36. Sabbāsava sutta (MN 2) – Svi otrovi – deo 2 Link do sutte
http://www.yu-budizam.com/canon/majjhima/mn002.htmlBeleškeNastavljamo analizu sutte broj 2 u okviru Mađđhima nikaye, a to je Sabbāsava sutta. Prošle nedelje smo objasnili uvodne pasuse govora i takođe dali objašnjenja nekih od ključnih termina koji je Buda koristio ovom prilikom. Sada dolazimo od pasusa broj 5, gde Buda objašnjava otrove koje treba ukloniti viđenjem. I kao što je objašnjeno prošli put, pojam "viđenje", na paliju "dasana", je šifra, jedna od ključnih reči, pod kojom se podrazumeva "viđenje sa mudrošću", naročito viđenje četiri plemenite istine, sa mudrošću o plemenitom putu. Ona označava dostizanje prvo stupnja probuđenja, "ulaska u tok". Ono što je karakteristično za ovu fazu je temeljni proboj na putu, kada po prvi put vidimo do kraja sve četiri plemenite istine, a naročito treću, o prestanku patnje, o neuslovljenom, nibbani. I kada jednom vidimo suštinu Dhamme, tada ostatak puta predstavlja negovanje tog viđenja do tačke oslobođenja. Ono što je još karakteristično za ovaj stupanj "ulaska u tok" je da nadalje ne postoji mogućnost da skrenemo sa puta do tog oslobođenja, jedino je pitanje vremena kada ćemo do njega stići. Komentarska književnost kaže da je to najviše sedam narednih života.
Dalje, Buda postavlja pitanje koji su to otrovi koje treba ukloniti viđenjem. Ali umesto da direktno na njega odgovori, on to kroz narednih nekoliko pasusa čini indirektno, kroz kontrast između neukog čoveka i plemenitog učenika, koji napušta određene stvari videći ih kakve jesu. Tako on ovde uvodi distinkciju koju će koristiti u mnogim govorima, između neupućenog, prostog čoveka (assutavā puthuđđano) i plemenitog učenika. Buda zatim opisuje prvo osobu koja nema sposobnost razlikovanja vrednog i bezvrednog, koja je neizvežbana. Problem ovakve osobe jeste konfuzija, jer ona ne zna kojim stvarima treba pokloniti pažnju, o njima razmišljati i razvijati ih, te otuda svoju pažnju poklanja onim stvarima koje to ne zaslužuju, dok one koje su vredne zapostavlja.
Ono što je ovde važno napomenuti jeste da, kao što se to iznosi i u komentaru uz suttu, suštinski u stvarima samim po sebi ne postoji neka fiksirana odrednica da li im vredi pokloniti pažnju ili ne. To razlikovanje se bazira pre na vrsti pažnje, da li ona u nama podstiče nastanak novih otrova ili ne. Dakle, onu vrstu pažnje koja je osnova za nepovoljna stanja uma treba izbegavati, dok onu koja je osnova za povoljna stanja treba razvijati. Isti princip važi i malo niže u pasusu broj 9, kada se govori o dobro upućenom sledbeniku plemenitih. Naravno, ovo bi se pre moglo primeniti na nekog ko je već ustaljen na plemenitom putu, dok one koji još vežbaju Buda u pasusu 6 daje princip kojim bi stvarima, gledano iz perspektive mentalnog treninga, trebalo da posvete pažnju, a kojima ne.
"Svaka stvar zbog koje, kada na nju obrati pažnju, još nenastali otrov čulne želje u njemu ni ne nastaje, a već nastali otrov čulne želje nestaje, još nenastali otrov žudnje za postojanjem u njemu ni ne nastaje, a već nastali otrov žudnje za postojanjem nestaje, još nenastali otrov neznanja u njemu ni ne nastaje, a već nastali otrov neznanja nestaje. To su stvari kojima vredi pokloniti pažnju..."
Nažalost, neznalica kreće drugim putem:
"...I upravo zato što obraća pažnju na stvari kojima ne vredi pokloniti pažnju, a ne obraća na one kojima vredi pokloniti pažnju, upravo zato još nenastali otrovi u njemu nastaju, a oni već nastali se pojačavaju."
U osnovi ovakve "proizvodnje" otrova leži određena iskrivljenost percepcije. O ovakvim iskrivljavanjima, kada vidimo "stalno" u onome što je zapravo nestalno... "prijatno' u onome što je zapravo izvor patnje... 'sopstvo' u onome što zapravo nema sopstvo... 'privlačno' u onome što je zapravo neprivlačno, Buda govori na više mesta u Kanonu. Jedan primer je u Anguttara nikayi, sutta IV.49 (
http://www.yu-budizam.com/canon/anguttara/an04-049.html).
Za svaki od tri posebno istaknuta otrova vezuje se i specifično iskrivljavanje. Za otrov čulne želje to bi moglo biti viđenje prijatnog i privlačnog u onome što po svojoj suštini to nije, Dalje, u pasusu 7, Buda daje primer iskrivljavanja koje je odgovorno za nastanak otrova žudnje za večnim postojanjem (posle smrti odlazimo u raj i tamo živimo večno ili uverenje da postoji neko uzvišeno stanje svesti, neki večni um, sa kojim se spajamo i u njemu večno boravimo):
"Ovako on pogrešno usmerava svoju pažnju: "Jesam li ja živeo u prošlosti? Ili nisam živeo u prošlosti? Šta sam ja bio u prošlom životu? Kakav sam bio u prošlom životu? Ako sam bio takav, gde sam živeo? Hoću li živeti i u budućnosti? Ili neću imati budući život? Šta ću biti u budućem životu? Kakav ću biti u budućem životu? Ako ću biti takav, gde ću živeti?" ili on lupa glavu o neposrednoj sadašnjosti: "Da li ja postojim? Ili ne postojim? Kakav sam ja? Otkud je ovo biće nastalo? Kuda ide?"
U osnovi ovog iskrivljavanja leži zabluda "kada vidimo 'stalno' u onome što je zapravo nestalno... 'sopstvo' u onome što zapravo nema sopstvo". I tada u nama nastaje ono što se na paliju naziva "sassatavada" ili "sassataditthi", eternalističko gledište.
Na kraju dolazimo do najtemeljnijeg među otrovima, a to je neznanje. I na šta neznalica usmerava svoju pažnju da bi još nenastalo neznanje nastalo, a ono postojeće još ojačalo? Tu možemo razlikovati dva nivoa. Na onom grubom ili intelektualnom, konceptualnom nivou, prijanjamo za filozofski ili religijski sistem koji zagovara ideju postojanja večnog sopstva. Smatramo da u središtu našeg bića postoji unutrašnja esencija, suština, neuništiva, naše pravo "ja". Neki sistemi tvrde da je to konačno, individualno "ja" koje je stvorio svemoćni Bog, tako da na svetu postoji mnogo individualnih "ja", mnogo individualnih "sopstava". Drugi sistemi verovanja smatraju da postoji jedno univerzalno sopstvo i da smo svi mi tek mali plamičci tog velikog ognja, njegovi odblesci, tako da su sve naše međusobne razlike tek iluzija i da ispod te iluzije mnogostrukosti postoji jedno univerzalno sopstvo.
Sem ovog konceptualnog nivoa neznanja, postoji još temeljniji nivo, koji možemo nazvati ne-konceptualnim ili možda instinktivnim neznanjem. Radi se jednostavno o prostom vezivanju za tu ideju "ja", razmišljanje u relacijama "ja" i "moje", bez stvaranja nekakvog sistema verovanja. A iskrivljavanje percepcije koje stoji iza otrova neznanja jeste "kada vidimo 'sopstvo' u onome što zapravo nema sopstvo".
Pasus 7 se može posmatrati i kao Budino ukazivanje na poseban tip neukog razmišljanja ili pogrešne pažnje, a to je ono kojim vlada sumnja ili konfuzija. Prva tema je o postojanju života u prošlosti. Da li je postojao? Ili nije? I ako prihvatimo da je taj život postojao, sledi pitanje: Šta sam ja bio u prošlom životu? Jesam li bio ljudsko biće, božanstvo, životinja itd. Ako sam bio ljudsko biće, jesam li bio muškarac ili žena? Dalje pitanje je: Kako sam živeo taj život? Jesam li živeo u izobilju ili u oskudici? Jesam li uživao ili patio? Koji je bio niz mojih prošlih života? To se naziva pet sumnji ili dilema o prošlom životu. Isto ta shema se može primeniti i na život u budućnosti. Hoću li ja postojati u budućnosti? Ili neću postojati? Itd. Treće područje sumnje može biti sadašnjost: "Da li ja postojim? Ili ne postojim? (Kako mogu dokazati svoje postojanje?) Kakav sam ja? Otkud je ovo biće nastalo? Kuda ide?" U svim ovim sumnjama očigledno je da vođeni neznanjem instinktivno, spontano zauzimamo stav "ja sam", koje se onda pretače u ideju "sopstva".
Važna napomena ovde bila bi: Šta je to što omogućuje napuštanje ovakve, mnogostruke sumnje (tehnički naziv je: šesnaestostruka sumnja)? Odgovor se između ostalog nalazi u Samyutta nikayi, XII.20 (
http://www.yu-budizam.com/canon/samyutta/sn12-020.html)
Kada je, monasi, plemeniti učenik jasno video, sa pravom mudrošću, onako kako jeste, taj uslovljeni nastanak i to što na takav način nastaje, nemoguće je da će se vraćati u prošlost, razmišljajući: 'Jesam li ja živeo u prošlosti? Ili nisam živeo u prošlosti? Šta sam ja bio u prošlom životu? Kakav sam bio u prošlom životu? Ako sam bio takav, gde sam živeo?' Ili da će ići u budućnost, razmišljajući: 'Hoću li živeti i u budućnosti? Ili neću imati budući život? Šta ću biti u budućem životu? Kakav ću biti u budućem životu? Ako ću biti takav, gde ću živeti?" Ili da će biti zbunjen u pogledu neposredne sadašnjosti: "Da li ja postojim? Ili ne postojim? Šta sam ja? Kakav sam ja? Otkud je ovo biće nastalo? Kuda ide?' A što je razlog da je to nemoguće? To, monasi, što je plemeniti učenik jasno video, sa pravom mudrošću, onako kako jeste, taj uslovljeni nastanak i to što na takav način nastaje."
U tom trenutku čitava ideja o postojanju jednog trajnog, stabilnog "ja" koje se kreće iz jednog rođenja u drugo postaje apsurdna i biva odbačena. I sve što ostaje unutar mudrosti ili uvida plemenitog učenika jeste taj zakon o uslovljenom nastanku (patićća samuppada), koji upravlja nastankom i nestankom svih uslovljeno nastalih fenomena. On vidi da kroz uslove iz prošlosti, sadašnja stanja i pojave nastaju. I da ta sadašnja stanja i pojave predstavljaju uzroke nastanka onih u budućnosti. Ali pri svemu tome, ni oni prošli, ni ovi sadašnji, a ni budući fenomeni nemaju nikakvu trajnu suštinu.
Vraćajući se opet na našu suttu, pasus 8, još uvek smo sa neznalicom uhvaćenom u koloplet sumnje i raznih spekulacija, u jednom stanju koje je vrlo neprijatno, vrlo uznemirujuće. Otuda on mora da donese neku odluku u vezi sa tim sumnjama i on to čini formulišući svoje novo gledište, gledište u odnosu na sopstvo. Kako Buda kaže: "I dok on tako pažnju poklanja onome što ne bi trebalo, jedno od šest vrsta gledišta u njemu nastaje: Gledište 'Sopstvo postoji' se u njemu javlja i učvršćuje; gledište 'Sopstvo ne postoji'...; gledište 'Sopstvom opažam sopstvo'...; gledište "Sopstvom opažam ne-sopstvo"...; gledište "Ne-sopstvom opažam sopstvo" se u njemu javlja i učvršćuje; ili pak ima gledište kao što je ovo: "Upravo ovo moje sopstvo je to koje govori i oseća i doživljava ovde i tamo plod dobrih i loših postupaka; ali ono je trajno, nepromenljivo, večno, ne podleže promeni i zauvek će trajati"" .
Od ovih šest gledišta, prva dva predstavljaju jednostavnu antinomiju eternalizma i anihilacionizma. Gledište "sopstvo ne postoji" nije Budino učenje o nepostojanju sopstva (anatta), već materijalističko gledište koje individuu izjednačuje sa telom, te otuda smatra da ne postoji njen kontinuitet posle smrti. Sledeća tri gledišta se mogu razumeti tako da nastaju iz filozofski više sofisticiranog zapažanja da iskustvo ima u sebi refleksivnu strukturu i koja omogućuje samorefleksiju, sposobnost uma da postane svestan sam sebe, svog sadržaja i tela sa kojim je u odnosu međuzavisnosti. Posvećen tom traganju za svojom "pravom prirodom", neznalica, prost čovek će sebe poistovetiti sa oba vida ovog iskustva (gledište 3), samo sa posmatračem (gledište 4) ili samo sa posmatranim (gledište 5). Poslednje gledište jeste puna verzija eternalizma, u kojoj su sve ograde odbačene.
I bez obzira koliko se divili raznim sofisticiranim misaonim sistemima, ukoliko oni nisu u skladu sa stvarnošću, Buda ih opisuje kao okov:
"Ovo se, monasi, naziva šikarom gledišta, džunglom gledišta, iskrivljenošću gledišta, unakaženošću gledišta, okovom gledišta."
A rezultat okovanosti može biti samo jedan:
"Sapet okovima gledišta, neznalica, prost čovek ne oslobađa se rođenja, starosti i smrti, žalosti, naricanja, bola, tuge i očaja. Ne oslobađa se, kažem vam, od patnje."
(nastaviće se)
