Godwin Samararatne
EmocijeOno što nazivam alatima jesu načini na koje radimo sa našim takozvanim negativnim emocijama, sa našim demonima. Zanimljivo je napraviti listu onih emocija koje nas nekad uznemire. Možete se zapitati koji su sve to demoni: kako se zovu te emocije? Duga je to lista: strah, stid, požuda, ljubomora, pohlepa, bes, nepoverenje, tuga, krivica, samosažaljenje, nesigurnost, usamljenost, sumnja i tako dalje. Duga lista i mislim da nema čoveka koji voli emocije na toj listi.
Alat za rad sa njima jeste da ih vidimo kao prilike, iskustva na osnovu kojih učimo, i da se otvorimo prema njima. Time što ih mrzimo, ne volimo ili im se opiremo, mi im zapravo dajemo mnogo snage. Znam da nije lako, ali polako, polako, mislim da možemo naučiti da se otvorimo prema tim emocijama.
Jedna stvar u vezi sa tim je da kad se jednom pojave, nismo time iznenađeni! Često u okviru našeg modela savršenosti nema mesta za takve emocije, smatramo da ne bi trebalo da ih imamo. Pretpostavljam da samo probuđeni ljudi možda nemaju takve neprijatne emocije. Ali pošto smo mi još uvek obični ljudi, pošto smo još uvek nesavršeni, ne bi trebalo da budemo iznenađeni kada se pojave. To da nismo iznenađeni i da smo otvoreni su u vezi jedno sa drugim. Često koristim izraz: učimo da se sprijateljimo sa tim emocijama.
Kada to kažem setim se mita ispričanog u jednom od budističkih tekstova. Radi se o demonu koji je živeo među ljudima. Kada bi čovek postao ljut, taj demon je njegov bes koristio kao svoju hranu, tako da je, kao što možete i zamisliti, hrane bilo u izobilju. No demonima nekad dosadi jednolična hrana i jednoga dana ovaj demon pomisli: „Možda bi trebalo da odem na nebo, gde žive bogovi, i vidim imaju li oni neke hrane za mene.“ I tako on ode na nebo, pogleda unaokolo i vidi da je tron glavnog božanstva prazan. Nije nikog bilo u blizini i on sede na tron. Kada su se bogovi vratili i videli ga, jako se naljutiše. I tako je demon po prvi put osetio božansku hranu.
Kada je seo na tron, demon je bio prilično mali, ali kako su bogovi postajali sve ljući, vikali na njega i terali ga, postajao je sve veći i veći. Njihov vladar, glavni bog, doču da se nešto čudno dešava. Kad je stigao i video celu situaciju, poče da razgovara sa demonom vrlo prijateljski, blagim rečima. Poželeo mu je dobrodošlicu i upita ga: „Da li biste nešto popili?“ I pogađate šta se dogodilo sa demonom kad je vrhovni bog počeo prijateljski da se ophodi sa njim: demon nije više imao božanske hrane i počeo je da se smanjuje.
Psihološki gledano, ova priča je vrlo zanimljiva. Ono što pokušavamo da uradimo otvorenim stavom prema svojim negativnim emocijama jeste da naučimo da se sprijateljimo sa svojim demonima. I rečenica koja može pomoći ako je kažete samima sebi je: „OK je ne osećati se OK.“ I zaista se ovde radi o tome da se odnosimo prijateljski prema sebi, da prihvatimo ono što se događa. Znam da to nije lako, ali polako, polako… i nešto zanimljivo počinje da se događa. Možda će vaš monstrum početi lagano da gubi snagu. Ovde nam od pomoći može biti naš prijatelji dah i osećaji na telu. Ta dva prijatelja nam pomažu da osetimo sadašnji trenutak i sprečavaju da emocije dalje nekontrolisano bujaju.
Još jedan alat s ovim u vezi jeste upoznavanje naših negativnih emocija. Pošto ih ne volimo, mi ih i ne doživljavamo u potpunosti. Ne ulažemo napor da ih upoznamo, da naučimo nešto o njima, da otkrivamo, istražujemo. A toliko je stvari koje možemo naučiti o tim emocijama. Jedna od stvar koju možete otkriti jeste veza između misli i emocija. To može biti vrlo korisno otkriće, da je zapravo misao ta koja stvara emociju. Tada možemo raditi sa mišlju koja prethodi emociji u trenutku dok se pojavljuje.
Obično, kada imamo takve emocije, mi sebi dajemo jedan minus. Kao reakcija na svoje negativne emocije, počinjemo sebe da mrzimo i preziremo. Zanimljivo je istraživati emocije a da pri tome ne dajemo ni njima ni sebi minus. Ako ste u stanju da razvijete taj stav želje za učenjem, tada zaista čekate na njih da se pojave. I ono što se pri tome može dogoditi jeste da se one uopšte i ne pojave! Kada ih ne želimo, one dođu, a kada želimo da dođu, one ne dolaze!
Još jedna alatka: kada ih nema, samo budite svesni da ih nema. Često kada krenemo da meditiramo, kada krenemo duhovnim putem, upinjemo se iz petnih žila da se oslobodimo svojim demona. I time ih dajemo jako mnogo snage. No, kada ih nema, skoro da uopšte i ne znamo da ih nema. Nekad mi se čini da je to jedna od tragedija čovekovog života. Ne shvatamo da postoje trenuci kada smo zaista slobodni od svojih takozvanih negativnih emocija. Kada ih nema, kao da ne možemo da verujemo da ih zaista nema. Meditanti dođu i kažu mi: „Možda ih ja potiskujem!“ Dakle, ne žele da zaista prihvate da demona zaista nema.
S ovim u vezi, veoma mi se dopada ono što je rekao, Thich Nhat Hanh, učitelj meditacije iz Vijetnama. On kaže da kada nas boli zub, patimo zbog zubobolje, ali kada nas ne boli, nikada ne kažemo: „Super, danas nemam zubobolju!“ Čak i kad nas ne boli zub, mislimo: „Možda će me zaboleti sutra“. Zar to nije smešno?
Zaista želim da naglasim ovaj aspekt. Kad negativnih emocija nema, potrebo je da znamo da ih nema. Postoji zanimljiva zen priča s ovim u vezi. Neko je otišao do zen učitelja i rekao: „Imam veliki problem.“ Zen učitelj ga upita: „Aha. A šta je tvoj veliki problem?“ „Moj veliki problem je da se lako razbesnim.“ „Pa, dobro“, odgovori učitelj, „a gde je tvoj bes sada?“ Naravno, besa nije bilo tu. I učitelj nastavi: „Ako je to tvoj bes, trebalo bi da si u stanju da mi ga sad pokažeš!“
Ovo nas vodi do vrlo važnog uvida: naše emocije zapravo ne pripadaju nama. Pošto imamo vrlo snažan osećaj vlasništva, mi smatramo da posedujemo stvari, kao što mislimo da posedujemo i te emocije. Ovo je moj bes, ovo je moj strah. Naravno, ono što posedujemo, ono za šta mislimo da je naše, to ne želimo da ispustimo.
No budističko viđenje ovde e da su emocije prazne, bez nekakvog sopstva. Nemaju stvarnog vlasnika. Sve stvari nastaju u skladu sa uzrocima i uslovima, kao što sve stvari i nestaju u skladu sa uzrocima i uslovima. Ova ideja je u Budinom učenju predstavljena na još jedan drugačiji način, koji mi se veoma dopada. Možemo te demone, ili čak i prijatne emocije, posmatrati kao naše posetioce, naše goste. Mi smo domaćin i kao dobar domaćin trebalo bi da smo otvoreni za svakog gosta koji navrati. Kada nam gost dođe, kao dobar domaćin, nismo iznenađeni, već smo pre prijateljski raspoloženi i poželimo mu dobrodošlicu. A kada odlazi, kažemo: „Doviđenja i dođite nam opet.“ Ovo zvuči vrlo jednostavno. Kad posetilac dođe, kad boravi i kad odlazi, stav domaćina je isti: nema problema. Reč je i tako samo o posetiocima koji dolaze i odlaze. Ovo nas dovodi do budističko pogleda na prolaznost: sve se menja, postoji samo dolaženje i odlaženje, odlaženje i dolaženje. Dok radite sa emocijama, možda ćete se ponekad zapitati: „Ko ima ovu emociju? Ko ima ovu radost? Ko ima ovu tugu?“ Kada dublje istražujete ovo pitanje, vaša pažnja odlazi do nečeg što je dalje od same emocije. Možda ćete uvideti da ne postoji niko ko ima tu emociju, već samo emocije koje dolaze i prolaze: njihovog vlasnika nema.
Izložio sam vam sve ove alatke, zato što ako uspete da naučite da njima baratate, možda ćete ih prilagoditi sebi i koristiti na vešt način. Neki će vam biti korisni, drugi neće. Ali ako sve to vidite kao igru, tada nekada demoni pobede, a nekada alatka funkcioniše i pobedite vi. Kad igrate igru, ne možete uvek da pobeđujete. Ali svaka situacija postaje iskustvo iz kojeg učite, tako da nam i naši takozvani neuspesi koriste u duhovnom rastu. Mislim da je to veoma važan ugao gledanja.
Kad u sve ovo unesemo dozu lakoće, to stvari čini potpuno drugačijim. I kad eksperimentišemo sa ovim alatima, važno je uvideti našu sklonost da tragamo za prijatnim, pozitivnim iskustvima, a da ne volimo neprijatna iskustva. Tako naš duhovni put može postati bojno polje. Ako ste u stanju da zaista ostanete otvoreni i za ono što smatrate prijatnim i za ono što smatrate neprijatnim, tada na duhovnu praksu gledate kao na nešto što ide iza ove podele, iza ove dualnosti koju smo sami kreirali.
Zonnewende, Dwingeloo, Holland
25. juli 1996.
