Rakasu je manja verzija klasičnog ogrtača budističkog monaha.
Kratka istorijaSa dolaskom na vlast novog cara , Wuzong-a, 845 godine u Kini počinje veliko proganjanje i uništavanje Budističkih manastira i ubijanje monaha. To se dešava iz četri razloga.
Prvi je ekonomski: prijašnji car je pobjedio veliki rat koji je ostavio praznu carsku riznicu. Wuzong-ovo rješenje problemu je da uzme imovinu budističkih manastira i u procesu protjera sve monahe i pošalje ih u nezaređen život.
Drugi je socijalni: Kofucijski intelektualci su tvrdili da budizam podriva socijalnu strukturu Kine. Erodira lojalnost sina ocu, naroda prema caru pošto podržava ljude da napuste familije i postanu monasi i monahinje. Čim postanu zeređeni prestaju da rade, ne doprinose više ekonomiji carstva, i postaju samo teret ostalom narodu koji ih sada mora podržavati. Tjeranjem monaha iz manastira i u nezaređen je bio način da ih natjeraju da počnu da rade i plaćaju porez.
Treći je religiozni: Wuzung je bio fanatičan Taoist i smatrao je da je budizam strana vjera u Kini prema tome treba biti odstranjena.
Iz ove situacije monasi koji su nasilno protjerani iz manastira i koji su htjeli da nastave svoj budistički život prave ovu manju verziju monaškog ogrtača koje nose sakriveno ispod svoje svakodnevne odjeće. Ovaj period traje 20 godina ali iako to nije dugo vremena Budizam u kini je bio gotovo uništen. Većina tradicija su kompletno nestale u toku ovog perioda. Jedino Chan/Zen izlazi iz ovog perioda manje više nedirnut.
Jedan od razloga zašto je Chan preživio taj period možemo naći nekih 200 godina prije dolaska Wazung-a na vlast. Tao-hsin, četvrti patrijarh chan-a u kini, je bio jedan od prvih chan majstora koji ostaje na jednom mjestu i stvara stabilan zajednički život monaha. Te zajednice su predhodnici chan manastirima kasnijeg doba. Prošenje za hranu nije više nije moguće pošto je njegova zajednica prevelika i previše udaljena od gradova i sela (i ta tradicija nije proširena u Kini tog doba) tako da on i njegovi monasi nemaju izbora nego da počnu da rade i uzgajaju i prave sve što im je potrebno za manastir, razvijaju administrativne sisteme i naravno nastavljaju svoj meditativni trening.
Od tada pa na dalje zen praksa više nije ograničena na meditaciju u manastiru nego je proširena u svakodnevni život i sve stvari koje radimo van meditacije. To unošenje duhovnog rada u svakodnevne stvari postaje jedna od centralnih tema Zen-a. Ovdje se nalazi druga priča za nastanak Rakasu-a, monasi koji su sada radili nisu mogli to da rade u svojim tradicionalnim odjelima tako da su napravili ovu manju verziju koju bi mogli da nose u toku rada.
U to doba Tao-shinova reforma je vjerovatno bila veoma kontraverzna ali 200 godina kasnije je postala sam razlog preživljavanja te škole. Sa svojom samostalnošću i nezavisnosti od donacija iz vana to je bila jedina škola koja nije bila "teret" carstvu i narodu tako da je preživjela tih 20 godina manje više bez velikih gubitaka.
Rakasu na zapaduRakasu je još uvjek tradicionalni dio chan/zen tradicije i dio nošnje monaha i sveštenika ali isto tako i budističkih laika koji su prihvatili 10 pravila. Rakasu se može naći u raznim bojama i u zavisnosti od tradicije svaka boja ima svoje značenje. Recimo, crna boja je za sveštenike i monahe, smeđa za zaređene laike itd. U Toronto Zen Centru svako ko je aktivni član centra može, poslje tri godine, da postavi molbu za Rakasu par mejseci prije
Jukai ceremonije. Nakon ceremonije svi prisutni koji primaju Rakusu takođe dobijaju svoje budističko ime. U nekim tradicijama ovo se smatra laičkom ordinaciom i pruža mogućnost da izrazimo svoju želju da se posvetimo svojoj praksi na jedan dublji način.
