Jesmo li stigli?VežbaOpustite se, stigli ste.
Zašto?Toliko mnogo vremena provedemo pokušavajući da stignemo negde.
Delom je za to razlog naša biološka priroda. Da bi preživele, životinje – uključujući in as – moraju da budu usmerene ka nekom cilju, učenju, dostizanju.
Svakako da jeste zdravo težiti korisnim ciljevima, kao što je plaćanje kirije na vreme, pravilno vaspitanje dece, isceljivanje starih rana ili poboljšanju svog obrazovanja.
Ali je isto tako važno uvideti kako to fokusiranje na budućnost – ili beskrajna težnja ka nečemu, da obavimo i naredni zadatak, da se popnemo na naredno brdo – može postati izvor konfuzije i stresa.
Konfuzija nastaje zato što naš mozak:
Precenjuje zadovoljstvo budućih dobitaka i bol budućih gubitaka. (Ovo je plod evoluiralo kako bi se naši preci motivisali da što brže trče za šargarepama i da zaista izbegavaju štapove.)
Predstavlja budućnost kao nešto stvarno, iako ona zapravo ne postoji, niti će ikada postojati. Postoji samo sada, uvek i zauvek.
Previđa ili minimalizuje sve dobro u ovom trenutku – uključujući mnoge stvari koje su već rešene ili postignute – kako bi vas naveo da neprekidno motrite na sledeću pretnju ili šansu.
Sem ovoga, ovo stalno gledanje u narednu stvar može biti zbunjujuće zato što um ima tendenciju da neispunjene potrebe iz detinjstva prenese u sadašnjost, kao što je potreba da budemo sigurni, poštovani, privlačni, uspešni ili voljeni. Te žudnje onda počnu da žive svojim životom – čak i onda kada su originalni problemi uglavnom ili čak potpuno rešeni. Zatim, mi smo kao onaj magarac iz priče koji pokušava da zgrabi šargarepu koja mu visi pred nosom okačena na kanapu: bez obzira koliko da juri za njom, ona je uvek ispred njega i nikako ne može da je stigne. Na primer, godinama sam težio cilju vezanom za osećaj manje vrednosti; koliko i šta treba neko da postigne da bi se osećao kao vredna osoba.
Sem što je zbunjujuća, ta neprekidna težnja može bit ii izvor stresa. Jer u takvim situacijama se aktivira “bori se ili beži” simpatički nervni sistem, koji inicira proizvodnju hormona stresa. Osećamo pritisak, zabrinutost za budućnost koja je sama po sebi neizvesna, ulovljenosti u vrtlog koji se nikada ne zaustavlja. Tu je i nedostatak smirenja i balansa koji dolaze sa uviđanjem istinske prirode stvari: vi ste zapravo već stigli.
Kako?Prepoznajte jednostavnu činjenicu da ste stigli ovde, na ovo mesto, i sada, u ovaj trenutak. On možda nije savršen. Ali setite se mnogih stvari koje ste svakako morali da učinite d abiste dovde stigli. U najmanju ruku, preživeli ste srednju školu! Napravili ste mnogo koraka, rešili mnoge probleme, ostavili gomilu zadataka i izazova iza sebe.
Reč „stići“ dolazi od korena koji znači „dostići drugu obalu“. Kada se jednom iskrcate, naravno, život nije završen, jer sledeći trenutak biće novi dolazak. Ali uranjanje u taj osećaj da smo stigli, da smo prešli liniju cilja ovog trenutka, jeste umirujuće, usrećuje i to potpuno zasluženo. I kada znamo da smo stigli, sposobniji smo da pažnju okrenemo ka tome kako da zaista budemo od pomoći drugima.
Da biste probili ta osećaj dolaska, pomozite sebi da se opustite u ovom trenutku. S vremena na vreme, možete tiho u sebi reći: dolazak… dolazak… dolazak….
Poslužite se svojim telom da ojačate to iskustvo. Neka svaki udah i izdah bude praćen svesnošću: dolazak… dolazak… dolazak…. Budite svesni zalogaja koji stavljate u usta, hrane koju žvaćete, gutanja. Dok hodate, registrujte da ste, sa svakim korakom, dostigli novu tačku. Budite svesni da vaša ruka hvata šolju, da vaše oko posmatra zalazak sunca, da se osmeh prijatelja spustio na vaše srce.
Razmislite o starim žudnjama, starim porivima koji zaista mogu biti zadovoljeni, barem u razumnoj meri. (A ako već nisu zadovoljeni, možda je trenutak da nešto od toga odložimo i nastavimo dalje.) Možete li da popustite svoj stisak? Ili, možete li da prihvatite da ste stigli do tačke, do ovog trenutka, koji sadrži i neispunjene ciljeve i nezadovoljene potrebe? I to je dolazak. Sem toga, to je „obala“ koja verovatno ima mnogo dobrih stvari, bez obzira na to što je još ostalo neučinjeno.
U najdubljem smislu, promislite o činjenici da svaki trenutak stiže kompletan sam po sebi. Svaki talas stiže na obalu koju zovemo Sada sam po sebi.
Dolazak… dolazak… dolazak…
Stigao sam.