38. Sabbāsava sutta (MN 2) – Svi otrovi – deo 4 Link do sutte
http://www.yu-budizam.com/canon/majjhima/mn002.htmlBeleškeOvim nastavkom zaključujemo analizu Sabbāsava sutte. Kao što se sećamo, na početku govora Buda je dao njen kratak sadržaj. Postoje otrovi koje je moguće ukloniti viđenjem (dassanā), viđenjem istine, i taj deo smo već obradili. Naime, videli smo da ispravnom pažnjom možemo raskinuti tri okova koja bića drže okovanima uz točak preporađanja, a ispravnu pažnju treba usmeriti ka razumevanju četiri plemenite istine. Ovim zapravo pokrivamo onaj deo Plemenitog osmostrukog puta koji se naziva ispravno razumevanje ili gledište (samma diṭṭhi) i stoji na njegovom početku. Zapravo pojmovi dassanā (viđenje) i diṭṭhi (gledište, uverenje, mišljenje, teorija – naročito pogrešna, dogma, spekulacija) potiču iz iste glagolske osnove das-. Otuda ispravno razumevanje znači i stvarno viđenje istine. Kada doživimo takvo viđenje četiri plemenite istine, u isto vreme stičemo i iskustveno ispravno razumevanje ili prodorno ispravno razumevanje, a ne samo spekulativno, te na taj način sebe učvršćujemo u prvom elementu Plemenitog osmostrukog puta i postajemo u njemu nepokolebljivi. To je pozicija koju više ne može pokolebati bilo šta na svetu. Tako sotāpanna ili onaj koji je "ušao u tok" ima ispravno razumevanje koje će ga pre ili kasnije sigurno odvesti do oslobođenja. Zanimljiva je priča u komentarima Kanona kako neki nezaređeni sledbenik sluša Budin govor i postane sotāpanna, stiče transcendentno ispravno razumevanje. I onda Mara, personifikacija Zla u budističkoj književnosti, poželi da ga zbuni i vrati ga sa tog stupnja natrag. Tako se on pretvori u Budu i dođe u njegovu kuću, pa mu kaže: "Domaćine, ranije se me slušao kako govorim da su sve uslovljene stvari prolazne. Ali to baš nije tako. Zapravo neke stvari jesu prolazne, ali ima i onih drugih u kojima možeš zauvek da uživaš i poseduješ ih. Takođe sam ranije govorio da sve stvari treba shvatiti tako da nemaju nikakvu trajnu suštinu, da nisu "ja" i "moje". Ali i taj moj iskaz zahteva tumačenje, u smislu da neke stvari ipak možeš shvatiti kao "ja" i "moje".
I kada domaćin to čuje, pošto je u njemu ispravno razumevanje toliko razvijeno, čak i kad Buda stoji pred njim i govori mu da su uslovljene stvari neprolazne, da ima onih koje može smatrati delom svog "ja", on shvata da te reči ne odgovaraju istini i da to onda ne može biti pravi Buda, pa kaže: "Da nisi ti možda Mara?", na šta Mara smesta nestane.
Sada dolazimo do odeljka sutte koji je nazvan "Otrovi koje treba ukloniti obuzdavanjem (saṃvarā)".
"A koji su to, monasi, otrovi koje treba ukloniti obuzdavanjem? Ima slučajeva kada monah..."
Zanimljivo je da Buda u ovom odeljku govori o monahu (bhikkhu), dok je u prethodnom govorio o "plemenitom učeniku" (ariya savako). Iz mnogih delova Kanona gde se pominju plemeniti učenici čini se da taj termin obuhvata i nezaređene i zaređene Budine sledbenike, iako se češće njime označavaju oni nezaređeni. Otuda je moguće da Buda zapravo u početnom delu sutte koji govori o oslobađanju viđenjem ima na umu oslobađanje do stupnja "ulaska u tok". Jer u Kanonu imamo mnogo slučajeva kada su njegovi slušaoci, koji ga možda i prvi put vide i čuju, bez ikakvog prethodnog monaškog treninga, ali naravno sa razvijenim kvalitetima uma i srca (parami) kao što su koji im omogućuju da vide istinu Dhamme, "ušli u tok", otvorilo im se duhovno "oko Dhamme" (Dhamma ćakku). Sve što im je za to trebalo bila je mudra pažnja da mogu zaista da čuju ono što im govori Buda i da njegove reči budu okidač za uvid u četiri plemenite istine u njima.
No kada jednom osoba dostigne stupanj "ulaska u tok", čini se da ostatak sutte želi da pokaže koji su preostali koraci koje treba slediti kako bi se stiglo do stupnja arahanta ili potpunog probuđenja.
Dakle u pasusu 12. nailazimo na sledeći metod koji Buda savetuje:
"Ima slučajeva kada monah, razmišljajući na pravi način, živi obuzdanog čula vida. I dok bi otrovi, nemir (vighāta) i groznica (pariḷāhā) mogli nastati u onome ko živi neobuzdanog čula vida, nema otrova, nemira i groznice u onome ko živi obuzdanog čula vida. Razmišljajući na pravi način, živi on obuzdanog čula sluha... obuzdanog čula mirisa... obuzdanog čula ukusa... obuzdanog čula dodira... obuzdanog uma. I dok bi otrovi, nemir i groznica mogli nastati u onome ko živi neobuzdanog uma, nema otrova, nemira i groznice u onome ko živi obuzdanog uma. To su, monasi, otrovi koje treba ukloniti obuzdavanjem."
Primarni faktor zaslužan za obuzdavanje čula jeste svesnost i on veoma podseća na jedan drugi odlomak o obuzdavanju čula na koji smo naišli u jednom govoru koji smo već obrađivali, a to je Ćula-hatthipadopama sutta ili Kratki govor o poređenju sa otiskom stope slona (MN 27.15):
"Kad okom vidi oblik, on se ne vezuje za njegova obeležja i detalje. Pošto ga, ako oko ostavi bez nadzora, štetna stanja pohlepe i žalosti mogu napasti, vežba njegovo obuzdavanje, stražari na vratima oka, preduzima obuzdavanje oka. Kada uhom čuje zvuk.. Kada nosom oseti miris... Kada jezikom osetu ukus... Kada telom dodirne neki predmet... Kada umom prepozna objekat uma, on se ne vezuje za njegova obeležja i detalje. Pošto ga, ako um ostavi bez nadzora, štetna stanja pohlepe i potištenosti mogu napasti, vežba njegovo obuzdavanje, stražari na vratima uma, preduzima obuzdavanje uma. Kad poseduje takvo plemenito obuzdavanje čula, tada u sebi doživljava blaženstvo koje je potpuno čisto."
Dakle, živeći obuzdanih čula, učenik postaje gospodar svega što je spoljašnje, ne može više njime biti privučen ako je prijatno ili odbijen ako je neprijatno. Ali važna detalj u obuzdavanju čula u skladu sa Budinim učenjem jeste da to obuzdavanje ne znači da se trudimo da ne vidimo, ne čujemo, ne okusimo itd., što je bila zapravo praksa nekih asketa Budinog vremena. Oni su nastojali da drže oči zatvorenima, uši zapušenima i slično, kako bi sebe što više izolovali od spoljašnjeg sveta. No u Budinom učenju čula nisu toliko bitna koliko um. Zato on ukazuje da ono što treba kontrolisati jeste um i to tako što "kada umom prepoznamo objekat uma, ne vezujemo se za njegova obeležja i detalje", ne udubljujemo se i ne analiziramo njegove detalje, jer time samo pojačavamo inicijalnu silu privlačenja ili odbojnosti. Na taj način komuniciramo sa svetom oko sebe, ali ne bivamo u njega "usisani".
Naredni, 13. pasus govori o otrovima koje treba ukloniti korišćenjem (paṭisevana) [ne koišćenjem otrova, već pažljivim korišćenjem onih stvari koje su nam na raspolaganju; kada ih koristi, monah to radi uz mudru pažnju]. Ovaj odeljak postao je jedna od standardnih formula koje monasi koriste u svojim svakodnevnim razmišljanjima o četiri potpore neophodne za življenje duhovnim životom (ogrtač, hrana, boravište i lekovi). O njima se detaljno govori u Visuddhimaggi I, 85-97. U nekim budističkim manastirima ovaj odlomak se recituje tri puta na dan, kao podsetnik na šta treba obratiti pažnju. (Sećam se da su deo o hrani recitovali pre svakog obroka u podne u Amaravatiju.)
"Ima slučajeva kada monah, razmišljajući na pravi način, koristi svoj ogrtač samo da bi se zaštitio od hladnoće, da bi se zaštitio od vrućine, da bi se zaštitio od muva, komaraca, vetra, sunca i gmizavaca, samo radi pokrivanja onih delova tela koje je nepristojno otkrivati."
Ovo govori da u pogledu monaških ogrtača nema mode (najnovija kolekcija proleće-leto i druga kolekcija jesen-zima), niti njenog prilagođavanja epohi ili ličnim ukusima. Takođe, ogrtač je za sve isti bez obzira na "rang" unutar Sanghe. On ne služi da bismo razvijali taštinu ili izgledali lepše.
"Razmišljajući na pravi način, on isprošenu hranu ne koristi za zabavu, ni za omamljivanje, ni radi fizičke lepote i privlačnosti, već samo za ishranu i održavanje ovoga tela u životu, za uklanjanje njegovih bolova, kao potporu svetačkom životu, razmišljajući: "Ovako ću iskoreniti stari osećaj [gladi] i neću stvoriti novi osećaj [prejedenosti]; biću zdrav i živeti spokojno."
Monah je zadovoljan kakvu god hranu da dobije i zabranjeno mu je da pravi svoj jelovnik, naručuje šta da mu se spremi ili prebacuje domaćinu da je hrana slabo začinjena, neukusna ili loše pripremljena. Takođe, mudro razmišljajući o hrani kao osnovi održavanja svog života, izbegava prejedanje i preterano vezivanje za hranu kao izvor čulnih užitaka. (Monah svu hranu koju dobije stavlja u istu zdelu, što je takođe specifičan trening u nevezivanju za ukuse.)
"Razmišljajući na pravi način, on svoje boravište koristi samo da bi se zaštitio od hladnoće, od vrućine, da bi se zaštitio od muva, komaraca, vetra, sunca i gmizavaca, samo da bi se zaštitio od ćudi vremena i uživao u samoći."
Opet se radi o obuzdavanju nečega što se gotovo prirodno javlja kad razmišljamo iz pozicije "ja" i "moje", a to je težnja za što većom kućom, što raskošnijom, na što boljem mestu. sa što više stvari itd. U pogledu monaha, to bi moglo biti opsednutost posedovanjem što većeg prostora u kojem obitava ili manastira, njegovom što raskošnijom dekoracijom ili posedovanjem recimo pozlaćenih stvari kao lične svojine.
"Razmišljajući na pravi način, on lekove koristi samo da bi uklonio bolesti koje ga zadese i sačuvao dobro zdravlje."
I ovde su moguće različite zloupotrebe lekova u svrhu stvaranja prijatnih doživljaja, a ne samo lečenja. Jedna od najupadljivijih je zavisnost od raznih stimulativnih supstanci.
I na kraju Buda ovaj odeljak zaključuje rečima:
"I dok bi otrovi, nemir i groznica mogli nastati u onome ko ove četiri potrepštine ne koristi na ovakav način, nema otrova, nemira i groznice u onome ko ih tako koristi. To su, monasi, otrovi koje treba ukloniti korišćenjem."
Pasus 18 govori o otrovima koje treba ukloniti podnošenjem i to podnošenjem koje podrazumeva strpljenje. Ovo je naročito bilo važno za monahe u Budino vreme, jer su za razliku od današnjih monaha, oni živeli po "manastirima", tačnije boravištima samo u vreme perioda monsuna, otprilike tri meseca u godini, a ostalo vreme su lutali od sela do sela, kroz šume i pustinje, kao putujući askete. Često bi stigli u novo područja gde su ljudi bili nenaviknuti ili nepripremljeni da im daju hranu, te bi ostali gladni i žedni, ili bi ih dočekali neprijateljski. Otuda im je ovaj odlomak koristio za mudro promišljanje i snaženje njihove odlučnosti i strpljenja.
"Ima slučajeva kada monah, razmišljajući na pravi način, podnosi hladnoću i vrućinu, glad i žeđ, muve, komarce, vetar i sunce, gmizavce; on podnosi zlonamerne, ružne reči i telesne osećaje koji su, kada se jave, bolni, mučni, oštri, razdirući, neprijatni, iznurujući i ugrožavaju život. I dok bi otrovi, nemir i groznica mogli nastati u onome ko ovakve stvari ne podnosi, nema otrova, nemira i groznice u onome ko ih podnosi. To su, monasi, otrovi koje treba ukloniti podnošenjem."
Pasus 19 govori o otrovima koje treba uklanjati izbegavanjem. To su razne divlje životinje, opasna i nepristupačna mesta, loše društvo ili sedenje na neprikladnim mestima. To su mesta koja ugrožavaju njegovu dobru reputaciju i izaziva sumnju u drugima o njegovoj čestitosti (recimo kvartovi grada u kojima su javne kuće). Takođe postoji pravilo da monah ne može u kući biti sam sa ženom ili monahinja sa muškarcem, već mora biti još jedna osoba. (Zanimljivo je takođe pravilo da monah i monahinja u manastiru ne sede nasamo i razgovaraju, već po pravilu uvek treba da je i neka treća osoba u njihovom društvu.)
Pasus 20, šta monah otklanja napušanjem? Misao o čulnom zadovoljstvu, misao ispunjenu zlom namerom, misao ispunjenu okrutnošću, on ne toleriše rđave, štetne mentalne sadržaje koji se u njemu jave. Prve tri vrste misli koje se ovde pominju nazivaju se miććhā sankappa ili pogrešne misli i suprotne su trostrukoj ispravnoj misli (samma sankappa) kao delu plemenitog osmostrukog puta. I tako, tokom mentalnog treninga, ako se pojavi neka od ove tri misli, učenik je ne toleriše, ne dopušta joj da prodre dublje u um, da uhvati koren, već koristi neku od tehnika koje je Buda opisao radi uklanjanja ometajućih misli. Ukoliko je misao tek nastala, nekad je dovoljno i njeno mudro posmatranje da bi se ona uklonila. Ako je uzela zamah, tada je potrebna neka specijalna tehnika direktnog suprotstavljanja njezinoj sili. U pasusu se koristi i sintagma "rđavi, štetni mentalni sadržaji" kao zbirni naziv za sve druga štetna mentalna stanja koja učenik takođe ne toleriše, ne shvata ih olako, već nastoji da ih što pre ukloni iz uma. Ono što je ovde izuzetno važno očigledno je primena ispravnog napora, njegove četiri varijacije o kojima je bilo već reči: napor da još nenastala loša stanja ne nastanu i napor da već nastala loša stanja nestanu; napor da još nenastala povoljna stanja nastanu i napor da već nastala povoljna stanja dalje jačaju. Mi često zaboravimo na ovaj drugi deo formule i u svojoj praksi se skoncentrišemo samo na ono što je nepovoljno u našem umu. Ali da bi metod oplemenjivanja duha bio uspešan, nužan je balans i razvijanje povoljnih stanja koja treba da zamene ona nepovoljna. Tek to je pravi bedem od ponovnog napada već eliminisanih štetnih stanja.
U vezi sa ovom suttom, metodi obuzdavanja, korišćenja, podnošenja i izbegavanja koji su u njoj dati odnose se na prvi deo formule ispravnog napora: sprečavanja nastanka nenastalih štetnih stanja.
Sada stižemo do sedmog metoda uklanjanja otrova, a to je negovanje.
"Ima slučajeva kada monah, razmišljajući na pravi način, neguje svesnost (sati) kao elemenat probuđenja, a koja kada je podržana osamljenošću (viveka), obestrašćenošću (virāga) i prestankom (nirodha), za rezultat ima nevezivanje (vossagga). On neguje analizu mentalnih stanja (dhammavićaya) kao elemenat probuđenja... energičnost (viriya) kao elemenat probuđenja... radost (pīti) kao elemenat probuđenja... smirenost (passaddhi) kao elemenat probuđenja... koncentraciju (samādhi) kao elemenat probuđenja... spokojstvo (upekkhā) kao elemenat probuđenja, a koja kada je podržana osamljenošću, obestrašćenošću i prestankom, za rezultat ima nevezivanje."
Ovo je niz od sedam elemenata probuđenja (satta bođđhanga) uključenih među trideset sedam uslova za dostizanje probuđenja, a detaljnije se obrađuju u Satipatthana sutti (MN 10.42) i Anapanasati suti (MN 118.29-40). Njihov redosled nije nikako slučajan, jer počinjemo sa svesnošću, uz pomoć kojih jasnije vidimo koja su povoljna i koja nepovoljna stanja uma koja neprekidno nastaju u njemu. Kada smo zahvaljujući takvoj analizi razlučili šta je šta, potrebna nam je energičnost da bismo ono nepovoljno uklonili. Kako se energija povećava, u stanju smo da svesnost održavamo sve duže i um postaje sve čistiji i sa time dolazi i sve više radosti i uznesenosti ovim procesom samočišćenja. No kako taj proces odmiče, početnu radost sve više zamenjuje stanje smirenosti kao elemenat probuđenja. Takva smirenost vodi do jedne drugačije vrste sreće uma, duboke i neeuforične, a ona omogućuje umu da prirodno postane fokusiran i lako ostane na jednom objektu. To je nastanak koncentracije kao elementa probuđenja. I kako se koncentracija produbljuje, i najmanje smetnje koje bi mogle poremetiti koncentraciju nestaju i um konačno stiče savršeni balans, postaje potpuno spokojan. To je cilj budističkog puta, nibbāna.
Praksa1. Vežbaj ispravnu pažnju, tako da jasno uvidiš kako se ona razlikuje od pogrešne pažnje. To znači posmatranje stvari kakve jesu – prolazne, nezadovoljavajuće i ne kao deo "mene".
2. Odaberi jedan od nabrojanih sedam načina uklanjanja otrova i praktikuj ga određeni period, tako da ti postane jasno šta on znači.
3. Zapitaj se jesu li tvoja gledišta i stavovi zasnovani na bilo kojem od pitanja za koja je Buda rekao da nisu vredna pažnje (pasusi 7-8).
