45. Satipaṭṭhāna sutta (MN 10) -– Govor o temeljima sabranosti -– deo 4Link do sutte
http://www.yu-budizam.com/canon/majjhima/mn010.htmlBeleškeJoš uvek smo u delu sutte koji govori o kontemplaciji tela (kāyānupassanā), i to onom koji opisuje kontemplaciju delova tela i njegove suštinske neprivlačnosti (asubha). Specifičan cilj ove meditacije je da smanji i eliminiše čulnu želju i požudu. Pre nego što krenemo dalje, dobro bi bilo reći nekoliko reči o svrsi ovoga u okviru Budinog učenja, jer za obične ljude čulna zadovoljstva, a naročito seks, su najveći izvor sreće i zadovoljstva, ili barem vrlo intenzivan izvor zadovoljstva. No Budino učenje cilja pre svega ka višim tipovima zadovoljstva, još intenzivnijim i suptilnijim, nego što nam je to moguće kroz uživanje u objektima naših pet čula.
Postoji naročita vrsta sreće na osnovu potpunog povlačenja uma iz njegove upetljanosti u svet čulnih objekata i uranjanje u sopstvene dubine, sve dok ne dostigne stanja meditativnog zadubljenja (đhāna). U takvom stanju um je u prilici da uživa u čistom, intenzivnijem i profinjenijem zadovoljstvu i sreći nego što mu je to moguće kroz prepuštanje zadovoljstvima čula i čulne žudnje.
Buda govori o sreći đhāna koja dolazi kroz "viviććeva kāmehi vivićća akusalehi dhammehi", kroz "odvajanja od čulnih želja, kroz odvajanje od štetnih stanja uma". I da bismo bili u stanju da dovede um u stanje đhāne, moramo prevazići pet prepreka. Prva od njih je kāmaćhanda, žudnja za čulnim zadovoljstvima. Ona naravno ima mnoštvo oblika, ali jedna od najintenzivnijih, najmoćnijih jeste žudnja za seksom, žudnja usmerena ka telu druge osobe. A ta žudnja buja i grana se zato što i nesvesno mi percipiramo telo kao nešto lepo i privlačno. Zato, da bi se um odvojio do te opsednutosti čulnim željama, jedan od metoda iz Budinog arsenala je metod kontemplacije neprivlačne prirode tela. Ovo nije meditacija koja opaža stvari onakve kakve one zaista jesu, ovo nije vrsta meditacije uvida, ali bi se mogla nazvati "strateškom" meditacijom, gde se jedna vrsta percepcije, gledanja na telo kao nečeg zanosnog i očaravajućeg, sa drugom vrstom percepcije, veštački stvorenom, fokusirajući se na određene vidove tela koji se kriju ispod njegove površine. na njegovu neprivlačnu prirodu, ponekad i odvratnu. Sve to pomaže u redukovanju čulne želje i odvajanju od nje makar privremeno, kako bismo ušli u dublje nivoe koncentracije, sve dok konačno ne uđemo u zadubljenje.
Iako stanja samādhija, čak i đhāne, donose veliku sreću, veliko zadovoljstvo, mir uma, ali to nije svrha Budinog učenja o samādhiju. Svrha je da u sebi stvorimo temelj za dostizanje uvida, za mudrost. Otuda praksa meditiranja o neprivlačnoj prirodi tela donosi stišavanje strasti, uklanjanje magije čulnih zadovoljstva i kada jednom um postane smiren i indiferentan prema zovu čula, tada je u stanju da fokusira um na pravu prirodu stvari, vidi kakve su one zaista. A to je onda opet stepenik ka dostizanju pravog cilja Budinog učenja, a to je iskorenjivanje patnje, nibbāna.
Takođe, ono što nas drži u krugu preporađanja (saṃsāra) jesu tri vrste žudnje (taṇhā), a prva od njih je žudnja za čulnim zadovoljstvima (kāmataṇhā). Tako je za slabljenje čulne želje ponovo korisna ovakva meditacija o neprivačnosti tela, kao privremeni protivotrov. privremeni, zato što je za trajni rezultat potrebno znanje, mudrost (pañña), istinski uvid u pravu prirodu svari, koje su nepostojanje, nezadovoljavajuće, bezlične. Ono što još treba dodati jeste da je ova vrsta meditacije preporučljiva za sve do određene mere, jer nas sve muče čulne želje, ali postoje i ljudi posebnog temperamenta, koji će ovom vrstom meditacije morati da se pozabave mnogo ozbiljnije.
Prošli put smo opisali tehniku ove meditacije, kako je neophodno upoznati se sa različitim delovima tela, ili preko slika ili direktno, sa njihovom bojom, oblikom, mestom unutar organizma. Zatim tokom vežbe meditant u sebi izgovara, ni suviše brzo jer onda vežba postaje mehanička, ni suviše sporo jer onda um lako odluta, različite delove tela i to posebnim redom i grupisane, ujedno ih vizualizujući. Uz to se meditant fokusira na njihovu neprivlačnost, odbojnost, kao i na činjenicu da je i njegovo telo sadrži sve te delove. Kada jednom dobro upozna sva 32 dela tela, meditant shvata da neke od njih može i da preskoči, recimo tako što će čitav spisak redukovati na svega četiri dela: kožu, meso, kosti, krv, a njima može priključiti još jedan član, a to su unutrašnji organi uzeti zajedno, umesto da ih "prebrojava" jedan po jedan. Zatim ponovo ide napred-nazad duž te liste od četiri ili pet elemenata. Ukoliko pak meditant želi da ovakvu vrstu meditacije upotrebi za razvijanje zadubljenja, tada može odabrati jedan elemenat koji ima naročito izražen položaj u okviru njegove percepcije. Ostavlja po strani sve ostale delove i fokusira se samo na taj jedan. Mnogi meditanti se odlučuju da kosti, da skelet bude objekat meditacije. Za neke druge, to može biti srce ili meso (mišići).
Tekst sutte u pasusu 11 dalje kaže:
Tako on boravi i kontemplira telo kao telo unutar, izvan ili i unutar i izvan... Nezavisan, boravi on i ne prijanja ni za šta na svetu. Tako, zaista, monah boravi i kontemplira telo kao telo.
Treba reći da se tokom čitave ove meditacije, kako u početnim, tako i u kasnijim fazama vežbanja, meditant fokusira na telo skoro isključivi unutar. Kada stekne vrlo snažnu percepciju o neprivlačnosti sopstvenog tela, tada može pažnju usmeriti na tela drugih. Naravno, za početak neće odabrati osobu koja je naročito privlačna, jer bi time umesto smanjivanja čulne želje, samo je povećavao. Tada prolazi kroz sve delove njenog tela, kako bi video da svi delovi koji čine njegovo telo, čine i njezino. Tako i njega posmatra kao hrpu delova koja se sastoji od ista 32 dela. Može potom da prođe kroz čitavu grupu ljudi i čak uzme čitavo čovečanstvo kao telo sastavljeno od istih tih delova. Na kraju vežba kontemplirajući telo unutar i izvan, tako što naizmenično prolazi kroz sopstveno telo i kroz telo druge osobe. Na kraju, ostavljajući po strani neprivlačnost tela, usmerava pažnju na prirodu tela kao nečega što neprekidno nastaje i nestaje, što je nepostojano.
Sada sledi odeljak o četiri elementa:
12. I opet, monasi, razmišlja monah upravo o ovom telu u kakvom god ono bilo položaju i o njegovim primarnim elementima: 'U ovom je telu element zemlje, element vode, element vatre i element vazduha.' Kao što vešti mesar ili njegov pomoćnik, pošto je zaklao kravu i isekao je, iznosi meso na prodaju na raskrsnici četiri glavna puta, isto tako monah razmišlja upravo o ovom telu u kakvom god ono bilo položaju i o njegovim primarnim elementima. 'U ovom je telu element zemlje, element vode, element vatre i element vazduha'.
Ovde je očigledno reč o novoj vežbi, o meditaciji o četiri osnovna elementa. Postoje barem dva glavna načina na koji se ova meditacija može praktikovati. Jedan, pomenut u sutti, jeste vrlo koncizan način, kada jednostavno razmatramo, kontempliramo telo tako da se sastoji od ova četiri elementa. Drugi način je detaljniji, a nalazimo ga objašnjenog na primer u Mahā-Rāhulovāda sutti, Dugom govoru Rahuli (MN 62). U toj vežbi uzimamo različite delove tela i grupišemo ih u skladu sa četiri osnovna elementa. Treba napomenuti da će spisak delova tela biti uglavnom isti kao i kod prethodne vežbe uočavanja neprivačnosti tela, ali je cilj drugačiji. Ova treba da nam pomogne da razumemo kako je to što nazivamo telom sačinjeno od ova četiri osnovna elementa.
To što zovemo elementi i koristimo naziva koje je koristila i drevna indijska fizika (zemlja, voda, vatra, vazduh), zapravo su četiri svojstva, karakteristike materije: zemlja = tvrdoća, voda = kohezija, vatra = toplina i vazduh = kretanje. Tako, kada u nekom obliku materije dominira element zemlje, tada se to manifestuje kao tvrdoća tog dela; kada je element zemlje sasvim malo zastupljen, tada se to manifestuje kao mekoća tog dela, on je mekan. I naravno, postoji čitava lepeza prelaznih stanja između te dve krajnosti. Voda je simbol za silu kohezije koja drži materiju na okupu. Iskustveno se ovaj element ispoljava kao proticanje, tečenje. Elemenat vatre simbolizuje toplotu, a njegovo odsustvo se manifestuje kao hladnoća. Na kraju elemenat vazduha simbolizuje kretanje, koje ima dva glavna oblika: jedan je širenje i to je aktivno prisustvo vazduha kao elementa, dok se njegovo pomanjkanje manifestuje kao skupljanje, kompresija. I tako, dok idemo kroz telo i detaljno istražujemo ove elemente, tada koristimo metod izložen u Dugom govoru Rahuli:
"...šta god što je unutar, što pripada nama, čvrsto je, očvrslo i za njega smo vezani, a to su kosa, malje, nokti, zubi, koža, meso, tetive, kosti, koštana srž, bubrezi, srce, jetra, membrana, slezina, pluća, creva, crevna opna, želudac i njegovo sadržaj, izmet ili bilo šta drugo što je unutar, što pripada nama, čvrsto je, očvrslo i za njega smo vezani: to se naziva unutarnji element zemlja ili jednostavno zemlja. I to treba videti onakvo kakvo zaista jeste, sa pravom mudrošću, ovako: 'To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo'. Kada ga vidimo takvo kakvo zaista jeste, sa pravom mudrošću, prestajemo da budemo opčinjeni elementom zemlja i u umu nestaje strast prema elementu zemlja."
Ovde je nabrojano devetnaest delova tela, s tim što kasniji komentatori uključuju i mozak, tako da ih ima ukupno dvadeset. Svi oni simbolički predstavljaju element zemlja, ali prema Budinom učenju svaka jedinica materije sadrži sva četiri elementa, oni su nerazdvojivi, samo je pitanje koji od njih dominira u konkretnoj situaciji.
Sledeći odeljci u Dugom govoru Rahuli po istoj shemi nabrajaju i one delove tela u kojima dominiraju ostala tri elementa. Za vodu se vezuju ovih dvanaest delova: žuč, sluz, gnoj, krv, znoj, salo, suze, masnoća, pljuvačka, sline, tečnost u zglobovima i mokraća. Element vatre i vazduha u telu se više vezuju za određene procese kao što su telesna toplota ili varenje, odnosno za disanje ili gasove u crevima.
Dakle, ovo bi bio detaljan način kontemplacije četiri elementa, uzimajući deo po deo tela. Obično meditant kreće sa ovim načinom vežbanja i kako napreduje, kako se njegova sposobnost posmatranja izoštrava, postepeno prelazi na kraću varijantu ove vežbe izloženu gore u 12. pasusu sutte. U njoj meditant uzima telo kao celinu i analizira njegovu karakteristiku tvrdoće i mekoće u jednom prolazu kao element zemlja. Zatim analizira telo kroz njegovu koheziju, držanje na okupu različitih delova, kao element vode. Potom prelazi od vrha glave do stopal čitavo telo i kontemplira toplotu tela kao elemenat vatra. Na kraju posmatra kretanje tela, njegovu neprekidnu kontrakciju i ekspanziju, kao element vazduh.
Postoji i drugi način da se postepeno prođe kroz meditaciju četiri elementa i njega je potrebno usvajati zaista vrlo postupno. Počinje se određenim periodom meditacije na dah, kako bi um postao što prijemčiviji. Zatim prolazimo kroz telo, deo po deo, i osećamo svaki deo. Krećemo sa glavom, pa naniže preko vrata, nadlaktice i podlaktice, grudi, stomak, leža, butine, potkolenice i stopala, pa nagore istim putem do vrha glave. Ovo treba raditi mnogo puta, sve dok ne postanemo vrlo prijemčivi za čitavo telo. Zatim počinjemo da tragamo za elementom zemlja. Prvo uzimamo nešto što očigledno ima karakteristiku tvrdoće. Možemo se recimo fokusirati na osećaj zuba kada ih stegnemo ili na tvrdoću nogu dok se opiru o podlogu na kojoj sedimo. Fokusirani neko vreme na taj osećaj jasno stičemo osećaj tvrdoće. Potom idemo kroz telo, deo po deo i tragamo u svakom od tih delova za tom karakteristikom tvrdoće, od vrha glave do stopala i natrag. Zatim, da bismo istraživali element voda, tragamo za osećajem kohezije, koji je vrlo suptilan i težak za uočavanje. Ako to nismo u stanju, tragamo za nečim koji ima kvalitet tečenja. Najočiglednija u tom pogledu jeste pljuvačka. Možemo isto tako uzeti malo vode i popiti. Pri tome nastojimo da registrujemo osećaj pri tom kretanju. Posle toga taj osećaj istražujemo u delovima tela, jedan po jedan. Kod toplote tragamo za delom tela koji je posebno topao ili ako se dovoljno dugo fokusiramo na čitavo telo bićemo u stanju da registrujemo osećaj telesne toplote. Kod elementa vazduha tragamo za širenjem i skupljanjem. Najlaše nam je da ih uočimo u predelu pluća, grudnog koša. Isto tako, kada se jednom ustalimo u tom osećaju, krećemo deo po deo da uočavamo isti tak kvalitet. Posle izvesnog vežbanja možemo uočiti da se sa svakim udahom i izdahom i ostali delovi tela, vrlo suptilno skupljaju i šire. Kad prođemo sva četiri elementa, krećemo ispočetka i tako vežbamo krug za krugom. Kada se izveštimo u ovom analiziranju deo po deo, možemo tragati za svakim od elemenata uzimajući telo kao celinu, skenirajući ga od glave do pete i natrag. Korak dalje je uzimanje glavnih delova tela i umesto da smo fokusirani samo na jedan element, posmatramo kako u njemu postoji svaki od četiri elementa istovremeno. Ovo vežbamo sve dok ne ustalimo opažaj sva četiri elementa koji simultano neodeljivo prisutna u čitavom telu.
Vraćajući se na pasus 12 i poređenje u njemu, treba reći da je suština u tome da kada mesar ubije kravu i ona pred njim leži mrtva, on još uvek na nju gleda kao na kravu. No kada je iseče na komade i izloži u radnji ili okači na kuke, više na nju ne gleda kao na kravu, ili neku životinju, već kao na različite delove mesa. Na isti način, sve dok na telo ne gledamo kroz njegove elemente, vezani smo za percepciju tela kao celine: kao osobe, kao živog bića, kao sopstva. Ali kada seciramo telo na njegova četiri elementa, tako da bez obzira šta to telo da radi, bilo da stoji, sedi, hoda ili leži, ono je uvek sačinjeno od kombinacije ta četiri elemente, tada menjamo prethodnu percepciju i tamo gde je ranije bilo biće, sada vidimo tek skup, kombinaciju četiri elementa.
I na kraju imamo pasus 13, koji po već viđenoj shemi govori o kontemplaciji tih elemenata unutar nas, izvan nas i naizmenično:
Tako on boravi i kontemplira telo kao telo unutar, izvan ili i unutar i izvan... Nezavisan, boravi on i ne prijanja ni za šta na svetu. Tako, zaista, monah boravi i kontemplira telo kao telo.
(nastaviće se)
