Sutta za ovu nedelju je i dalje:
Ćula-hatthipadopama sutta – Kratki govor o poređenju sa otiskom stope slona (MN 27)
Beleške o sutti – Deo 4Nastavljamo sa razmatranjem ove sutte, u kojoj Buda kroz poređenje sa otiskom stope slona izlaže kompletni put oslobođenja za one koji su postali zaređeni.
Prelazimo sada na pasus 17, koji kroz klasičnu formulu daje mesta pogodna za meditaciju, kao što su šuma, podnožje drveta ili pećina, uglavnom svako od njih je izolovano od spoljašnjih čulnih podražaja. Na takvom mestu asketa kreće u pravu bitku da bi pobedio samoga sebe. Početak te bitke jeste nastojanje da se u sebi prevlada ono što je Buda grupno nazvao
pet prepreka (pañća nīvaraṇa), stanja uma koja ga sprečavaju da jasno vidi istinu. Tako Buda u ovom govoru opisuje monaha koji se vratio iz posete selu, koje je možda od mesta njegovog boravka udaljeno i više kilometara, i pošto je pojeo hranu koju je tamo dobio, prvo se malo odmori, da bi onda krenuo da vežba. Pošto je izoštrio pažnju, on se vežba u smirivanju
pohlepe (abhiđđhā) [na drugim mestima u Kanonu Buda koristi drugi termin: kamaććhanda, koji se može prevesti kao
čulna želja ili žeđ za zadovoljstvima čula]. Sledi druga prepreka: zlovolja, bes, ogorčenje (byapada), zatim
tromost i tupost uma (thina-middha),
uznemirenost (hiperaktivnost uma),
briga i
griža savesti (zbog onoga što jesmo ili nismo uradili) (uddhaćća-kukkućća) i
sumnja (vićikiććha). Ova poslednja prepreka ne označava onu vrstu intelektualne radoznalosti i istraživanja koju je i sam Buda ohrabrivao, već nesposobnost da kada jednom istražimo neko učenje i upoznamo učitelja, tome poklonimo svoje poverenje i marljivo vežbamo barem za izvesno vreme.
Kao prikladan metod za prevazilaženje prve prepreke, žudnje za čulnim zadovoljstvima, Buda je preporučivao meditaciju koja se naziva
asubha sañña ili meditacija o neprijatnim vidovima našeg tela. To uključuje kontemplaciju fizičkog tela kroz njegovo razlaganje na sastavne delove, vizualizovanje tih delova, počevši sa spoljašnjim delovima kao što su kosa, malje, nokti na rukama i nogama, zubi i koža, da bismo zatim prešli na unutrašnje organe i delove tela, kao što su mišići, kosti, tečnosti, sve dok nismo u stanju da potpuno jasno vidimo telo i spolja i iznutra, da zaista osetimo prirodu tela. Kroz sistematsko i ponavljano vežbanje ovakve meditacije počinjemo na telo da gledamo ne kao na jednu kompaktnu celinu, već kroz njegove pojedinačne sastojke, a time ideja tela kao nečega izuzetno primamljivog, poželjnog, uzbuđujućeg počinje lagano da bledi i sa time i žeđ za čulnim zadovoljstvima koja nam donosi to telo. Ovo nema nikakve veze sa nekakvim moralnim kvalifikacijama "prljavosti" tela, već je odbojnost na čisto fizičkom nivou. I ova vežba nema za cilj da u nama razvije bilo kakvo gađenje prema telu kao takvom, već jedino razbijanje iluzije o telu kao izvoru najvišeg zadovoljstva i time uklanjanju jedne od prepreka ka jasnom viđenju tela kakvo ono zaista jeste.
Od već pomenutih pet prepreka, prve dve su vrlo moćne, burno se manifestuju (čulna želja i zlovolja) dok ostale tri deluju više prikriveno i teže ih je uočiti. Prve dve deluju skoro kao par suprotnosti: velika privlačnost i velika odbojnost prema nečemu. Zato zlovolju treba prevazići ljubavlju (metta) i saosećanjem (karuna) ("Napuštajući zlovolju i mržnju, on živi uma oslobođenog zlovolje, stalo mu je do dobrobiti svih živih bića; um svoj pročišćuje od zlovolje i mržnje."). U ovo svrhu možemo da koristimo mettu kao objekat meditacije, dakle želju za sopstvenu dobrobit, koju koristimo kao kriterijum razumevanja dobrobiti i svih drugih bića. Ono što sami sebi želimo to i drugi ljudi sebi žele. Dalje, radeći tokom meditacije sistematski sa različitim grupama ljudi, razvijamo u sebi želju da i oni budu dobro i srećni. Taj krug unutar kojeg zračimo svoju ljubav se sve više širi, kako bi obuhvatio sve više bića, sve dok na kraju ne obuhvati sva: mala i velika, vidljiva i nevidljiva, ona koja su nam blizu ili daleko, prijateljski i neprijateljski raspoložena prema nama.
Sledi prevazilaženje treće prepreke: tromost i tupost uma, njegova krutost i otupelost. "Napuštajući tromost i tupost, on živi oslobođen tromosti i tuposti, vidi svetlost, sabran i potpuno svestan; um svoj pročišćuje od tromosti i tuposti". Čak i kada je um relativno slobodan od čulne želje i zlovolje, još uvek ga može savladati inertnost. Zato je Buda podučavao različite metode za njeno prevladavanje. Jedan od moćnijih metoda naziva se
aloka sañña, odnosno "opažanje svetlosti". Pri ovoj vežbi koristi se lako uočljiva svetlost kao što je sjaj Sunca ili Meseca. Ovo ne znači da gledamo u Sunce u sred dana, jer je to siguran način da oštetimo vid ili oslepimo, već je reč o tome da u umu vizualizujemo jarku svetlost Sunca ili Meseca i vidimo je svojim takozvanim duhovnim okom. Tim okom pokušavamo da vidimo svetlosnu kuglu, koja veličanstveno zrači, blista na sve strane, razgoneći tamu ma gde ona bila. Kada u umu izgubimo ovu sliku, možemo tek za trenutak pogledati u Pravcu Sunca ili Meseca i sklopivši oči ponovo je formirati u umu. U ovu svrhu može poslužiti i svetlost sveće kao objekat meditacije. Na ovaj način, svetlost potiskuje svaku tromost, težinu, pospanost uma. Naravno, moguće je da ovaj metod ne pomogne uvek, te tada treba tražiti neki drugi prikladniji za datu situaciju. To može biti energično hodanje tamo-amo, nekad je dovoljno da se umijemo ili istuširamo hladnom vodom itd.
Četvrta prepreka su
uznemirenost i griža savesti. Nasuprot prethodnoj, ova je na istoj strani kao i druga, te ima isti lek. A to je vrsta meditacije koja vodi ka mentalnom smirenju, koja mu daje mir i radost. "Napuštajući uznemirenost i kajanje, on živi neuznemiren, uma sasvim spokojnog; um svoj pročišćuje od uznemirenosti i kajanja". Ono što se obično preporučuje je ona vrsta objekta meditacije koji je prirodno smirujući, a to je obično usmeravanje pažnje na prirodni ritam disanja (anapanasati).
Poslednja prepreka jeste
sumnja. "Napuštajući sumnju, on živi tako što je prevazišao sumnju, ne dvoumi se koja su povoljna mentalna stanja; um svoj pročišćuje od sumnje." Priručnici meditacije daju u ovom slučaju različite savete. Jedan je da kada tokom meditacije uočimo u umu sumnju koju nismo u stanju da ostavimo za sobom, treba prekinuti meditacije, otići do učitelja i razjasniti ono što je nejasno. Drugi put treba samostalno analizirati i istraživati temu koja izaziva sumnju. U situacijama kad je sumnja toliko čvrsta da ne pomažu ostali metodi, treba jednostavno sam sebi priznati da postoji sumnja, da je ona verovatno povezana sa nekim dubljim slojevima uma, dopustiti joj da postoji, ali ne i da njome budemo skrenuti sa puta prakse. Treba je ostaviti da sazri i možda u nekoj kasnijoj fazi pokušati da je sebi razjasnimo. Ali sumnja može biti jednostavno trik uma da nas odvrati od meditacije.
Ovaj deo sutte koji govori o savladavanju pet prepreka čini tek jedan pasus i moglo bi se pomisliti kako je to nešto vrlo lako, gotovo usputno na putu probuđenja. Ali u praksi se radi o nečemu sa čime se meditant bori godinama, uklanjajući nagomilane sankhare, sklonosti i konstrukcija uma, dopuštajući im da isplivaju na površinu. Pri tome um je u jednoj prilici vrlo miran i bistar, da bi u narednoj postao uznemiren i zamućen kako novi slojevi sankhara izbijaju reklo bi se ni od kuda. I tada primenjujemo neke nove lekove ili već stare i oprobane primenjujemo uvek iznova. Sve je to proces sistematskog treninga kroz koji meditant mora da prođe.
Zapravo, budistička psihologija govori o tome da ove prepreke ili nečistoće uma postoje na tri nivoa uma. Na stupnju pasivnosti određena nečistoća leži "uspavana" u samoj osnovi mentalnog kontinuuma kao latentna tendencija (anusaya). Ali zahvaljujući nekom čulnom podražaju ona može da se manifestuje (pariyutthana) na površini svesti u obliku nepovoljnih misli, emocija i volje. Ako joj potom dodamo još energije kroz razradu tih misli, kroz razmišljanje, analiziranje i zamišljanje, nečistoća će dosegnuti opasnu fazu aktivnog ispoljavanja (vitikkama), kroz telesne ili verbalne postupke.
Različiti stupnjevi budističkog treninga imaju za cilj da se suprotstave i iskorene nečistoće na ovim različitim nivoima. Da bismo se suprostavili nečistoćama u njihovoj najgrubljoj, aktivnoj fazi, mi se vežbamo u vrlini i moralu i to kroz pridražavanje pravila i obuzdavanje čula. No i pored toga, nečistoće mogu ostati aktivne u umu, kada još uvek imamo štetne misli, kada je um još uvek opsednut problematičnim emocijama, mučen sa pet prepreka: čulnom željom, zlovoljom, tupošću i tromošću, uznemirenošću i grižom savesti ili sumnjom. Tu nam kao lek koristi razvijanje samadhija, koncentracije uma, koji tada nije lako izbaciti iz ravnoteže, jer je on pročišćen, jasan, fokusiran (kusala citta ekaggata). Ali čak i kada su u tako skoncentrisanom umu nečistoće uklonjene, to ne znači i da su iskorenjene. Zato je potrebno ići još dublje, do nivoa latentnih tendencija ili sklonosti. A da bismo njih dosegli, potrebna nam je mudrost (pañña), koja ih preseca u samom korenu, a to je neznanje.
Buda u daljem toku govora uzima kao primer vrlo zrelog meditanta, koji je potpuno sazreo i kako on nastavlja da vežba, pet prepreka će postepeno početi da se krune i na kraju potpuno sruše. Tako u pasusu 19 dolazimo do opisa šta sledi kada se tako nešto dogodi. Meditant je sada spreman da uđe u stanje potpunog meditativnog zadubljenja, koje se na paliju naziva đhana (potiče od glagola đhayati = izbliza posmatrati, kontemplirati). Čitav ovaj deo treninga koji se dalje opisuje pripada delu Plemenitog osmostrukog puta koji se naziva samadhi, koncentracija. I pre nego što meditant dosegne potpuno zadubljenje on, prema komentarima, pogotovo u delu Visuddhi magga (ovo se ne pominje u samim suttama), prolazi kroz određen stupanj koji se naziva pristupna koncentracija (upaćara samadhi), a koji će postati osnova za razvijanje meditacije uvida kroz četiri zadubljenja. Na svakom od njih Buda pokazuje kako se jedna za drugom, mentalne nečistoće iskorenjuju, ali i doživljava sve više zadovoljstvo i sreća (koji nemaju bilo kakve veze za grubim, čulnim zadovoljstvima i zapravo služe da se monah udalji od njih i bude privučen blaženstvo probuđenja).
Tako dolazimo do opisa prvog zadubljenja:
"Kad je tako napustio ovih pet prepreka, nesavršenosti uma koje slabe mudrost, potpuno odvojen od zadovoljstava čula, odvojen od nepovoljnih mentalnih stanja, ulazi on i ostaje na prvom stupnju zadubljenja: ushićenje i zadovoljstvo rodiše se iz osame, praćeni usmerenošću uma (vittaka) i istraživanjem (viććara)."
Prvo imamo preduslov za ulazak u prvo zadubljenje: napuštanje pet prepreka i odvojenost od objekata koji nas navode na traganje za zadovoljstvima čula. Ovo se postiže time što vodimo jednostavan život, povučeni od glavne matice. I kada na kraju uđe u prvo zadubljenje, ono je praćeno sa dva mentalna sastojka koji su vrlo slični, ali se ipak ne mogu potpuno izjednačiti. Prvi je usmerenost uma (vittaka), mentalna funkcija koja okreće um ka određenom objektu. Njegov neodvojivi element je istraživanje (viććara), ali ne u smislu razmišljanja o predmetu (dobar, loš, lep, ružan, sviđa mi se, ne sviđa mi se), već više u funkciji prikupljanja informacija o njemu i stvaranja jedne opšte slike. Uz pomoć ova dva svojstva uma, um postaje čvrsto fokusiran na objekat, te su ovo dva vrlo aktivna mentalna sastojka. Kako ta koncentracija postaje sve važnija, u umu se javlja osećaj ushićenja (pīti) i zadovoljstva (sukha).
