Sutta za ovu nedelju je i dalje:
Ćula-hatthipadopama sutta – Kratki govor o poređenju sa otiskom stope slona (MN 27)Beleške o sutti – Deo 6Došli smo najzad i do završnog dela Kratkog govora o poređenju sa otiskom stope slona. Prošle nedelje završili smo objašnjenje četiri meditativna zadubljenja i možda bi ovde trebalo još dodati da u procesu probuđenja dostizanje tih zadubljenja nije apsolutno neophodno. U ovoj sutti Buda objašnjava put to stupnja arahanta, probuđenog bića, na poseban način, onaj koji je on lično prešao. To je postupni put koji kroz četiri zadubljenja i vodi do tri viša, istinska znanja (viđđa). Zato on koristi poređenje sa praćenjem slona stopu po stopu, jer je u ovom slučaju Buda taj slon, koji u indijskoj mitologiji predstavlja simbol moći, snage i veličanstva. Tako ova sutta daje skicu, kostur jednog tipa puta, ali zbog svoje potpunosti može poslužiti kao mapa svih delova tog puta, bez ulaženja u detalje.
Kako se vidi u pasusu 23, posle ovladavanja sa četiri zadubljenja, meditant nastavlja ka osvajanju tri viša znanja. Za naš zapadnjački način mišljenja, ova znanja mogu izgledati neverovatno, neuverljivo, ali moramo shvatiti da um koji je prošao i shvatio četiri zadubljenja postaje izuzetno moćan instrument i na osnovu takvog uma mogu će razviti razne vrste "ovozemaljskih" znanja ili sposobnosti. Nama se ona ipak čine kao natprirodne sposobnosti ili moći. Prva vrsta su one moći koje se odnose na telo: umnožavanje tela, sposobnost letenja, prolaženja kroz zidove ili zemlju, hodanja po vodi i slično. Druga vrsta je "božansko uvo", sposobnost slušanja na daljinu, čak i zvukova iz drugih svetova. I treća je sposobnost čitanja tuđih misli. U suttama se često ove tri moći pominju zajedno, ali ne i u ovoj.
Dakle, prolazeći kroz četiri đhane, kao neku vrstu pripremne faze koje na svakom stupnju daju sve veću snagu i jasnoću umu, meditant je spreman za prvo od tri viša znanja:
"Kada je njegov um postao tako skoncentrisan, pročišćen, blistav, bez i najmanje nečistoće (upakkilesa), gibak, prilagodljiv, postojan i utihnuo, usmerava ga on ka
znanju o svojim prošlim životima."
Visuddhimagga, velika theravadska knjiga komentara, navodi da kada meditant dostigne četvrto zadubljenje i dovede um u stanje balansa iz kojeg ga ništa ne može izbaciti, tada da bi razvio sećanje na prošle živote, njegov um mora izaći iz zadubljenja i vratiti se do tzv. obične svesti (iako je um još uvek prožet snagom i jasnoćom probuđenja) i tada počinje da se podseća događaja koji su se odigrali neposredno pre nego što je počeo da meditira (pripremanje sedišta, sedanje, ukrštanje nogu, zatvaranja očiju itd.) Tada nastavlja da se postepeno priseća unazad, događaja toga dana, juče (ako sećanja počnu da bivaju mutna, on na trenutak ulazi u zadubljenje i odmah iz njega izlazi), i tako prelazi na sve veće vremenske delove, dane, nedelje, mesece, godine, sve dok povećavajući brzinu kao da premotava unazad traku, stigne do početka ovog života, seća se perioda koji je proveo u stomaku majke, začeća i tada nailazi kao na neku vrstu zida, barijere daljem sećanju. I tekst kaže da na ovoj tački meditant ne bi trebalo da bude obeshrabren, jer je to kao drvoseča koji seče drvo i kad mu sekira postane tupa, on se vraća tocilu kako bi je naoštrio i nastavio da seče stablo, sve dok ne padne. Tako, kada stigne do ove barijere u trenutku začeća, on ponovo odlazi u stanje duboke fokusiranosti četvrtog zadubljenja, sve dok um ne postane ponovo snažan, jasan, oštar, zatim iz njega izlazi i s punom odlučnošću usmerava um kroz tu barijeru. Kada su njegove moći dovoljno snažne, um probija i nju i doseže sećanja na prethodne živote:
"Tada sam se tako zvao, pripadao sam toj familiji, tako sam izgledao. Time sam se hranio i doživljavao takva zadovoljstva i bol, takav je bio kraj moga života. Nestavši iz tog stanja ovde, ponovo sam se pojavio onde. I tamo sam se ovako zvao, pripadao sam toj familiji, tako sam izgledao. Time sam se hranio i doživljavao takva zadovoljstva i bol, takav je bio kraj moga života. Nestavši iz tog stanja ovde, ponovo sam se pojavio onde." Tako se on seća mnoštva svojih prošlih života u celini i do detalja."
Već pomenuta Assapura sutta (MN 39) daje poređenje za ovo znanje:
"Baš kao što bi se čovek, koji iz svog sela ode u drugo selo, pa se zatim u njega vrati, mogao prisetiti: 'Otišao sam iz svog sela u drugo i tamo sam tako stajao, tako sedeo, tako govorio, tako ćutao; a onda sam iz tog sela otišao u jedno drugo, gde sam takođe tako stajao, tako sedeo, tako govorio, tako ćutao; da bih se zatim vratio u moje selo'."
Sada učenik razvija drugo znanje, nekada se ono naziva "božanskim okom" ili
znanje o "umiranju i preporađanju bića". Prema metodu Visuddhimagge, meditant prvo ovladava četvrtom đhanom uz pomoć posebnog objekta meditacije, posebne vrste objekta, koji se nazivaju kasina, a reč o obojenim diskovima na koje se fokusira pažnja. Za ovu vrstu znanja Visuddhimagga preporučuje belu kasinu, ali isto tako i kasinu svetlosti (neki blistavi predmet, kao što je recimo Sunce) ili kasinu vatre (recimo plamen sveće). Od te tri, knjiga označava kasinu svetlosti kao najbolju. Kada je ovladao četvrtim zadubljenjem, izlazi on iz njega i koristeći moć i jasnoću uma koju je pri tom stekao mesto na kojem sedi prožima svetlošću i isijava ka spolja, tako da ono obasjava i druge dimenzije postojanja. Svetlost čija je ishodišna tačka njegovo telo, širi se sve dalje, prodire druge dimenzije, nebeske, paklene, svetove u kojima borave druga bića, a koja običan čovek ne može da vidi. Sve te svetove meditant je sada u stanju da vidi svojim "božanskim", duhovnim okom. I kada s vremena na vreme ta svetlost postane mutna, slaba, izgubi svoju moć prodiranja, u tom slučaju meditant se ponovo vraća četvrtom zadubljenju i razvija ponovo u sebi svetlosnu kasinu, da bi potom nastavio ka sve daljim svetovima. Pri tome, on posmatra bića koja obitavaju u tom svetu i pita se koja je kamma svakog od tih bića koja ih je dovela na to mesto. Zahvaljujući moći neposrednog znanja koje mu obezbeđuje duhovno oko, u stanju je da razume o kojoj se specifičnoj vrsti kamme radi:
"I vidi -- uz pomoć duhovnog oka (dibba-ćakkhu), pročišćenog i superiornog u odnosu na fizičko -- bića kako umiru i ponovo se rađaju i uviđa kako su inferiorna i superiorna, lepa i ružna, srećna i nesrećna u skladu sa svojom kammom: 'Ova bića -- koja su loše postupala telom, govorom i mišlju, koja su klevetala plemenite, imala pogrešna stanovišta i postupala u skladu sa tim pogrešnim stanovištima -- posle sloma tela, posle smrti, ponovo su se rodila u svetu oskudice, na lošem odredištu, u nižim svetovima, u paklu. Ali neka druga bića -- koja su dobro postupala telom, govorom i mišlju, koja nisu klevetala plemenite, koja su imala ispravna stanovišta i postupala su u skladu sa tim ispravnim stanovištima -- posle sloma tela, posle smrti, ponovo su se rodila na dobrom odredištu, na nebu.' Tako vidi..."
A poređenje iz Assapura sutte koje ide uz ovo znanje glasi:
"Baš kao kad bi postojale dve kuće sa vratima, a čovek dobrog vida stajao između njih i gledao ljude kako ulaze u te kuće, izlaze iz njih i prolaze tamo-amo, isto tako -- uz pomoć božanskog vida, pročišćenog i superiornog u odnosu na ljudsko -- monah vidi bića kako umiru i ponovo se rađaju... u skladu sa svojim delima."
I ovo znanje se naziva otiskom stope Tathagate, ali plemeniti učenik još uvek nije u poziciji da sa sigurnošću kaže: "Blaženi je potpuno probuđen..."
Sada prelazimo na treće znanje, jer samo u onome ko njega poseduje konačno su uklonjene sve nečistoće uma. Ali pre toga treba pogledati o kojim se nečistoćama radi i koji su najefikasniji protivotrovi za njih koji nam stoje na raspolaganju.
Iz tabele, treći red, vidimo da je svrha razvijanja mudrosti (paññā) da iskorenimo i one nečistoće koje nisu vidljive, koje još uvek leže uspavane u umu. Iako je učenik ovladao sa četiri zadubljenja i prva dva znanja navedena u sutti, time nije uklonio sve nečistoće. Samo je eliminisao one na površini, na nivou opsednutosti, dok one na nivou latentnih tendencija (anusaya) opstaju. Zato, nužno je osvojiti mudrost: prvo mudrost uvida (vipassana paññā), koja će oslabiti latentne tendencije. I kada mudrost uvida dostigne svoj vrhunac, ona rezultira takozvanom mudrošću proboja (paññā pativedha), proboja u potpuno viđenje stvari kakve jesu. Otuda postoje i dve vrste napuštanja: mudrost uvida će doneti ono što se naziva "napuštanje specifičnog faktora", što znači da kada razvijamo posebnu vrstu uvida, tada posebna vrsta nerazumevanja ili pogrešnog shvatanja neće više imati priliku da se pojavi. A kada dostignemo stupanj "napuštanja iskorenjivanjem", sa sticanjem mudrosti proboja, njime nečistoće bivaju iskorenjene, potpuno eliminisane, tako da ne postoji mogućnost da se one bilo kada u budućnosti ponovo jave.
Vraćajući se mestu u sutti gde smo stali, a to je treće istinsko, više znanje, možemo reći da ono počinje razvijanjem mudrosti uvida, kontemplacijom stvari kakve jesu. Um je fokusiran na istraživanje sopstvenog iskustva, sopstvene egzistencije, postaje nešto poput mikroskopa, koji kako prolazimo kroz različite đhane otkriva njene sve sitnije detalje, pojave koje u umu traju izuzetno kratko. Na kraju, izlazeći iz četvrtog zadubljenja, meditant uzima čitavo to iskustvo zadubljenja kao celinu, čitav taj tok telesnih i mentalnih fenomena, koji je sada na izuzetno suptilnom nivou, posmatra ga i analizira, uočava njegove sastavne delove. Kontemplirajući to iskustvo, on vidi da ga čini pet komponenti: oblik, osećaj, opažaj, mentalni obrasci i svest, koje neprekidno nastaju i nestaju. To je sada direktna kontemplacija prve karakteristike ovoga sveta –- prolaznosti. I tada shvata da je sve to prolazno, ne može postati osnova sigurnosti, trajne sreće. To je tada uvid činjenice nedovoljnosti – dukkha. A sve što nastaje i nestaje, sve što je sastavljeno od nekih sastojaka, što može biti razloženo na sastavne delove, sve to se ne može smatrati čvrstim, stabilnim sopstvom, to se ne može nazvati "ja", mojim istinskim sopstvom. Tako plemeniti učenik sada direktno vidi čitavo polje iskustva kroz tri njegove bazične karakteristike: prolaznost, nedovoljnost ili patnja i ne-sopstvo. Ovi uvidi idu do sve dubljih nivoa, sve dok se, sa sazrevanjem uma, on u jednoj tački potpuno ne okrene od čitavog tog polja uslovljenih iskustava i istog trenutka dosegne Neuslovljeno, ono što nije prolazno, nije patnja, već krajnji mir. To je proboj ka
trećem znanju, istinskom razumevanju Četiri plemenite istine, to znanje se naziva
"znanje koje razara nečistoće". Taj vrhunac Plemenitog osmostrukog puta sutta opisuje na sledeći način:
"Kad on zna tako, kada vidi tako, njegov um biva oslobođen izliva čulnosti (kāmāsava), oslobođen izliva bivanja [žudnje za novim rođenjem] (bhavāsava), oslobođen izliva neznanja (aviđđāsava). Sa ovim oslobađanjem javlja se znanje: "Oslobođen sam". On uviđa: "Nema više preporađanja, proživljen je svetački život, zadatak je obavljen. Ničeg više nema da se uradi na ovome svetu."
I ovo se, bramanu, naziva stopom Tathagate, tragom Tathagate, nečim na čemu je Tathagata ostavio svoj beleg. Na ovoj tački plemeniti učenik dolazi do zaključka: 'Blaženi je potpuno probuđen, Dhammu je Blaženi dobro objasnio i Sangha vežba na pravi način'. Na ovoj je tački, bramanu, poređenje sa otiskom stope slona je potpuno dovršeno."
Maha-Assapura sutta daje i za ovaj stupanj lepo poređenje:
"Baš kao kad bi, monasi, postojalo jezero -- čisto, providno i nezamućeno -- tako da čovek dobrog vida, koji stoji na njegovoj ivici može da vidi školjke, šljunak i kamenčiće na dnu, kao i jata riba kako u njemu plivaju ili plutaju. I onda on pomisli. 'Ovo je jezero -- čisto, providno i nezamućeno, ono su školjke, šljunak i kamenčići na dnu, a ovo su jata riba koja u njemu plivaju ili plutaju'. Isto tako i monah vidi, kao da mu je pred očima: 'Ovo je patnja... Ovo je nastanak patnje... Ovo je prestanak patnje... Ovo je put koji vodi do okončanja patnje'."
