37. Sabbāsava sutta (MN 2) – Svi otrovi – deo 3 Link do sutte
http://www.yu-budizam.com/canon/majjhima/mn002.htmlBeleškeProšli put smo završili sa pasusom broj 8, koji objašnjava kako neupućen, običan čovek posvećuje svoju pažnju stvarima koje nisu vredne pažnje, a ne onima koje to zaslužuju. Otuda u njemu nastaju sve novi otrovi, a oni koji su u njemu već postojali, postaju sve jači. Dalje, on je opsednut prošlošću ili budućnošću, kakav je bio u prošlom i kakav će biti u budućem životu, ne obraća pažnju na to kakav je u ovom životu. Dalje, zaokupljen je raznim spekulativnim pitanjima o tome da li sopstvo (duša) postoji ili ne postoji i tako dalje. Na kraju postaje potpuno njima obuzet i zbunjen:
"Sapet okovima gledišta, neznalica, prost čovek ne oslobađa se rođenja, starosti i smrti, žalosti, naricanja, bola, tuge i očaja. Ne oslobađa se, kažem vam, od patnje."
U ovoj lekciji nastavljamo tako što sada razmatramo potpuno suportnu stvanu ovoj upravo izloženoj i Buda objašnjava kako se ponaša "dobro upućen učenik plemenitih" (sutavā... ariyasāvako). Neki autori koji pišu o budizmu smatraju da ova formulacija označava učenika koji je plemenita osoba (ariyapuggala). Ali na osnovu konteksta i načina na koji se ta sintagma koristi na ovom i mnogim drugim mestima u Kanonu, čini se da se ona najčešće označava "učenika plemenitih", pre svega Bude, ali i drugih njegovih probuđenih učenika, onoga ko je primio instrukcije od njih i koji vežba na pravi način.
On se dalje opisuje kao učenik koji poštuje (dassāvī = dosl. onaj koji vidi) plemenite, upućen je (kovido; poseduje teorijsko znanje) i dobro uvežban (suvinīto; ima praktično iskustvo) u njihovoj Dhammi ili učenju. I takav učenik će dobro razumeti kojim stvarima vredi posvetiti pažnju, a kojima ne. Pošto to razume, on se tako i ponaša.
Pasus 10 objašnjava stvari kojima ne vredi posvetiti pažnju. Upravo one kojima kad se bavimo, u nama podstiču nastanak i jačanje otrova čulne želje, žudnje za postojanjem i neznanja. I suprotno, stvari koje ove otrove sprečavaju da se u nama pojave, a one već postojeće eliminišu dostojne su pažnje učenika plemenitih i on se ka njima i okreće.
Prošli put smo govorili o načinima posmatranja stvari i vrstama otrova koji će najverovatnije sa njima da se pojave. Kada na stvari gledamo kroz takozvana iskrivljavanja(vipallasa) naše percepcije, to je idealna podloga za nastanak i jačanje svih mogućih otrova u nama. Za svaki od tri posebno istaknuta otrova vezuje se i specifično iskrivljavanje. Za otrov čulne želje (kamāsava) postoji pet objekata ili struna čulnog zadovoljstva: lepi i privlačni oblici, zvukovi, mirisi, ukusi i dodiri. I kada ih vidimo kao nešto izuzetno primamljivo i lepo, kao izvor istinske sreće, to dejstvuje na nastanak još nepostojeće čulne želje, kao i na jačanje čulne želje koja već postoji.
Dalje, kod onih koji veruju da postoji budući život i nebeski svetovi, te ih smatraju večnim, takvi veruju i da bi preporađanjem u takvom svetu obezbedili sebi večno postojanje. Takvo iskrivljavanje utiče na nastanak i jačanje otrova žudnje za postojanjem (bhavāsava). Dalje, ljudi koji su iskusni u meditaciji, koji su dostigli razne nivoe zadubljenja, mogu pogrešno verovati da je to večno blaženstvo ili otkrovenje neke vrste božanske iskre u njima, koja će posle smrti tela ostati da postoji zauvek.
I na kraju, svi fenomeni, svi sastojci egzistencije kao što su pet sastojaka bića, šest osnova čula, svi nama spoljašnji fenomeni, mogu se posmatrati kroz iskrivljavanje koje svako od njih vidi kao "ja" i "moje". I javlja se sponatana misao da je deo tog "ja" ono što zapravo nije. Tom mišlju se stvara pogonsko gorivo za nastanak još nenastalog neznanja i za jačanje već nastalog neznanja. U suštini, neznanje igra ulogu i kod nastanka i održavanja i druga dva otrova, ali je u ovom trećem slučaju to jedan posebno jak i specifičan oblik njegovog ispoljavanja kroz pogrešno verovanje u realnu utemeljenost pojmova "ja" i moje".
U Samyutta nikayi (XXII.1-6, 9, 31, 135) je više sutta u kojima Buda i njegovi učenici govore o tome šta je to neznanje, a šta je njegova suportnost, istinsko znanje. Nekada je neznanje povezano sa obeležjem trajnosti, neznalica ne razume fizički oblik, telo, njegov nastanak i nestanak; ne razume osećaje, opažaje, mentalne obrasce, niti svest, njihov nastanak i nestanak. Istinsko znanje jeste razumevanje oblika, osećaja, opažaja... razumevanje njihovog nastanka i razumevanje njihovog nestanka.
I tako u pasusu 11 Buda daje specifičan metod kojim se učenik plemenitih odnosi prema stvarima kako bi prevazišao otrove u sebi. Izraz koji on ovde koristi je "on mudro usmerava svoju pažnju", dakle primenjuje ono što se naziva yoniso manasikara (ispravna pažnja ili razborito, pomno razmatranje, ono koje ide do korena stvari [yoni = materica]):
"Ovako on mudro usmerava svoju pažnju: "Ovo je patnja... Ovo je nastanak patnje... Ovo je prestanak patnje... Ovo je put koji vodi do prestanka patnje."
Tako ovde imamo oblik pažnje kakav primenjuje učenik plemenitih koji je formulisan kroz četiri plemenite istine. Iako potpuni uvid u četiri plemenite istine dolazi kao vrhunac Plemenitog osmostrukog puta, učenik već na ovom stupnju počinje pripremu za taj konačni uvid. On vežba da pet puteva do čulnog zadovoljstva, koja ljudi obično smatraju primamljivim i poželjnim, sada posmatra yoniso, duboko, temeljno, iza privida pojavnog, te ih takao vidi ne kao zaista nešto u čemu čovek može uživati bez ikakvog primesa patnje. Prijatni osećaji nam pružaju užitak, zadovoljstvo, ali kada se dublje zagledamo u njih, vidimo da su oni tek prolazni, te otuda ne do kraja zadovoljavajući. I pošto stvaraju zavisnost, oni nam donose i uznemirenje, žudnju kada jednom prođu. Želimo da nam se ponove i to nas nagoni da činimo razne stvari, i korisne i štetne, kako bismo ponovo došli do njih. Sve u svemu, kada posmatramo iz ove perspektive, vidimo da su pet puteva ka čulnom zadovoljstvu u stvari dukkha, patnja.
Zatim, kada sa mudrošću posmatramo svaki od oblika postojanja, vidimo da su i oni takođe prolazni, čak iz trenutka u trenutak, da ni u njima nema bilo čega što bismo mogli označiti kao trajno, nepromenljivo. I kada učenik primenjuje ova četiri ispravna načina posmatranja, on razvija mudru pažnju u odnosu na karakteristiku egzistencije koja se označava kao dukkha, u odnosu na prvu plemenitu istinu. Kako dalje istražuje, on uviđa gde ta dukkha izvire i kroz sopstveno iskustvo shvata da kakva god da patnja nastane na iskustvenom nivou, kad god doživljavamo patnju, strepnju, depresiju, tugu, naricanje, brigu, odbačenost, očajanje, sve to dolazi jednog dubljeg izvora koji nazivamo žudnja i vezivanje. Tako on razume drugu plemenitu istinu, nastanak patnje. I kako se njegov uvid produbljuje, učenik je u stanju da vidi da su ta žudnja i vezivanje zapravo uslovljeni neznanjem. Još dublji uvid ukazuje mu na jedan svojevrstan začari krug, jer i naše sadašnje neznanje je sa svoje strane uslovljeno žudnjom i vezivanjem iz prošlog života. On uviđa beskonačnost čitavog tog procesa u kojem otrovi donose novu egzistenciju, nova egzistencija postaje osnova za stvaranje novih otrova, koji opet sa svoje strane podstiču novo rođenje itd. Dalje, kontemplirajući tri karakteristike, na određenoj tački učenik uspeva da pronikne u istinu o prestanku patnje i to je nibbana, konačno oslobađanje o patnje. I on sada zna kroz direktno iskustvo, kroz praktikovanje Plemenitog osmostrukog puta, da je njime moguće stići do kraja patnje.
"I dok tako ispravno usmerava svoju pažnju, sa njega spadaju tri okova: uverenje da postoji sopstvo (sakkāyadiṭṭhi), sumnja (vicikicchā) i vezivanje za pravila i rituale (sīlabbataparāmāso)."
U onome ko nije pronikao u Dhammu, u neupućenom čoveku, gotovo prirodno, spontano se iz neznanja javlja ideja o "ja". I pošto je smatra autentičnom, pokušava da unese neki sadržaj u tu ideju, tako što formuliše vezu između te ideje i pet sastojaka koji sačinjavaju biće (telo, osećaj, opažaj, mentalni obrasci i svest). Time stvara osećaj da postoji sopstvo, da iza te ideje o "ja" postoji nešto stvarno, neki stvarni entitet. Razmišljajući o svemu tome, vidimo da postoje četiri načina na koji možemo da stvorimo vezu između sopstva i sastojaka bića. Možemo da sopstvo poistovetimo sa sastojcima, da kažemo "Ovi sastojci jesu sopstvo" ili "Ja sam ovo telo", "Ja sam osećaj" itd.
U drugom načinu ne identifikujemo sastojke sa sopstvom, već pre vidimo sopstvo kao nešto što je odvojeno od njih. Iz ovoga izvodimo zaključak da je to sopstvo "vlasnik" sastojaka, da ih poseduje i njima upravlja. Treća pozicija je da je sopstvo nešto ogromno, beskrajno, neomeđeno, te da su sastojci nešto što postoji unutar sopstva. U četvrtoj poziciji vidimo da je sopstvo nešto minimalno, sićušno, te da je ono sadržano u sastojcima. Slika koja se koristi pri tome je da je recimo telo posuda u koju je pohranjen dragoceni dragulj, da se unutar propadljive, trule materije nalazi čisto, večno sopstvo. Svaku od ovih pozicija možemo uzeti i razrađivati je u odnosu na bilo koji od pet sastojaka bića, ne samo u odnosu na telo, dobijajući na taj način čitavu lepezu od 20 različitih gledišta o sopstvu. I ako pogledamo čitavu istoriju filozofije, možemo pronaći različite primere ovakvih gledišta. Ali to nisu gledišta kojima se bave jedino filozofi, već ona imaju svoje čvrsto uporište i u običnim ljudima. Ako danas pitamo ljude šta je njihova suština, njihovo pravo "ja", pošto je snažan materijalistički pogled na svet, oni će reći da je to njihovo telo: "Ja sam moje telo." Ali ako pitamo nekoga ko redovno odlazi u crkvu, on će to ovako objasniti: "Ja imam ovo telo i um, ali duboko unutar njih postoji jedno večno sopstvo, duša."
Dakle, prvi okov koji spada sa onoga ko upotrebljava ispravnu pažnju jesu ovih 20 gledišta vezana za sopstvo. Drugi od tri gore pomenuta okova jeste sumnja. I uobičajeni način na koji se ona razume jeste sumnja u pogledu Bude. Ali plemniti učenik sada zna da Buda jeste bio probuđen. On nema više sumnji u pogledu Dhamme, jer zna da Dhamma jeste istina. Na kraju, on više nema nikakve sumnje u pogledu ariya Sanghe, zajednice plemenitih, uveren je da postoje i druga bića koja vide istinu Dhamme. Takođe, više ne postoji sumnja u pogledu vežbanja, jer je i sam vežbao i stigao do konačnog cilja.
Treći okov, vezivanje za pravila i rituale, ne znači dizanje ruku od pravila morala i puštanje sebi na volju da radimo šta god nam padne na pamet. Radi se pre o nečemu što je lakše razumeti ako se prisetimo kontaksta Indije u Budino vreme, kada su bramani nametali svoj komplikovani sistem vedskih rituala koje treba izvoditi prema strogo propisanim pravilima. Takođe, sa druge strane imamo tabor raznih asketa koji zagovaraju najsurovije asketske vežbe (gladovanje, nagost, kupanje u hladnoj vodi, spavanje na ležaju od trnja, fzičko osakaćivanje itd.) kojima treba da "poništimo" sopstvenu karmu i nečistoće koje su se u nama nagomilale. Buda je sve te rituale, obrede, zavete i samomučenja izvedene na osnovu pogrešnog razumevanja video samo kao još jedan okov koji nas drži u neznanju o pravoj prirodi stvari.
I onda na kraju 11. pasusa imamo zaključnu rečenicu: "To su otrovi koje treba ukloniti viđenjem", koja je pomalo zbunjujuća, jer je do sada jasno rečeno koji su otrovi (čulna želja, žudnja za postojanjem i neznanje), dok se ovde tim terminom označavaju i uverenje da postoji sopstvo, sumnja i vezivanje za pravila i rituale. Komentar daje prilično dugačko objašnjenje, uvodeći i četvrti otrov, a to je otrov pogrešnog gledišta, u koji onda ubraja i dva okova: uverenje da postoji sopstvo i vezivanje za pravila i rituale. Sa druge stranu za okov sumnje kaže da je on obuhvaćen otrovom neznanja. Celu ovu sliku komplikuje i postojanje još jedne sheme, a to su latentne tendencije u našem umu (anusaya).
Da bi bila jasnija situacija u pogledu njihovog međusobnog odnosa, na kraju dajemo i tabelu:
Pali verzija iste tabele:
(nastaviće se)
