Želeo bih da sada pročitam jedan odlomak iz Krišnamurtija koji se odnosi na tradiciju. On kaže: "Prenošenje prošlosti u sadašnjost, prevođenje pokreta sadašnjosti terminima prošlosti razara živu lepotu sadašnjosti. Nema ničega svetog u vezi sa tradicijom, ma koliko stara ili moderna bila. Um u sebi nosi sećanja na juče, i to je tradicija, plašeći se da ih pusti od sebe, jer ne može da se suoči sa bilo čim novim. Tradicija postaje naša sigurnost, a kada je um u siguranosti on trune. Treba krenuti na put neopterećen, radosno, bez ikakvog napora, nikada i ne zastavši kod bilo kog hrama, spomenika ma kom heroju, socijalnom ili religioznom, sam sa lepotom i ljubavlju."Međutim, vaše prisustvo ovde je očigledni dokaz nastavljanja tradicije koja se proteže tokom više od 2500 godina. Imajući na umu ovaj Krišnamurtijev citat, pitam se nije li moguće da čovek bude uhvaćen u formu i tako promaši cilj koju je imao pred sobom. Drugim rečima, kako da čovek izbegne da bude uhvaćen u formu? Ađan Sumedho: Pa, to je slično kao kad vozite kola. Moguće je odbaciti konvenciju vezanu za kola i reći:
"Neću da je slepo sledim, jer je to forma iz prošlosti. Zato ću ići peške čak do Njujorka." Ili: "Izmisliću
sopstvena kola, jer ne želim bilo koga da kopiram."
Stvar nije toliko u vozilu koje će se koristi, već u tome da se stigne do Njujorka. Bilo da idemo lagano ili brzo,
treba da koristimo ono što nam je na raspolaganju, kakvo god vozilo našli u blizini. Ukoliko nema nijednog,
izmislimo ga ili jednostavno hodajmo. Moramo dati sve od sebe. Ali ako naiđemo na neko vozilo, zašto ga ne
bismo iskoristili - pogotovo ako ono još uvek funkcioniše?
Dakle, isto je i sa tradicijom. Ona nije... vezivanje. Isto se tako možemo vezati za ideju da nam tradicija nije
potrebna, što je samo još jedno mišljenje ili stanovište. Citati kao ovaj koji ste pročitali mogu biti inspirativni,
ali nisu uvek praktični, jer čovek tako može formirati samo još jedno novo mišljenje, da je tradicija pogrešna ili
štetna.
Problem, kao što vidite, nije u tradiciji, nego u vezivanju. Ovo telo je konvencionalni oblik koji dolazi iz
prošlosti. Jezik koji upotrebljavamo, svet i društvo u kojem živimo su sve konvencionalni oblici stvoreni u
prošlosti. Mi živimo u konvencionalnom svetu. Stvar nije u vezivanju za konvencije, nego u njihovom znalačkom
korišćenju. Jezik možemo upotrebiti za ogovaranje, laganje, kao i za naklapanje, možemo postati jezički
čistunci ili verbalno agresivni. Važno je razumeti da je jezik sredstvo komunikacije. Kada komuniciram sa vama,
nastojim da budem što je moguće direktiniji i jasniji. To je veština. Ali, da mi je jezik odsečen, onda bih morao
naučiti da živim bez govora – to je sve. Ne bi to bila velika šteta, ali ipak bi bilo malo nezgodno – za neke
stvari; za mnoge druge moglo bi biti veoma dobro.
Religijske tradicije su samo konvencije koje se mogu, ali i ne moraju upotrebljavati, u zavisnosti od mesta i
vremena. Ako znamo kako da upotrebljavamo tradiciju, onda smo u boljem položaju od onoga ko to ne zna, ko
smatra da je tradicija samo gubljenje vremena. Možemo otići u hrišćansku crkvu, teravadski manastir ili u
sinagogu, puni poštovanja, i razumeti konvenciju koja nas okružuje, bez obeležavanja toga kao lošeg ili dobrog.
Nije na nama da o tome odlučujemo. Sve su religije zasnovane na činjenju dobra, na uzdržavanju od zla. I zato
ako se neko veže za njih, on onda postaje vezan. Ako se religija posmatra samo kao konvencija, onda se može
naučiti kako da se ona ispravno koristi. To je splav koji nas prenosi preko.
Razgovor sa Ađan Sumedhom
http://www.yu-budizam.com/texts/sumedho.html
