ljubavi može nam pomoći da ih zalečimo tako što ćemo oprostiti sebi i oprostiti drugima, makoliko to moglo biti teško. Ponekad je teško oprostiti drugima, zato što su nam rane koje nosimo obično naneli oni koji su nam najbliži. I zaista je zanimljivo razmišljati o tome. Ljudi koji su nam daleki ne stvaraju nam rane, samo oni koji su nam bliski. To je jedna važna karakteristika bliskog prijateljstva.
Opraštanje može razviti u sebi tako što ćete potpuno shvatiti da ste ljudsko biće i da su drugi ista takva ljudska bića. Ponekad sede stavljamo na pijedestal i to može biti vrlo daleko od stvarnosti, suviše idealistički. U kulturi Zapada model koji koristite jeste često model savršenstva. I šta se događa ako padnete sa tog pijedestala savršenosti? Patite od osećaja krivice i mrzite samoga sebe. Dajete sebi minus zato što nište više tamo gde ste do malopre bili, zato što niste mogli da ispunite svoja očekivanja. Isto to radimo i u odnosu na druge ljude: stavljamo ih na pijedestal. U budističkim okvirima to znači da hoćete da se ponašate kao probuđena osoba i to očekujete i od drugih ljudi. A kada se ti drugi ne ponašaju kao probuđene osobe, dajete im minus i počinjete da ih mrzite. Ali tako samo sebi stvarate još više patnje.
Ponekad kažem da ako pogrešite, treba sebe da podsetite: „Ne iznenađuj se, još uvek nisi probuđen.“ I kada vidite nekog drugog da greši: „Ne budi iznenađen, ni on nije probuđen.“ Vrlo jednostavan, direktan način prihvatanja sebe, svoje ljudskosti, svojih nedostataka i prihvatanja nesavršenosti i ljudskosti drugih.
Postoje četiri pozitivna kvaliteta pomenuta u budističkim tekstovima i postoje četiri pali reči za njih. Te reči su: metta (prijateljska ljubav), karuna (pomaganje drugima kad pate), mudita (radovati se sopstvenoj sreći i isto tako sreći drugih) i upekha (neprijanjanje, um koji je ohlađen, ali ne i hladan). Ova četiri divna kvaliteta možemo negovati u sebi. Ova četiri kvaliteta su izuzetno važna u meditaciji i u životu.
U svakodnevnom životu trebalo bi da razvijamo prijateljsku ljubav ili mettu prema sebi i drugima. I ako u životu sretnete ljude koji pate, nastojte da učinite nešto za njih. Tada vežbate karunu. Nekad postoje male stvari, sitne stvari, koje možete da učinite u takvim situacijama, samo kao skromni čin dobronamernosti. S ovim u vezi Majka Tereza je rekla nešto mudro. Rekla je da ne morate činiti velike stvari, jer i mali gestovi ljubavi su dovoljno dobri. Time razvijate svoju otvorenost za potrebe drugih.
Kvalitet muditte jeste da se radujete sopstvenom dobru. Radovanje sopstvenoj sreći je nešto što ne radimo često, već je zanemarujemo. Još je teže radovati se drugih ljudi. Kada drugi pate, može biti lako pomoći im. Ali kada su srećni, iskusiti istinsku sreću zbog toga nije lako. No, vredi pokušati, jer će to i nama samima doneti više sreće. Kada vam meditacija ne ide dobro i čujete da nekom drugome bolje ide, možete li zaista da budete zbog toga srećni?
Kvalitet koji je neophodan za to jeste imati ne-reaktivan um. U stvari to je jedan od kvaliteta koji razvijamo tokom meditacije, upekha. Kada sedimo, šta god da se odigrava unutar nas, vežbamo da na to gledamo sa umom koji ne pokreće reakcija. Kada se stvari događaju izvan nas, kao što je buka ili nešto drugo što nam smeta, ponovo s eprema tome odnosimo bez reakcije.
Kad pomažemo drugima, vrlo je važno imati u sebi taj kvalitet ravnoteže – biti ohlađen, ali ne i hladan. Nekada, dok pomažemo drugima, stvaramo patnju za sebe, zato što reagujemo, umesto da samo delujemo. Kada reagujemo pomažući drugima, postajemo emocionalno uznemireni i izbačeni iz ravnoteže. Delovanje je međutim pokušaj da uradimo nešto, održavajući pri tome jasan um. Važno je naučiti delovati, a ne reagovati, u bilo kakvoj situaciji da smo. No, pošto ste još uvek obično ljudsko biće, moguće je da ćete i dalje reagovati umesto da delujete. U tom slučaju zapitajte se: „Zašto reagujem?“ Možda ćete nešto naučiti iz tog iskustva i u idealnom slučaju podsetiti sebe da sledeći put ne reagujete, već delujete.
Obično reagujemo zato što smo iznenađeni. I opet, ljudski je biti iznenađen, zato što svi u glavi imamo različite modele i očekivanja kakve stvari treba da budu. Kad se nešto dogodi, a u suprotnosti je sa našim modelom i očekivanjima, iznenadimo se i reagujemo na to. Ljudski je imati ideje i modele, ali kada reagujete, možete barem razmišljati o tome. Zapitajte se koji je to vaš model, koja očekivanja imate.
Ali nemojte da imate ideju: neću reagovati. Jer ako izgradite u sebi taj ideal nereagovanja, tada kada ipak budete reagovali, odmah ćete reagovati i na to. Kada reagujete, sprijateljite se sa tim i probajte da o tome promislite na vrlo blag i prijateljski način. Inače ćete sebi davati samo nove minuse. Ovo je vrlo važno.
Svi mi pravimo greške, Kada pogrešimo, probajte da se potrudite da sebi ne date minus. To ne znači da jednostavno dopuštate da se takve stvari neprekidno događaju, već da vas one ne osvoje.
Prijateljska ljubav je u svemu ovome vrlo važna. Možete vrlo prijateljski popričati sa samim sobom. Možete sebe najdobronamernije upitati: „Šta sam to učinio? Zašto mi se to dogodilo?“ umesto „Nisi smeo to da uradiš!“ Ovakva misao je veliki minus. Pokušajte umesto toga da razumete zašto ste se ponašali na takav način, tako da zaista možete nešto da naučite od svojih grešaka, a da sebi ne dajete minuse. U izvesnom smislu, trebalo bi sebi da date veliki plus, jer zbog toga što ste postali svesniji grešaka, u prilici ste i da učite od njih. Čak se možete radovati. Dakle, sada vidite u čemu je važnost prijateljske ljubavi. I na isti način na koji se odnosite prema svojim greškama, možete se odnositi i prema greškama drugih.
Pa ipak, sila samodestrukcije u nama može biti toliko jaka da je vrlo teško ponašati se prijateljski prema sebi.
Samodestruktivna osećanja nam zaista mnogu preplaviti. Otuda je svesnost izuzetno važna u vežbanju meditacije. Kada uvidite da posedujete tu sklonost ka autodestrukciji, a ona dolazi sa navikom da dajemo sebi minuse, odmah treba na nju da se fokusirate. I tad uviđate da je reč o vrlo snažnoj sklonosti, snažnom uslovljavanju, navici. Ključ je razumeti da se tu radi samo o navici, samo o uslovljavanju izazvanim bezbrojnim ponavljanjima. Ona ne predstavlja ništa stvarno. I kad je vidite kao naviku, ona više nema onoliku moć i energiju kao kada na nju gledate kao na nešto stvarno.
Vrlo zanimljiva vežba jeste zapitati se svakoga dana: „Koliko sam minusa sebi dao danas?“ Onda se potrudite i uočite razlike u tim minusima: mali minusi, veliki minusi. Na kraju, umesto da se loše osećate zbog toga, možete se svemu tome slatko nasmejati. I sa time dolazi lakoća, čak radost. U praktikovanju meditacije, mislim da je to vrlo važna vežba, da je vrlo važno da radimo sa sobom na jedan lak i rasterećen način. Čak i sa svojim nedostacima. Umesto da budemo preterano strogi, šibamo sebe, preozbiljni i u grču.
Hurnse Gaper, Hurwenen, Holland
18. juli, 1998.
