Ađan Bram: O pravljenju greške

[uneasy]

• O pravljenju greške
  Ađan Bramavamso
   
  AđanBramavamso je nastojnik manastira Bodhinyana u Zapadnoj Australiji. Ovo sudelovi govora koji je održao u Dhammaloka centru u
  
  Pertu1990.godine.
   
   
   
  U ovom životukoji imamo često zaboravljamo da nije velika stvar napraviti grešku. U Budizmuje dozvoljeno pogrešiti. U redu je i biti nesavršen. Zar to nije divno? Toznači da imamo slobodu da budemo ljudska bića, radije nego da o sebi mislimo dasmo sjajni koji nikada ne greše. To je užasno, zar ne, da mislimo kako jedozvoljeno praviti greške, jer mi ih činimo a onda moramo da ih sakrijemo ilipokušamo da ih učinimo manje vidljivim. Stoga, dom nije mesto mira, tišine i utehe. Naravno, većina ljudi koji suskeptični kažu: "Pa, ako dozvoliš ljudima da greše, kako će naučiti? Samoće nastaviti i još više grešiti." Ali to ustvari, tako ne funkcioniše. Ilustracijeradi, kada sam bio tinejdžer otac mi je rekao da me neće izbaciti van niti mizabraniti ulaz u kuću, štagod da učinim; uvek ću imati pristup tamo čak i akonapravim najgore greške. Shvatio sam to kao izraz ljubavi, prihvatanja. To meje inspirisalo i poštovao sam ga toliko da nisam hteo da ga ikada povredim ilidonesem nevolju, i još više sam se trudio da budem vredan njegovog doma.
   
  Sada, ako bismoto pokušali sa ljudima sa kojima živimo, videli bismo da im to daje slobodu iprostor da se opuste i budu mirni, i to odnosi svu tenziju. U toj smirenostidolazi poštovanje i briga za drugu osobu. Zato vas pozivam da pokušateeksperiment dozvoljavanju drugim ljudima da pogreše – da kažete partneru,roditeljima ili deci: "Vrata moje kuće će ti uvek biti otvorena; vrata mogsrca će ti uvek biti otvorena štagod da uradiš." Recite to i sebi:"Vrata moje kuće će mi uvek biti otvorena." Dozvolite grešku i sebi.Možete li da se pristetite grešaka koje ste učinili protekle sedmice? Možete lida ih ostavite, da ostanete sebi prijetelj? Tek onda kada dozvolimo sebi damožemo da pogrešimo, možemo konačno biti u miru.
   
  To je se zovesaosećanje, metta, ljubav. Mora biti bezuslovno. Kada biste samo volelinekoga zato jer radi ono što želite, ili zato što ispunjava vaša očekivanja,onda takva ljubav baš i ne bi mnogo vredela. To bi bio ljubavno-poslovnidogovor: "Voleću te ako mi daš nešto zauzvrat."
   
  Kada sam postaomonah mislio sam da monasi moraju biti savršeni. Mislio sam da nikada ne smejupogrešiti; da kada meditiraju moraju sedeti uspravno. Ali neki od vas koji sedeujutru u 4:30, pogotovu ako ste prethodnog dana naporno radili, znate da možetebiti toliko umorni da se pogurite i zadremate. Ali to je u redu. U redu jepogrešiti. Možete li osetiti olakšanje, kako tenzija i stres nestaju kadadozvolite sebi mogućnost greške?
   
  Nevolja je što mi greške preuveličavamo a uspehe zaboravljamo, što stvara toliki teret krivice iopterećenja. Zato se možemo okrenuti uspesima, dobrim stvarima koje smo učiniliu životu; to bismo mogli nazvati svojom budinskom prirodom u sebi. Ako seokrenemo tome ono raste, ako se okrenemo greškama - one rastu. Ako se u svomumu zadržavate na nekoj misli ona raste i raste, zar ne? Zato svoja srcapreusmerimo i zadržavamo se na onom pozitivnom u sebi, čistoti, dobroti, izvorubezuslovne ljubavi – onom što želi da pomogne, ili čak žrtvuje sopstvenuugodnost za korist drugog bića. Na ovaj način možemo posmatrati svojeunutrašnje biće, naše srce. Opraštajući mu nedostatke, zadržavamo se nanjegovoj plemenitosti, čistoti, blagosti. Ovo možemo i prema drugim ljudima,orjentisati se na njihovu dobrotu i posmatrati je kako raste.
   
  Ovo je ono što nazivamo – kamma – dela; način na koji mislimo o životu, način nakoji govorimo o životu, što činimo životu. I zaista je na nama to što činimo, ine zavisi od nekog natprirodnog bića tamo gore, koje odlučuje da li ćete bitisrećni ili ne. Vaša sreća je u potpunosti u vašim rukama, u vašoj moći. To je ono što smatramo kammom. Kaokada se mesi kolač; kamma određuje sastojke koje imate, ono što vamstoji na raspolaganju. Tako osoba sa nepovoljnom kammom, možda usleddela iz prošlosti, nema mnogo sastojaka. Možda ima tek nešto ustajalog brašna,par zrna suvog grožđa, ako i toliko, i nešto užeglog putera, i – šta još ide ukolač? – malo šećera ... i to je sve što im je na raspolaganju. A druga osobamože imati vrlo povoljnu kammu, sve sastojke koji se mogu poželeti:brašno od celog zrna, smeđi šećer, i sve vrste sušenog i orašastog voća. A što se kolača tiče, to dolazi nakraju... Čak i oskudevajući u sastojcima neki ljudi mogu ispeći lep kolač. Onito sve pomešaju, zapeku u rerni – njam! Kako to uspevaju? A drugima, koji moždaimaju sve, kolač može imati loš ukus.
   
  Znači kamma određuje sastojke, ono što nam stoji na raspolaganju; ali neodređuje šta ćemo sa njima učiniti. Pa tako, ako je osoba mudra, nije ni važnošta joj stoji na raspolaganju. I dalje možete napraviti dobar kolač – ako znatekako.
   
  Naravno, prvastvar koju treba znati je da se dobar kolač ne može ispeći žaleći se svo vremena sastojke koji nam stoje na raspolaganju. Ponekad u manastiru, ako nekisastojak nedostaje, oni koji kuvaju pogledaju u ostavu i upotrebe štagod nađu. Morajubiti prilično svestrani pa tako ponekad dobijete neki vrlo čudan kolač, aliuvek ukusan, jer ljudi su naučili umetnost korišćenja onog što imaju ipravljenja nešto od toga.
   
  Pa onda kuda nas kamma vodi? Šta da radimo s njom? Jel da postanemo bogati ili moćni? Ne. Ova meditacija, ovaj Budizam, pravackojim idemo je ka prosvetljenju. Koristimo sastojke koje imamo da bismodostigli prosvetljenje. Ali šta prosvetljenje zapravo znači? Prosvetljenjeznači da u tvom srcu više nema ljutnje, ličnih želja i zabluda.

[uneasy]

• Bio je jednomjedan ruski učitelj po imenu Gjurdžief koji je imao duhovnu zajednicu uFrancuskoj. U toj zajednici jedan član bio je potpuno nepodnošljiv. Neprestanoje dosađivao ljudima i kvario im boravak u zajednici. Ta bi se zajednicapovremeno sastala i zatražila od Gjurdžiefa da ga se otarasi jer je neprestanokomentarisao i činio ljude nesrećnim. Ali Gjurdžief tom zahtevu nikada nijeizlazio u susret. Međutim kasnije, posle njegove smrti, otkrili su da je onzapravo plaćao tom članu da bude prisutan! Svi drugi bi morali da platetroškove svog boravka. Gjurdžief je njemu plaćao da bude tamo – da ljudi nauče lekciju:Ako možeš biti srećna osoba samo onda kada živiš sa ljudima koji ti se sviđaju,takva ti sreća ne vredi, jer nema šta da te pomeri. To je kao sa čašom blatnjavevode, kada nije pomućena izgleda bistra, zar ne? Ali čim je promešaš, blato sepodigne sa dna i voda je pomućena. Dobro je uskomešati čašu samo da se vidi čega tu zapravo ima. Gjurdžief je sa tim ciljem plaćao čovekuda uznemiri svakoga.
   
  Vrlo dobarindikator nečijeg duhovnog napretka je njihovo slaganje sa drugim ljudima –pogotovu sa onim neprijatnim. Možete li da ostanete smireni sa nekim ko vamskače po živcima? Možete li da napustite bes i iritiranost prema osobi, mestu,ili prema sebi? Na krajumoramo, jer drugačije nećemo doći do mira i prosvetljenja.
   
  Zamislite kako bibilo reći: "Neću više biti iritiran niti se svađati ili odbaciti osobu ilinjene navike. Ako to ne moguda promenim, naučiću da mirno koegzistiram sa onim što mi se ne sviđa. Naučićuda mirno prihvatim bol, umesto da uvek od bola okrećem glavu na drugu stranu upotrazi za zadovoljstvom." To zamislite!
   
  Ponekad ljudimisle da ako se ne naljutiš da težiš tome da postaneš biljka, dozvoljavašljudima da te gaze, da samo sediš tu i ne radiš ništa. Ali se zapitajte: Kakose osećate nakon što ste bili besni? Osećate li se žustro i energično? Nakonljutnje se osećamo istrošeni jer nam bes potroši toliko puno snage iz srca. Čaki kada smo iritantni ili negativni prema osobi ili mestu, i to nam troši energiju.Stoga, ako se ne želimo osećati umorno i depresivno, možemo pokušati, kaoeksperiment, da ne budemo iritirani. Uvidimo koliko se tada osećamosveobuhvatnije sabrani i puni podstreka. Tada tu energiju preusmeravamo u briguza druge, i u brigu za sebe. To jeste u našoj moći. Ako želite da seprestrojite u najbržu traku puta ka prosvetljenju, pokušajte da odustanete odiritiranosti i jarosti.
   
  Pa kako daodustanemo? Pa, najpre željom za odustajanjem. Ali mnogo nas ne želi daodustane od besa i iritiranosti – iz nekog nejasnog razloga nam se to i sviđa. Postojijedna lepa mala priča o dva monaha koji su živeli zajedno u manastiru mnogogodina; bili su veliki prijatelji. Potom su umrli, jedan pa drugi, u razmaku odnekoliko meseci. Jedan se ponovo rodio u nebeskom svetu, a drugi monah seponovo rodio kao crv u gomili balege. Onaj gore na nebu se dobro provodio,uživajući sva nebeska zadovoljstva. Onda se setio svog prijatelja: "Gde lije moj stari drugar sada?" Počeo je da pretražuje nebeske svetove ali nijenaišao ni na jedan trag svog prijatelja. Onda je pretragu započeo u ljudskomdomenu, ali ni tamo ni traga, da bi pogledao u svet životinja i potom insekata.Najzad ga pronašavši kao crva u gomili balege ... Wow! Pomislio je:"Pomoći ću svom prijatelju. Izneću ga u nebeski svet da i on može uživatiu zadovoljstvima i blaženstvu koja nebeski svetovi pružaju."
   
  I tako je sišaodole do gomile balege i pozvao druga. Mali crv se izmigoljio van i upitao:"Ko si ti?", "Tvoj prijatelj. Bili smo zajedno monasi u prethodnom životu, asada sam došao da te  povedem sa sobom unebeski svet gde je živeti lepo i blaženo." Ali crv je odgovorio:"Odlazi, gubi se!" "Ali ja sam tvoj prijatelj, i živim unebeskom svetu," i onda mu je opisao nebeski svet. Ali crv je na to rekao:"Ne hvala, srećan sam u svojoj gomili stajskog đubriva. Molim te,idi." Onda je nebesko biće pomislilo: 'Možda bih mogao da ga zgrabim iodnesem ga gore, pa će sam da vidi.' I tako je zgrabio crva i počeo da ga vuče;i što ga je jače vukao – crv se jače pridržavao za svoju balegu.
   
  Jeste li shvatilipouku ove priče? Koliko nas je vezano za svoju gomilu balege? Kada neko pokušada nas iz nje izvuče mi se uzvrtimo nazad jer smo tako navikli, lepo nam jeunutra. Nekad smo jednostavno vezani za naše stare navike, našu ljutitost inaše žudnje. Ponekad želimoda budemo besni.
   
  Sledeći put kadase naljutite, zastanite i posmatrajte. Trenutak sabranosti će pokazati kakav jeto osećaj. Odlučite, podsetite se: "Sledeći put kada se naljutim, zastaćuda osetim umesto da pokušam da budem pametan, isteram po svome ili povredimdrugu osobu." Čim primetite kakav je osećaj u vašem srcu – ne u glavi –onda ćete želeti da odustanete; jer boli, jer je to patnja.
   
  Kada bi ljudibili budniji, svesniji tog osećaja, umesto da razmišljaju o tome, više ne bibilo problema. Brzo bi napustili bes jer je vruć, vreo. Ali mi smo skloni daovaj svet doživljavamo glavom a ne srcem. Mi o tome razmišljamo ali retkoosetimo. Meditacija počinje da vas ponovo povezuje sa srcem, a odvaja odrazmišljanja i žalbi gde sav bes i žudnja nastaju.
   
  Kada osećašsrcem, osećaš sebe, možeš biti u miru sa sobom, možeš brinuti o sebi.  A tada ćeš imati razumevanja i za srcadrugih. Tako se mogu voleti neprijatelji, kada imamo razumevanja i za njihovasrca, i vidimo u njima ono što (se) voli i poštuje.
   
  Ljudi se naljutejer ih nešto boli, nisu u miru. Ali kada smo srećni ne možemo se naljutiti nina koga drugog; samo kada smo deprimirani, umorni, frustrirani, iziritirani;kada imamo neku bolest u svojim srcima, tada se naljutimo na druge. Tako, kadase neko naljuti na mene ja osećam saosećanje i blagost prema toj osobi, jerznam da oseća bol.
   
  Prvi put kada jetrebalo da idem da sretnem osobu koja se smatra prosvetljenom, pomislio sam:'Biće bolje da meditiram pre nego što mu se približim na deset milja razdaljinejer će moći da mi pročita misli a to bi mi bilo baš neprijatno!" Aliprosvetljena osoba neće biti gruba i želeti da povredi. Prosvetljena osoba ćete prihvatiti i umiriti. To je divan osećaj, zar ne: jednostavno prihvatitisebe. Možete se jednostavno opustiti, bez gneva i razdraženosti. Onda je tu velika moć razumevanja – da sidobro. Koliko bi to samo bola odstranilo iz ljudskih života; koliko bi slobodedalo ljudima da se priključe svetu, da služe u ovom svetu, da vole u ovomsvetu, kada napokon shvate da su dobro. Oni ne bi više trošili toliko vremenana upriličavanju sebe, u stalnom strahu da će praviti greške. Kada si umiru sa sobom bićeš u miru sa drugima, ko god da su.
  * * *