Davati životu dostojanstvo
Bhikkhu Bodhi
Postavljati pitanje o tome šta znači živeti dostojanstveno može delovati neobično u naše doba, kada nam naša mahnita borba da sastavimo kraj sa krajem retko ostavlja slobodnog vremena da ramišljamo o tako teškim stvarima. Ali ako bi malo zastali da porazmislimo, ubrzo bismo shvatili da to pitanje nije samo dokono mudrovanje nekoga ko ima previše vremena. Ne samo da se ovo pitanje tiče samog smisla našeg života, ono prevazilazi ličnu potragu za smislom i zalazi u samo izvorište savremene kulture. Jer ako nije moguće živeti dostojanstveno onda život nema transcendentnu1 svrhu, u tom slučaju naš jedini cilj, u kratkom vremenu koje nam je dato, treba biti da ugrabimo sva uzbuđenja koja možemo pre nego što nam se zauvek ugasi svetlo života. Ali ako nam ideja dostojanstvenog življenja ima smisla onda treba da razmotrimo da li uređujemo naše živote na onaj način koji bi trebalo i, čak i šire gledano, da li naša kultura stimuliše dostojanstven način života.
Iako ideja dostojanstva deluje jednostavno na prvi pogled, ona je zapravo prilično složena. Moj rečnik Webster's Collegiate Dictionary (1936!) definiše dostojanstvo kao "uzvišenost karaktera, inherentna vrednost, izvrsnost, ... plemenitost u načinu, gledištu ili stilu." Moj rečnik sinonima Roget's Thesaurus (1977) dostojanstvo stavlja u istu grupu gde su i "prestiž, poštovanje, ugled, čast, slava" - što je pokazatelj da se epicentar značenja ove reči pomerio tokom poslednjih četrdeset godina. Kada razmatramo pitanje dostojanstvenog življenja, naša pažnja treba biti usmerena ka starijoj od ove dve nijanse značenja. Ono što imam na umu je življenje sa ubeđenjem da naš sopstveni život ima inherentnu vrednost, da posedujemo potencijal za moralnu izvrsnost koja je u skladu sa ritmom godišnjih doba i nemom himnom galaksija.
Svesna težnja ka dostojanstvu nije mnogo popularna u današnje vreme, pošto je potisnuta od jakih konkurenata, kao što su bogatstvo i moć, uspeh i slava. Iza ovog omalovažavanja dostojanstva stoji niz napredaka u zapadnjačkom načinu razmišljanja koji su se pojavili kao reakcija na dogmatske izvesnosti hrišćanske teologije. Darvinova teorija evolucije, Frojdova teza o Idu, ekonomski determinizam, kompijuterski model uma: svi ovi trendovi, koji su se pojavili manje ili više nezavisno, su zajedničkim dejstvom potkopavali ideju da naši životi imaju iole veću vrednost od vrednosti naših bankovnih računa. Kada nam toliki broj samouverenih glasova govori suprotno, mi više ne osećamo da je opravdano da sebe gledamo kao krunu i slavu stvaranja sveta. Umesto toga, postali smo ubeđeni da nismo ništa više od upakovane protoplazme kojom upravljaju sebični geni, pametni majmuni sa fakultetskim diplomama i vizit-kartama koji posluju na autoputevima umesto po drveću.
Takve ideje, u koliko god iskrivljenom obliku, procurele su iz akademskih sala u popularnu kulturu, pri tom erodirajući naš osećaj ljudskog dostojanstva na mnogim poljima. Njihov put utire slobodna tržišna ekonomija, zapovednik modernog društvenog uređenja. Za ovaj sistem je investiranje i trgovina osnovni oblik ljudske interakcije, dok su sami ljudi shvaćeni čisto kao proizvođači i konzumenti, a nekad čak i kao roba. Naše ogromne bezlične demokratije srozavaju pojedinca na bezimeno lice u gomili, koje treba manipulisati parolama, slikama i obećanjima kako bi glasalo na ovaj ili onaj način. Gradovi su se divlje širili i postali urbane džungle, prljave i opasne, čiji ošamućeni stanari tragaju za lakim bekstvom uz pomoć narkotika i seksa bez ljubavi. Eskalacija kriminala, politička korupcija, previranja u porodičnom životu, pljačkanje prirodne sredine: sve ovo nam ukazuje na pogoršanje u našem shvatanju sebe i, u istoj meri, našeg odnosa prema drugima.
I dok nas izjeda izgubljena nada, može li nam Dhamma pomoći da obnovimo naš osećaj za dostojanstvo i tako damo novo značenje našim životima? Odgovo na ovo pitanje je da, i to na dva načina: prvo, Dhamma opravdava naše polaganje prava na urođeno dostojanstvo, i drugo, ona nam ukazuje na to šta treba činiti da ostvarimo naše potencijalno dostojanstvo.
Za budizam urođeno dostojanstvo ljudskih bića ne proističe iz našeg odnosa sa svemogućim Bogom ili zbog toga što smo obdareni besmrtnom dušom. Umesto toga, dostojanstvo proističe iz uzvišenog mesta koje ljudski život ima u širokom prostranstvu postojanja čulnih bića. Daleko od toga da Buda svodi ljudska bića na decu slučajnosti, on nas uči da je domen ljudi jedan veoma poseban domen koji čvrsto stoji u duhovnom centru kosmosa. Ono što čini ljudski život tako posebnim je to što ljudska bića imaju sposobnost za moralni izbor, što druge vrste bića ne poseduju. Iako ova sposobnost neizbežno ima i svoje ograničavajuće uslove, mi uvek posedujemo, u neposrednoj sadašnjosti, određeni stepen unutrašnje slobode koji nam dozvoljava da promenimo sebe i time promenimo i svet.
Ali život u domenu ljudi je daleko od lagodnog. Naprotiv, on je nezamislivo težak i kopleksan, obiluje konfliktima i moralnim nejasnoćama koje nude ogromne mogućnosti i za dobro i za zlo. Ova moralna složenost može ljudski život da pretvori u zaista bolnu borbu, ali ujedno ona čini da domen ljudi bude najplodnije tlo za sejanje semena prosvetljenja. Upravo na raskršćima koja nam se rugaju svojom dosmislenošću, na koje nailazimo tokom životnog puta, imamo prilike da se uzdignemo u visine duhovnih vrednosti ili padnemo u ponižavajuće dubine. Ove dve alternative se granaju u svakom trenutku sadašnjice, a kojim putem ćemo krenuti zavisi od nas samih.
Iako ova jedinstvena sposobnost za moralni izbor i duhovno probuđenje dodeljuje suštinsko dostojanstvo ljudskom životu, Buda je ne naglašava u tolikoj meri koliko našu sposobnost da dostojansto steknemo aktivno. Ovu sposobnost sumira jedna reč koja daje i svoj ukus sveukupnom učenju, ariya odnosno plemenito. Budino učenje je ariyadhamma, plemenita doktrina, a njegova svrha je da promeni ljude od "prizemnih neznalica" u plemenite učenike koji blistaju od plemenite mudrosti. Ova promena se ne postiže jednostavno verom i pobožnošću već koračanjem po budističkom putu, koje transformiše naše slabosti u nepobedivu snagu i naše neznanje u znanje.
Pojam stečenog dostojanstva je tesno povezan sa idejom autonomije. Autonomija znači samokontrola i vladavina sobom, sloboda od uticaja strasti i predrasuda, sposobnost da se aktivno opredelimo. Dostojanstveno živeti znači biti sopstveni gospodar: postupati na osnovu sopstvenog slobodnog izbora umesto da nas uslovljavaju sile van naše kontrole. Autonomni pojedinac crpi svoju snagu iznutra, oslobođen od toga da mu naređuju želja i pristrasnost, vođen žeđu za pravdom i svojim unutrašnjim shvatanjem istine.
Osoba koja predstavlja vrhunac dostojanstva za Budizam je arahant, oslobođeni, onaj koji je dostigao vrh duhovne autonomije: oslobođen od toga da mu naređuju pohlepa, mržnja i obmanutost. Sama reč arahant nam sugeriše to osećanje dostojanstva: ona znači "dostojan", onaj koji zaslužuje naklonost bogova i ljudi. Iako smo mi, u našoj trenutnoj situaciji, možda daleko od reputacije arahanta, to ne znači da smo potpuno izgubljeni, jer nam je sredstvo za dostizanje najvišeg cilja već na dohvatu ruke. To sredstvo je Plemeniti osmostruki put sa svoja dva stuba blizanca, a to su ispravno viđenje i ispravno ponašanje. Ispravno razumevanje je prvi činilac budističkog puta i vodilja za sve ostale činioce. Živeti sa ispravnim razumevanjem znači uveriti se da naše odluke imaju značaj, da naše voljne radnje imaju dalekosežne posledice i doprinose našoj dugoročnoj sreći ili patnji. Aktivni pandan ispravnog razumevanja je ispravno ponašanje, postupanje koje je vođeno idealom moralne i duhovne izvrsnosti. Ispravno ponašanje telom, govorom i umom dovodi do ispunjenja i preostalih sedam činioca osmostrukog puta, što kulminiše istinskim znanjem i izbavljenjem.
U današnjem besomučnom svetu čovečanstvo bezobzirno skreće u dva destruktivna pravca. Jedan je pravac nasilne borbe i sukoba, drugi je pravac površnog ugađanja sebi. Ispod očigledne nepodudarnosti ove dve krajnosti, ono što ih objedinjuje je zajedinčko nepoštovanje ljudskog dostojanstva: prva krajnost krši dostojanstvo drugih ljudi, a druga podriva sopstveno dostojanstvo. Budin Plemeniti osmostruki put je srednji put koji izbegava sve štetne krajnosti. Onome ko ga sledi, ovaj put ne samo da unosi tiho dostojanstvo u njegov sopstveni život već i daje odgovor na cinizam našeg doba sa notom blagotvorne afirmacije.
1 - svrhu nesaznatljivu čulnim ikustvom, prim.prev
