44. Satipaṭṭhāna sutta (MN 10) – Govor o temeljima sabranosti – Deo 3
Link do sutte
http://www.yu-budizam.com/canon/majjhima/mn010.htmlBeleškeNastavljamo analizu Satipaṭṭhāna sutte, 10. po redu govora u okviru Zbirke govora srednje dužine. Prošli put smo prešli pododeljak broj 2, koji govori o četiri položaja tela (iriyāpatha). Sada prelazimo na naredni pododeljak, koji je naslovljen "Jasno razumevanje" (sampađāñña) i čini pasus broj 8 u govoru. Sa tim pasusom smo se već sretali kad smo analizirali Ćula-hatthipadopama suttu – Kratki govor o poređenju sa otiskom stope slona (MN 27). Ali u ovom kontekstu ista uputstva dobijaju ponešto drugačije značenje ili drugačiju primenu:
8. I opet, monasi, kad odlazi i kad dolazi monah primenjuje jasno razumevanje (sampađānakārī hoti)...
Ovde imamo prilog "sampađāna", od kojeg je nastala imenica "sampađāñña" = jasno razumevanje, a sa njom smo se sretali već nekoliko puta. Ovde je ne bi trebalo razumeti u smislu nekakvog višeg stanja mudrosti koju narečeni monah poseduje, već više kao stav koji zauzima prema svojim aktivnostima i iskustvima. On nam obezbeđuje onu klicu ili seme iz kojeg će vežbanjem mudrost jednog dana proklijati. On je način na koji gledamo na ono što radimo i što osećamo, pomno, jasno, sveobuhvatno, na način koji je precizan, analitičan, ali takođe uzima u obzir veze i odnose između naših aktivnosti i naših ciljeva.
Komentari daju vrlo korisno objašnjenje različitih vidova primene jasnog razumevanja. Tako ga analiziraju kroz četiri vida, koji su već pominjani, ali neće biti loše da se podsetimo i ovde.
1. sātthaka-sampađāñña = jasno razumevanje svrhePre nego što meditant preduzme bilo kakvu akciju, trebalo bi prvo da ima jasno ideju koja je svrha toga što namerava da učini. I tada će postupati samo na način koji je zaista za njegovu dobrobit i za dobrobit drugog. Za onoga ko je sledbenik Dhamme, to razmatranje će uključiti i procenu da li takvi postupci doprinose njegovom rastu u Dhammi ili istini ili vode ka opadanju, kvarenju, udaljavanju od Dhamme. Ovde se prvo pominje odlaženje, tako da pre nego što odemo negde razmatramo hoće li to doprineti mom rastu i razvoju u Dhammi. Ili će štetiti.
2. sappāya-sampađāñña = jasno razumevanje prikladnostiKada smo se jednom uverili da će određeni postupak biti koristan, tada određujemo koji je najprikladniji i najefikasniji način da stignemo do svog cilja. To je izbor valjanog sredstva i načina. I ovde biramo sredstvo i metod koji su u skladu sa Dhammom, ne odlučujemo se za ono što se sa njom sukobljava. Tako, iako smatramo da je naš cilj dobar, plemenit, u skladu sa duhom Dhamme, ako odaberemo neprikladano sredstvo njegovog ostvarivanja, to sredstvo će nam naškoditi. Dakle, cilj ne opravdava sredstvo.
Naredna dva vida su naročito važna za praktikovanje satipaṭṭhana meditacije, za njezinu konzistentnost i kontinuiranost meditativnog stanja uma. Prvi i drugi jesu važni, ali se odnose takođe i na primenu svesnosti u svakodnevnom životu.
3. goćara-sampađāñña = jasno razumevanje područja (meditacije)Suština je ovde održavanje objekta meditacije na umu što je kontinuiranije moguće i to tokom obavljanja raznih aktivnosti u svakodnevnom životu. Ovo je naročito namenjeno zaređenima, za koje je zapravo sve meditativni trening. Ako recimo vežbamo sabranost pažnje na dah, u sedećoj meditaciji je to relativno (samo relativno!) lako, dah je stalno pred nama. Ali kad monah ustane i krene recimo u prošenje hrane (primer koji se često pominje u komentarima), potrebno je da i dalje održava um u meditativnom stanju, fokusiran na odabrani objekat. Otuda se monahu savetuje da vežba tako što će mu pri hodanju pogled biti usmeren nadole, na tačku na tlu koja je otprilike dva metra udaljena od njega, da neprekidno pokušava da bude svestan tela koje hoda. Kada stane ispred kuće da bi mu domaćini stavili hranu u zdelu, vraća fokus na dah. Kada mu ljudi priđu sa hranom, ostavlja dah kao objekat sa strane i fokusira se na zračenje prijateljske ljubavi ka njima. Zatim kreće do sledeće kuće, ponovo je svestan tela dok hoda i daha kad se zaustavi. Dok mu stavljaju hranu u zdelu zrači ljubavlju i tako dalje. Potom se vraća u manastir i dok jede obrok, fokusiran je na pokrete tela i osećaje pri jelu. Kad pere posudu i čisti, fokusiran je na to što radi. I onda, ako je legao da se odmori, vraća fokus pažnje na dah. Kad posle svega toga, kad sedne da meditira, relativno mu je lako da usmeri i zadrži um na odabranom objektu meditacije. Naravno, suprotnost ovome je monah koji sedi u meditaciji i kad se začuje zvono za kraj, ostavlja svoj objekat meditacije na jastučetu na kojem je sedeo i ne vraća mu se sve dok na njega ponovo ne sedne. Smatra da kad je jednom ustao, može da razmišlja o čemu god hoće. Kad ide u prošenje hrane zvera unaokolo, u selu čavrlja sa ljudima koji mu daju hranu, pita ih kakve su novosti javili na radiju ili TV, razmišlja je li hrana koju je dobio ukusna, ili je nešto što baš ne voli itd. Kad se vrati, krene da jede, halapljivo birajući ono što voli, a gurajući u stranu ono što mu se ne sviđa. Potom žuri da obavi čišćenje kako bi što duže spavao. Tako um postaje sve više raštrkan i na kraju kad sedne da meditira ljuti se što ga um ne sluša i ne miruje na jednom mestu.
Dakle, ovo je jasno razumevanje područja, održavanje objekta na vidiku što je duže moguće. Tako neprekidno oko sebe održavamo jedan zaštitni sloj svesnosti, čak i u sred svojih uobičajenih poslova. Šta god da radimo, potpuno smo svesni šta radimo.
4. asammoha-sampađāñña = jasno razumevanje neobmanutostiOvo je vid jasnog razumevanja naročito važan za razvijanje mudrosti. On konkretno znači da kada radimo bilo šta od onoga što je pomenuto u pasusu broj 8 (odlaženje i odlaženje, gledanje pravo i na stranu, savijanje i pružanje udova itd.), mi svaku tu aktivnost razumemo kroz osnovni okvir za generisanje mudrosti u budističkom smislu, a to su tri karakteristike svake stvari: nepostojanost (anićća), nedovoljnost (dukkha), bezličnost (anatta). Analiziramo je, ne samo intelektualno, već pre svega na osnovu iskustva i nastojimo da uočimo svaku od te tri karakteristike. U užem značenju, ovaj vid se naročito odnosi na uviđanje da su svi uslovljeni fenomeni bez trajne suštine, bez tvorca i pokretača koji bi upravljao njihovim nastankom i nestankom. Tako se u komentarima opisuje recimo prva aktivnost, odlaženje, kroz prizmu četiri osnovna elementa, aktivirana mentalnom aktivnošću, namerom (ćetanā), i njihove dominacije u svakoj od četiri faze koje čine jedan korak. Njihovo smenjivanje kroz interakciju materijalnog i mentalnog fenomena nama se čini kao jedan kontinuiran, neprekinut pokret iza kojeg stoji nekakvo "ja", osoba.
Ovakvo analitičko posmatranje aktivnosti se naravno odnosi i na sve ostale pomenute u nastavku istog pasusa:
...kad gleda pravo i kad gleda u stranu, primenjuje on jasno razumevanje; kad savija i kad pruža (svoje udove), primenjuje on jasno razumevanje; kad nosi na sebi ogrtač i u ruci posudu za prošenje hrane, primenjuje on jasno razumevanje, kad jede, pije, žvaće i uživa u ukusu, primenjuje on jasno razumevanje; kad obavlja nuždu, primenjuje on jasno razumevanje; kad hoda, stoji, sedi, leže da spava, budi se, govori i ćuti, primenjuje on jasno razumevanje.
Sada prelazimo na narednu vežbu koja je opisana u poglavlju pod nazivom "4. Neprivlačnost tela". Ona se naročito preporučuje za monahe, kako bi prevazišli čulnu želju. Radi se o vrlo pomnom istraživanju tela kroz njegove sastavne delove.
10. I opet, monasi, razmišlja monah upravo o ovom telu, od peta nagore i od temena nadole, zatvorenom u kožu i prepunom nečistoće, ovako: 'Ovo je telo načinjeno od: kose, malja, noktiju, zuba, kože, mesa, tetiva, kostiju, koštane srži, bubrega, srca, jetre, membrana, slezine, pluća, creva, crevne opne, želudca i njegovog sadržaja, izmeta, žuči, sluzi, gnoja, krvi, znoja, sala, suza, masnoće, pljuvačke, slina, tečnosti u zglobovima, mokraće.'
Prvih pet nabrojanih delova (kosa, malje, nokti, zubi, koža) jesu zapravo ono što je spolja, što vidimo kada kažemo da smo videli nekoga. Zatim opis zalazi ispod kože i četrnaest delova su čvrsti delovi tela, koji predstavljaju elemenat zemlje. Zatim sledi dvanaest tečnih elemenata. U kasnijim pali komentarima u gornju listu je posle izmeta dodat i mozak, kao bi nastala lista od 32 dela tela. Posle nabrajanja, tekst daje poređenje:
Baš kao da je reč o vreći punoj raznog zrnevlja kao što su zob, pirinač, grašak, susam, žito, te čovek sa dobrim vidom, odvezavši je, prebira po njoj: 'Ovo je zob, ovo je pirinač, ovo je grašak, ovo je susam, ovo je žito'. Isto tako, monasi, razmišlja monah upravo o ovom telu, od glave do pete, zatvorenom u kožu i prepunom nečistoće: 'Ovo je telo sačinjeno od: kose ... mokraće'.
Što se tiče praktikovanja ovog objekta meditacije, ako uključimo i mozak, imamo pred sobom listu od 32 dela tela. Zato te delove svrstavamo u manje grupe i idemo kroz njih, u mislima, i jednu po jednu ih raščlanjavamo. Prvo uzmemo grupu pet spoljašnjih delova i idemo kroz njih od napred i unazad: "kosa... malje... nokti... zubi... koža; koža... zubi... nokti... malje... kosa". Dobro upoznajemo i svaki od ovih delova, što nije teško u pogledu spoljašnjih delova, ali je pitanje kako upoznajemo one unutrašnje. U Budino vreme, monasi bi odlazili na mesto gde su pogubljeni prestupnici bili bacani da istrunu ili bi ih možda srodnici kremirali. Monah bi zatražio od onih koji su radili kremaciju da otvore leš ili bi divlje životinje već bile rastrgle telo i tako bi imao priliku da vidi unutrašnje organe. Danas za ovu svrhu monasi mogu iskoristi slike iz neke knjige anatomije, a nije redak slučaj da monasi posećuju mrtvačnice i prisustvuju obdukciji.
Kada stekne predstavu kako izgledaju svi ovi organi, monah svoju kontemplaciju proširuje i na narednu grupu, i to na prvih pet članova grupe unutrašnjih organa: "meso... tetive... kosti... koštana srž... bubrezi". Ponovo ide unapred i unazad duž ovako proširene liste. I tako napreduje sa narednih pet elemenata, posvećujući isto vreme svakoj od tih manjih grupa. Pri tome on ima jasnu ideju o boji i obliku svakog od tih delova. Zna gde je lociran, čime je okružen. Zatim prelazi na verbalno recitovanje delova i u isto vreme stvara sliku svakog od njih i locirajući ga u svom telu. Pri tome je svestan: "Upravo od toga je sačinjeno i moje telo, ono je skup tih delova." Dok prolazi kroz listu on može recimo da zamišlja kako svaki od tih delova stavlja na sto, jedan kraj drugog, dobijajući na kraju jednu sasvim neprivlačnu sliku. Zatim te sve delove u mislima ponovo sve sklopi zajedno i kaže: "To sam ja!"
Dakle, pri ovakvom vežbanju, monah delove tela posmatra iz perspektive njihove neprivlačnosti, dolazeći do zaključka da u čitavom telu, ni spolja ni iznutra, nema bilo šta što bi bilo privlačno. To je sasvim dobar protivotrov prekomernoj žudnji za čulnim zadovoljstvima, pogotovo seksualnoj, koja uznemirava um. Isto tako, na taj način se raskida i fiksiranost na sopstveno telo, opčinjenost njime, neka vrsta egoizma koji nas takođe vezuje za krug preporađanja.
(nastaviće se)
