2. Četiri plemenite istineSuština Budinog učenja nije u filozofskim spekulacijama o nekakvog vrhovnom božanstvu, stvoritelju, niti o tome kako da ga umilostivimo da nas primi u raj posle smrti. Umesto toga, ono se okreće oko sasvim jednostavne činjenice koja je deo iskustva svih nas, a ta činjenica je da svako od nas u životu, neko više, neko manje, pati. Dakle, u njenom središtu je ne bog, nego čovek i odgovor kako je moguće stići do tačke gde ćemo odložiti teret patnje i uživati blagodet slobode. To je jedini pravi čovekov zadatak i sve druge spekulacije i preokupacije, kao što je nastanak ovog sveta, je li on večan ili nije, ko ga je stvorio i slično, uopšte ne doprinose, već samo odlažu nalaženje rešenja.
Tako je osnovno učenje formulisano kroz Četiri plemenite istine:
1. Sva bića, ljudska i sva druga, žrtve su raznih vrsta nevolja: razočarenja, tuge, stresa, uznemirenosti, besa i mnogih drugih. Ukratko, ona pate.
2. Uzrok toj patnji jeste želja, rođena iz iluzije o postojanju «ja», ega, ili sopstva (videti kasnije poglavlje 7)
3. Ta patnja ima svoj kraj u doživljaju prosvetljenja (nibbana), a on je potpuno napuštanju iluzije «ja», ega, sopstva, a time i pohlepe i mržnje.
4. Do prosvetljenja vodi postupno vežbanje, koje se naziva Srednji put ili Plemenita osmostruka staza.
Na prvi pogled ovakvo učenje se može učiniti «pesimističkim», jer se fokusira na patnju. Ali to da svi doživljavamo patnju jeste činjenica našeg života, pa bi otuda budizam pre mogao biti «realističan», a onda i «optimističan» pošto nudi i izlaz iz nepovoljne situacije u kojoj smo. I to ne u nekoj maglovitoj budućnosti, već tu gde jesmo, još u ovom životu!