Autor Tema: Samožrtvovanje  (Pročitano 4258 puta)

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 4094
  • Karma: +546/-1
  • Pol: Muškarac
Samožrtvovanje
« poslato: Mart 21, 2010, 13:35:58 »


Gornja slika je verovatno mnogima poznata.

11. juna 1963. ugledni budistički sveštenik sa juga Vijetnama po imenu Thich Quang Duc mirno je seo na trotoar prometne sajgonske ulice. Monasi u njegovoj pratnji su ga polili benzinom i on je, otpevavši ime Amida Bude, na zaprepašćenje prolaznika kresnuo šibicu i sam sebe zapalio.

Bilo je to u vreme građanskog rata u Vijetnamu, u kojem su Amerikanci podržavali režim u Južnom Vijetnamu, a Rusi onaj u Severnom. Otuda je kasnija mitologija koja se brzo isplela oko ove izuzetno upečatljive slike, od nje napravila kultnu fotografiju, sa porukom da se budistički monah zapravo zapalio u znak protesta protiv američke invazije na Severni Vijetnam i ogromnih civilnih žrtava koje su usledile. No, istina je zapravo malo drugačija. Šezdesetšestogodišnji Thich Quang Duc se zapravo spalio u znak protesta protiv tadašnjeg režima predsednika Ngo Dinh Diem, koji je budući i sam pripadničke katoličke crkve, donošenjem različitih dekreta favorizovao delovanje katoličkih mislionara u dominantno budističkom Južnom Vijetnamu. Tako je recimo 1959. doneo dekret kojim Južni Vijetnam posvećuju Devici Mariji, u pokušaju da jednu tradicionalno budističku zemlju naprečac učini katoličkom. Tako je, na primer, katolicima bilo dopušteno da na svojim okupljanjima ističu zastavu Vatikana, dok je budistima bilo strogo zabranjeno da bilo gde ističu svoju zastavu. Tenzije su rasle sve do 8. maja 1963, kada su na dan Vesaka budisti organizovali demonstracije protiv gušenja njihove religije i tom prilikom su nosili budističke zastave. Policija i vojska su otvorile vatru na demonstrante, uz bacanje i nekoliko granata, tako da je na kraju ubijeno devet demonstranata. Bila je to kap koja je prelila čašu. Budistička zajednica je bila pod izuzetnim pritiskom i pošto su protesti gušeni na tako brutalan način, ostalo je samo jedno, najjače sredstvo da se skrene pažnja šire javnosti na nepravdu.

Pre nego što je pošao na svoj poslednji put, poštovani Thich Quang Duc je ostavio poruku u kojoj je između ostalog pisalo:

"Pre nego što sklopim oči i krenem u susret viziji Bude, ponizno molim predsednika Ngo Dinh Diema da svoj um ispuni milosrđem prema ljudima naše zemlje i uvede religijsku jednakost, kako bi se održala snaga naše domovine zauvek. Pozivam poštovane članove naše Sanghe i njezine sledbenike da budu solidarni i svojom požrtvovanošću zaštite Budinu nauku."

Njegov slučaj nije ostao izolovan. Sledilo ga je još nekoliko monaha, u pokušaju da se izbore za religijsku jednakost u Južnom Vijetnamu. U tome su zapravo samo nastavljali vekovima dugu tradiciju samospaljivanja budističkih monaha, naročito poznatu u kineskom budizmu, koji je zapravo svojevremeno i uvezen u Vijetnam i tamo kasnije postao dominantna religija.

unicus

  • Punopravni član
  • ***
  • Poruke: 115
  • Karma: +110/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Samožrtvovanje
« Odgovor #1 poslato: Mart 21, 2010, 13:38:52 »
Možda nisam najbolje upućen, ali što ovo samospaljivanje i dokazivanje bilo čega u ovome svijetu ima sa onim izvornim Budinim naukom? Žrtve su nekim drugim učenjima (religijama) možda važne ili čak "conditio sine qua non", ali u budizmu mislim da je bitno nešto drugo...zar ne?

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 4094
  • Karma: +546/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Samožrtvovanje
« Odgovor #2 poslato: Mart 21, 2010, 13:39:36 »
Teško je procenjivati nama koji ne poznajemo sasvim situaciju u tadašnjem Vijetnamu, ali pošto se radi o drastičnom činu, ne sumnjam da je i situacija bila drastična. Nije neobično ni da su u drugim totalitarnim režimima ljudi pokušavali da nekim svojim činom pokažu da je duh nepobediv i da ih ne mogu porobiti ni najveće sile na svetu. Duga je istorija disidentstva recimo u Sovjetskom Savezu, gde su ljudi odlazili na višedecenijske robije ili u smrt, ali nisu hteli da se priklone diktatoru i sistemu. Takođe mi pada na pamet slučaj mladog Jana Palaha, koji se u znak protesta protiv okupacije Čehoslovačke od strane "bratskih zemalja" Varšavskog bloka u leto 1968 takođe javno spalio u Pragu. Dakle, ono što hoću da kažem jeste da je moje mišljenje da se ovde ne radi o nekakvom religijskom činu (pa otuda nema ni veze sa budizmom kao takvim), već o etičkom, kojim jedan čovek odlučuje da skrene pažnju svetske javnosti na nepodnošlju situaciju u kojoj se nalaze njegova zemlja i narod. Dogodilo se da je taj čovek budistički monah, ali mogao je to da bude i bilo ko drugi.

Naravno postoje različiti motivi samoubistva i kao i kod svakog dela, motiv odnosno mentalno stanje je najvažniji kriterijum na osnovu kojeg bi se neko delo okarakterisalo kao povoljno (kusala) ili nepovoljno (akusala). Generalno, prema budističkoj etici, samoubistvo je negativan postupak sličan ubistvu. Jer dok ubistvo predstavlja destruktivne emocije i namere usmerene ka nekom drugom, dotle je samoubistvo isto ili slično stanje usmereno ka samome sebi. Ako monah ili monahinja bilo koga nagovara, ohrabruje ili pomaže u pokušaju da počini samoubistvo, to predstavlja prekršaj koji se kažnjava isključenjem iz monaške zajednice.

Naravno, to nije sprečavalo ni budističke monahe da kroz istoriju podignu ruku na sebe. Takvi slučajevi su opisani u Pali kanonu, ali se događaju i danas. Jedan od najpoznatiji je samoubistvo poznatog monaha Nanavira There sa Šri Lanke, inače Britanca  i autora slavnih "Notes on Dhamma", koji je mučen velikim bolovima usled bolesti na kraju rešio da 1965. sebi prekrati život.

Inače, u staroj Indiji je ponekad praktikovano samoubistvo i iz religijskih razloga. Tako su đainski monasi praktikovali sallekhanā, što je značilo gladovanje do smrti, onda kada su smatrali da je njihov život ispunio svoju svrhu. I mislim da bi ovde moglo da se zapravo zaključi kako postoje dve vrste dobrovoljnog okončanja sopstvenog života. Jedan je samoubistvo podstaknuto negativnim emocijama mržnje, agresije ili očajanja. Drugu vrstu bih ja nazvano ne samoubistvom, već samožrtvovanjem i ona je motivisana najplemenitijim osećanjima i otuda sigurno da ima i veliki pozitivan karmički naboj.

Mislim da je ovo vrlo lep primer koji pokazuje da nije toliko bitan čin kao takav, da u dve situacije on može biti potpuno isti, već namera koja iza njega stoji.

 :)

Kela

  • Novi član
  • *
  • Poruke: 7
  • Karma: +8/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Samožrtvovanje
« Odgovor #3 poslato: Jun 29, 2010, 15:51:36 »
Sati prelepo objasnjeno  :ok


 :andjali
namaḥ samanta vajrānāṃ caṇḍa mahāroṣaṇa sphoṭaya hūṃ traṭ hāṃ māṃ

unicus

  • Punopravni član
  • ***
  • Poruke: 115
  • Karma: +110/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Samožrtvovanje
« Odgovor #4 poslato: Avgust 25, 2010, 14:09:42 »
Samožrtvovanje je po meni pogrešan način za bilo što. U onom asketskom smislu je to Buda naglasio i tada otkrio da taj način nikuda ne vodi. Srednji put je uvijek najbolji. Nekako mi samožrtvovanje miriši na preuveličavanje sopstvene vrijednosti i svojeg ega - koje ustvari i ne postoji.  :kolut

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 4094
  • Karma: +546/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Samožrtvovanje
« Odgovor #5 poslato: Avgust 25, 2010, 16:58:22 »
Pošto ovde imamo i jednog člana đaina, bilo bi lepo da nam napiše nešto više o tome kako on to vidi, pošto su, kao što napisah u prethodnom postu, đainski askete praktikovali sallekhanā iliti gladovanje do smrti.
Hvala unapred  :andjali

Satya

  • Novi član
  • *
  • Poruke: 15
  • Karma: +16/-0
  • Pol: Muškarac
Odg: Samožrtvovanje
« Odgovor #6 poslato: Avgust 25, 2010, 19:55:59 »

  • Koliko je meni poznato,u djainizmu ne postoji nesto  poput “angazovanog samozrtvovanja” tipa gorepomenutog buddhistickog monaha.
     
    Djainizam uci da se ne bismo trebali plasiti smrti jer je  trenutak umiranja vrlo znacajan i  telo bi trebalo napustiti mirno,u povoljnoj  meditaciji,izbegavajuci novi upliv karmi .Dakle,u djainizmu postoji zavrsna ceremonija ,jer se citav zivot  posmatra kao priprema za svetu smrt.Ovaj ritual “svete smrti”
    ( sallekhana) je specificna pojava za djainizam.Kada  neko  oseti da je u potpunosti iskoristio mogucnosti za duhovni  napredak koje pruza telo i da ono  dalje nije od koristi, djainski spisi preporucuju zavet “svete  smrti”.Taj zavet je potpuno pogresno shvacen na Zapadu,pa i na Istoku,kao oblik  samoubistva,ali djaini to ne vide tako,vec kao ritualno napustanje tela jer   je  smisao svete smrti duhovni napredak.Samoubistvo se u djainizmu smatra najvecim  "grehom"  ,bas kao i ubistvo coveka .
     
    Medjutim,sallekhana se ne preduzima tek tako. Postoji pet vrsta  okolnosti kada se ona odobrava  :
     
    -        u uslovima krajnje nepogode ( npr. mucenje od strane  neprijatelja)
    -        ekstremna glad (kada prihvatljiva hrana nije dostupna)
    -        duboka starost (pracena fizickom i mentalnom  nemogucnoscu da se dalje obavlja standardna religijska praksa)
    -        dugotrajna bolest ili zadobijanje fatalnih povreda, i
    -        kada je prirodna smrt predvidjena od strane astrologa
     
    Oni kojima se preporucuje prihvatanje ovog zaveta moraju  biti psiholoski snazni i odlucni.
    Prvi uslov je da asketa ili njegov zamenik koji nadgleda  zavet,bude zadovoljan kapacitetom aspiranta da preduzme taj  ritual.Drugo,porodica mora  dati dozvolu za to.
    Sallekhana se generalno,mada ne iskljucivo,preduzima od  strane asketa.Ritual mora biti ispostovan bez i najmanje povrede pravila     navedenih  u spisima.


    U djainskoj knjizevnosti je dobro poznata prica o 32 dana  dugoj sallekhani Anande,najbogatijeg coveka Mahavirinog vremena kao i   Acarye  Skandhake.Takodje,poznate su I dve takve smrti u moderno vreme:digambara asketa  Acarya Santisagara je 1955.godine praktikovao 36 dana dug ritual sallekhane,a  laik Jethabhai Javeri 42 dana dugu sallekhanu (1993. godine) ,sto su primeri koji  ukazuju na neprekinuti kontinuitet  tog rituala.


    Sallekhana se moze obaviti kod kuce,u sumi,svetom mestu ili u  upasrayi.Postoje sledeci nivoi u ritualu:
     
    -aspirant prvo trazi potrebnu dozvolu za taj zavet  od porodice i svog  gurua ili duhovnika 

    -aspirant postepeno prestaje da uzima hranu,prvo  cvrstu,potom tecnu i na kraju vodu.
    -vreme se provodi u odvojenosti,ispovedanju,oprastanju,trazenju  oprostaja od svih zivih bica,recitovanju sutri,proucavanju  spisa,meditaciji i  prisecanja ucinjenih povoljnih aktivnosti.
    -osim hrane,odbacuje se i  svaka psihicka vezanost,strasti i  gresne  aktivnosti.
    -neki prihvataju zavete asketa pre same smrti
    -tiho recitovanje ili slusanje Navakara Mantre