Jedna stvar koju možete da učinite za sebe

[Sati]

Ima toga jos, ali ne postizavam da prevedem i okacim.
No kad ti se vec toliko svidjaju, mozes ih ovde naci pa prevedi i ti nesto )


http://www.wisebrain.org/tools-and-skills/wise-brain-bulletin

 

[Sati]

Šta ti rade ruke?

Vežba
Uživaj u svojim rukama.

Zašto?
Ponekad je korisno podsetiti se očiglednog: u ovom svetu delujemo putem svog tela – najčešće rukama.

Ljudske ruke su jedinstvene u svetu živih bića po svojoj spretnosti i senzitivnosti. Njihova sposobnost da deluju bila je veliki podsticaj evoluciji neuronskih mreža koje upravljaju sofisticiranim procesima planiranja, odlučivanja i samokontrole.

Tvoje ruke hvataju, dodiruju, miluju, drže, manipulišu i otpuštaju. Kucaju na mašini, mešaju jelo, češljaju, peru sudove, prebacuju u drugu brzinu, češu uvo, otvaraju vrata, bacaju kamen, drže voljenu osobu i pomažu da se ušuškaš u krevetu. Možda nisu savršene i sa godinama počinju ponekad i da bole, ali su uvek u pokretu.

Postajući prejemčiviji za svoje ruke, postaješ sve bliži i samom životu. Kada si ih svestan – kada obraćaš pažnju na to kakav je trenutno osećaj u njima ili šta rade – to je jednostavan i lako dostupan način da uspostaviš jednu prisniju, telesniju vezu sa ovim svetom, uključujući i ljude koje dodiruješ.

Kako?
Ovog trenutka zastani i postani svestan svojih ruku. Šta trenutno rade? Šta dodiruju? One uvek nešto dodiruju, makar samo vazduh. Šta osećaju? Toplotu ili hladnoću? Tvrdoću ili mekoću?

Pomeraj vrhove prstiju. Uoči koliko su neverovatno osetljivi, sa oko 10.000 nervnih završetaka po kvadratnom centimetru. Eksperimentiši sa osećajima na vrhovima prstiju tako što ćeš njima lupkati po dlanu, palcem dodirivati vrh svakog prsta jedan po jedan ili prstima jedne ruke milovati prste druge.

Upijaj užitak koji ti tvoje ruke pružaju. Koristi dlanove da utoneš u zadovoljstvo koje pruža držanje tople šolje čaja, češanje nesnosnog svraba ili kad na kraju zakopčamo dugme koje nikako da prođe kroz rupicu.
 
Pazeći na granicu pristojnosti, dodiruj druge više. Osećaj stisak ruke pri rukovanju, prijateljevo rame, kožu svoga partnera, dečiju kosu ili dlaku svoga ljubimca.

Oseti spretnost svojih ruku: dok upravljaš kolima, pišeš poruku, menjaš pregorelu sijalicu, testeriš drva, stavljaš cvetne lukovice u rastresitu zemlju, ljuštiš beli luk. Oseti njihovu snagu u držanju noža, stisku pesnice, nošenju kofera.

Posmatraj kako tvoje ruke govore: pokazuju, dižu se i spuštaju, otvaraju i zatvaraju, palac podignut nagore -- sve u redu, sastavljen palac i kažiprst – super! ili mašu i pozdravljaju.

Što je više moguće puta na dan, pokušaj da svoje ruke uključiš u polje svoje svesnosti, da ih budeš svestan.

Oseti ih kako osećaju tvoj život.

[Acko]

Ovaj tekst o pet kajanja umirućeg je predivan i veoma dirljiv. Ako me pamćenje dobro služi, mislim da ga je neko, vjerovatno ti, već kačio na mejl-listu.

Kako god, ne mari ništa ni da se ovdje postavi... 

[Sati]

ne mari.

mada je ovaj o rukama, a ne o kajanju 

[Acko]

Napisah da govorim o tekstu o kajanjima onih koji umiru.

Vidim ja da si ti popustio malo s meditacijom... 

[Sati]

Shvatio sam o kojem tekstu govoriš, zato mi i čudno.
jer je on objavljen 22. novembra, ali 2010

No dobro, ne treba ni žuriti sa reakcijama. Dok stvar ne sazri

[Acko]

Shvatio sam o kojem tekstu govoriš, zato mi i čudno.
jer je on objavljen 22. novembra, ali 2010

No dobro, ne treba ni žuriti sa reakcijama. Dok stvar ne sazri

To ti je, moj Sati, jer na forum ne ulazim redovno, pa tako mnoge tekstove čitam znatno nakon što ih neko postavi.

Takav je, očito, i ovdje slučaj.

[Sati]

sve u redu, bolje ikad nego nikad

[Sati]

Jesmo li stigli?

Vežba
Opustite se, stigli ste.

Zašto?
Toliko mnogo vremena provedemo pokušavajući da stignemo negde.

Delom je za to razlog naša biološka priroda. Da bi preživele, životinje – uključujući in as – moraju da budu usmerene ka nekom cilju, učenju, dostizanju.

Svakako da jeste zdravo težiti korisnim ciljevima, kao što je plaćanje kirije na vreme, pravilno vaspitanje dece, isceljivanje starih rana ili poboljšanju svog obrazovanja.
 
Ali je isto tako važno uvideti kako to fokusiranje na budućnost – ili beskrajna težnja ka nečemu, da obavimo i naredni zadatak, da se popnemo na naredno brdo – može postati izvor konfuzije i stresa.
 
Konfuzija nastaje zato što naš mozak:

Precenjuje zadovoljstvo budućih dobitaka i bol budućih gubitaka. (Ovo je plod evoluiralo kako bi se naši preci motivisali da što brže trče za šargarepama i da zaista izbegavaju štapove.)

Predstavlja budućnost kao nešto stvarno, iako ona zapravo ne postoji, niti će ikada postojati. Postoji samo sada, uvek i zauvek.

Previđa ili minimalizuje sve dobro u ovom trenutku – uključujući mnoge stvari koje su već rešene ili postignute – kako bi vas naveo da neprekidno motrite na sledeću pretnju ili šansu.

Sem ovoga, ovo stalno gledanje u narednu stvar može biti zbunjujuće zato što um ima tendenciju da neispunjene potrebe iz detinjstva prenese u sadašnjost, kao što je potreba da budemo sigurni, poštovani, privlačni, uspešni ili voljeni. Te žudnje onda počnu da žive svojim životom – čak i onda kada su originalni problemi uglavnom ili čak potpuno rešeni. Zatim, mi smo kao onaj magarac iz priče koji pokušava da zgrabi šargarepu koja mu visi pred nosom okačena na kanapu: bez obzira koliko da juri za njom, ona je uvek ispred njega i nikako ne može da je stigne. Na primer, godinama sam težio cilju vezanom za osećaj manje vrednosti; koliko i šta treba neko da postigne da bi se osećao kao vredna osoba.

Sem što je zbunjujuća, ta neprekidna težnja može bit ii izvor stresa. Jer u takvim situacijama se aktivira “bori se ili beži” simpatički nervni sistem, koji inicira proizvodnju hormona stresa. Osećamo pritisak, zabrinutost za budućnost koja je sama po sebi neizvesna, ulovljenosti u vrtlog koji se nikada ne zaustavlja. Tu je i nedostatak smirenja i balansa koji dolaze sa uviđanjem istinske prirode stvari: vi ste zapravo već stigli.

Kako?
Prepoznajte jednostavnu činjenicu da ste stigli ovde, na ovo mesto, i sada, u ovaj trenutak. On možda nije savršen. Ali setite se mnogih stvari koje ste svakako morali da učinite d abiste dovde stigli. U najmanju ruku, preživeli ste srednju školu! Napravili ste mnogo koraka, rešili mnoge probleme, ostavili gomilu zadataka i izazova iza sebe.

Reč „stići“ dolazi od korena koji znači „dostići drugu obalu“. Kada se jednom iskrcate, naravno, život nije završen, jer sledeći trenutak biće novi dolazak. Ali uranjanje u taj osećaj da smo stigli, da smo prešli liniju cilja ovog trenutka, jeste umirujuće, usrećuje i to potpuno zasluženo. I kada znamo da smo stigli, sposobniji smo da pažnju okrenemo ka tome kako da zaista budemo od pomoći drugima.

Da biste probili ta osećaj dolaska, pomozite sebi da se opustite u ovom trenutku. S vremena na vreme, možete tiho u sebi reći: dolazak… dolazak… dolazak….

Poslužite se svojim telom da ojačate to iskustvo. Neka svaki udah i izdah bude praćen svesnošću: dolazak… dolazak… dolazak…. Budite svesni zalogaja koji stavljate u usta, hrane koju žvaćete, gutanja. Dok hodate, registrujte da ste, sa svakim korakom, dostigli novu tačku. Budite svesni da vaša ruka hvata šolju, da vaše oko posmatra zalazak sunca, da se osmeh prijatelja spustio na vaše srce.

Razmislite o starim žudnjama, starim porivima koji zaista mogu biti zadovoljeni, barem u razumnoj meri. (A ako već nisu zadovoljeni, možda je trenutak da nešto od toga odložimo i nastavimo dalje.) Možete li da popustite svoj stisak? Ili, možete li da prihvatite da ste stigli do tačke, do ovog trenutka, koji sadrži i neispunjene ciljeve i nezadovoljene potrebe? I to je dolazak. Sem toga, to je „obala“ koja verovatno ima mnogo dobrih stvari, bez obzira na to što je još ostalo neučinjeno.

U najdubljem smislu, promislite o činjenici da svaki trenutak stiže kompletan sam po sebi. Svaki talas stiže na obalu koju zovemo Sada sam po sebi.
 
Dolazak… dolazak… dolazak…

Stigao sam.


 

[Sati]

Razmišljate li previše?

Vežba
Spusti svoju umornu glavu.

Zašto?

Tradicionalna izreka koja mi se vrtela po glavi u poslednje vreme. Uz nju, razne druge misli vezane za posao, ono što čitam, poslove oko kuće, finansije, brige u vezi sa ljudima, dvorište koje treba pokositi, razne nezavršene stvari, projekti itd., itd. Na kraju sam pre neki dan rekao svojoj ženi: “Razmišljam o suviše mnogo stvari.” Jel vam poznat taj osećaj?

Pod “glavom” podrazumevam kognitivni aspekt iskustva kao što su planiranje, analiziranje, opsednutost, razmatranje, briga, diskusiju sa samim sobom, neprekidno premotavanje filma o nekim situacijama ili razgovorima i pokušavanje da nekako stvari dovedemo u red. “Umoran” znači biti iscrpljen zbog neprekidnih napora ili trpljenja, ponekad takođe uz osećaj da smo poreni, čak deprimirani; čitava metafora povezana je sa efektima kakvo na nas ima dugo putovanje. U suštini, krećemo se na rezervi.

Kada su vaši misao procesi usporeni zbog umora, to nije dobar osećaj. Nise opušteni i verovatno ste u stresu, koji će na kraju iscrpeti vaše telo i pokvariti generalno raspoloženje. Povećava se verovatnoća da ćete načiniti greške ili doneti loše odluke: studije pokazuju da eksperti imaju manju moždanu aktivnost od početnika kada obavljaju isti zadatak; njihove misli ne divljaju u svim mogućim, neproduktivnim pravcima. Kada um melje li melje, nalik mlinu, emocionalni sadržaj je obično negativan – zbrka, pretnje, pitanja, problemi i konflikti – i to nije dobro za vas. Niti je dobro za druge da ste odsutni, napeti ili jednostavno isceđeni.

Sa druge strane, kada odmorite taj zaokupljeni um, prestajete da ga trošite, a uz to počinjete da ga ponovo punite i popravljate. Reč „odmorište“ u početku je označavala mesto kraj puta gde su se putnici zaustavljali da predahnu; prirodno je i nužno odmoriti se kada ste umorni.

Kako?

Redovno se zaustavi i zapitaj: O čemu sada razmišljam? Je li to produktivno? Da li želim i dalje da razmišljam o tome?

Daj svom umu kratke pauze. Pogledaj u ugao sobe. Izdahni; to uključuje smirujuće i obnavljajuće parasimpatičko krilo nervnog sistema, a što usporava otkucaje srca. Što je duži izdah, to je veća parasimpatička aktivacija. Usmerite svesnost ka telu, recimo na telesne osećaje pri disanju, na pokrete pri hodanju ili na pokrete šaka dok uzimate šolju. Odvojte dvadesetak sekundi da biste ispratili nekoliko udaha i izdaha. Isključite misao i vratite se sebi i svojim čulima.

Iskoračite unazad i pogledajte iz ptičije perspektive gde ste trenutno, kad da celu situaciju posmatrate sa visine od nekoliko desetina metara. Pokušajte da sebe vidite više na objektivan, a ne tako lična način, kao deo jednog većeg toka situacija i događaja. Ovo će obično aktivirati neuronska kola na onoj strani vašeg mozga koja su povezana sa prostornom sabranošću, vraćanjem u sadašnjost, napuštanjem unutrašnjeg monologa i manje opterećujućeg osećaja „ja“, „mene“, „moje“.

Pre svega, prepoznajte da, ako ste poput mene i verujem većine drugih ljudi, veliki deo onoga što preturamo po glavi jeste, iskreno rečeno, obično traćenje vremena. Ono ne rešava problem, ne sprečava sve dublje tonjenje u sumorne misli, niti nas izmiruje sa drugima. Takođe, to je zaista neprirodno. Kak ose odvijala čovekova evolucija, naši preci su verovatno osećali veću fizičku, a manju mentalnu iscrpljenost nego što je to danas slučaj sa većinom ljudi u razvijenim zemljama. Kao posledica toga, naša tela su se adaptirala na situacije iscrpljenosti – ali naši umovi nisu. U kraćem periodu – diplomski ispit, mesec intenzivnog rada na nekom projektu na poslu, obaveze oko prinove -- dobro, ponekad svi moramo da napnemo svoj um do maksimuma, da ga zaista stavimo na probu. Ali učiniti od toga način života, to je ludo.

Zato moramo da zauzmemo stav u odnosu na tu ludu mentalnu zaokupljenost koja se na neki način nametnula kao normalna. Bombardovani smo po ceo dan stvarima o kojima treba da mislimo, preplavljeni rečima i slikama koje treba da obradimo i prisiljeni da žongliramo sa zaista kompleksnim situacijama i stvarima. Naši umovi kaskaju za jednom kulturom u kojoj nema ograničenja brzine – ali naše ljudsko telo i mozak imaju svoje ograničenje, jedan prirodom određen kapacitet, i kada ga prekoračimo uvek plaćamo cenu. To je nešto nalik kao da čitav život provedemo zaglavljeni u saobraćaju tokom špica. I svaki put kada ovo prepoznate, kada se isključite iz tog gustog mentalnog saobraćaja, to je jedan čin slobode, blagosti i mudrosti.

A kada ponovo uđete u tok misli, bićete mnogo jasniji, srećniji i efikasniji.


 

[Sati]

Je li vam teško?

Vežba
Prihvatite poteškoću.

Zašto?
Ponekad stvari idu teško. Noge su vam umorne, a ipak treba da stojite još jedan sat na poslu. Volite svoje dete, koje dokazuje samostalnost tako što će se emocionalno udaljiti od vas. Dugogodišnja veza možda gubi na snazi. Završna je godina na fakultetu. Pokušavate da započnete svoj biznis i borba je žestoka. Imate hroničnu bolest ili neki telesni hendikep. Nekada ljudi ne cene ono što radite. Diskriminisani ste ili na neki drugi način se nepravedno odnose prema vama. Telo stari, smežurano je i troši se.

Plus, tu sve one sitne muke svakodnevnog života. Na aerodromu ste i ne možete da se prikačite na internet (nepravda!) Kod kuće ste, tražite sladoled u frižideru, ali neko ga je već pojeo pre vas. Govorite nešto svom partneru i shvatite da vas on uopšte ne sluša.

Uočiti da život sadrži neizbežne poteškoće ne znači minimalizovati njihov uticaj, niti je sugestija da treba da odustanemo od toga da život učinimo boljim. Ali ljudi -- uključujući i mene -- dodaju mnogo suvišne frustracije, strepnje i samokritike odupirući se potečkoći -- često uz jedan skriveni stav: "Ne bi trebalo da je ovako".

Pokušajte umesto toga da zauzmete stav prihvatanja poteškoće, umesto da njome budete ogorčeni.

Kako?
U ovom trenutku počnite time što ćete registrovati bilo kakav stres, nezadovoljstvo, strepnju ili bol koji osećate. Otvorite se za uticaj koji na vaše telo i um ima bilo šta što vidite kao poteškoću. Neka to iskustvo bude kakvo god da je. Pokušajte da iskoračite iz njega i posmatrate ga. Neka teče svojim tokom... teče kroz vas... i isteče kroz vrata.

Naravno, postarajte se da imate dovoljno saosećanja za sebe, jednostavno želju da biće ne pati usmerenu ka vama samima. Kažite sebi stvari kao što su: jao, ovo boli, bolje da nisam...  neka ne patim.

Zatim koraknite unazad. Osmotrite postoji li bilo kakav otpor stvarima koje jesu teške i vidite možete li da ih otpustite. Možda negde duboko u vama još postoji uverenje da bi život trebalo da bude ispunjavajuć, miran, yaštićen od svakog bola. Nastavite da omekšavate taj grč pred neizbežnim poteškoćama življenja, noseći se sa njima najbolje što možete, ali ne boreći se sa njima. Uočite da kada prestanete da se opirete poteškoći, počinjete da je osećate manje teškom.

Pokušajte ovaj stav: ja sam ovo odabrao. Ne da biste potcenili svoj stres ili iscrpljenost, već da uspostavite relaciju izbora prema tome što jeste teško. Na primer, zaglavili ste se u saobraćaju idući na posao: podsetite sebe da je to način da zaradite za život. Još jednom vas je u sred noći probudila vaša beba: osetite u svom telu još jednom taj izbor da postanete otac. Kažite sebi: ovo je teško i to je u redu... prihvatam ovu poteškoću... da, teško je i šta onda?

U redu je da neke stvari budu teške. To je upravo ono što im daje specifičan ukus. Nisu sva ispunjavajuća iskustva utemeljenja u nekoj poteškoći, ali mnoga jesu. Čestitajte sami sebi na teškim stvarima sa kojima se nosite. I budite svesni onih u vašem životu koje nisu teške, uključujući stvari koje vam zaista znače.

Naročito, održavajte svoju praksu u vremenima kada vam je teško, kao što su fizičke vežbe, meditacija, zaustavljanje kako biste osetili zahvalnost i sve one druge stvari koje vam daju snagu. Što je vaš život teži, to su vam više one potrebne.

Teškoće dolaze i prolaze. U međuvremenu, vaše dobre osobine i dobre stvari koje imate u životu ostaju i traju.