Autor Tema: Svesnost  (Pročitano 2736 puta)

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 4094
  • Karma: +546/-1
  • Pol: Muškarac
Svesnost
« poslato: Mart 06, 2012, 14:39:26 »
Godwin Samararatne

SVESNOST

Budino učenje veoma naglašava važnost svesnosti. Postoji jedan govor u Kanonu o meditaciji naslovljen Satipatthana sutta, koji je zapravo pouka o razvijanju svesnosti i sabranosti pažnje. Čitav tekst posvećen je praksi svesnosti i razvijanja plemenitog osmostrukog puta, puta kojim sebe oslobađamo patnje. Ispravna svesnost i ispravna koncentracija igraju vrlo važnu ulogu u okviru plemenitog osmostrukog puta. Za tu svesnost ili sabranost pažnje se ponekad kaže da su jedini put dolaženja do slobode.

Svesnost nam pomaže da prepoznamo stvari koji se nađu u našem polju opažanja i uz pomoć iste te svesnosti možemo da vidimo kako ti opažaji nastaju u vezi sa našim čulima. U tom procesu interakcije sa spoljašnjim svetom vidimo kako na osnovu opažaja nastaju pojmovi, a ovi opet podstiču nastanak patnje u nama i različitih problema. To je vrlo interesantno posmatrati.

Kada nešto vidimo, istog trena se jave i asocijacije sa onim što smo videli ranije, a odatle i osećaj sviđanja, nesviđanja, osećaj identifikovanja nastaje: sve naše želje će nastati i naš osećaj ega će nastati, baš kao i naše predrasude i razna ograničenja. Sve te stvari nastaju i sprečavaju nas da vidimo stvari kakve zaista jesu, bez iskrivljavanja. Ovo funkcionisanje percepcije je jedna veoma važna i interesantna oblast za posmatranje.

Uzmimo kao primer hranu: zanimljivo je otkriti u kom trenutku mi zapravo osećamo ukus onoga što jedemo. Na određeni način, to je kad prvi put ugledamo hranu; i onda krenemo da je jedemo sa svim onim prošlim asocijacijama, sa svojim sviđanjima i nesviđanjima. Čak i pre nego što počnemo da jedemo, već smo okusili tu hranu mentalno. Ovo je jedan od primera kako percepcija, opažanje podstiče pojmove ili kako nastaju predubeđenja.
Ista se stvar dešava i u vezi sa slušanjem. Na Šri Lanki u ovom trenutku mnogo se priča o terorizmu i bombama postavljenim na javnim mestima. I kada tamo neko čuje zvuk petarde, istog trenutka ga obuzme strah, povezujući taj bezazlen zvuk sa bombom. Zahvaljujući našim čulima, sposobnosti da vidimo, čujemo, pomirišemo, okusimo, dodirnemo i naravno da mislimo, mi stvaramo sopstveni svet. Ujedno iskrivljujemo stvari i to nas onemogućava da vidimo stvari kakve zaista jesu.
Potrebna nam je svesnost da bismo zaista uživali u stvarima. Ako imamo svesnost, možemo početi da uživamo čak i u malim stvarima kao što su cvet, list, mrav, cvrkut ptice. Situacija se potpuno menja ako je vaša svesnost, vaša pažnja na istom mestu na kojem vidite, kušate, čujete i tako dalje.  Možda ćete biti u stanju da nešto vidite kao da ga vidite po prvi put u životu. To je prekrasan kvalitet koji možemo razviti uz pomoć svesnosti. Ako ste u stanju da gledate na stvari kao da ih prvi put vidite, tada postajete zaista živi u trenutku dok se to događa.

U jednom od budističkih tekstova nazvanom Dhammapada se navodi vrlo zanimljiva tvrdnja, a ona kaže da ako nemamo svesnosti, mi kao da smo već mrtvi. Iz ovoga možemo razumeti da svesnost jeste suprotna smrti; uz pomoć tog kvaliteta svesnosti postajemo istinski živi, sveži i novi.

Na primer, obično na rad gledamo kao na nešto što smo prinuđeni da obavimo, ali ako koristite svesnost, možete na rad gledati recimo kao na izraz prijateljske ljubavi. Tada učite da na rad gledate potpuno drugačije i umesto da patite zbog tog što radite, u prilici ste da u tome uživate.

Kada jedemo zajedno, sem ukoliko nismo svesni i prisutni, ne osećamo potrebu da dodamo buter onome do sebe ili da na drugi način pomognemo nekome kome je nešto potrebno. Samo uz svesnost razvijamo tu vrstu brižnosti za ljude. Biti prisutan za druge ljude, zaboraviti na sebe i fokusirati se na druge jeste povezano sa prijateljskom ljubavlju. To dolazi samo kada ste u sadašnjem trenutku, kada ste svesni onoga što se događa u svakoj datoj situaciji.

Mnoge se stvari odigravaju u našem umu i telu. Samo ako smo svesni shvatamo koliko mnogo misli imamo, koliko mnogo senzacija osećamo telom. Dakle, zaista mnogo se stvari događa. I ako nismo toga svesni, to je kao da živimo, ali nemamo pojma šta s ezapravo dešava. Ne znamo šta se dešava spolja, niti znamo šta se dešava u nama.

Reč koja mi pada na pamet je da živimo mehanički. I ako nastavimo u tom smeru postajemo sve više i više mehanički, sve sličniji mašini, nekakvom automatu, po načinu na koji funkcionišemo. Sve funkcioniše vrlo dobro, ali nemamo pojma kako to funkcioniše ili zašto funkcioniše.

Još jedan vid mehaničnosti jeste da nemamo osećanja, kao što i mašine ne osećaju. Zato želim da naglasim potrebu za prijemčivošću, da zaista budemo u kontaktu sa svojim osećanjima. Možda trenutno gubimo mogućnost, sposobnost da čak osetimo i sopstveno telo, da budemo prijemčivi za njega.

I ono što potiskujemo, odgurujemo, poričemo, u najvećem broju slučajeva jeste ono što nam se ne sviđa, nešto što nam ne prija. Kada te stvari odgurujemo od sebe, ne shvatamo da im tako daje veću snagu. I kada se ponovo pojave, biće to na mnogo jači način.

Po mom mišljenju, ovo je vrlo važan aspekt svesnosti. Ona znači da ništa nije isključeno, a to je u bliskoj vezi sa meditacijom. Možemo misliti da meditacija znači da imamo samo prijatne osećaje, smirujuće, pozitivne. I zato odgurujemo i ne registrujemo one neprijatne i negativne. Zato uvek naglašavam da je meditacija isto tako učenje da radimo sa fizičkim bolom, mentalnim bolom i drugim neprijatnim stanjima. Kada se ta takozvana negativna iskustva pojave, ne treba da ih odmah dajemo minus. Ne treba o njima da mislimo kao o smetnji i problemu. Pre bi trebalo da ih vidimo kao dobru priliku da sa njima radimo i shvatimo da su i ona deo nas. Ako ne razumemo da ih imamo, kako onda možemo raditi sa njim ili ih prevazići?
Ponekad sam srećan kad iz kuhinje dopiru zvuci dok mi ovde sedimo i meditiramo. Jer tada smo zaista u prilici da radimo sa odbojnošću koja se tada javi, sa reakcijama, sa kritičkim opaskama koje krenu. Tada sve što treba je da prepoznamo činjenicu da sve to postoji.

Još jedan važan aspekt svesnosti jeste da nam pomaže da radimo na svom ponašanju. Uz pomoć svesnosti, možemo da se na mnogo kontrolisaniji način odnositi prema drugima u određenim situacijama. Na primer, možemo biti svesni buke koju stvaramo dok otvaramo i zatvaramo vrata. Kod svakog našeg postupka treba da smo svesni i prijemčivi. , tako da znamo kako ne stvaramo problem za bilo koga, kakao da ne iritiramo druge, i isto tako kako da ne stvaramo bilo kakav problem za same sebe. Tako ćemo ustanoviti da uz povećanu svesnost naše ponašanje u etičkom smislu biva prirodno regulisano. Zaista je vrlo važno posmatrati i promišljati o našem ponašanju, postupcima, naročito u odnosima sa drugim ljudima. Ova vrsta dobronamernog razmatranja pomaže nam da zaista razumemo sebe, vodi nas do bolje samoupoznavanja i jedne vrste prirodne samotransformacije.

To me podseća na jednu tibetansku priču. Beše jednom jedan vrlo predan monah, vrlo dobar monah, koji je živeo u nekom selu. Vrlo bogata žena iz te oblasti dočula je za njega i želela je da ga nagradi. Jedno vreme je razmišljala šta bi želela da mu dâ i na kraju odluči da to bude zlatna prosjačka zdela. I ona naruči kod lokalnog zlatara da je napravi.
U selu je u to vreme živeo i jedan lopov, koji doču da je ona žena naručila zlatnu zdelu za monaha. Čekao je dok zdela nije bila gotova i poklonjena monahu. Onda lopov brže-bolje otide do manastira. Monah vide lopova kako dolazi, uđe u svoju sobu, dohvati onu zdelu i predade je pljačkašu.

Desilo se da lopov nije bio baš sasvim glup, te malo razmisli: „Toliko sam čekao da ukradem ovu zdelu i sad mi ju je monah sam dao. Stvarno bih voleo da znam zašto je to uradio.“ Tako se pope gore do monaha i reče:

„Ne razumem vaše ponašanje. Molim vas recite mi kako ste u stanju da s erastanete od jedne tako lepe činije. Danima sam je čekao i stvarno je želeo za sebe. Kako vama to uspeva?“

„E pa“, reče monah, „ja sam meditant“.

„A mogu li i ja da naučim da meditiram?“

„Da, možeš“, reče monah.

„A moram li da napustimo svoju profesiju?“ upita lopov.

„Ne“, odgovori monah.

Ovo je još više zaintrigiralo lopova, te reče:

„Bio sam kod nekoliko duhovnih učitelja i svaki mi je rekao da treba da prestanem da radim to što radim, pre nego što se poduhvatim duhovne prakse. Vi ste jedini koji da mogu da kombinujem vežbanje meditacije sa mojim zanatom.
„Pre nego što nešto učiniš, moraš biti svestan, biti svestan dok to činiš i zatim biti svestan toga što si učinio“.

Lopov je smatrao da je to vrlo jednostavno i poče da vežba. Posle nekoliko nedelja pomislio je: „Vreme je da se malo bavi mojom profesijom.“ Tako je otišao do neke kuće i pokušao da provali u nju. No onda se setio monahovih reči da treba d aje svestan onoga što čini. I u tom trenutku je prvi put jasno shvatio šta namerava da uradi. I, kaže priča, nije mogao da to i učini. Kasnije je otišao do monaha i reče mu da hoće da se odrekne svog starog zanata i mnogo ozbiljnije se posveti meditaciji. Dakle, iz ove priče vidimo na koji način svesnost može voditi do moralnijeg ponašanja.

Još jedan vrlo važan aspekt meditacije jeste da smo u prilici da istražujemo i analiziramo svako svoje iskustvo. Ako razvijete takav stav u sebi, tu perspektivu otkrivanja i istraživanja svega sa čime se susretnemo, kakvo god da je to iskustvo, tada čak i vrlo neprijatna iskustva mogu postati objekat meditacije. Tada Dhammu vidimo u svemu. Mislim da je to divan način življenja: želeti da učimo i učiti od svega na šta naiđemo.

Na tak način možemo se odnositi i prema emocijama, možemo naučiti da zaista istražujemo razičite strane svojih emocija. Uzmimo na primer bes. Postavite sebi pitanje: „Zašto sam besan?“ Istražujete tu stvar i učite d ao njoj razmišljate, a onda vidite šta se odigrava u vama, umesto da gledate u ono što se odigrava izvan vas. Ili uzmimo strah. Kada se pojavi strah, učite od njega tako što sebe upitate: „Zašto ja ovo zovem strahom? Šta se zapravo događa kad postoji strah? Šta se odigrama u mom telu kad ga obuzme strah?“ Učenje, istraživanje, otkrivanje – na taj način svako iskustvo, svaka situacija, svaki problem koji imate daju vam priliku da postavite pitanje: „Šta iz ovoga mogu da naučim?“
Ovo su samo neki aspekti svesnosti koji vam mogu pomoći u meditaciji i u duhovnom životu.

Hurnse Gaper, Hurwenen, Holland
17th July, 1998.

 :andjali
« Poslednja izmena: Mart 06, 2012, 14:43:08 Sati »

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 4094
  • Karma: +546/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Svesnost
« Odgovor #1 poslato: Avgust 28, 2012, 16:44:55 »
Veza između svesnosti i prepoznavanja

Prvi korak na putu našeg napretka, prvi elemenat probuđenja, naziva se “sati”. “Sati” je reč koja bi trebalo da je poznata većini budista. Međutim, nažalost, mnogi je razumeju na prilično širok način, čak netačno. Najčešće se prevodi kao „svesnost“ ili „pažljivost“, što su naoko pozitivne osobine uma. „Sati“, međutim, ne znači ni jedno, ni drugo. Reč „sati“ dolazi od korena „sara“, koji znači setiti se ili podsetiti se. Ovaj koren nalazimo u standardnoj formuli „uzimanja utočišta“ u Budi, učenju i njegovim probuđenim učenicima. Na primer, „buddhaṃ saraṇaṃ gacchāmi“ – „Uzimam Budu kao saraṇa“. Reč „saraṇa“ je obično prevodi kao „utočište“, što zaista i može da znači. Ista reč znači, međutim, i „predmet podsećanja“, tj. nešto čega se podsetimo u teškim trenucima.

Zaista, to je upravo ono što je nas je Buda ohrabrivao da uradimo kada smo u nevolji. Rekao je: “maṃ anussareyyātha” – “treba da se podsetite mene”, jer misli o pročišćenosti Budinoj bi mogle da nas uteše u trenucima očajanja. Slične prakse postoje u mnogim religijama sveta, s ciljem da uliju veru i hrabrost u teškim vremenima, dakle nema ničeg posebno budističkog u tome.

Na osnovu ovog objašnjenja, međutim, možemo videti da “sati”, sama osnova na kojoj gradimo našu praksu, ima veze is a prizivanjem u um ili držanjem na umu. Reč sati se nekad koristi da označi sećanje na stvari koje su se dogodile u prošlosti ili razmišljanje o stvarima koje će se dogoditi u budućnosti. U kontekstu elemenata probuđenja, međutim, ona označava jedino podsećanje na sadašnji trenutak. Pravo značenje je da zapravo prizove u um objektivnu prirodu iskustva, izbegavajući sve naše projekcije, uopštavanja i procenjivanja onoga što je pred nama.

Prema Abhidhammi, sati nastaje na osnovu pouzdanog prepoznavanja (thīra-saññā). Dok uobičajeno prepoznavanje (saññā) nije dovoljno da um održi u stanju objektivne svesnosti, kada jednom učvrstimo ili potvrdimo to prepoznavanje, ne dopuštajući umu da ode dalje od jednostavne svesnosti objekta kakav zaista jeste, naši umovi će prodreti u njegovu pravu prirodu, razgoneći sve sumnje o njegovoj pravoj suštini kao nećemo za šta se treba ili ne treba vezati.

Zato bi sati bilo bolje prevoditi sa “prepoznavanje”. To je namerno i istrajno prepoznavanje koje nam uvek iznova omogućuje da objekte našeg iskustva vidimo onakvim kakvi zaista jesu.

Ovo objašnjenje, koje se nekima može učiniti pomalo suvoparno, neophodno je da nam pomogne u razumevanju onoga na šta je Buda zaista mislio u Satipaṭṭḥāna sutti kada je rekao: “Kada hoda, on potpuno razume: ‘Ja hodam’.” Jasno je da on nije mislio da treba da budemo svesni da hodamo, jer svesnost je zajednička i životinjama i ljudima. Jednostavno prepoznavanje da hodamo je nešto za šta nije potreban bilo kakav meditativni trening.

No, da bismo “potpuno razumeli” (pajānāti), moramo negovati mentalni kvalitet “sati” ili pouzdano prepoznavanje (thīra-saññā), tako što sebe podsećamo na suštinsku prirodu iskustva kakvo je “hodanje”. Podsećajući sebe onoga što smo već prepoznali na ovakav način ekvivalentno je zaustavljanju prirodnog napredovanja uma u projekcije, vezivanje, traganje, nadograđivanje i, na kraju, u patnju.

Još jedan način razumevanja ove aktivnosti utvrđivanja svog prepoznavanja jeste kroz mantru, tradicionalnu meditativnu alatku koju su i budistički i nebudistički meditanti koristili milenijumima. Mantra se koristi za fokusiranje uma na neki objekat, zaustavljajući njegovu prirodnu sklonost da skače sa jednog objekta na drugi. Tradicionalno se tehnika mantre koristi za fokusiranje na nekakav konceptualni objekat, nešto što je meditanti stvorio u svom umu, sliku ili duhovni objekat kakav je bog ili anđeo.

Međutim, mantra se isto tako na sličan način može koristi kako bismo fiksirali um na neki stvarni objekat, bilo da je to fizička senzacija, osećaj, misao ili emocija. To je jedan način razumevanja pojma “sati” i kontekstu Satipaṭṭhāna sutte. Korišćenjem mantre se stabilizuje i učvršćuje naše golo prepoznavanje nekog iskustva kakvo ono zaista jeste, dopuštajući nam dag a vidimo jasno, bez predubeđenja ili projekcija id a tako otklonimo svako pogrešno razumevanje zasnovano na obmani ili neznanju.

Kada jednom u sebi razvijemo sati, naši umovi će prirodno naginjati posmatranju prirode fenomena; baš kao što neko ko vidi tigra, takođe vidi i njegove pruge, posmatranje karakteristika svakog objekta našeg iskustva postaće neizbežno. Bićemo prinuđeni da jasno vidimo istinsku prirodu svega za šta se vezujemo, kao i posledice takvog vezivanja. Videćemo da su objekti našeg iskustva svi do jednog prolazni, nezadovoljavajući i izvan naše kontrole; videćemo da je vezivanje za takve stvari slično lupanju glavom u zid – bolno i krajnje besmisleno.

Noah Yuttadhammo

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 4094
  • Karma: +546/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Svesnost
« Odgovor #2 poslato: Novembar 24, 2012, 13:57:46 »
Svesnost nije lek. Ona je nešto mnogo bolje.

Sati

  • Administrator
  • Član
  • *****
  • Poruke: 4094
  • Karma: +546/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Svesnost
« Odgovor #3 poslato: Novembar 24, 2012, 14:13:47 »
Kada smo zauzeti razmišljajući o stvarima za koje bismo voleli da su drugačije, lako je zaboraviti da cenimo ono što imamo. To je jedna od mnogih situacija kada fokusiranje na sadašnji trenutak predstavlja izvanrednu praksu. Bilo da jedete ukusan obrok ili slušate omiljenu pesmu na radiju, jednostavno osetite zahvalnost za to što se događa upravo sada i to će vas usrećiti čak i ako ste samo trentak pre toga bili obuzeti brigama...


Giving Thanks to Mindfully Manage Anxiety