Autor Tema: 75. Alagaddūpama sutta (MN22) - deo 1  (Pročitano 92 puta)

vasilije

  • Stariji član
  • **
  • Poruke: 79
  • Karma: +10/-0

vasilije

  • Stariji član
  • **
  • Poruke: 79
  • Karma: +10/-0
Odg: 75. Alagaddūpama sutta (MN22) - deo 1
« Odgovor #1 poslato: Novembar 28, 2024, 17:47:16 »

Kratak sadržaj sutte
Govor počinje oštrom opomenom koju Buda upućuje monahu Ariṭṭhi. Zatim Buda ukazuje na važnost učenja Dhamme iz pravih pobuda - da se shvati ispravno, a ne da bi se kritikovali drugi ili da bi se pobeđivalo u debatama. Koristi poređanje sa zmijom: uhvatiti zmiju račvastim štapom (što je bezbedno i u vezi je sa pravilnim razumevanjem Dhamme), a ne rukom za telo ili rep (što je opasno i u vezi je sa pogrešnim razumevanjem Dhamme). Kaže se da ova sutta kulminira "u jednom od najimpresivnijih (formalnih govora) o ne-sopstvu u Kanonu".


Beleške
Večeras počinjemo proučavanje nove sutte (MN 22) o poređenju sa otrovnom, vodenom zmijom.


Ovo je vrlo moćan govor sa brojnim poređenjima koja ostaju u sećanju, to su neka od
najčuvenijih poređenja u Budinim govorima. Počinje kada Buda živi u manastiru Anāthapiṇḍike u Sāvatthīju. U to vreme kod monaha po imenu Ariṭṭha pojavilo se pogubno gledište. Na pāliju ovo nije jednostavno: miccā diṭṭhi, nije prosto pogrešno gledište, već se ono ovde zove pāpakaṁ diṭṭhigataṁ: loše/zlo spekulativno gledište. Šta je to gledište koje se pojavilo kod ovog monaha, gledište za koje se uhvatio? Kaže:


„Koliko ja razumem učenje kojem podučava Blaženi, stvari koje Blaženi naziva prepreke nisu u
stanju da ometu one koji ih praktikuju.”


Ako malo obratimo pažnju na formulaciju ovog gledišta, možemo odmah uočiti da neko ko ga se drži i izlaže, da je ta osoba prihvatila unutrašnje kontradiktorno gledište. Ima određenih stvari za koje je Buda rekao da su prepreke i ovde monah govori da one nisu u stanju da ometu nekoga ko se u njih upusti. Tako osoba u stvari protivreči Budi. Ako neko poznaje govore ili pojmove iz Učenja, znaće da postoji kategorija kvaliteta koji se pripisuju Budi, a deo je suštinskih karakteristika osobe koja je opisana kao Sammā-sambuddho, potpuno probuđen.


Dva skupa takvih kvaliteta su:


1) 10 Tathāgata-bala: deset moći Tathāgate;
2) 4 vesārađđā: četiri vrste neustrašivosti, dakle četiri vrste izjava koje Buda može da objavi i oko kojih nema straha da će ga bilo ko opovrgnuti. I on daje ove izjave sa savršenim poverenjem.


Naći ćete ih u MN12 Mahāsīhanāda sutti (Dugom govoru o lavljem riku):


Tako, ne vidim na osnovu čega bi bilo koji asketa, brahman, božanstvo, Māra, Brahmā ili bilo ko na ovome svetu mogao, u skladu sa Dhammom, da me optuži: ‘Iako tvrdiš da si potpuno
probuđen, nisi potpuno probuđen u pogledu ovih stvari.’ Ne našavši osnovu za to, boravim u
sigurnosti, spokojstvu i neustrašivosti.
...‘Iako tvrdiš da si uklonio otrove, ovi otrovi su ipak ostali.’...
...‘Te stvari koje nazivaš prepreke nisu u stanju da ometu ljude koji se njima prepuste.’...
...‘Kada bilo kome objašnjavaš Dhammu, kad je praktikuje ona ga ne vodi potpunom razaranju patnje.’ Ne našavši osnovu za to, boravim u sigurnosti, spokojstvu i neustrašivosti.


Treća je ona koja nam je potrebna. Drugačije rečeno: kada on označi određene prakse i mentalna stanja kao prepreke, one istinski ometaju nekoga ko se upusti u njih, stvarno su ometanja za postignuće oslobođenja.


Sada se vraćamo na našu suttu. Monah Ariṭṭha dolazi sa idejom da ove stvari koje se zovu
preprekama, a tako ih je nazvao Buda, nisu stvarno ometanja za nekoga ko im se prepusti.
Izgleda iz teksta, a kako budemo išli dalje videćemo, da Ariṭṭha ne daje samo ovu jednu izjavu, već je to pre skup nečega što nije eksplicitno pomenuto u tekstu, a možemo ga zvati nagoveštajem za konkretno gledište kojeg se drži Ariṭṭha. Nastavak teksta će doneti pune implikacije njegovog gledišta. On ne samo da se drži tog viđenja, već iznosi svoj stav i drugim monasima. Tako se reč prenosi. Monasi se zatim uzajamno dogovaraju šta će raditi sa Ariṭṭhom i odlučuju da razgovaraju s njim u pokušaju da ga odvrate od pogubnog gledišta.


[Treba pomenuti da se uvodni pasus pojavljuje takođe u Vinaya Piṭaki, monaškoj disciplini, na
dva mesta. Prvo u pozadinskoj priči za jedno od pravila o držanju pogrešnog gledišta, Pāćittiya
pravila. Takođe se pojavljuje i kao pozadinska priča za manastirske regulative za suspendovanje monaha iz sanghe na temelju držanja pogrešnih gledišta.]


Kada ga monasi pozovu, ne počinju sa kritikovanjem odmah, već prvo pitaju je li tačno da se kod njega pojavilo takvo gledište.


„Istina je, prijatelji. Koliko ja razumem učenje kojem podučava Blaženi, stvari koje Blaženi naziva prepreke nisu u stanju da ometu one koji ih praktikuju.”
Onda su ga ti monasi, u želji da ga razuvere u takvo pogubno gledište, opominjali, prekorevali i
ispitivali na sledeći način: „Ne govori tako, prijatelju Ariṭṭha. Ne tumači pogrešno Blaženoga; nije u redu da ga pogrešno tumačiš. Blaženi nikada ne bi tako nešto rekao. Zapravo je na mnogo načina Blaženi za takve smetnje govorio da jesu smetnja i da svakako ometaju onoga ko ih praktikuje. Blaženi je pokazao da zadovoljstva čula obezbeđuju malo zadovoljenja, a mnogo patnje i očajanja, te da je opasnost u njima još veća. Poređenjem s kosturom… poređenjem s komadom mesa… poređenjem s upaljenom bakljom… poređenjem s jamom punom užarenog ugljevlja… poređenjem sa snom… poređenjem s pozajmljenim stvarima… poređenjem s voćkom punom plodova… poređenjem s mesarskim nožem i panjem… poređenjem s mačem… poređenjem sa zmijskom glavom, Blaženi je potvrdio da zadovoljstva čula obezbeđuju malo zadovoljenja, a mnogo patnje i očajanja, te da je opasnost u njima još veća.”


Sa ovim poređenjima smo se sretali i ranije u MN 54 Potaliya sutti:


„Domaćine, zamisli psa, savladanog glađu i malaksalošću, koji čeka pred mesarom. I onda
iskusni mesar ili njegov pomoćnik uzme kostur, umrljan krvlju, s kojeg je skinuto sve meso i baci ga psu. Šta misliš, domaćine? Hoće li se taj pas osloboditi gladi i malaksalosti dok glođe kostur umrljan krvlju, s kojeg je skinuto sve meso?”
„Neće. A zašto? Zato što se taj kostur sastoji samo od kostiju umrljanih
krvlju. I na kraju, taj pas će od svega toga imati samo umor i razočaranje.”


Domaćine, zamisli lešinara, gavrana ili sokola koji je zgrabio komad mesa i poleteo, a onda drugi lešinari, gavrani i sokoli polete za njim i krenu da ga kljucaju i čerupaju kandžama. Šta misliš, domaćine? Ako se taj lešinar, gavran ili soko brzo ne oslobodi onog komada mesa, neće li ga druge ptice ubiti ili teško povrediti zbog tog komada mesa?”
„Hoće, poštovani gospodine.”
„Isto tako, domaćine, plemeniti učenik ovako razmišlja: ‘Blaženi je zadovoljstva čula uporedio sa komadom mesa; ona donose mnogo patnje i mnogo nevolja, velika je opasnost u njima.’


Domaćine, zamisli čoveka koji uzme baklju od upaljene trave i krene naspram vetra. Šta misliš,
domaćine? Ako taj čovek hitro ne baci baklju od upaljene trave, hoće li mu ona opržiti šaku, ruku
ili neki drugi deo tela, tako da od toga umre ili bude teško povređen?”
„Hoće, poštovani gospodine.”
„Isto tako, domaćine, plemeniti učenik ovako razmišlja: ‘Blaženi je zadovoljstva čula uporedio s
bakljom od upaljene trave; ona donose mnogo patnje i mnogo nevolja, velika je opasnost u
njima.’


Domaćine, zamisli jamu sa užarenim ugljevljem, dublju od čovekove visine, punu užarenog
ugljevlja, iz koje se dižu plamen i dim. A onda i čoveka koji želi da živi i ne želi da umre, želi
zadovoljstvo i uzmiče od bola, pa ga dva snažna čoveka zgrabe za obe ruke i odvuku do one
jame. Šta misliš, domaćine? Hoće li onaj čovek pokušavati nekako da im se otrgne?”
„Hoće. A zašto? Taj čovek zna: ako upadne u tu jamu, to će mu doneti smrt ili veliku patnju.” „Isto tako, domaćine, plemeniti učenik ovako razmišlja: ‘Blaženi je zadovoljstva čula uporedio sa jamom punom užarenog ugljevlja; ona donose mnogo patnje i mnogo nevolja, velika je opasnost u njima.’


Domaćine, zamisli čoveka koji sanja o divnim parkovima, divnim šumarcima, divnim livadama i
divnim jezerima, a kad se probudi ničega od toga nema. Isto tako, domaćine, plemeniti učenik
ovako razmišlja: ‘Blaženi je zadovoljstva čula uporedio sa snom; ona donose mnogo patnje
i mnogo nevolja, velika je opasnost u njima.’


Domaćine, zamisli čoveka koji je uzeo neke stvari na pozajmicu – ukrašenu kočiju ili minđuše od
dragog kamenja. A kad ga vide, ljudi kažu: ‘Gospodo, ovo je bogat čovek! Evo kako bogataši
uživaju u svom imetku!’ Onda vlasnici tih stvari, kad ga sretnu, od njega uzmu to što je pozajmio.
Šta misliš, domaćine? Da li je to dovoljno da taj čovek postane potišten?”
„Jeste. A zašto? Zato što su vlasnici od njega uzeli to što je pozajmio.” „Isto tako, domaćine,
plemeniti učenik ovako razmišlja: ‘Blaženi je zadovoljstva čula uporedio s pozajmljenim stvarima; ona donose mnogo patnje i mnogo nevolja, velika je opasnost u njima.’


Domaćine, zamisli gustu šumu ne suviše udaljenu od nekog sela ili grada i u njoj voćku punu
plodova, ali nijedan još nije još pao na zemlju. A onda se pojavi čovek kojem treba voće, traži
voće, ide u potragu za voćem, te uđe u šumu i ugleda voćku punu plodova. Na to pomisli: ‘Ova
voćka je puna plodova, ali nijedan još pao na zemlju. Znam kako da se popnem na drvo, pa zašto se na njega ne bih popeo, najeo se koliko god želim i još napunio torbu.’ Tako i učini. Onda se pojavi drugi čovek kojem treba voće, traži voće, ide u potragu za voćem, sa oštrom sekirom u ruci, te uđe u šumu i ugleda voćku punu plodova. Na to pomisli: ‘Ova voćka je puna plodova, ali nijedan još nije pao na zemlju. Ne znam kako da se popnem na drvo, pa
zašto ne bih posekao ovo drvo u samom korenu, najeo se koliko god želim i još napunio torbu.’
Tako i učini. Šta misliš, domaćine? Ako onaj prvi čovek što se popeo na drvo ne bi brzo sa njega
sišao, kad se drvo sruši, da li bi slomio ruku, nogu ili neki drugi deo tela, da li bi zbog toga
poginuo ili bio teško povređen?”
„Da, poštovani gospodine.”
„Isto tako, domaćine, plemeniti učenik ovako razmišlja: ‘Blaženi je zadovoljstva čula uporedio s
voćkom; ona donose mnogo patnje i mnogo nevolja, velika je opasnost u njima.’


Sada je potrebno potpunije objašnjenje. Prvo: na koji način naša čulna zadovoljstva predstavljaju prepreke? Za monaški red Buda je postavio vrlo čvrsta pravila - prestup najozbiljnije vrste je da se monah/monahinja upuste u seksualni čin. Bilo koji monah/monahinja momentalno gube taj status i bivaju odstranjeni iz reda. Buda je uspostavio ovo pravilo (brahmaćariyā) jer njegovo učenje cilja na potpuno pročišćenje i oslobođenje, kao slobodu od svih veza i okova. A da bi se pratila ta staza do konačnog cilja, do kulminacije, osoba mora da ostavi iza sebe, raskine veze čulne želje i žudnje. Da bi se raskinule te veze monah/monahinja ulazi u trening koji cilja na postepenu eliminaciju čulne žudnje. Zato se uspostavlja čvrsta rešenost u telesnom ponašanju i u govoru; uzdržavanje od bilo kog tipa akcije koji vodi do rasta čulne želje. Cilja se na potpunu čistoću u telesnim akcijama, govoru i misli. U mislima, naravno, to nije uvek moguće izbeći, ali se teži treningu uma da se prevlada čulna želja.


Znamo da tokom napretka na putu postoje 4 stupnja oslobođenja:
1) ulazak u tok, onaj ko eliminiše određene okove: gledište o sebi, sumnju u Budu i Učenje i
vezivanje za pravila i rituale (da su oni dovoljni za oslobođenje).
Osoba koja dostigne sledeći stupanj 2) jednom-povratnika ne eliminiše nijedan okov, nego oslabi pohlepu, mržnju i obmanutost.
Na stadijumu 3) ne-povratnika kompletno se eliminiše okov čulne želje i zlovolje. Tako osoba koja uđe u tok i jednom-povratnik nisu još uvek prevazišli čulnu želju u potpunosti.


Buda nema samo zaređene sledbenike, ima i laičke sledbenike: upāsaka/upāsikā. Mnogi od njih su dostigli neke od stupnjeva oslobođenja, ulazak u tok i stupanj jednom-povratnika. Nastavljaju da žive životom kućedomaćina, ne praktikuju pravilo celibata. Buda ih opisuje kao laičke sledbenike koji žive kod kuće, uživaju u čulnim zadovoljstvima, uključujući i seksualne odnose, imaju porodicu i decu. Ali su ipak eliminisali okov gledišta o sopstvu, sumnje, pravila i rituale, a oni na stupnju jednom povratnika i oslabili pohlepu, mržnju, obmanutost. Kako su dostigli najmanje prvi stupanj, za najviše sedam života će dostići konačno oslobođenje.


Među Budinim laičkim sledbenicima takođe su i nepovratnici. Oni i kao laici nastavljaju da žive u domu, ali nužno praktikuju celibat, jer su raskinuli okov čulne želje. Nastavljaju sa naporima da postignu oslobođenje u tom istom životu i nužno praktikuju princip celibata (brahmaćariyā).


Sada, činjenica da laici mogu još uvek imati seksualne odnose dok su na prva dva stupnja
oslobođenja ne znači da čulna želja nije prepreka za oslobođenje. Samo znači da ovi učenici nisu još dostigli stepen napretka da su spremni da odustanu od čulne želje u meri da ulože puni napor, ali su već razvili ispravno gledište, mudrost da proseče kroz sve okove. Već imaju neuzdrmano poverenje u Budu, Dhammu i sanghu i koristeći tu mudrost i veru tokom vremena biće u stanju da odustanu od svih preostalih okova, barijera i prepreka i postignu kompletno oslobođenje uma.


Čini se da ovo može biti poreklo Ariṭṭhinog gledišta. Moguće je da je čuo da je neki laički
sledbenik na jednom od prva dva stupnja oslobođenja i znajući da on živi kao kućedomaćin sa
porodicom i decom, pomislio je: "Pa, ako je to slučaj onda mora biti da seksualni odnosi nisu
prepreka u duhovnom razvoju ka oslobođenju. A Buda je postavio prvo Pārāđika pravilo, tj. prvo pravilo za izbacivanje iz monaškog reda - seksualne odnose. Ali ima laičkih sledbenika koji imaju decu - malo, malo i rodi se novo dete u porodici sotāpanne ili jednom-povratnika. Možda takvi odnosi nisu uopšte prepreka pa nisu prepreka ni za nas monahe. Zašto mi moramo da se pridržavamo ovog pravila? Zašto ne bismo i mi mogli da uživamo u čulnim zadovoljstvima?"


I išao je okolo govoreći drugim monasima: "Ovo je moj zaključak." Kada je reč nastavila da se širi među monasima, oni su ga podsetili na poređenja koja je Buda dao. Nakon što su pokušali da ga razuvere, nisu uspeli.


U paragrafu 4 odlaze do Bude, ukazuju poštovanje i govore mu šta se zbilo. Onda ih Buda šalje
da dozovu Ariṭṭhu. On dolazi, ukazuje poštovanje i seda. Buda ne počinje odmah da ga kritikuje, mora prvo da utvrdi da je izveštaj koji je dobio tačan:


 „Je li istina, Ariṭṭha, da se u tebi javilo ovo pogubno gledište: ‘Koliko ja razumem učenje kojem podučava Blaženi, stvari koje Blaženi naziva prepreke nisu u stanju da ometu one koji ih praktikuju.’”
„Zaista je tako. Koliko ja razumem učenje kojem podučava Blaženi, stvari koje Blaženi naziva
prepreke nisu u stanju da ometu one koji ih praktikuju."


Buda je ovde postaje strog, ovo je drugačija slika Bude od uobičajene - prijatnog, nežnog i
saosećajnog. Ovde Buda stvarno kritikuje Ariṭṭhu.
„Od koga si to čuo, neznalice, da sam podučavao na takav način? Nisam li, neznalice, na mnoge načine pokazao za takve stvari da jesu smetnja i da svakako ometaju onoga ko ih praktikuje."


Jedna stvar oko koje je Buda vrlo, vrlo striktan je da se izbegne bilo kakva pogrešno tumačenje učenja. Može izgledati da je previše strog ovde, ali moramo se setiti da se Buda brine da zaštiti Dhammu da ne bude iskrivljena i loše tumačena jer kada se dalje širi u tom novom obliku, i savremenicima i budućim generacijama doneće mnogo štete. Ljudi će imati pogrešne ideje o čemu je učenje u stvari. Misliće da se mogu slobodno upustiti u čulna zadovoljstva i zatim ubrati najviše plodove učenja. Zato Buda prvo ponavlja sva poređenja koja su izneli i monasi:


Zadovoljstva čula, govorio sam, obezbeđuju malo zadovoljenja, a mnogo patnje i očajanja, a
opasnost u njima još je veća. Poređenjem s kosturom… poređenjem s komadom
mesa… poređenjem s upaljenom bakljom… poređenjem s jamom punom užarenog ugljevlja…
poređenjem sa snom… poređenjem s pozajmljenim stvarima… poređenjem s voćkom punom
plodova… poređenjem s mesarskim nožem i panjem… poređenjem s mačem… poređenjem sa
zmijskom glavom, pokazao sam da zadovoljstva čula obezbeđuju malo zadovoljenja,
a mnogo patnje i očajanja, te da je opasnost u njima još veća.


Uzrok svega što sledi je pogrešan pristup učenju:


A ti nas, neznalice, pogrešnim tumačenjem pogrešno predstavljaš, sebe povređuješ i sebi si
stvorio mnogo loših zasluga; to će ti zadugo doneti štetu i patnju.”


Blokira svoj dalji napredak i stvara mnogo loših zasluga, što će voditi šteti i patnji. Zatim se Buda obraća monasima i pita ih da li ovaj monah Ariṭṭha ima u sebi bar iskru mudrosti u učenju i pravilima.
(usmīkatopi imasmiṁ dhammavinaye)
Usmā = malo topline, ovde je slobodno prevedeno kao iskra mudrosti. Ideja je: da li je bar malo blizu ovom učenju i pravilima. Monasi kažu da to nije slučaj. Kada je Ariṭṭha ovako okarakterisan, on sedi tamo tiho, ramena povijenih, pognute glave, ostaje nem. Retko je da Buda kritikuje nekoga tako oštro, ali kada je neophodno, to i čini. Tada Buda pita monahe da proveri da li možda i oni ne shvataju Dhammu na način kako Ariṭṭha to čini. Ali oni razumeju da te stvari koje je Buda okarakterisao kao prepreke stvarno ometaju one koji im se prepuste. Zatim Buda dolazi do vrlo važne rečenice. Ovo je ključni deo da se razume Ariṭṭhino pogrešno gledište.


Monasi, da se neko upušta u zadovoljstva čula, a da u njemu nema želje za zadovoljstvima čula, nema opažaja izazvanih tom željom, nema misli izazvanih tom željom – to je nemoguće.


Bhikkhave, aññatreva kāmehi aññatra kāmasaññāya aññatra kāmavitakkehi kāme paṭisevissatīti—netaṁ ṭhānaṁ vijjati.


Ovaj glagol "upuštati se" je isti kao glagol koji Ariṭṭha koristi u svom gledištu: paṭisevati. Ovo
implicira da ono što Ariṭṭha u stvari govori je da se neko može upustiti u čulna zadovoljstva i
može ih uživati bez prljanja čulnim željama, bez rasta percepcije čulnih želja (bez opažaja
izazvanih tom željom), bez misli o čulnim željama. To je, izgleda, Ariṭṭhino gledište. Buda ovde kaže da je to nemoguće.


Sada dolazimo do pasusa po kojoj je sutta i naslovljena, poređenje sa zmijom.


Ima, monasi, nepromišljenih ljudi koji proučavaju ovo učenje – govore, strofe, izlaganja, stihove, nadahnuća, izreke, priče o rođenjima, čudesne povesti i odgovore na pitanja – i pošto su ga proučili, ne istražuju značenje mudrošću. Pošto ne istražuju značenje učenja mudrošću, oni ne stiču uvid. Učenje proučavaju samo da bi kritikovali druge i pobeđivali u debatama. Tada ne doživljavaju istinsku dobrobit zbog koje su proučavali ovo učenje. Zato što su učenje uzeli na pogrešan način, to će im zadugo doneti štetu i patnju. A zašto? Zato što su učenje uzeli na pogrešan način.


U specifičnom slučaju Ariṭṭhinom, Buda iznosi opštiji primer. Govori o nekom moghapurisa,
nepromišljenom čoveku. To je učtiv prevod, bukvalno bi bilo: prazan čovek, beskoristan,
budalast.


Ovde se iznosi lista ranog klasifikovanja Budinog učenja: Sutte - govori, Geyya koja se smatra
mešavinom stihova i proze, Veyyākaraṇa - pitanja i odgovori, gāthā-stihovi, Udāna - nadahnuća, Itivuttaka - sveti citati, Đātaka - priče o Budinim prošlim rođenjima, Abbhutadhamma - priče o čudesnim kvalitetima i čudesnim događajima, Vedalla - katehizam.


Neki nepromišljen čovek uči Dhammu, ali učeći je, ne ispituje značenje tog učenja sa mudrošću. Ne koristi mudrost da utvrdi šta se, u stvari, nameravalo podučavati. Uobičajeno, samo se uhvati za reči učenja i pokuša da učita svoje sopstveno predubeđenje u te reči. Tako izvrće značenje teksta da bi ga uskladio sa svojim predubeđenjem. Ne istražuje se značenje teksta sa mudrošću, ne postiže se "misaono prihvatanje" učenja. Bukvalnije, rekli bismo: ova učenja ne postaju jasna za kontemplaciju, za refleksiju. Umesto toga, ove osobe uče Dhammu samo zarad kritikovanja drugih i zarad pobeđivanja u debatama ili bukvalnije prevedeno: kako bi pobegli iz teškoća u debatama i druge doveli u škripac. I oni ne doživljavaju dobrobit što je cilj radi kojeg su učili Dhammu. Sada ova učenja bivaju pogrešno uhvaćena, vodeći ih do povređivanja i patnje za dugo vremena. Zašto je to tako? Jer se pogrešno hvataju za ovo učenje! To je ključni izraz ovde: (uzimanje učenja na pogrešan način) Duggahitattā, bhikkhave, dhammānaṁ.


Sada dolazi poređenje. Određeni tipovi vodenih zmija su otrovne, a otrov se može ekstrahovati da bi se koristio u medicini. Vešti ljudi ih profesionalno hvataju i koriste specijalne tehnike za izdvajanje otrova. Ali mora se biti vešt u tome, jer ako se uhvati na pogrešan način, zmija će se izviti i ujesti.


Zamislite čoveka kojem treba zmija, koji traži zmiju, ide u potragu za zmijom. Ugleda veliku
zmiju i uzme je za telo ili rep. Zmija se izvije i ugrize ga za šaku, ruku ili drugi deo tela i zbog toga
čovek umre ili je u užasnim bolovima. A zašto? Zato što je na pogrešan način uzeo zmiju. Isto
tako, ima nepromišljenih ljudi koji proučavaju ovo učenje… A zašto? Zato što su učenje uzeli na
pogrešan način.


Zatim dolazi suprotan slučaj, kako učenje treba dobro da se koristi:


Ima, monasi, sinova dobrih porodica koji proučavaju ovo učenje – govore… odgovore na pitanja – i pošto su ga proučili, istražuju značenje mudrošću. Pošto istražuju značenje učenja mudrošću, oni stiču uvid. Učenje ne proučavaju samo da bi kritikovali druge i pobeđivali u debatama. Tada doživljavaju istinsku dobrobit zbog koje su proučavali ovo učenje.
Zato što su učenje uzeli na ispravan način, to će im zadugo doneti dobrobit i sreću. A zašto? Zato što su učenje uzeli na ispravan način. Zamislite čoveka kojem treba zmija, koji traži zmiju, ide u potragu za zmijom. Ugleda veliku zmiju, pritisne je rašljastim štapom pa pošto je tako
učinio, uzme je na ispravan način, za vrat. Iako se zmija možda obavila oko njegove šake, ruke ili nekog drugog dela tela, ipak zbog toga čovek ne umre, niti je u užasnim bolovima. A zašto? Zato što je na ispravan način uzeo zmiju. Isto tako, ima sinova dobrih porodica koji proučavaju ovo učenje… A zašto? Zato što su učenje uzeli na ispravan način.


Suggahitattā je ključna reč ovde.
Ovo je nalik onim monasima koji uhvate učenje na pravi način, kao što se i otrov zmije koristi u medicinske svrhe, tako se iz učenja dobija dragoceni lek i može se koristiti da se leči bolest
patnje.Zato Buda kaže:


Otuda, monasi, kada razumete značenje mojih reči, tako ga i zapamtite. Ali ako
niste razumeli značenje mojih reči, tada pitajte mene ili monahe koji imaju mudrost.


Ako niste sigurni u značenje, nemojte samo hvatati reči u skladu sa svojim iskrivljenim
shvatanjem i širiti ga dalje misleći: "ja imam ispravno razumevanje". Ariṭṭhin slučaj je vrlo
ekstreman, ali ovaj način uzimanja citata iz sutta i zatim fabrikovanja gledišta po tim izjavama
proteže se kroz celu istoriju budizma. U moderna vremena, npr. pre nekoliko godina na Šri Lanki, bio je monah koji je čak objavljivao članke u časopisima. Tvrdio je: "Čitamo u suttama da ljudi slušaju Budine govore i samo sedeći i slušajući zadobijaju dhamma-ćakkhu (oko Dhamme) i ulaze u tok. Ljudi koji nikada nisu praktikovali meditaciju pre, dok slušaju Budu nešto im klikne i postaju sotāpanne. Da biste postigli ulazak u tok nije neophodno praktikovati meditaciju, idite na propovedi što više možete, možda i vama nešto klikne." :-)


(nastaviće se...)