Kratak sadržaj sutte
Poštovani Nandaka monahinjama drži govor o prolaznosti. Ovo je standardan govor na
pomenutu temu, sa naglaskom na netrajnosti osećaja.
Beleške
Ovaj govor održao je poštovani Nandaka, monah koji se među Budinim učenicima odlikuje
veštinom u podučavanju monahinja, bhikkhunī. Pretpostavljamo da ih podučavao u mnogim
prilikama i da je takvo zvanje time i zaslužio. Naša sutta je jedan primer.
Govor počinje u vreme kada Buda živi kraj Sāvatthīja, u Đetinom gaju. U to vreme Mahāpađāpatī
Gotamī zajedno sa pet stotina monahinja dolazi do Blaženog i kaže: „Poštovani gospodine, neka
Blaženi poduči monahinje, neka Blaženi uputi monahinje, neka Blaženi održi monahinjama govor
o Dhammi.”
Ovo zahteva malo objašnjenja. Ko je Mahāpađāpatī Gotamī? Bila je Budina pomajka nakon što je
njegova biološka majka preminula sedam dana pošto ga je donela na svet. Budin otac, kralj
Suddhōdana bio je oženjen dvema sestrama. Budinoj majci bilo je ime Mahāmāyā Dēvi, a njena
rođena sestra bila je Mahāpađāpatī Gotamī, druga supruga. U to doba kraljevi nisu bili
monogamni, imali su nekoliko žena i brojne konkubine. I tako, nakon smrti biološke majke, njena
sestra ga je podigla kao sopstveno dete. [Imala je i sina Nanda; ne treba ga mešati sa monahom
koji drži ovaj govor.] Posle Budinog probuđenja i njegovog dolaska u prestonicu države Sakya -
Kapilavatthu gde je držao govore o Dhammi, Mahāpađāpatī Gotamī postaje posvećena laička
sledbenica, zajedno sa mnogim članovima vladajućih porodica, uključujući i Budinog oca. Oboje
su rano postigli ulazak u tok.
U nekoj od kasnijih poseta Kapilavatthu, Buda je svog oca, koji je tada bio na bolesničkoj postelji,
vodio do konačnog oslobođenja. Tako je Suddhōdana preminuo kao arahant. Kako
Mahāpađāpatī Gotamī više nije bila vezana bračnim vezama, poželela je da nastavi dalje sa
praksom i postane monahinja. U to vreme nije postojao red bhikkhunī, bilo je samo zaređenih
muškaraca. Buda je odveo u život beskućnika mnoge mlade ljude iz Sakya porodica pa su njihove
žene ostale kao udovice. Po predanju, govori se o pet stotina sinova dobrih porodica koji
postadoše monasi i na kraju dostigoše stupanj arahanta. I tako, ostade petsto aristokratkinja,
blisko povezanih sa Mahāpađāpatī Gotamī. One poželeše da žive životom beskućnica.
Jednog dana pomajka odlazi do Bude dok je boravio u Kapilavatthu i moli ga da dozvoli njoj i
ženama iz plemena Sakya da se zamonaše. Ali Buda kaže: "Molim te, nemoj tražiti, Gotamī, da
žene odu u beskućnice." Tri puta ga je molila i Buda je odbio sva tri puta. Ovo je ono što nam
tekstovi donose, bilo da je istorijska činjenica ili su obrada priređivača tekstova.
Izvesno vreme nakon ovih događaja, Buda zajedno sa monasima napušta Kapilavatthu i odlazi na
jug u Vesālī. Tamo boravi u Velikom gaju, u dvorani sa šiljatim krovom, gde je odsedao u vreme
kišnih sezona. Mahāpađāpatī Gotamī i petsto sledbenica ošišale su kosu, obukle ogrtače boje
šafrana i bosonoge krenule za Budom i sanghom u Vesālī. Ponovo u Vesālīju odlazi do Bude i moli
ga tri puta da ženama dozvoli da se zamonaše. Ponovo, Buda tri puta odbija. Žene odlaze tužne i
razočarane.
Poštovani Ānanda prolazi tuda i, videvši ih onako neraspoložene i prašnjave od puta, upoznaje se
sa situacijom. Odlazi do Bude i koristi indirektna sredstva. Prvo podseća Budu kako je
Mahāpađāpatī Gotamī bila pažljiva i dobra prema njemu kao detetu, kako ga je podigla sa mnogo
ljubavi i strpljenja. Zatim pita Budu da li su žene, kada se posvete asketskom životu, u stanju da
dostignu plodove oslobođenja - stupnjeve ulaska u tok, jednom-povratnika, ne-povratnika i
arahanta. Buda odgovara potvrdno. Zatim Ānanda apeluje na Budu da dozvoli da te stupnjeve
dostignu kroz život beskućnica.
Onda Buda postavlja osam uslova - osam garudhamma, teških pravila koje monahinje treba da
poštuju. Ako Mahāpađāpatī Gotamī prihvati ova teška pravila, to se može smatrati punim
zaređenjem. Ona prihvata sa zadovoljstvom i taj trenutak je početak bhikkhunī sanghe. A ostalih
pet stotina sledbenica postaju prve monahinje i zaređuju ih monasi. One se pominju na početku
sutte. [Ovaj broj 500 srećemo često u budističkim tekstovima, koristi se simbolično da označi
mnoštvo.]
U paragrafu 3 vidimo da je Buda uspostavio pravilo da monasi daju poduku u Dhammi
monahinjama. U opštem slučaju, ovo se dešava svake dve nedelje, na dan punog i mladog
meseca. Zovu se uposatha dani, poya na Šri Lanki. Tih dana jedan monah je zadužen da daje
instrukcije monahinjama i odlazi im u pratnji još jednog monaha. Na početku sutte vidimo da je
red na poštovanog Nandaka, ali on ne želi da ide. Tada Buda pita Ānandu čiji je red, a Ānanda mu
objašnjava situaciju.
[Komentari postavljaju pitanje zašto Nandaka odbija da ide.
BB: Moram reći da se ponekad objašnjenje dato u komentarima ne čini uverljivim.
Ovde nam kažu da u nekoj od prethodnih egzistencija, nekada davno, poštovani Nandaka bejaše
kralj, a pet stotina monahinja bejahu njegove konkubine, pripadnice harema. Sada, u ovom
životu, susret njega u ulozi monaha i njih kao monahinja, plašio ga je. Monah iz pratnje sa
božanskim okom - sposobnošću da vidi prošle živote, taj monah bi video kakva je situacija bila u
prošlosti. "Bili su nerazdvojni tada, a evo i sad su. Nananda je toliko vezan za svoje bivše
konkubine da se čak i sada kao zaređeni ne mogu odvojiti jedni od drugih." A Nanadaka nije
želeo da se to desi.]
Verovatno postoji neki razlog zašto se opirao tome da podučava monahinje. Buda mu daje vrlo
stroge instrukcije: „Pouči monahinje, Nandaka. Uputi monahinje, Nandaka. Održi monahinjama
govor o Dhammi, brahmane.”
Verovatno Buda zna da postoji specijalna karmička veza između Nandaka i monahinja. Kada ih on
poduči, monahinje će spontano polagati poverenje u ovo učenje i tako će biti u stanju da
postignu oslobođenje. Moguće je da razlog nije samo zato što je njegov red, već se stiču i drugi
uslovi. Kada ga Buda šalje, Nandaka ne može odbiti.
Toga dana, nakon prošenja hrane, Nandaka odlazi u boravište monahinja do Rāđaka parka
(Rāđakārāma) i ne daje im instrukcije u obliku formalne lekcije, već u obliku pitanja i odgovora:
„Sestre, ovaj govor biće u formi pitanja. Kada razumete, treba da kažete: „Razumemo”; kada ne
razumete, treba da kažete: „Ne razumemo”; kada ste u sumnji ili zbunjene, pitajte me: „Kako to,
poštovani gospodine? Koje je značenje toga?”
„Poštovani gospodine, zadovoljne smo i obradovane što nas je učitelj Nandaka pozvao da tako
odgovaramo.”
Dolazimo do govora samog. Ovo će biti vrlo dubok govor, vodi nas u osnovno ispitivanje o tri
karakteristike: prolaznost, patnja i nepostojanje trajnog sopstva. Biće primenjeno na, kako ćemo
videti, šest unutrašnjih područja čula, šest spoljašnjih područja čula i šest tipova svesti. Kako smo
već prošli Ćhaćhakka suttu, sama terminologija nam je već poznata.
Počinje se razmatranjem područja oka kao primerom. Je li to područje trajno ili prolazno? Večno
ili ima svoj kraj? Prolazno je.
Ovu netrajnost oka možemo razumeti na raznim nivoima. Na najgrubljem, razumemo da je oko
nestalno u smislu da kada telo umre i oko prestaje sa svojom funkcijom. To je relativno grub nivo
razumevanja. U biološkom smislu možemo reći da ćelije (pa i organski makromolekuli) oka nisu
isti, nastaju i propadaju stalno. Možemo skraćivati vremenske periode na kojima posmatramo
oko i to će opet biti tačno.
Na suptilnijem nivou, postignutom kroz uvid mudrošću, oko je prolazno u smislu da podleže
konstantnom nastanku i propadanju. Iz momenta u momenat, dolazi do nastanka, oko je
podložno promeni i nakon tog momenta menja se, dolazi do kraja. Sledi ga sledeći događaj
nastanka, zatim traje samo koliko i taj momenat, menja se i prolazi. I tako dalje. Možemo ovaj
proces, u kome oko nastaje i nestaje, iseći na sve finije trenutke.
Kada podesimo svoju pažnju na jako kratke vremenske intervale u sadašnjosti, oko je nešto što
postoji samo tokom milisekunde i tokom toga perioda samo nastaje, postoji i prolazi. Sledi ga
novi moment oka u sledećem deliću sekunde itd. To je nestalnost na najsuptilnijem nivou.
Kada neko uvidi ovaj aspekt nestalnosti (na suptilnom pa čak i na najgrubljem nivou) može reći:
bilo šta što je nestalno ne može pružiti pravu sreću u smislu trajnosti, stabilnosti.
(Reč "patnja" ovde nije baš adekvatan izraz za dukkha, bolje bi bilo: "nezadovoljavajuće,
manjkavo, defektno, neadekvatno". Nije "patnja" u smislu bola, jada, nesreće. Ako imamo nešto
u bilo kom stepenu netrajno, što se na kraju okončava, kažemo da je to defektno.)
Ali sada, kada neko okrene pažnju ka onome što nastaje i nestaje neverovatnom brzinom i ako se
upita je li ovo stvarno u stanju da pruža trajnu sreću, mir i spokoj - odgovor je ne! Važna tačka!
„Da li je, dakle, ono što je prolazno, patnja i podložno promeni ispravno smatrati ovako: ‘To je
moje, to sam ja, to je moje sopstvo?’"
(ovde ponovo prevod "podložno promeni" nije potpuno zadovoljavajuć, jer vipariṇāma u stvari
ima smisao: podložno kvarenju, raspadu, rastakanju.)
Kada je neko sklon da smatra oko - "ovo sam ja", tj. uopšteno kao deo svog psihofizičkog
organizma - kada mislimo da je deo nečega mojeg, ja, sopstva, mi se vezujemo za to, imamo
osećaj posedovanja i identifikacije sa tim. Ali sada ako razumemo: ovo je nestalno, nije istinski
zadovoljavajuće i podložno je promeni, hoćemo li smatrati ovo svojim, ja i sopstvom? Ne. Zatim
primenjujemo isti princip i na druga unutrašnja čulna područja. I tako, idući dalje, monahinje
same kažu:
„Nije, poštovani. A zašto? Zato što smo to već videle, s punom mudrošću, onakvim kakvo zaista
jeste, dakle: ‘Tih šest unutrašnjih područja čula su prolazne.”
[sammappaññāya - ispravnom mudrošću, s punom mudrošću. Ovo indicira da već poseduju
mudrost uvida.]
Poštovani Nandaka: „Dobro je, sestre! Isto je tako sa plemenitim učenikom koji, s punom
mudrošću, vidi to kakvo zaista jeste."
Zatim razvija isto ispitivanje u vezi sa oblicima, zvucima... Monahinje zaključuju slično i za
spoljašnja područja.
U paragrafu 8 Nandaka primenjuje ispitivanje na šest tipova svesti - sve je to netrajno,
nezadovoljavajuće, nije sopstvo, a monahinje potvrđuju da ne shvataju to kao "moje, ja i
sopstvo" i zašto je to tako.
Imamo ovde tri grupe po šest, sreli smo ih već u prošloj sutti, za koje važi da su prolazni, dukkha i
ne-sopstvo. Ovo je način, i to ne samo teorijski, kako treba da bude shvaćeno sa punom
mudrošću.
Sada stižemo do poređenja, prva dva će ilustrovati upravo iznetu poentu.
9. Sestre, zamislite uljanu lampu koja gori: ulje u njoj je prolazno i podložno promeni, njen fitilj je
prolazan i podložan promeni, njezin plamen prolazan i podložan promeni, i njezin sjaj prolazan i
podložan promeni. Da li bi govorio istinu neko ko bi ovako rekao: ‘Dok ova uljanica gori, njeno
ulje, fitilj i plamen su prolazni i podložni promeni, ali njezin sjaj je trajan, stabilan, večan,
nepromenjiv?’”
„Ne, poštovani. A zašto? Zato što dok ta lampa gori, njeno ulje i fitilj jesu prolazni i podložni
promeni, zato i njezin sjaj mora biti prolazan i podložan promeni.”
„Isto tako, sestre, da li bi govorio istinu neko ko bi ovako rekao: ‘Ovih šest unutrašnjih područja
čula je prolazno i podložno promeni, ali prijatan, bolan i ni prijatan ni bolan osećaj koji neko
doživljava na osnovu tih šest unutrašnjih područja čula je trajan, stabilan, večan, nepromenjiv?’”
„Ne, poštovani. A zašto? Zato što svaki osećaj nastaje na osnovu uslova s njim povezanog, a
nestankom s njim povezanog uslova nestaje i taj osećaj.”
„Dobro je, sestre! Isto je tako s plemenitim učenikom koji, s punom
mudrošću, vidi to kakvo zaista jeste.
Kada se istroši ulje, plamen će zgasnuti i nema više svetlosti. Ili preostane ulja, a fitilj se istroši i
plamen zgasne. Čak i ako gori, plamen je stalno promenljiv pa i svetlost menja svoju jačinu.
Tri tipa osećaja, prijatan, bolan i neutralan, doživljavamo na osnovu unutrašnjih područja čula.
Mogu li biti trajni, večni, nepodložni promeni?
BB: Izgleda da poređenje nije razvijeno potpuno jer imamo u prvom delu ulje, fitilj i plamen -
jedna stvar odgovara unutrašnjem području (recimo ulje), jedna spoljašnjem - fitilj, plamen
možda svesti. Sjaj odgovara osećaju. Iz nekog razloga poređenje se koristi da ilustruje samo
unutrašnja područja čula.
A zatim imamo pomenuta tri tipa osećaja. Oni mogu nastati na osnovu bilo kojeg od ovih
područja. Uvek nastaju i menjaju se, zavisno od različitog tipa kontakta kroz ova područja čula.
Možemo li očekivati da su ovi osećaji večni i trajni? Svaki osećaj nastaje u zavisnosti od svog
posebnog uslova i sa prestankom odgovarajućeg uslova osećaj prestaje.
Svaki osećaj se pojavljuje kroz odgovarajući kontakt, a to je susret (kroz područje čula) svesti sa
odgovarajućim objektom. Nestankom jednog od elemenata odgovornih za (vizuelni ili neki drugi)
kontakt, uslov nastanka je uklonjen. Tada nema ni (vizuelnog) kontakta, a s tim nestankom,
nestaje i osećaj rođen iz (vizuelnog) kontakta.
Na ovom mestu Nandaka zaključuje deo govora: „Dobro je, sestre! Isto je tako s plemenitim
učenikom koji, s punom mudrošću, vidi to kakvo zaista jeste."
(nastaviće se...)
