Buda

[Sati]

 

zdela i batić su neophodni rekviziti za kurs.
Ko ne ponese, vraćamo odmah natrag 

[Sati]

Stope u prašini

Jedina dva velika religijska učitelja koji su imali uspeha još za života bili su Muhamed i Siddhattha Gotama, poznatiji kao Buda. Obojica su vrlo dugo podučavali i obojica su dočekali da vide kako religije koje su začeli hvataju čvrste korene. Prof. Basham je zapisao da je budizam bio minorna religija sve dok ga Ašoka nije usvojio i krenuo da propagira. Basham ovu svoju pretpostavku zasniva na činjenici da ne postoje arheološki tragovi budizma pre Ašokinog vremena, ali meni se to čini prilično klimavim argumentom. Kakve bi fizičke tragove lutajući askete, a upravo to su bili Budini učenici,  mogli da ostave? Formirali su nekoliko trajnih boravišta i podigli ih od blata, bambusa i lišća. Što se tiče stupa, one nisu značajnije figurirale u budističkoj duhovnosti sve do II veka pre n.e. Pali Tipitaka nudi obilje ubedljivih dokaza da je Buda bio dobro poznat u velikom delu severne Indije i da je njegova Dhamma privlačila veliki broj sledbenika iz svih klasa, a naročito među elitom.

Krajnje kritički stav đaina i bramana prema novom učenju zabeleženom u Tipitaki govori nam da su ga oni videli kao istinsku pretnju. Važan razlog Budinog uspeha bila je bez sumnje njegova izuzetna ličnost. Čak i uprkos velikog vremenskog rastojanja između njega i nas, izrađenog redigovanja sutta i njihovom prilično ukočenom stilu, Budino toplo i saosećajno prisustvo isijava skoro na svakoj stranici. Logička konzistentnost njegove Dhamme morala je takođe biti jedan važan faktor. Međutim, bez obzira koliko učitelj privlačan bio  ili koliko je razumljivo njegovo učenje, ono neće privući sledbenike sve dok oni ne dođu u kontakt s anjim. Buda je bio misionar od samog početka i to je, zajedno sa ona dva malopre pomenuta, vrlo važan razlog ranog uspeha njegovog učenja. Jer on je imao mirno srce, ali vrlo pokretljivo telo.

Prema Tipitaki, skoro prva stvar koju je Buda učinio posle probuđenja bila je da krene na dugi put, kako bi druge podučio onome što je sam bio otkrio. Podjednako je karakteristično da je među prvim upustvima koje je dao petorici svojih prvih učenika to da "idu i podučavaju druge" tome što su naučili od njega. Područje koje je Buda prokrstario tokom života odgovara otprilike današnjim indijskim saveznim državama Uttar Pradeš i Bihar. Najistočnija tačka do koje je stigao i koju je i danas moguće identifikovati jeste Kađagala (današnji Kankđol, 18 km od Rađmahala, upravo na granici Indije sa Bangladešom. Najzapadnija tačka za koju znamo jeste Mathura, otprilike 180 km južno od Delhija. Ove dve tačke razdvaja skoro hiljadu kilometara. Budino kretanje na sever bilo je naravno ograničeno tada neprohodnim džunglama u podnožju Himalaja, a nejverovatnije da nikada nije išao južnije od sliva Ganga. Pa ipak, ovo bi značilo da su njegova lutanja pokrivala područje koje iznosi skoro 200.000 kvadratnih kilometara, što je ogromna oblast za ondašnje standarde. Zapisi sugerišu da je Buda tek retko posećivao mesta na obodu ovog područja. Na primer, Mathuru je posetio samo jednom i verovatno je samo jednom boravio i u Angi na istoku (a to su Ćampa, Bhaddiya i Kađangala, koji odgovaraju današnjem distriktu Bhagalpur). Verujem da se Bhaddiya ili Bhaddiyanagara, kako se ponekad pominje u Tipitaki, može prilično pouzdano identifikovati kao selo Bhadariya, nekih 12 km južno od Bhagalpura.

Međutim, Buda se najviše kretao u istočnom delu ove oblasti, između velikih gradova Savatthi, Rađagaha, Vesali i Kosambi. Tipitaka pominje kočije u gradovima i staze, sporedne i glavne puteve u unutrašnjosti. No nema sumnje  da takva kategorizacija više govori o učestalosti saobraćaja na njima, nego o kvalitetu njihove podloge. Naime, svi putevi u drevnoj Indiji bili su malo više od prašnjavih, grbavih staza u leto i nepremostivih reka mulja tokom kišnog perioda. Razni drumski razbojnici samo su još uvećavali rizik putovanja na duže staze.

Putnici na deonici između Savatthija i Sakhete su često bivali opljačkani (Vin, IV: 87), a tu je naravno i strašni Angulimala, ubica i razbojnik, koji je bio strah i trepet u šumovitim krajevima oko Savatthija. Jednom prilikom su Buda i njegov pratilac putovali zemljom Kosala i stigli do raskrsnice. Buda reče da bi trebalo da pođu jednim putem, ali pratilac je uporno tvrdio da upravo treba da pođu onim drugim. Ovo ubeđivanje je potrajalo neko vreme, sve dok se pratilac nije toliko iznervirao da je besno spustio Budinu posudu na zemlju i udaljio se putem za koji je tvrdio da je pravi. Nije daleko odmakao kad ga napadoše razbojnici koji su ga "udarali i rukama i nogama, razderali mu ogrtač" (Ud. 90). U najzabačenijim oblastima putnici su takođe mučili muku da pronađu hranu, vodu i sklonište. Tipitaka pominje putnika koji oslanjajući se na sve četiri pije iz barice formirane u udubljenju od kopita nekog govečeta, zato što nigde druge vode nije bilo unaokolo, a na drugom mestu opisuje jezivu priču o roditeljima koji su su se izgubili u divljini, te su da bi spasili sebe od gladi do smrti ubili i pojeli sopstveno dete. U daleko češćim situacijama putovanje bi bilo tek neudobno i dosadno, a na njega se kretalo samo kad je to bilo zaista neophodno. I pored svega toga, čini se da je Buda najveći deo svog života proveo na putovanju, kako bi se susreo sa što je više moguće ljudi. Toliki su bili njegova istrajnost i saosećanje.

U skladu sa pravilima koja je sam postavio i u skladu sa dugo ustanovljenom tradicijom samana ili asketa, Buda bi proveo tri meseca kišne sezone na jednom mestu, a ostatak godine bi putovao. Prema komentarskoj tradiciji, posle 20 godina svog podučavanja, svaki kišni period provodio je u blizini Savatthija, glavnog grada Kosale. Činjenica da je sačuvano više njegovih govora održanih na tom mestu nego bilo gde drugde sugeriše da u toj tradiciji može biti istine. A ako je to zaista tako, moguće je da je odlučio da ograniči putovanja zbog svojih godina. Buda je putovao isključivo peške, mada je zbog činjenice da zbog mnogih reka u oblatima kojima se kretao sigurno često morao da koristi čamce ili skele, mada se to nigde izričito ne pominje.

Međutim, možemo čitati o monasima koji prelaze reku tako što se drže za rep vola u krdu koje takođe prelazi reku, što može ukazivati da na tim mestima nisu postojali ni mostovi, niti neko plovilo, te je verovatno i Buda morao da improvizuje na isti način kao i ti monasi. Nema pomena o tome d aje Buda putovao kočijom ili volovskom zapregom. Na samo jednom mestu je opisano da je nosio sandale, tako da je verovatno uglavnom išao bos (Vin,IV:186).

Tipitaka pominje putanju mnogih Budinih putovanja, što nam daje predstavu o rastojanjima koja je nekada prevaljivao. Na primer, znamo da je tokom prvih dvanaest meseci posle probuđenja išao od Uruvele do Isipatthane, preko Gaye i Benaresa, da je tamo proveo tri meseca monsuna, da bi se potom vratio do Rađagahe, preko Benaresa, Gaye, Uruvele i Lativanne. Sva ova mesta je moguće pouzdano identifikovati, te tako izračunati da je morao preći barem 300 kilometara. Tokom najdužeg neprekidnog putovanja koje je zabeleženo u Tipitaki, krenuo je iz Rađagahe i išao preko Vesalija do Savatthija i natrag opet do Rađagahe, preko Kitigirija i Avalija, što je kružna tura od oko 1600 kilometara (Vin,IV,189). Verovatno da je putovanja kao ovo započinjao na kraju kišnog perioda i vraćao se pre početka narednog, devet meseci kasnije. Nažalost, nije moguće znati koliko tačno vremena mu je bilo potrebno za takva ili slična putovanja.

U čuvenoj Mahaparinibbana sutti saznajemo da je išao od Rađagahe do Kusinare, preko Nalande, Patne i Vesalija, što je ukupna razdaljina od oko 300 kilometara. Prema sutti, Vesali je napustio na kraju kišnog perioda (oktobar) i naravno pretpostavlja se da je krajnje utrnuće u Kusinari dostigao na dan punog Meseca u vesakhu (maju). Ovo nam govori da mu je trebalo sedam meseci da prevali oko 95 kilometara. Čak i uzimajući u obzir činjenicu da je bio veoma star i bolestan, čini se da je ovo ipak vrlo dug period. Treba napomenuti da samo kasniji tekstovi u Tipitaki govore o tome da se Budina parinibbana dogodila u vesakhu, a sama sutta odaje utisak da je, iako je njegovo poslednje putovanje bilo sporo, ono ipak imalo kontinuiran ritam. Međutim, isto se čini verovatnim da je Buda putovao vrlo relaksirano. Zapisi sugerišu da bi ustao pre izlaska sunca, otišao u prošenje hrane u najbliži grad ili selo neposredno posle izlaska sunca i, pošto bi jeo, kretao na put još dok je bilo sveže. Hodao bi sve dok podnevna vrelina ne bi postala nesnosna, a onda bi popodne proveo odmarajući se. Ukoliko bi u blizini vilo neko selo, možda bi na tom mestu ostao do sledećeg jutra, a ako nije, nastavljao bi da hoda sve dok ne bi naišao na neko selo. Koliko dugo bi se zadržavao na jednom mestu zavisilo je od mnogih faktora – da li bi ljudi dolazili da razgovaraju sa njim, da li je bilo hrane i vode na raspolaganju, da li je čitava atmosfera bila prijatna. Znamo, na primer, da je skratio boravak u Rađagahi kada su ljudi počeli da se žale kako mladići napuštaju porodice i postaju monasi (Vin, IV:43). Jednom je stigao u selo Thuna i ustanovio da nema vode za piće, jer su lokalni bramanski sveštenici, na vest da on dolazi, blokirali pristup izvorima gomilama balege pomešane sa pirinčanim ljuskama (Ud. 78). Toplina i poštovanje sa kojima se danas dočekuju budistički monasi nisu uvek bili dostupni i Budi i njegovim učenicima. Često je opisivan kako putuje sa 500 monaha (što je konvencionalni način da se kaže "mnogo") ili jednostavno sa "velikom grupom monaha". U drugim prilikama bi otpustio svog ličnog pratioca i ostale monahe, rekavši im da želi da jedno vreme luta sam (S III:94).

(nastaviće se)   

[Fazlija]

Hm, mozda nije Tipitaka najbolji izvor o stvarnom utjecaju ranog buddhizma? Trebalo bi vidjeti sto jainisticki spisi pisu o Buddhi, da li ga uopce spominju? U svakom slucaju je zajednica bila poznata (mozda ne glavna vjera, ali je sigurno igrala u polufinalu za prvo mjesto) kada je mladi car Ashoka postao buddhist. Ne treba zaboraviti niti da je njegov djed Candragupta bio jain. Mada mu je glavni ministar i savjetnik bio poznati brahman Canakya. Vjerovatno je to bilo doba previnja u kojem su se brahmanizam, jainizam i buddhizam, mozda i uz gomilu tantrickih bhakti kultova, nadmetali za prevlast. Potporom Ashoke buddhizam svakako preuzima vodece mjesto koje ce drzati narednih 1.000 godina; ali u isto vrijeme Megasten, grcki ambasador na dvoru Maurya ostavlja svjedocanstvo da Indijci najvise stuju Herakla (Shivu) i Dioniza (Krshnu) sto potpuno odgovara i danasnjoj slici hinduizma...
S druge strane neki autori tvrde da Buddhino zadrzavanje u istocnoj Indiji nije stoga sto je to tada bilo glavno podrucje indo-arijske kulture (jer nije), nego bas suprotno - stoga sto je arijski i vedski utjecaj u tom dijelu bio ustvari najslabiji. Vec u predbuddhisticko doba u epu Mahabharata imamo svjedocanstva da su danasnji Pakistan i Afganistan uz sjevero-zapadnu Indiju bila glavna sjedista arijskih knezevina. Sam Panini, veliki samskrtski gramaticar je rodjen u okolici danasnjeg Kabula, glavnog grada Afganistana. Postoje svjedocanstva da se najcisci samskrt pricao u tim dijelovima podkontinenta. Cini se da su kraljevstva Benaresa (Kasi), Mithile, Kosale, Magadhe na istoku bila zadnja arijska i vedska uporista. Stoga neki pretpostavljaju da je bas zbog toga Buddha propovijedao u tim dijelovima zemlje nakon probudjenja, jer jer su tamo vedsko praznovjerje i utjecaj brahmana bili naslabiji. Mozda do Mathure nije odlazio sam zato sto bi to mozda bila najzapadnija granica kulturnog kruga njegovog vremena, nego zato sto se namjerno zadrzavao u istocnom dijelu Indije gdje su kultovi domorodaca ublazili brahmansku ortodoksiju i otvorili puteve za mijesanje ne-ortodoksnih pogleda na du'ovna pitanja?
 
 

[Fazlija]

http://www.4shared.com/audio/JgAVu34Q/Buddhizam.html

Na moje ne malo cudjenje Hrvatski radio nastavlja svoje humoristicke priloge o Buddhi i buddhizmu    Ono jadno dijete laprda dalje svoje besmislice, profesor povijesti se stvarno trudi prepricati koju suvislu informaciju. Meni se cini da je cak malo bolji nego u prvoj emisiji, ali se vidi da se covjek ne bavi tom temom i da je nesto povrsno procitao iz enciklopedije pa prepricava. Osobno ne vidim koji je smisao ovakvog profaniziranja teme. Ako je prva emisija i bila cak sipmpaticna u svojoj besmislenoj uredjivackoj koncepciji po kojoj mala djeca laprdaju gluposti bez veze i pameti o temama o kojima nemaju pojma, ova je definitivno presla granicu dobrog ukusa. I mogu vam reci da cu iz ovih stopa napisati mail urednici emisije i zatraziti objasnjenje i zamoliti je da vise ne sramoti temu i radio na kojem radi ovakve priloge. Pored toliko relevantnih buddhistickih organizacija u Zagrebu, ona pozove jednog anonimnog klinca iz osnovne skole da prica budalastine na drzavnom radiju. Stvarno ne razumijem...

[Sati]

Fazlija, oprezno, možda je to samo humoristički program. Nemoj odmah krenuti u paljbu 

[Sati]

Stope u prašini (2)

[nastavak posta #46, gore]

Nasuprot raširenom mišljenju, Buda nije pretežno boravio u šumi. Od četiri manastira koja je osnovao, a arheolozi su uspeli da ih identifikuju – Ghositarama, Đivakarama, Đetava i Veluvana – prvi je u stvari bio smešten unutar gradskih zidina, dok su ostala tri nedaleko od gradova kraj kojih su se nalazili. Kada je boravio na tim mestima, Buda je imao relativno udoban smeštaj, ali kada se nalazio na putu situacija je bila sasvim drugačija, te je tako morao da prenoći i nađe sklonište gde god bi to bilo moguće. Čitamo tako da je jednom prenoćio spavajući na podu šupe nekog grnčara (M.I:502). Drugom prilikom, stigao je u Kapilavatthu i pošto nije našao odgovarajuće prenoćište, proveo je noć u pustinjačkom skloništu askete Bharandua, spavajući na prostirci prostrtoj po podu (A.I:277). Mora d aje često prenoćio u voćnjaku mangoa kakve je moguće videti i danas da okružuju sela severne Indije. Kada je naišao na njega na jednom takvom mestu, Hattaka upita Budu je li srećan. Na to mu ovaj odgovori: "Da, prijatelju, živim srećno. Među onima koji srećni žive u ovome svetu i ja sam jedan." Na to se Hattaka iznenadi, ukazujući da je to zimski period, vreme mrazeva, da je tlo izrovano volovskim kopitima, da je prostirka od lišća tanka, a vetar hladan, da se Budin ogrtač čini prilično tankim. Buda mu je i posle svega toga potvrdio da je on ipak srećan (A.I:136). Mora da je isto tako veoma uživao u slobodi koju mu je život lutalice omogućavao. Za njega "domaćinski život je prašnjav put, pun prepreka. Nesputan poput vetra jeste život onoga ko se okrenuo od svih profanih stvari" (D,I:62). Međutim, seljenje sa jednog na drugo mesto imalo je i vrlo važne praktične razloge, jer mu je u svetu bez komunikacija, koje mi danas smatramo nečim normalnim, to omogućavalo da svoje učenje proširi nadaleko. Takođe je bio svestan da je lični kontakt sa njim važan, pogotovo za novozaređene monahe i monahinje, te se možda i prema tome opredeljivao koju oblast će posetiti i koliko često (S,III:90). Tokom lutanja verovatno bi stigao u neki kraj, podučio, stekao ponekog sledbenika, čak i zaredio nekoliko monaha ili monahinja, a onda se ne bi vraćao po nekoliko godina. Ako je monah iz tog kraja želeo da ga opet vidi, jednostavno bi krenuo do mesta na kojem se Buda u tom trenutku nalazio.

Sona Kutikannu je bio zamonašio Mahakaććana i otprilike godinu dana kasnije ovaj je poželeo da vidi čoveka čijem učenju je posvetio svoj život. Tako je rekao svom patronu: "Još uvek se nisam sreo sa velikim učiteljem lice u lice, samo sam čuo kako on izgleda. Ako mi dopustite, otišao bih da vidim našeg učitelja, Blaženoga, probuđenoga Budu" (Ud. 58). Za domaćine pritisnute raznim obavezama dugo putovanja da bi videli Budu moralo je biti još teže i otuda su bili prinuđeni da čekaju, možda i više godina, pre nego što bi se ponovo sa njim sreli. Thapataya sutta nam dočarava uzbuđenje stanovnika jedne zabačene oblasti na vest da je Buda možda na putu ka njima i kako je to uzbuđenje sve više raslo na svaku vest da je on sve bliže (S V:348-349). Na drugim mestima čitamo o gladi ljudi za informacijama o Budi i o tome šta je njegovo učenja.



Jednom je monah koji je kišni period proveo sa Budom u Savatthiju stigao u Kapilavatthu. Kad su stanovnici čuli odakle dolazi, obasuli su ga pitanjima o Budi (S V:450). Drugom prilikom grupa bramana iz Kosale i Magadhe je po dolasku u Vesali čula da se slučajno u gradu nalazi i Buda i smatrali su da je prilika da se sa njim susretnu toliko dobra da je ne bi trebalo propustiti. Buda je prethodno očigledno dao uputstvo svom ličnom pratiocu da ga niko ne uznemirava, ali su bramani bili odlučni u tome da neće otići sve dok ne vide učitelja. U želji da reši ovu situaciju, iskušenik Siha zamoli pratioca da kaže Budi da ga čekaju tri čoveka. Na to pratilac reče da on to neće učiniti, ali da nema ništa protiv ako to Siha učini. Tako i bi, na šta Buda reče Sihi da postavi prostirku u senci ispred njegovog boravišta, kako bi mogao da porazgovara sa bramanima (D I:151). No, Buda nije mogao da bude svuda u isto vreme, tako da su monasi i monahinje prevaljivali velika rastojanja radi privilegije da u njegovoj blizini provedu neko vreme. Na primer, jednom dok je boravio u Ćatumi, grupa od petsto monaha došla je grupa monaha da ga vidi (M I:456).

Međutim, pošto se toliko kretao, nije uvek bilo moguće znati gde se nalazi. U divnom Parajana poglavlju Sutta nipate čitamo o šesnaest učenika askete Bavarija koji kreću za severnu Indiju u nadi da će sresti Budu. Prvo su čuli da je u Savatthiju i "kose uvijene u punđe i ogrnuti jelenjom kožom", zaputiše se tamo. Prošli su kroz Kosambi i Saketu, da bi na kraju stigli u Savatthi, ali tamo im rekoše da je buda otišao odatle pre nekoliko dana. Pratili su ga kroz Setavju, Kapilavatthu, Pavu i Vesali, da bi ga na kraju sustigli u Pasanaka svetilištu (u Barabar brdima, severno od Gaje) i "poput žednih ljudi koji jure ka hladnoj vodi, poput trgovaca koji jure ka svom profitu, poput vrućinom ošamućenih ljudi koji jure ka hladovini, oni se brzo uspeše uz planinu" (Sn.1014).

Bez sumnje da je i u Budino vreme govoreno isto toliko jezika i dijalekata kao i danas i to mu je možda stvaralo poseban problem. Theravada tradicija tvrdi da je Buda govorio pali jezikom, iako se u samoj Tipitaki uopšte ne pominje kojim je on govorio. Slično trgovcima, diplomatama i drugim čija profesija je zahtevala česta putovanja u različite regione, vrlo je verovatno da je sem maternjeg jezika, koji bi bio jedan od dijalekata kojima se govorilo unutar Kosale, on tečno govorio još nekoliko jezika.

U Aranavibhanga sutta Buda kaže da insistirati na upotrebi svog dijalekta u kraju u kojem se govori neki drugi može izazvati samo konfuziju i sukob. "Tako je rečeno: 'Ne bi se trebalo suviše oslanjati na svoj lokalni jezik...' A zašto? U različitim oblastima možda istu stvar nazivaju pati, patta, vittha, serava, dharopa, pona, hana ili pisila (ovo su sve različite reči za "činiju"). Dakle, kako god da je zovu u jednoj oblasti, koristite upravo tu reč". Ovo su reči nekoga ko je upoznat sa čitavim spektrom jezika i dijalekata, nekoga ko je otvoren i vrlo pragmatičan kad je u pitanju jezik.

Buda je bio podjednako otvoren i prema običajima. Jednom kada je zatekao nekog monaha kako provodi suviše mnogo vremena kupajući se i igrajući se u vodi, doneo je pravilo da se monasi kupaju samo jednom mesečno. Kasnije, neki monasi koji su boravili u rubnim područjima gde su se domaćini bunili (s punim razlogom) zbog njihovog retkog kupanja, izvestili su o tome Budu i on im je dopustio da s ekupaju češće, u skladu sa običajima tog kraja. Dakle ovo je nešto što bismo očekivali od urbane osobe koja je mnogo toga proputovala. Kakav god da je Buda bio, on nije bio omeđen lokalnim okvirima i bez sumnje da su ga mnoga putovanja učinila još urbanijim i njegov um još otvorenijim.

Mapu koja pokazuje Budino poslednje putovanje moguće je naći ovde
http://www.ancient-buddhist-texts.net/Maps/MP-index.htm

[Sati]

Danas je pun mesec u julu, kada se slavi Asalha puđa, u znak sećanja na dan kada je Buda, dva meseca posle probuđenja, održao svoj prvi govor o pokretanju točka učenja petorici svojih prvih učenika u Sarnatu. Želim vam da i u vama točak učenja bude pokrenut ili nastavi da se okreće

-----------------------------

PUN MESEC -  Asalha pudja - petak, 15. juli 2011.

Onoga ko je ispravno razumeo
pouku potpuno Budnoga,
toga treba poštovati kao što brahman
poštuje vatru na žrtveniku.

Dhammapada, strofa 392


Pokazujući poštovanje onima koji to zaslužuju, ono u nama što je vredno samo još više jača. Pokazujući predanost prema učiteljima koji su nam pokazali put, i naša posvećenost tom putu se produbljuje. Pohlepa i odbojnost govore nam da davanje znači gubitak. A sve što gubimo jeste ta omča koja se zove "ja" i moje". Ali ono što zadobijamo jeste radost i snaga srca.

S ljubavlju
monah Munindo

[Sati]

Navike i svakodnevica Budina

U kasnijoj budističkoj tradiciji, a naročito u mahāyāni, Budu su počeli da posmatraju kao nadljudsko biće ili čak božanstvo, koje nikada nije učinilo bilo šta profano, niti je na to bilo prinuđeno. Međutim, u Tipiṭaki, najranijem dokumentu o Budi i njegovom učenju, on je prikazan kako se ponaša kao i svaki drugi običan čovek, što je on naravno na mnoge načine i bio.

Budin dnevni raspored je bio u velikoj meri onakav kakav bi se i mogao očekivati od nekoga na njegovom mestu. Dobar deo dana provodio je govoreći o Dhammi, sa ljudima koji su dolazili da ga posete ili obučavajući svoje monahe i monahinje. Kad bi mu neko došao u posetu, zamolio bi svog pratioca da mu negde u hladu namesti prostirku, kako bi mogao da sedi i razgovara sa posetiocima (D.I,152). U takvim prilikama Ānanda ili neki drugi pratilac bi ponekad stajao iza njega i hladio ga lepezom (D.II,72; M.I,83). Jednom prilikom zamolio je Ānandu da donese njegovu prostirku, kako bi otišao u šumu radi popodnevnog odmora (D.II,102). Buda je jeo samo jednom dnevno (M.I,437) i to uvek pre podneva. Obično bi prvo otišao u prošenje hrane, kako bi sebi obezbedio obrok, ali i prihvatao poziv da ruča u nečijoj kući. Jeo bi pažljivo, a kad bi bio gotov, oprao bi ruke i svoju zdelu (M.II,138-9).

I opet, kao i svako drugo, i Budino telo bi postalo prljavo i trebalo ga je prati. Imamo njegov opis kako stoji na obali reke, samo u donjem rublju i briše se posle kupanja (M.I,161). Kao što je to običaj u Indiji čak i danas, verovatno se kupao pre jela. Ponekad bi otpočinuo popodne (M.I,250), iako je to verovatno činio u kasnijim godinama i samo tokom leta. U starosti bi sedeo i grejao leđa na popodnevnom suncu (S.V,216). Izuzev kad je bio umoran ili bolestan, Buda je uvek nalazio vremena za one koji bi došli da ga nešto upitaju ili zatraže savet. Međutim, bilo je perioda kad je jednostavno voleo da ostane sam sa sobom neko vreme. Kad bi se na to odlučio, rekao bi svom pratiocu da ga ne uznemiravaju (D.I,151) ili bi pospremio svoju sobu i nestao ne obaveštavajući bilo koga (S.III,95).

Kasno popodne Buda bi nekad posetio bolnicu (gilānasālā) da bi utešio bolesnike ili se uverio da je sve u redu (A.III,142; S.IV,210; Vin.I,301). Nekad bi hodao tamo-amo u svežini večeri (D.III,80), možda meditirajući ili tek da bi protegao noge. Na mnogo mesta u Kanonu se pominje kako je govorio okupljenima "do kasno u noć" (D.II,86), bilo da se radilo o grupi monaha ili o nezaređenima. Kada bi se ukazala prilika, zamolio bi nekog od svojih najistaknutijih učenika da održe govor, a on bi seo i slušao. U jednoj takvoj situaciji su ga leđa zabolela, te je legao i tako odslušao govor (A.V,123-4). Nemamo informacija o tome koliko dugo je Buda spavao, ali Tipiṭaka pominje da je često meditirao i po čitavu noć (A.III,299).

Tokom svog života Buda je radio sve one obične stvari koje rade i drugi ljudi. Na primer, otvorio bi vrata svoje kolibe kako bi primio goste (D.I,89), prao noge pre nego što bi ušao u nečiju kuću (D.II,85) ili bi se nakašljao pre ulaska, kako bi onima unutra najavio svoj dolazak (M.I,161). U Vinayi je zabeležen jedan zabavan događaj, koji ističe kako Budinu ljudskost, tako i njegovo zdravorazumsko ponašanje. Dok je jednom držao govor kinuo je i svi u publici mu odgovoriše sa "Nazdravlje!" (ćiraṃ đīva!). To je bilo toliko glasno da je morao da prekine govor. Buda onda upita okupljene: "Kada se nekome kaže 'Nazdravlje!' pošto je kinuo, da li on zbog toga zaista bude zdrav ili ne?" Monasi priznadoše da to nema nikakvog uticaja. Buda se sa tim saglasio i reče da zbog toga nema potrebe reći "Nazdravlje" svaki put kada neko kine (Vin.II,140).

Ljudi često nekog ko je prosvetljen povezuju sa izuzetnim fizičkim karakteristikama i sa posedovanjem natprirodnih moći. U tradicionalnim budističkim zemljama mnogi veruju da je Buda bio visok 5 metara i da nije hodao, već da je leteo od jednog mesta do drugog; da nikada ništa nije morao da uradi za sebe, jer su bogovi i anđeli to činili umesto njega; da nije morao da se kupa, jer je njegova koža bila toliko glatka da na nju nije prianjala bilo kakva prljavština ili prašina. Statue i slike na kojima je prikazana Budina smrt, prikazuju ga sa crtama mladića, uprkos činjenici da je doživeo 80. godina. Buda jeste bio izuzetan, ali ne na način na koji to ljudi obično misle; on jeste imao izuzetne moći, ali ne čudotvorne. Buda je bio izuzetan po tome što je bio uvek blag, strpljiv, hrabar i vedar. Njegova moć bila je u dubokom razumevanju prirode stvarnosti, što ga je na kraju i oslobodilo iz kruga rađanja i umiranja.

[Sati]

Zanimljiva poruka sa jedne mejl liste o jeziku kojim je govorio Buda

The language that the Buddha spoke is a very difficult question.

Scholars (Sylvain Lévi, Edgerton, Lamotte, Lüders, Norman and von Hinüber to name some prominent ones) are generally agreed that Pāli is a translation (or transference, Übertragung to use the German term) from an earlier language, although we are not sure what this earlier language was. Lüders called it Old Ardhamāgadhī which he thought was the same as or similar to Aśoka's Kanzleisprache (administrative language of the court). Norman called it Old Māgadhī, Aldsdorf, Ardhamāgadhī, Rhys Davids, Kosalan.

The Buddha's Sakyans were vassals of King Pasenadi of Kosala, so indeed the Buddha must have spoken some form of this language, but we don't know if it was different from the Māgadhī of the time or the same. It is also probable that the Buddha was multi-lingual and spoke more than just one language - the clans from the eastern sub-Himalayan foothills (Sakyas, Mallas, Vajjis, etc.) were probably MISL speakers (Middle Indic as second language), as, judging from the place names and local flora/fauna names, Dravidian or Munda were probably the native language(s) before the Aryan immigrations. There is also a lot of evidence of linguistic interference from these languages on the phonological structure of Middle Indic (e.g. Dravidian lacked a voiced/unvoiced stop distinction and many words in Middle Indic show this same confusion).

Geiger and Helmut Smith argued for the existence of a "common language" — called a lingua franca or koine — which was used for trade and administrative purposes in northern India at this time, and the Buddha may have also spoken this koine, or his disciples may have translated his teachings into this koine. Because we have parallel versions of many early works (e.g. Dhammapada) we can isolate some of the lexemic content of this earlier linguistic form, but beyond that we can't go any further. So unless some new evidence comes to light, we may never know the actual language the Buddha spoke.