42. Satipatthāna sutta (MN 10) – Govor o temeljima sabranosti – Deo 1Link do sutte
http://www.yu-budizam.com/canon/majjhima/mn010.htmlKratak sadržajOvo je jedna od najpotpunijih i najvažnijih sutta među onima koje se tiču meditacije, sa posebnim naglaskom na razvijanje uvida. Buda počinje objavljujući da su četiri temelja sabranosti direktan put ka ostvarivanju nibbāne, da bi potom dao detaljne instrukcije o svakom od ta četiri temelja: kontemplaciji tela, osećaja, um i objekata uma.
Beleške Danas počinjemo analizu Satipatthana sutte i za one koji bi ovu suttu da proučavaju zaista temeljno, preporučljivo je da za o iskoriste knjigu Ven. Analayo: "Satipatthana - The Direct Path to Realization".
Reč je, dakle, o desetom govoru u Zbirci govora srednje dužine, koji ima i svoj pandan u Zbirci dugih govor, a to je Veliki govor o temeljima sabranosti (DN 22). Razlika među njima je jedino što u ovom dužem imamo detaljnije izlaganje i četiri plemenite istine. Taj dodatak je mogao biti i neki od ranih komentara o ovom, jednom od centralnih delova Budinog učenja, te je taj komentar kasnije bio uključen u samu suttu, stvarajući njenu dužu verziju.
Govor počinje u vreme kada je Buda živio u delu Indije koji se u to doba nazivao zemlja Kuru, kraj grada po imenu Kammasadhamma. Zemlja Kuru se nalazila na mestu današnje savezne države Utar Pradeš, koja se graniči sa Nepalom. To je zemlja prilično udaljena od područja na kojem se Buda obično kretao, a to je više na istok, teritorija sadašnje indijske savezne države Bihar, koja je u to vreme bila država po imenu Magadha.
Dakle, Buda poziva monahe da ga saslušaju i potom počinje sledećim rečima koje su kasnije postale čuvene (kao uostalom i čitav ovaj govor):
"ekāyano ayaṃ, bhikkhave, maggo sattānaṃ visuddhiyā, sokaparidevānaṃ samatikkamāya, dukkhadomanassānaṃ atthaṅgamāya, ñāyassa adhigamāya, nibbānassa sacchikiriyāya, yadidaṃ cattāro satipaṭṭhānā."
U pali tekstu dakle stoji: "ekayano... maggo" i skoro svi prevodioci razumeli su ovo kao tvrdnju da je satipatthana jedini put ka pročišćenju bića. Tako su ovaj deo prevodili: "Ovo je jedini put, o monasi" ili "Samo je ovo put, o monasi". Nesporazum dolazi zbog sledećeg:
ekayana magga
eka = jedan + ayana = hodanje
maggo = put
Dakle, sintagma bi se mogla shvatiti kao "jedini put kojim se ide" ili "jedinstveni put". No, reč ekayana se vrlo retko javlja u pali literaturi i jedno od tih mesta se nalazi svega dve sutte dalje u Mađđhima nikayi. To je deo u Dugom govoru o lavovskom riku (MN 12, pasus 37)
"Pretpostavimo da postoji rupa, dublja nego što je visina čoveka, puna užarenog uglja koji ni ne gori ni ne dimi, a da se čovek ošamućen i iscrpljen letnjim vrućinama zaputi
stazom što vodi samo u jednom smeru i to baš do one rupe sa ugljevljem."
Pali original je i ovde "ekayano maggo" i ta sintagma se koristi u poređenjima koja Buda dalje u pasusima 37-42. Ideja je da se radi o putu koji vodi samo u jednom smeru, ne o putu koji ima različite ogranke i račvanja, te je moguće i skrenuti sa njega. On nesumnjivo vodi do tačno određenog cilja. Tako i u našoj današnjoj sutti četiri satipatthāne čine put koji ide samo u jednom smeru, a to je "ka prevladavanju žalosti i naricanja, ka nestanku bola i tuge, ka izbijanju na pravu stazu, ka dostizanju nibbāne". Iako nema ni kanonske, ni komentarske osnove za ovakvo gledište, može se reći da je satipatthāna nazvana ekayana magga, direktan put, kako bi se razlikovala od onih pristupa meditativnom postignuću koji ide kroz đhane ili brahmavihare. Iako i oni mogu voditi do nibbāne, to nije neminovno, već mogu voditi i ka sporenim stazama, dok satipatthāna neizbežno vodi do konačnog cilja.
To je dakle put četiri satipatthāne ili kako je ovde prevedeno "temelja sabranosti". Sama reč satipatthāna je složenica. Prvi deo "sati" izvorno je značio "sećanje", ali u pali budističkoj upotrebi daleko češće nosi značenje "pažljivosti usmerene ka sadašnjem trenutku" -- otuda se često prevodi kao "svesnost" ili "sabranost". Drugi deo složenice se objašnjava na dva načina: ili kao skraćeni oblik reči upatthāna, koja znači "postavljanje" ili "utvrđivanje" -- ovde, sabranosti; ili kao patthāna, što znači "područje" ili "temelj" -- opet, sabranosti. Tako četiri satipatthāne možemo razumeti ili kao četiri načina da se uspostavi i učvrsti sabranost ili kao četiri objektivna područja (ili objekta) sabranosti. Prvi način se čini etimološki korektna derivacija (povtrđena i sanskritskom rečju smrtyupasthana), ali pali su komentatori, iako priznaju oba objašnjenja, skloniji ovom drugom.
Posle ovog početnog iskaza kojim najavljuje temu sutte, Buda nabraja koja su četiri temelja sabranosti.
"Koja su to četiri temelja? Tako, monasi, monah boravi kontemplirajući telo kao telo, marljiv, potpuno svestan i sabran, odloživši sa strane žudnju i potištenost u odnosu na ovaj svet. Boravi kontemplirajući osećaje kao osećaje, marljiv, potpuno svestan i sabran, odloživši sa strane žudnju i potištenost u odnosu na ovaj svet. Boravi kontemplirajući um kao um, marljiv, potpuno svestan i sabran, odloživši sa strane žudnju i potištenost u odnosu na ovaj svet. boravi kontemplirajući objekte uma kao objekte uma, marljiv, potpuno svestan i sabran, odloživši sa strane žudnju i potištenost u odnosu na ovaj svet."
Više je stvari na koje treba ukazati u ovom kratkom, uvodnom odlomku. Prva je da on ukazuje kako je vežbanje svakog od ovih temelja sabranosti u stvari način "boravljenja", "bivanja" ili "življenja" (viharati; odavde dolazi i naziv za budistički manastir – vihara, "mesto boravka ili življenja"). I to boravljenje je kroz kontemplaciju. Kontemplacija je reč koja može imati razna značenja u zavisnosti od tradicije u kojoj se upotrebljava. Zato se vraćamo na pali reč koju smo preveli kao kontemplacija, a to je anupassana, složenica od anu + passati = bliže (i ponovljeno) + videti. Na osnovu ovoga je jasno da se u govoru misli na razvijanje sabranosti putem pomnog i neprekidnog posmatranja objekta sabranosti.
Dalje, kompletna pali sintagma ovog dela je "bhikkhu kāye kāyānupassī viharati", što su neki prevodili bukvalno kao "monah boravi kontemplirajući
telo u telu" i isto tako dalje "boravi kontemplirajući osećaj
u osećaju", "boravi kontemplirajući um
u umu" i "boravi kontemplirajući objekte uma
u objektima uma". Kada ovo prvu put pročitamo, može zvučati zbunjujuće. Kako to neko kontemplira telo u telu? Da li unutar ovog tela postoji još jedno telo koje posmatramo? Ili unutar osećaja ili uma ima još jedan osećaj ili um koji treba posmatrati? Zato smo preveli "kontemplirajući telo
kao telo" itd. A zapravo se radi o formulaciji kojom se naglašava da kada odaberemo jednu kontemplaciju, moramo ograničiti objekat posmatranja, staviti granicu oko njega i onda tu svoju kontemplaciju držati fokusiranu na taj objekat, kontemplirajući ga jednostavno kao objekat te posebne vrste. Kad je u pitanju telo, kontempliramo ga samo kao telo, bez dodavanja bilo kakvih drugih elemenata, ideja, osećaja i emocija vezanih za telo. Ova sintagma takođe znači da telo treba kontemplirati kao telo, a ne kao muškarca, ženu, sopstvo ili živo biće. Isto se odnosi i na ostale kontemplacije, tako da su one strogo odeljene i ne mešaju se međusobno. Tako, kada prolazimo kroz različita iskustva, u stanju smo da razgraničimo, da razdvojimo različita područja unutar tog iskustva. Na primer, kad tokom meditacije doživljavamo jak telesni bol, u stanju smo da razlučimo šta je telesna komponenta tog iskustva i tada posmatrao telo kao telo unutar tog iskustva bola. Razdvajamo ga od onog aspekta koji čini osećaj, sam osećaj bola. I onda to razdvajamo od uma, onog koji je svestan bola. Zatim to razdvajamo od različitih reakcija na taj bol, recimo želju da ga se oslobodimo, što bi bio četvrti temelj sabranosti.
Ujedno, uzimamo te izolovane delove iskustva i posmatramo ih takvi kakvi jesu, bez njihovog označavanja kao "ja" i "moje". Tako prekidamo vezu identifikovanja sa telom, osećajima, umom i objektima uma. Obično, teško da vidimo telo kao telo, već je osećaj "ja" toliko integrisan sa telom, da zapravo smatramo telo tek jednom vrstom produžetka sopstva. Slično je i sa osećajima i mislima, sve to smatramo produžecima, ograncima osećaja sopstva. Tako, kada kontempliramo ove fenomene, ostavljamo po strani svako identifikovanje i svaki od njih uzimamo kao strogo odeljen domen posmatranja, nastojimo da ga vidimo kao pojavu određene vrste.
U 3. pasusu imamo dalje još neke pojmove koje bi bilo dobro razjasniti:
"...ātāpī sampađāno satimā..."
ātāpī = marljiv
Možda ste čuli za reč "tapa/tapas" (mogla bi biti srodna našoj reči "trpljenje"), koja je još uvek važna unutar indijskog religijskog diskursa, a označava "askezu, asketske prakse" (recimo gladovanje, izlaganje tela ekstremno niskim ili visokim temperaturama, dugotrajno stajanje na jednoj nozi itd.). Potiče od korena koji označava "toplinu". Ideja je da asketskim praksama, samoobuzdavanjem, stvaramo neku vrstu toplote, duhovne energije, koja nam tako daje određene duhovne moći neophodno za oslobođenje, tzv. iddhi, a one običnim ljudima izgledaju kao natprirodne moći. Ova ideja postojala je u Indiji mnogo pre pojave Bude i nastavlja da živi sve do danas. Sam Buda je govorio o ovoj ideji tapasa, ali joj je kao i mnogim drugim iz indijske duhovne baštine dao potpuno novo značenje. Odbacivao je ideju telesnog mučenja, ali je upotrebio termin "ātāpa" u značenju energije istrajnog napora usmerenog ka pročišćenju uma, oslobađanju od štetnih stanja i stvaranju i negovanju povoljnih stanja. Za Budu ideja ulaganja ogromne količine energije mora biti balansirana idejom o mudrom korišćenju te energije, u pravoj srazmeri, bez zalaženja u bilo kakve ekstreme. Reč je o balansiranju energije i napora, sa smirenošću, mirom, znajući kada je pravo vreme i za jedno i za drugo.
Dakle, kontemplacija treba da ima određene kvalitete: prvi je marljivost, a zatim onaj ko kontemplira treba da bude "sampađāno", što je ovde prevedeno kao "potpuno svestan", mada sama reč "svesnost" je suviše široka i ljudi je koriste u različitim značenjima, recimo neki tu reč koriste da označe razliku između budnog stanja i stanja spavanja ili svesnog i nesvesnog stanja. Otuda treba objasniti da u sutti kojom se bavimo pridev "sampađāno" (imenica je "sampađāñña") ima specifično značenje. Dolazi od korena "đñā-" (izgovara se "đnja-"), iz kojeg je nastala pali reč "đānāti", što znači "znati" (iz ovog indoevropskog korena je očigledno nastala i naša reč "znati", ako i recimo reč "gnoza" = znanje).
E sad, na osnovni glagol su dodata dva prefiksa:
"sam", koji daje značenje "punoće, potpunosti" (otuda i jedan od epiteta Budinih, "sambuddho" znači "potpuno probuđen"), a drugi prefiks je
"pa", koji daje značenje "činjenja, aktivnosti".
Kada sve to sklopimo, dobijamo otprilike značenje: "potpuno aktivno saznavanje" onoga što se događa iz trenutka u trenutak unutar našeg iskustva.
U suttama često nalazimo da pojmovi "sati" (poslednji deo gornje sintagme koju analiziramo) i "sampađāñña" stoje u tesnoj vezi. Tako često čine izraz "sati sampađāñña", koji prevodimo kao "svesnost i jasno razumevanje". Te dve mentalne funkcije tesno sarađuju. Možemo reći da svesnost ili sabranost pažnje prikuplja i donosi informacije na osnovu posmatranja, a njih onda "sampađāñña" analizira, razume i tumači, stvarajući od tog sirovog materijala znanje. Otuda i u ovoj formuli posle jasnog razumevanja imamo nabrojanu i "sabranost" (sati) u pridevskom obliku "satimā" = sabran, onaj koji poseduje sabranost. Zanimljivo je da izvorno značenje reči "sati" jeste "sećanje", ali Buda joj je dao posebno značenje u kontekstu meditacije, nešto kao "setiti se da budemo svesni sadašnjeg trenutka", "otvorenost za sadašnji trenutak", "jasna svesnost onog što se događa", što bi sve trebalo (nažalost bezuspešno) da obuhvati naša reč "svesnost" ili "sabranost". Naročita karakteristika kvaliteta "sati" jeste prijemčivost, ali i odsustvo diskriminacije, vrednosnog procenjivanja, već jednostavno registrovanje iskustva (često iz jedne šire, "panoramske" pozicije), koje potom biva prosleđeno do naredne mentalne funkcije, a to je "sampađāñña", koja različite elemente iskustva razdvaja, kategorizuje i onda razume, tj. stvara smisao na osnovu njih. A krajnji cilj čitavog ovog procesa jeste mudrost (pañña).
Sada nam je iz uvodne Budine formule ostao za analizu još njen poslednji deo:
"Tako, monasi, monah boravi kontemplirajući telo kao telo, marljiv, potpuno razumevajući i sabran,
odloživši sa strane čežnju i potištenost u odnosu na ovaj svet."
"čežnja" (abhiđđhā) za onim što nam ne pripada,
"potištenost", tuga (domanassa) se nekad koristi skoro kao sinonim za odbojnost ili zlovolju koja se javlja kada stvari idu nasuprot našim željama.
Tako se u komentarima objašnjava da ova dva termina označavaju prve dve od pet prepreka u duhovnom razvoju, a to su "vezanost za čulna zadovoljstva" (kāmaććhanda) i "zlovolja" (byāpāda ili vyāpāda).
Izraz "odloživši sa strane" čini se da implicira da moramo prevazići čulnu želju i zlovolju, kako bismo praktikovali četiri temelja sabranosti. Međutim, to nije tačno. Jer kao što ćemo videti, tokom samog praktikovanja, kada dođemo do kontemplacije uma, kada se u njemu javi mržnja, kaže se da moramo biti svesni te mržnje. Kada se u umu javi žudnja ili požuda, moramo biti svesni toga. Slično je i sa kontemplacijom objekata uma. Otuda, ovaj deo citata opisuje ono što se događa unutar i tokom satipatthāna vežbanja, a to je prevazilaženje čežnje i potištenosti, žudnje i odbojnosti. A cilj ka kojem se krećemo je potpuno njihovo iskorenjivanje na kraju.
Ovim smo završili analizu uvodnog dela sutte i sledeći put krećemo sa pasusom 4, to jest delom koji objašnjava prvu satipatthānu, a to je kontemplacija tela.
[preuzmite sinopsis sutte preko linka ispod "42 Satipatthana sutta - Sinopsis.doc"]
