Buda

[Sati]

Čitam vrlu zanimljivu knjigu H. W. Schumanna "The Historical Buddha: The Times, Life and Teachings of the founder of Buddhism". To je jedna od najboljih do sada napisanih Budinih biografija, pisana na osnovu istorijskih tekstualnih i arheoloških izvora i uz maksimalno izbegavanje svih onih fantastičnih izmišljotina koje su se tokom 2500 godina isplele oko njegovog imena.

U knjizi nailazim na razne zanimljive detalje, pa bih neke da podelim ovde. Verujem da će i vama biti zanimljivi.

Elem jedna od stvari koje baš nisu jasne je Budino napuštanje doma i odlazak u beskućnike. Sa jedne strane, prema omiljenoj legendi, on se iskrao u pola noći, bez znanja svoje porodice, neposredno pošto mu se rodio sin Rahula. No, u Kanonu postoji mesto, o kojem smo govorili i na početku naše serije na temi Pali kanon grupa
http://forum.yu-budizam.com/pali-kanon-grupa/02-ariyapariyesan-sutta-%28mn-26%29/
gde Buda sasvim drugačije opisuje svoj odlazak od kuće.

Evo šta o tom "problemu" piše Schumann:

Ponoćni odlazak i Sidhatthino odsecanje kose na obali reke Anoma jesu elementi legendarne pripovesti, ali ne i Budinog ličnog opisa istog događaja, na osnovu kojeg je jasno da su barem njegov otac Suddhodana i pomajka Pađapati znali za njegove namere, ali nisu bili u stanju da ga u tome zaustave:

"Pre svog prosvetljenja, dok sam još bio neprosvetljeni bodhisatta, razmišljao sam: ''Domaćinski život je skučen, prašnjav put. Svetački život je poput širokog polja. Nije lako, živeći kod kuće, praktikovati svetački život potpuno savršen, potpuno čist, nalik uglačanoj školjki. Šta ako bih obrijao kosu i bradu, obukao žuti ogrtač i napustivši domaćinski život otišao u beskućnike?...  I tako sam, kasnije, još uvek mlad, crne kose i obdaren blagoslovom mladosti u prvoj životnoj dobi -- i dok su moji roditelji, neskloni tome, plakali tako da su im suze potokom lile niz lice -- obrijao kosu i bradu, stavio na sebe žuti ogrtač i napustivši domaćinski život otišao u beskućništvo." (MN 36; MN 26)

Ako jednostavni iskaz ovde dat stavimo pored tvrdnje iz Nidanakathe (komentar za Đatake, zbirku priča o Budinim ranijim životima) da je Bodhisattin odlazak u beskućnike (pabađđa) usledio neposredno pošto mu se rodio sin Rahula, čini se osnovanim pretpostaviti da je on zapravo jako dugo molio roditelje da se slože sa njegovom namerom, te da su oni na kraju svoj pristanak uslovili rođenjem unuka. To čak može objasniti i činjenicu da je Siddhattha tako kasno postao otac -- posle 13 godina braka, kada su i on i Bhaddakaććana (Yasodara) imali po 29 godina. Možda je Bhaddakaććana, kako ne bi izgubila muža, dugo odbijala da zatrudni. U svakom slučaju, kada je jednom sin (i naslednik) kojeg su Suddhodana i Pađapati tražili bio rođen, Siddhattha nije gubio vreme da ostvari svoju nameru okretanja od ovoga sveta.

 

[fortytwo]

Odličan detalj i zanimljivo objašnjenje! Zaista je 29god mnogo za tadašnje društvo, a nije mi to nikada palo na pamet...

[unicus]

Kada sam imao 29 godina i ja sam dobio sina. Prvog i jedinog. Sjećam se da su mnogi tada govorili da je to kasno i što se čekalo do tada.. Kako li je tek bilo u ona stara vremena kada je i životni vijek trajao kraće? Vezano uz Budin život, baš sam često puta pomislio da bi ljudi svakako više prihvaćali njegov nauk kada bi se o njemu više pisao kao o čovjeku koji je našao put a manje upotrebljavale neke neutemeljene, nerealne i fantastične priče.. Eto, jedva čekam što će se dalje pisati pod ovom temom  

[Sati]

I tako naš Buda otide u beskućnike. Ali gde je on zapravo otišao pošto je napustio svoj dom?

Biće da je tragajući prvo stigao u Rađagahu, glavni grad moćne države u slivu Ganga po imenu Magadha. Tamo je neobičnog mladića jednoga dana primetio i Bimbisara, kralj Magadhe. Evo kako taj događaj opisuje Pabbađa sutta (Odlazak u beskućnike, SN 3.1), u Veljačićevom prevodu:

    Opjevat ću odlazak u beskućnike,
    kako se vidoviti odvratio od svijeta,
    i kako se razmišljajući priklonio beskućništvu.

    – Skučen je kućevan život, dom đubrište,
    slobodan je prostor beskućnika – tako uvidi i ode.

    Otišavši, odvrati se od zlih postupaka tijela,
    odbaci zlu naviku govora, pročisti način života.

    Tad Budni stiže u Rađagahu, u prestonicu Māgadhe,
    okruženu brdovitim pašnjacima,
    i pođe da prosi hranu, nadaren najvišim znamenjima.[1]

    Ugleda ga Bimbisaro, sa svog kraljevskog dvora,
    razazna mu obilježja, pa prozbori:

    – Pogledajte ga, gospodo! Skladna lika, bijel i stasit,
    i pokret mu je savršen, a pogled odmjeren.
    Sabrano gleda preda se. Taj doista nije niska roda.
    Nek požure kraljevski glasnici da izvide kuda će isposnik!

    Upućeni kraljevi glasnici slijedili si ga u stopu.
    – Kuda će krenuti isposnik, gdje mu je boravište?

    Od vrata je do vrata prosio hranu
    bdijući pomno nad ulazom vlastitih osijetila.
    Prosjačka je zdjela brzo bila puna, obazrivost nagrađena.

    Kad je isprosio hranu, šutljivi se mudrac udalji iz grada.
    Pope se na brijeg Pandava; to će mu biti boravište.

    Kad vidješe gdje se smjestio, i glasnici zastadoše,
    a jedan ode da javi kralju.

    – Maharađa, isposnik je na istočnom obronku brijega Pandava.
    Tu sjedi kao moćan tigar, kao lav u planinskom klancu.

    Hrabri vladar sasluša govor glasnika,
    pa se hitro odveze do brijega Pandava.
    Vozio se dokle je cesta sezala, a tada sađe s kola
    junak i pešice se približi, najavi i sjede.
    Sjedeći, kralj ga prijateljski pozdravi,
    a kad je pozdrav uzvraćen, ovako prozbori:

    – Mlad si i nježan, momak u cvijetu mladosti,
    bujne ljepote kao čistokrvan ratnik
    što sja na čelu vojnog odreda i predvodi moćnu družinu.
    Ja ću ti blago udijeliti da uživaš,
    samo mi reci iz kojeg si plemena!

    – Na obronku Himalaja, povrh Kosale,
    postojbina je moja, vladaru, bogatog i moćnog roda.
    Potomci Sunčeva plemena, rod Sakya,
    to je porodica koju sam napustio, vladaru,
    odvraćen od čežnje, strasti.
    Korijen sam nesreće prozreo u strasti,
    a izvor smirenja u odricanju.
    Polazim u naporan boj, duh mi se tome raduje.
------------------------
[1] Biće koje je dozrelo da dosegne duhovno Probuđenje rađa se po staroindijskoj tradiciji sa 32 osobita tjelesna znaka. Prilikom rođenja brahmanski svećenici, sazvani da predskažu budućnost djeteta, u takvom slučaju izjavljuju ocu: "Raduj se, gospodaru, jer se je jedan od najmoćnijih rodio kao tvoj sin! ... Dijete ti je, gospodaru, obilježeno sa 32 znaka Velikog Čovjeka. Pred tako obilježenim postoje u životu samo dva puta, bez trećega. Ako živi svjetovnim životom postaje pokretač Točka svjetskog zbivanja, pravedni vladar koji vlada svim četirima stranama svijeta, osvajač i održatelj blagostanja naroda, vlasnik sedmerostrukog blaga... Imat će više od hiljadu sinova heroja, slavnih pobjednika neprijateljskih vojski. A kad osvoju svu zemlju do okeanskih obala, ne uspostavlja svoju vlast ni silom ni mačem, nego pravednošću. -- Ali, ako se takav sin odvrati od svjetovnog života i otiđe u beskućnike, tada postaje veličanstveni i vrhovni buddha koji odastire zavjesu (neznanja) kojom je zastrt svijet."

Evo nekoliko od tih tjelesnih obilježja karakterističnih za buddhističku ikonografiju i za estetski kanon indijske skulpture uopće: ravni tabani i unatrag isturena peta; na svakom mu je tabanu ocrtan točak sa hiljadu prečaka; stojeći, a da se ne sagne, može da rukom dosegne i protrlja koljena; boja puti mu je brončanozlatna; dužina tijela je jednaka rasponu raširenih ruku; trup mu je svuda jednako zaobljen; ima 40 ravnomjernih zubi, samo mu se očnjaci ističu...
(Izvod iz Maha-padana sutta, 14. govora iz zbirke Digha nikāyo)

[Sati]

Evo i Schumanovog komentara ove epizode:

To što se kralj zaputio da se sretne sa mladim samanom (isposnikom), a ne obrnuto, deluje uverljivo. Bila je to zabava mnogih ljudi toga vremena da sreću duhovne ljude, naročito zbog toga što se verovalo da se već i samim pogledom na njih, pogotovo na nekog ko je duhovno usavršen, stiče i deo njegovih magijskih moći. No u ovom opisu još uvek ne nalazimo bilo kakvu naznaku prijateljstva koje će se kasnije razviti između Bimbisare i Siddhatthe.

Čini se da Siddhattha nije dugo ostao u Rađagahi. Nestrpljiv da što pre stigne do probuđenja, napustio je kraljevsku prestonicu i postao učenik Alare Kalame. Alara nije pripadao vodećim učiteljima onog vremena i o njemu čujemo samo iz budističkih izvora i u vezi sa Siddhatthinim traganjem za probuđenjem.

Svoje učenje pod Alarom Kalamom Buda opisuje u Govoru o plemenitom traganju, MN 26.

 

[Sati]

Buda isposnik

Pošto je naučio sve čemu su mogli da ga nauče njegovi učitelji Alara Kalama i Uddaka Ramaputta, ali ipak nije stigao do konačnog oslobođenja. Buda se zaputio u samostalno traganje. Napustio je okolinu Rađagahe i krenuo na jugozapad, sve dok blizu utvrđenog grada Uruvele, nije naišao na lep kraj. Evo kako ga Buda opsiuje:

"To mi je područje izgledalo povoljno. Pored lijepe šumice tekla je bistra rijeka, radosna uz pitome obale. Nedaleko je bilo pastirsko naselje… To mi se učinilo dovoljno za čovjeka koji je u naponu mladenačke snage odlučio da se posveti duhovnom naporu. Na tom sam se mjestu zaustavio i ustanovio da mi ništa više ne treba da izvršim duhovni napor."

To idilično mesto bilo je poprište Budine ne baš tako idilične duhovne borbe, koja je potrajala šest godina. Pre svega, boravak u samoći u šumi bio je prilično težak za tridesetogodišnjeg plemića naviklog na raskoš i razne ugodnosti. Pre svega, tu je strah, o kojem Buda priča bramanu Đanusoniju u Govoru o strahu i strepnji (MN 4):

"Nije lako izdržati duboko u gustoj šumi, nije lako vežbati u osami, nije lako uživati u samoći. Čini se, zapravo, kao da šume zavedu um monaha ako ne poseduje koncentraciju... I dok sam bio tamo, događalo se da naiđe neka životinja, da prelomi grančicu ili da vetar zašušti među suvim lišćem... a strah i strepnja bi me zaokupili."

Strah je rasterivao i um budio raznim asketskim vežbama, kao što je bilo recimo prekidanje disanja na izvesno vreme, gladovanje do iznemoglosti, nošenje odeće načinjene samo od trave i kore drveta, stojanje na suncu u sred dana, nije sekao kosu i nokte, niti prao telo, već bi se kora nahvata po koži i sama otpadala itd.  Možda je u to vreme ličio na nekog od ovih likova 

[Sati]

Probuđenje

I pored svih napora, rezultata koji je očekivao nije bilo i Buda je na kraju postao potpuno uveren da je na pogrešnom putu, da je metod kojim pokušava da stigne do oslobođenja jednostavno pogrešan. Evo kako on opisuje svoj položaj u tom trenutku:

"Takvim ponašanjem, takvom praksom, takvim podvižništvom nisam dostigao bilo koje nadljudsko stanje, bilo kakvu usavršenost u znanju i viziju vrednu plemenitih. Zašto? Zato što nisam dostigao onu plemenitu mudrost koja, kada se poseduje, jeste plemeniti vodič (izvan kruga preporađanja), vodi onoga ko postupa u skladu sa njom do potpunog iskorenjivanja patnje."

Sagledavši svoju situaciju drugim očima, prisetio se jednog događaja iz detinjstva. Bio je prolećni praznik i njegov otac je izašao u polje da praćen veselim povicima okupljenih uzore svečanu prvu brazdu. SVi su bili zaokupljeni radosnim događajem i zaboravili su na malog Siddhatthu, ostavivši ga na ivici polja da sedi u hladu drveta. I on je tako izdvojen, sasvim spontano i neočekivano ušao u jedno stanje uzvišenosti i lakoće, bistrine uma, praćene radošću i srećom. Setivši se toga, budući Buda je pomislio da bi upravo to stanje moglo biti pravi put.

Nepokoleban time što su ga dotadašnjih pet saputnika u duhovnom životu napustili razočarani, verujući da je skrenuo sa pravog puta, Buda se pripremao za još jedan pokušaj. Napustio je gladovanje, svestan da telo mora povratiti svoju snagu da bi meditativni napor bio uspešan.

Kad je oseti oda je spreman, seo je pod bodhi drvo, uz zavet da s eodatle neće pomeriti dok se ne probudi, pa makar mu se krv u žilama osušila. (Ne preporučujem da sami probate  ) I meditacija koja je pripremila teren za proboj ka uvidu sastojala se od četiri vrste zadubljenja, koja se često pominju u Kanonu:

1. Prestanak čulne želje i nepovoljnih mentalnih stanja, praćen zamišljanjem irazmišljanjem; iz tog osećaja odvojenosti od bolnog javlja se osećaj radosti.

2. Prestanak zamišljanja i razmišljanja, ume je sve smireniji i skoncentrisan na jednu tačku; iz tog osećaja koncentracije javlja se osećaj prijatnosti.

3. Prestanak osećaja prijatnosti i smirivanje svih emocionalnih stanja, u korist ravnoteže uma i jasnog viđenja, kao i smirivanja tela.

4. Prestaje bilo kakav osećaj zadovoljstva i nezadovoljstva; potpuno stanje balansa, pročišćeno neprobirljivom svesnošću.

Kada je Siddhatthin um postao tako skoncentrisan, pročišćen, blistav, bez i najmanje nečistoće, gibak, prilagodljiv, postojan i nepokolebljiv, događa se konačni proboj u stvarnost u zakone koji upravljaju svetom u kojem živimo. Iza tog proboja u njemu su se učvrstila tri saznanja: o njegovim prošlim životim, o zakonu kamme po kojem se bića preporađaju u skladu sa svojim delima i na kraju znanje o razaranju mentalnih nečistoća koje je formulisao u svoje četiri plemenite istine. Obdaren sa ta tri znanja na osnovu sopstvenog iskustva, nepokolebljivo učvršćen u njima, postao je probuđen, postao je Buda.

 

[Sati]

Danas naiđoh na jedan Dhammikin tekst koji se lepo uklapa u ovu temu:

Yasodhara, nevidljiva žena



Svi su čuli priču o Yasodhari, Budinoj ženi – znate već ono, vrlo mlada, lepa devojka, takmičenje ko će osvojiti njezinu ruku, srećan život sa princom Siddhatthom, spavanje zajedno sa sinom Rahulom u naručju one noći kad je njezin muž noću napustio palatu i, najzad, kada se Buda vratio jednom prilikom u Kapilavatthu, kako je nagovorila Rahulu da ode do njega i zatraži da mu da nasledstvo koje mu pripada. Ono što većina ljudi ne zna jeste da se Yasodhara ne pominje po imenu nigde u Tipitaki i da se nijedna od ovih priča, izuzev ove poslednje, takođe u njoj ne mogu naći. Pa čak i u toj poslednja priča, "Rahulina majka", kako se ona tu naziva, pojavljuje se tek na trenutak (Vin.I,82). Sve ostalo dolazi iz kasnije budističke tradicije; malo iz Pali komentara i mnogo više iz drugih "hinayana" literature. I dok je Yasodhara zapravo nepostojeća u Pali Tipitaki i tek malo više u njenim komentarima, postoji mnogo legendi o njoj, neke zaista interesantne, u kasnijoj sanskritskoj literaturi.

Veliki proučavalac budizma Andre Bareau je napisao zaista fascinantan članak o legendi o Yasodhati, koji je sada dostupan na http://www.buddha-kyra.com/wife.htm
Kyra Pahlen, koja je članak prevela sa francuskog, zaista je traljavo obavila svoj posao, pa tako imamo Katmandu umesto Kapilavatthu, Mahavasti umesto Mahavastu i čak Solomona umesto Suddhodane!!! Ali neka vas te i nekoliko drugih brljotina ne odvrate od  čitanja ovog vrlo zanimljivog teksta.

Slika na početku članka je prikaz događaja u Kapilavatthuu koja je pronađena u Amaravatiju (V veka). Buda je predstavljen kao prazan tron. Slika niže je prikaz iste te priče iz jedne od pećina Ađante (VII vek), dok je poslednja tajlandska slika iz XIX veka.






 

[Fazlija]

Steta sto se ne moze povecati malo ta prva slika da se bolje vidi. Meni dosta slici na gandhrsko kiparstvo tj. reljef. Kao da je skoro zapadnog, helenistickog stila, i ne bih se bas olako zarekao da je iz 5 vijeka N.e. Mada, ovako nasitno gledajuci kao da ima malo i mahayanskih elemenata... Osobito je zanimljivo to sto se Buddha ne prikazuje. Prijestolje je prazno. To je vrlo tipicno za prvih nekoliko vijekova buddhisticke umjetnosti, pa nas i to opet vraca baktrijskim buddhistickim Grcima u 2. ili 3. st. pr.N.e. nego na 5 st. N.e.

U svakom slucaju, danas sam popodne u uredu na dezurstvu, pa cu imati vremena procitati ovaj zanimljiv clanak 

[Sati]

Proverio sam Dhammikin original i ne pise V, vec IV vek. Dakle 100 godina ranije. Ali i pak ne toliko rano kako ti mislis.

Ovde imas vecu sliku
http://orias.berkeley.edu/visuals/buddha/11_lg.jpg

Ako je tacno da je iz Amaravatija (jug Indije), tamo je negde u II veku nase ere podignuta ogromna stupa (danas unistena), veca i od one sacuvane u Sanchiju, i bila je potom ukrasena panelima sa prikazom scena iz Budinog zivota. Pretpostavljam da je ovo jedan od tih panela. Inace Amaravati umetnicka skola je izvrsila veliku uticaj na umetnost jugoistocne Azije, pocev od Sri Lanke, pa nadalje.

[Fazlija]

Stvarno prekrasno, vrhunska umjetnost. Vrlo je zanimljivo vidjeti koliko se dugo na jugu Indije zadrzao obicaj ne prikazivanja Buddhinog lika. Mislis li da je to theravadski utjecaj? Jug Indije je dugo bio buddhisticki, vjeruje se da je jos Ashoka utvrdio buddhizam u tom dijelu Indije. Iako je bas u to doba (2.st.N.e.) bila zastupljena na jugu i mahayana (Nagarjuna), a potom opet oko 5-6.st.N.e. je doslo do ponovnog jacanja theravade (Buddhaghosa).

[Fazlija]

Vrlo zanimljiva studija o Yasodhari. Vidi se kako se prica o njoj razvijala tokom stoljeca. Nadodavani su dogadjaji vezani za nju, ali se u najranijim spisima ona uopce niti ne spominje. Pitanje je da li se uopce tako i zvala?!

Mozda je jednostavno bila posve beznacajna na dvoru i u Buddhinoj obitelji, s obzirom da joj je muz otisao u redovnike, ona je nastavila zivot kao udovica. Barem danas je to najnizi moguci drustveni polozaj indijske zene. Mozda je tako bilo i u ono doba, pa je izvori jednostavno niti ne spominju. Kako se nije odlucila na zaredjenje poput brojnih Buddhinih rodjaka, ona niti kasnije nije mogla dobiti neki istaknut polozaj unutar samghe. A mozda se i preudala (sto tada nije bilo tako nemoguce kao u danasnjoj Indiji) nakon Buddhinog odlaska, sto bi svakako bio razlog da se svaki spomen na nju brise iz bilo kakvog daljnjeg kazivanja u vezi Buddhe. Zato i ne cudi da je se spominje samo kao "Rahulina majka" a ne po njezinom stvarnom imenu. U svakom slucaju, njezin drustveni polozaj nakon Buddhinog odlaska u beskucnike nije mogao biti niposto sjajan, niti posebno cijenjen. Treba ustvari mozda gledati na drustvene obicaje pred-buddhisticke Indije, kao mnogo slicnije danasnjoj hinduistickoj Indiji. To je vjerovatno razlog zasto je najraniji buddhisticki spisi gotovo uopce niti ne spominju.

To mozda objasnjava zasto se ona pojavljuje tek kasnije kada je izrastao cijeli mit oko Buddhe i clanova njegove obitelji u okivru mahasamghika, pocetkom prvih stoljeca Nove ere.

[Sati]

Zanimljiv detalj je da je Yasodharin brat bio Devadatta. Postao je Budin ucenik i u pocetku je bio monah za uzor, da bi ga kasnije zavist osvojila. I posto je Buda odbio da upravo njega oznaci kao svog naslednika (zapravo nije oznacio bilo koga, smatrajuci da je tako bolje za Sanghu), resio je da ga ubije. Tako su u Kanonu opisani Devadattini pokusaji sa guranjem stene niz padinu, koja je trebalo da spljeska Budu, ali ga je samo ranila, kao i sa podivljalim slonom kojeg je naterao na Budu, da bi ga ovaj svojim mocima ukrotio pre nego sto ga je pregazio. Sve ovo je naravno Devadattu na kraju odvelo do preporadjanja u najgorem od svih mogucih svetova. 

[Sati]

Ostavih Budu prošli put u noći punog Meseca 528. godine, dakle u mesecu vesakha, po starom indijskom kalendaru (april-maj), u trenutku kad je sedeći pod drvetom assattha ili pipal (Ficus religiosa) dostigao probuđenje. Bilo je to blizu sela Uruvela, danas Bodh Gaya. Bio je to događaj koji je otvorio put ka novom načinu razmišljanja i novoj religiji. Ali kako se on zapravo dogodio? Pod uticajem verovatno zena, mnogi savremeni autori ga dočravaju kao nešto slično udaru groma, kao iznenadnu munju koja je osvetlila krajolik i putniku u tami se iznenada i za trenutak jasno pokazao put pred njim. No da li je to baš tako bilo? Da li je probuđenje bilo trenutak ili jedan duži proces?

Iz opisa samog Gotame u Maha-Saććaka sutii ili Dugom govoru Saććaki (MN 36)
http://www.yu-budizam.com/canon/majjhima/mn036.html
saznajemo da se samo probuđenje proteglo na tri dela noći (otprilike devet sati), te je očigledno bilo postepen proces. Ovo se podudara i sa Budinom tvrdnjom da je u okviru njegovo učenja napredovanje postepeno i da nema iznenadnog, spontanog bleska ratumevanja (añña), baš kao što ni obala nije nagli prelaz u duboku vedu, već se spušta postepeno (Udana V.5):

"Baš kao što okean ima postupno padajuće dno, postepeni pad, sa iznenadim odsekom tek posle velike razdaljine od kopna, na isti način ovo učenje i disciplina imaju postupan trening, postupno praktikovanje, postupno napredovanje, sa prodiranjem u znanje tek posle velike razdaljine od početka."

Sem ovoga, proces probuđenja bio je predvođen razumom, kako to jasno proizlazi iz njegovih reči koje tri puta ponavlja u govoru Saććaki:

"Kada je um postao tako skoncentrisan, pročišćen, blistav,  bez i najmanje nečistoće, gibak, prilagodljiv, postojan i nepokolebljiv, usmerih ga ka znanju o..."

Otuda Gotamino probuđenje treba zamisliti kao jedno srećno stanje koje traje nekoliko sati, stanje izuzetne mentalne jasnoće, koje je aktiviralo sve njegove intelektualne sposobnosti i poput uveličavajućeg stakla fokusiralo ih u jednu tačku. Nije bilo ničeg ekstratičnog u vezi sa tim probuđenjem, to nije bilo neko vančulno, ekstatično iskustvo ili trans.

On je tačno znao ka kojem objektu da usmeri svoju pažnju. Pošto je još od svojih dana provedenih sa Uddaka Ramaputtom znao o upanišadskim idejama o preporađanju, mogao je da um okrene ka najdubljem pronicanju u tu temu. SLično je moglo biti i sa sistemom o četiri istine, koju je poznavao iz tadašnje razvijene medicinske teorije. Sve ovo je kombinovao sa sopstvenim uvidom koji su se u Gotaminom umu kombinovali i kristalizovali u novo učenje i istinu, Dhammu.

[Sati]

Asita

Asita, poznat i kao Kanhasiri, bio je mudrac koji je živeo u zemlji plemena Sakja. U Nalaka sutti
http://www.yu-budizam.com/canon/khuddaka/snp3-11.html
opisan je kao asketa koji nosi duge pletenice (Sn 689). Jednoga dana primetio je da bogovi proslavljaju nešto vrlo značajno, te ih upita zašto su toliko razdragani. Oni odgovoriše: "Bodhisatta, najveći dragulj, bez premca, rodio se na dobrobit i spokojstvo među ljudima, u zemlji plemena Sakja, gradu po imenu Lumbini. Zato smo toliko razdragani." (Sn 686). U želi da vidi to dete, Asita otide do Kapilavatthua, gde ga Suddhodana dočeka radosno i preda mu dete u naručje. Pošto je bio dobro upućen u veštinu "čitanja znakova i mantre" (lakkhanamantapāragū, Sn 695), on je pregledao dete i objavio da će dečak "dosegnuti potpuno probuđenje" (sambodhi), "krajnje pročišćeno viđenje" (paramavisuddhidassi) i objaviti Istinu  "iz milosrđa prema mnogima" (bahuđanahitānukampī, Sn 698). A onda mu grunuše suze. Kad su to videli, Sakjani se zabrinuše i upitaše Asitu da li vidi neku nesreću koja čeka dečaka. On odgovori da je tužan zato što zna da će umreti pre nego što se sve što je predvideo dogodi. (Sn.694)

Ime Asita doslovno znači "nevezan", dok bi Kanhasiri moglo da se prevede kao "tamni dragulj". Ovo je jedino pominjanje Asite u Tipitaki. Neki proučavaoci čitavu ovu priču smatraju čistom legendom i ona to možda i jeste. Međutim, malo je u njoj elemenata koji bi sami po sebi bili fantastični ili neverovatni. U staroj Indiji bilo je sasvim uobičajeno da vladar pozove lokalnog mudraca da blagosilja i možda da da ime njegovom novorođenom sinu. Isto tako, bilo bi normalno za tog sveca da "predvidi" kako će kraljev sin izrasti u velikog čoveka.
 
Među kasnijim preradama priče o Asiti, a ima ih podosta, svaka je na svoj način dodavala sve nove detalje i bivala sve kompleksnija u odnosu na prethodnu. U njima se tako, između ostalog, priča kako je Asita predvideo da će mali princ postati ili vladar sveta (ćakkavattin) ili potpuno probuđeni mudrac (Buddha). Ovog "ili/ili" proročanstva nema u Tipitaki.