Poslednj put govorili smo o razlikama i vrstama ispravnog razumevanja.
Profano ispravno razumevanje je u osnovi shvatanje i prihvatanje zakona kamme, uzroka i posledice moralno značajnih akcija - da korisna i štetna delovanja proizvode odgovarajuće plodove.
Drugo je transcedentalno ispravno razumevanje - lokutara samma diṭṭhi - ono vodi ka konačnom oslobođenju. Prvo može biti konceptualne prirode kao kod nekoga ko ima jasno pojmovno razumevanje principa što vode do oslobađanja, npr. četiri plemenite istine, uslovljenog nastanka, tri obeležja postojanja (anićća, dukkha, anattā). Ovo konceptualno ispravno razumevanje zatim postaje osnova za tzv. prodorno ispravno razumevanje, a to je ono koje ima
mudrost da vidi krajnju prirodu stvari. Zasnovano na konceptualnom ispravnom
razumevanju dolazi se do uvida kroz vipassanā bhavana i taj uvid biva dublji i dublji kroz
razumevanje prirode stvari. Kada potpuno sazri vodi nas do proboja ili prodora u krajnju
istinu Dhamme. To je pravo transcedentalno ispravno razumevanje koje nadilazi svet.
Ovo prodorno ispravno razumevanje može biti postići učenik u višem
vežbanju - sekha, od stadijuma ulaska u tok preko jednom-povratnika i nepovratnika.
A zatim ispravno razumevanje dolazi do ispunjenja na nivou arahanta. To se zove
ispravno razumevanje nekoga ko je završio trening.
Sada Sariputta objašnjava značenje ispravnog razumevanja sa akcentom na
transcedentalno razumevanje učenika u višem vežbanju, nekoga ko je izašao na put
konačnog oslobođenja, ali još nije završio posao. Znamo da je baš ovo slučaj jer tako
Sariputta i započinje govor:
"A kad se za plemenitog učenika kaže da poseduje ispravno razumevanje, da je
njegovo gledište ispravno, da ima potpuno poverenje u Dhammu i da je stigao do
istinske Dhamme?"
Ovo je avećća pasāda - ključna reč koja ukazuje da se govori o nekome ko je barem na
stupnju sotapanne. Potpuno poverenje, neuzdrmano poverenje u Dhammu je jedna od
četiri definišuće odrednice za ulazak u tok (pored toga, tu je i potpuno poverenje u Budu
i plemenitu sanghu kao i striktno pridržavanje pet pravila vrline). Sariputta nastavlja: "i da
je stigao do istinske Dhamme"; izraz "stigao" ponovo ukazuje na sotapannu.
Nakon uvodnih reči, monasi izražavaju interes da čuju značenje Sariputtine izjave i on
počinje da elaborira osnove ispravnog razumevanja. Tako dolazi do prvog većeg dela
ovog govora:
(KORISNO I ŠTETNO)
3. „Kada, prijatelji, plemeniti učenik razume štetno i koren štetnog, korisno i koren
korisnog, tada je on taj koji poseduje ispravno razumevanje, taj koji poseduje
ispravno
gledište, ima potpuno pouzdanje u Dhammu i stigao je do istinske Dhamme.
4. A šta je to, prijatelji, štetno, šta je koren štetnog, a šta je korisno, šta je koren
korisnog?Ubijanje živih bića je štetno; uzimanje onoga što nam nije dato je štetno;
zloupotreba zadovoljstava čula je štetna; laganje je štetno; zlonameran govor je
štetan;
uvredljiv govor je štetan; ogovaranje je štetno; gramzivost je štetna; zlovolja je štetna;
pogrešno razumevanje je štetno. Sve to se zove štetnim.
Ovo su, kako se nazivaju na paliju uddesa i niddesa.
Uddesa = sažeto iznošenje učenja;
Niddesa = elaborirano iznošenje učenja.
Vrlo često, kada čitate sutte, Buda počinje paragrafom u kojem iznosi ključne ideje. To je
uvodni paragraf, kao siže sutte. To je uddesa, kondenzovano iznošenje. Zatim Buda ili
sagovornik postavlja pitanje oko svakog dela ovako sažeto izraženog učenja: "Šta je
značenje ovoga? Na koji način ovo treba razumeti?" I onda Buda objašnjava. To je niddesa -
detaljno objašnjenje.
Ovde u paragrafu 3 imamo uddesu za ovaj segment, a sledeći odeljak 4 nam daje
razjašnjenje. Sariputta postavlja pitanje o svakom od pomenutih pojmova. Šta je štetno?
Šta je koren štetnog? Šta je korisno? Šta je koren korisnog? Ovo su četiri izuzetno
važna pojma za razumevanje Budinog učenja.
Obično Buda počinje uzimajući negativnu stranu, a zatim pozitivnu. Počinjemo sa
štetnim - akusala. Ponekad se vode diskusije kao prevesti tu reč pa i različiti prevodioci
zastupaju razne izraze: unwholesome, unskillful, bad... Komentari nam daju pomoćne
indikacije, osvetljavajući tri aspekta:
a) nezdravo u psihičkom i duhovnom smislu;
b) podložno kritikovanju sa moralne tačke gledišta;
c) ono što proizvodi bolne rezultate sa karmičkog stanovišta.
Dakle, tri perspektive: psihološka, moralna i karmička. Takođe, ono što je korisno može
se sagledati iz ova tri ugla:
a) psihološki i duhovno zdravo;
b) moralno vredno hvale;
c) ono što proizvodi povoljne karmičke rezultate.
Komentari kažu da ono što je štetno, to je povezano sa nečistoćama (kilesa), uprljano
nečistoćama. Ono što je korisno nije uprljano nečistoćama. Akusala i kusala imaju vrlo
široko polje značenja u budizmu. Obuhvataju veliki broj stanja uma, mnogo tipova akcija.
Možemo reći da je Buda podelio ljudsko ponašanje, stavove, emocije na ova dva
odeljka.
Ali ovde u sutti, Sariputta je izabrao najvažnije kategorije štetnog i korisnog u kontekstu
mogućih tipova akcija. A da reprezentuje štetno, koristi deset klasa ponašanja. Prvo
ćemo ih razmotriti sa opšteg stanovišta. Prva tri su telesne aktivnosti: uništavanje života,
uzimanje što nam nije dato i zloupotreba seksa. Zatim četiri verbalne aktivnosti: laganje,
zlonameran govor, grub govor i dokono naklapanje. Tri poslednja su potpuno mentalna:
pohlepa, želja za tuđom svojinom; zlovolja, snažan bes, mržnja prema drugima do mere
da im želimo zlo; pogrešna gledišta, specijalno ono koje negira moralna razlikovanja i
efekte naših etičkih izbora.
Ako želite pogledati detaljniji tretman ova tri tipa štetnih akcija možete se prisetiti MN41,
koja je davno rađena na ovom kursu. Na jednom nivou postoji ovih deset tipova akcija, ali
sada ono što Buda radi je da istražuje šta te akcije u stvari znače na nivou životnog
iskustva. I kada sprovodi istraživanje dolazi do zaključka da je volja (ćetana) esencijalni
faktor u karmi.
"Ćetanāham bhikkhave kammam vadāmi"
volja, o monasi, jednaka je kammi (je ono što nazivam kammom)
"cetayitvā kammam karoti kāyena vācāya manasā."
imajući volju (nameru) stvaramo kammu (sprovodimo akciju) kroz telo, govor i um.
Kada razmatramo ovih deset ponašanja, za prvih sedam (telo+govor) odlučujući faktor je
volja ili namera. Kada neko oduzme život, ono što u stvari kreira kammu ubijanja je u
prvom redu želja da se ubije, namera da se ubije. I ta namera je faktor uma koji koristi
telo kao instrument za oduzimanje života. Iz ovog razloga, nazivamo ubijanje telesnom
akcijom. Nekada se ubijanje vrši korišćenjem govora kao instrumenta npr. naručeno
ubistvo ili naređenje u ratu. U ovim slučajevima nalogodavac takođe snosi kammu
ubistva. Ako neko ima nameru da izvrši ubistvo, učini pokušaj koji nije bio uspešan, tada
se kamma ubijanja ne izvršava. Nesuđeni ubica takođe ima vrlo tešku kammu, ali nije
ista kao da je pokušaj uspeo. Zato što namera treba da ispuni svoju svrhu da bi
generisala punu kammu.
U slučaju verbalnih štetnih akcija takođe je namera koja motiviše akcije ono što kreira
negativnu kammu. Recimo, kada kažemo laž, tu je namera da nekoga obmanemo. Tu
namera uzima verbalni aparat kao instrument. Kada je izjava preneta, bilo da druga
osoba poveruje ili ne, dokle god ta druga osoba razume šta je rečeno proizvodi se
kamma namernog govorenja neistine.
U slučaju poslednja tri gramzivost je ekvivalent pohlepi ili žudnji. Štetni pravac kamme
dolazi od pohlepe i postiže toliki intenzitet da uzima oblik želje da se prigrabi imovina
drugih. Zlovolja je bes ili mržnja, drugi mentalni faktor, kada dostigne toliku snagu da
poprima formu želje da neko iskusi veliki bol ili patnju. Obični bes i mržnja su štetni, ali ne
toliki da imaju štetno usmerenje kamme. Poslednji mentalni faktor pogrešno
razumevanje postaje štetan uzrok kamme kada negira našu odgovornost za voljne akcije,
negira da naše akcije imaju u budućnosti povratno dejstvo za nas same.
Koristimo izraz kammapatha - tok kamme, staza kamme (patha=staza). Vršimo mnogo
tipova akcija, ali šta je to što definiše tok kamme? To je akcija koja je toliko određujuća da
može igrati ulogu vodiča procesa preporađanja. Taj tip akcije može u trenutku smrti
izroniti na površinu svesti i zatim voditi kretanje svesti od jednog života ka dugom i
doneti poseban tip preporađanja. Zato je veoma važno izbegavati štetne staze kamme.
Odakle štetne staze kamme potiču? Od uma. Zato su prvi stihovi Dhammapade:
1. Um je izvor svih stvari, um im prethodi, um ih stvara.
Ko sa rđavom namerom govori il’ radi, tog patnja u stopu prati, kao točak volovsku
zapregu.
Manopubbaṅgamā dhammā manoseṭṭhā manomayā
Manasā ce paduṭṭhena bhāsati vā karoti vā
Tato naṃ dukkhamanveti cakkaṃ'va vahato padaṃ.
2. Um je izvor svih stvari, um im prethodi, um ih stvara.
Ko sa dobrom namerom govori il’ radi, tog sreća nikad ne napušta, kao ni sopstvena
senka.
Manopubbaṅgamā dhammā manoseṭṭhā manomayā
Manasā ce pasannena bhāsati vā karoti vā
Tato naṃ sukhamanveti chāyā'va anapāyinī.
Ali um ima mnogo različitih tipova, šta je u umu to iz čega potiču štetne akcije? Iza akcije
je namera, tj. motivišući faktor. A šta rukovodi namerom? Koren iz koga namera nastaje.
Buda vrlo duboko ulazi u problem i nalazi da su sve štetne akcije uzrokovane ili
povezane sa tri osnovna mentalna faktora koje naziva štetnim korenima. Zove ih tako
zato što:
1) štetni su sami po sebi
2) iz njih izranja sve drugo štetno.
Tri štetna korena su: pohlepa (lobha), mržnja (dosa), obmanutost (moha). U paragrafu 5
Sariputta odgovara:
5. A šta je koren štetnog? Pohlepa je koren štetnog; mržnja je koren štetnog;
obmanutost je koren štetnog. To se zove koren štetnog.
Možemo istraživati posebne povezanosti između korena i kamme. Nekada su odnosi
dosta kompleksni na prvi pogled. Obično smatramo da je ubijanje proizišlo iz mržnje, ali
često ljudi ubijaju iz pohlepe, npr. u ratovima da bi prigrabili neku teritoriju, a nekada su
ideološke zablude osnov za ubijanje... Generalno govoreći, pohlepa i mržnja u jednom
um-trenutku ne mogu postojati istovremeno. To je zato što imaju različit naboj, jedno
pozitivan, drugo negativan. To nam kaže Abhidhamma. Mogu slediti jedna drugu, npr.
zbog nečega što neko poseduje, mi ga mrzimo. Ali bilo da je pohlepa ili mržnja u pitanju,
obe su povezane sa obmanutošću. Gde god je pohlepa, tu je i obmanutost; gde god je
mržnja tu je i obmanutost! Ali obmanutost može postojati i sama, ne zahteva neki od
prva dva korena štetnog.
Dolazimo do dela o korisnim akcijama. Ovo je ilustrovano sa deset načina korisnog
postupanja. Sedam od njih su "odustajanja" od ubijanja, krađe itd. dakle tiču se telesnih i
verbalnih akcija.
6. A šta je to korisno? Odustajanje od ubijanja živih bića je korisno;
odustajanje od
uzimanja onoga što nam nije dato je korisno; odustajanje od zloupotrebe
seksualnih
zadovoljstava je korisno; odustajanje od laganja je korisno; odustajanje od
zlonamernog
govora je korisno; odustajanje od uvredljivog govora je korisno; odustajanje
od
ogovaranja je korisno; odustajanje od gramzivosti je korisno; odustajanje od
zlovolje je
korisno; ispravno razumevanje je korisno. Sve to se zove korisnim.[4]
7. A šta je koren korisnog? Ne-pohlepa je koren korisnog; ne-mržnja je koren
korisnog;
neobmanutost je koren korisnog. To se naziva koren korisnog.
U budističkoj tradiciji govorimo o tri vrste odustajanja.
Jedno od njih je spontano ili
prirodno. To je slučaj kada osoba nauči kroz vaspitanje da nije dobro ubijati, krasti,
lagati... I samo na osnovu takvog treninga kada se osoba nađe u situaciji npr. prepirke
neće podići glas na drugoga, setivši se kako nije dobro govoriti grubo. Ovakav vid
odustajanja je koristan, ali donekle slab i ako osoba nije pažljiva, lako može biti u
iskušenju da ga prekrši.
Sledeći tip je odustajanje kroz uzimanje pravila vrline. Svesno i voljno uzimamo pravila
morala da bismo odustali od štetnih ponašanja. Uobičajeno je u budizmu da laici uzimaju
pet pravila, ali treba razumeti da se na ovaj način nadgleda prvih sedam štetnih akcija.
Sada imamo jaku zaštitu jer smo uzeli pet pravila kao osnovu. Kada smo u iskušenju da
pređemo granicu ponašanja, tada se prisetimo zaveta i ta pravila nam služe kao zaštita.
Treći tip je odustajanje iskorenjivanjem. Ono stupa u dejstvo kroz razvoj
transcedentalnog puta. Osoba odseca nečistoće koje su odgovorne za prekoračenje
pravila i više nikakav prekršaj nije moguć.
Ovo su vrste odustajanja koje se tiču prvih sedam postupaka. Naredna tri su mentalni
faktori. Ne-pohlepa nije samo odsustvo pohlepe, već određeni mentalni faktor koji
privremeno oslobađa um od pohlepe i može se izraziti pozitivno kao velikodušnost i
odricanje. Ne-zlovolja pored odsustva zlovolje obuhvata i prijateljsku ljubav - mettu kao
pozitivan izraz. A ispravno razumevanje (neobmanutost ili mudrost) je mentalni faktor
koji usvaja i održava, u ovom slučaju, ispravno gledište o moralnim akcijama i zakonima
kamme.
To je deset pravaca korisnog postupanja. I kada svih deset postane jako ukorenjeno u
umu, onda oni igraju ulogu generisanja preporađanja. Dovode do srećnog, povoljnog
preporađanja. Slično, štetni pravci kamme proizvešće nesrećna, nepovoljna
preporađanja u nižim svetovima.
Pasus 8 će nam pokazati kako ispravno razumevanje može biti razvijeno do nivoa
potpune eliminacije nečistoća. To se zove ispravno razumevanje arahanta, nekoga ko je
završio sa vežbanjem (asekha):
8. Kad plemeniti učenik tako razume štetno i koren štetnog, kao i korisno i koren
korisnog, potpuno napušta prikrivenu sklonost ka strasti, okreće leđa prikrivenoj
sklonosti ka odbojnosti, iskorenjuje prikrivenu sklonost ka gledištu i obmani: „Ja
sam.”
Napuštanjem neznanja i pojavom istinskog znanja ovde i sada okončava patnju. I na
taj način je plemeniti učenik onaj ko poseduje ispravno razumevanje, ko poseduje
ispravno gledište, ima potpuno pouzdanje u Dhammu i stigao je do istinske Dhamme.”
Prve dve su prikrivena sklonost ka strasti (rāga, ovde se misli kāmarāga=čulna strast) i
ka odbojnosti (paṭigha).
Ovde je prikrivena sklonost (anusaya) - ključna reč. To je složenica od anu=uporedo sa i
saya =ležanje, spavanje. Dakle, nečistoće koje spavaju duž uma iako se ne pojavljuju na
površini svesti. Zadatak učenika u višem vežbanju je da radi na eliminisanju ovih latentnih
tendencija - čulne požude (kāmarāga) i averzije (paṭigha). Onaj ko ih eliminiše već je na
stupnju nepovratnika.
Ali ako se ode dalje tekst kaže: ‘asmī’ti diṭṭhimānānusayaṃ. Ovde je zagonetno to što je
ulaskom u tok već eliminisan stav "ja sam" (sakkāyadiṭṭhi). Problem je u tome što se pominje
gledište i obmana "ja sam" (‘asmī’ti diṭṭhimānānusayaṃ). Komentari daju zaobilazno
objašnjenje, ne mnogo ubedljivo. Kažu da se eliminše u stvari obmana "ja sam" koja je
slična gledištu "ja sam". Međutim nema ništa na pāliju što ukazuje na izraz "slično sa".
Možemo pretpostaviti da je došlo do iskrivljenja teksta (npr. reč diṭṭhi se pojavila tokom
procesa prenošenja sutte).
Jer eliminisanje obmane "ja sam" (asmimāna) je postignuće koje označava prelazak od
nepovratnika ka arahantu. Konačno postignuće je napuštanje neznanja u potpunosti,
poslednji sloj neznanja i pojavljivanje istinskog znanja (viđđā):
"Napuštanjem neznanja i pojavom istinskog znanja ovde i sada okončava patnju."
Poslednja rečenica je takođe malo zagonetna:
"plemeniti učenik onaj ko poseduje ispravno razumevanje, ko poseduje
ispravno gledište, ima potpuno pouzdanje u Dhammu i stigao je do istinske Dhamme.”
Sve ovo su obeležja sotapanne, dok se za arahanta može reći mnogo više nego da je
samo stigao do istinske Dhamme. Ovo je malo teško objasniti.
(nastaviće se...)
