Teško je procenjivati nama koji ne poznajemo sasvim situaciju u tadašnjem Vijetnamu, ali pošto se radi o drastičnom činu, ne sumnjam da je i situacija bila drastična. Nije neobično ni da su u drugim totalitarnim režimima ljudi pokušavali da nekim svojim činom pokažu da je duh nepobediv i da ih ne mogu porobiti ni najveće sile na svetu. Duga je istorija disidentstva recimo u Sovjetskom Savezu, gde su ljudi odlazili na višedecenijske robije ili u smrt, ali nisu hteli da se priklone diktatoru i sistemu. Takođe mi pada na pamet slučaj mladog Jana Palaha, koji se u znak protesta protiv okupacije Čehoslovačke od strane "bratskih zemalja" Varšavskog bloka u leto 1968 takođe javno spalio u Pragu. Dakle, ono što hoću da kažem jeste da je moje mišljenje da se ovde ne radi o nekakvom religijskom činu (pa otuda nema ni veze sa budizmom kao takvim), već o etičkom, kojim jedan čovek odlučuje da skrene pažnju svetske javnosti na nepodnošlju situaciju u kojoj se nalaze njegova zemlja i narod. Dogodilo se da je taj čovek budistički monah, ali mogao je to da bude i bilo ko drugi.
Naravno postoje različiti motivi samoubistva i kao i kod svakog dela, motiv odnosno mentalno stanje je najvažniji kriterijum na osnovu kojeg bi se neko delo okarakterisalo kao povoljno (kusala) ili nepovoljno (akusala). Generalno, prema budističkoj etici, samoubistvo je negativan postupak sličan ubistvu. Jer dok ubistvo predstavlja destruktivne emocije i namere usmerene ka nekom drugom, dotle je samoubistvo isto ili slično stanje usmereno ka samome sebi. Ako monah ili monahinja bilo koga nagovara, ohrabruje ili pomaže u pokušaju da počini samoubistvo, to predstavlja prekršaj koji se kažnjava isključenjem iz monaške zajednice.
Naravno, to nije sprečavalo ni budističke monahe da kroz istoriju podignu ruku na sebe. Takvi slučajevi su opisani u Pali kanonu, ali se događaju i danas. Jedan od najpoznatiji je samoubistvo poznatog monaha Nanavira There sa Šri Lanke, inače Britanca i autora slavnih "Notes on Dhamma", koji je mučen velikim bolovima usled bolesti na kraju rešio da 1965. sebi prekrati život.
Inače, u staroj Indiji je ponekad praktikovano samoubistvo i iz religijskih razloga. Tako su đainski monasi praktikovali sallekhanā, što je značilo gladovanje do smrti, onda kada su smatrali da je njihov život ispunio svoju svrhu. I mislim da bi ovde moglo da se zapravo zaključi kako postoje dve vrste dobrovoljnog okončanja sopstvenog života. Jedan je samoubistvo podstaknuto negativnim emocijama mržnje, agresije ili očajanja. Drugu vrstu bih ja nazvano ne samoubistvom, već samožrtvovanjem i ona je motivisana najplemenitijim osećanjima i otuda sigurno da ima i veliki pozitivan karmički naboj.
Mislim da je ovo vrlo lep primer koji pokazuje da nije toliko bitan čin kao takav, da u dve situacije on može biti potpuno isti, već namera koja iza njega stoji.