Hajde da malo elaboriram o temi ateizma...
Pre svega da definišemo neke stvari, pri čemu nije bitno da se iko složi sa mojom definicijom - bitno je da se baci svetlo na temu i uvede neka terminologija, pa da se pronađemo u celoj slici, a koje ćemo reči koristiti je ionako samo stvar dogovora.
Dakle, možemo govoriti o eksplicitnom i implicitnom ateizmu. Implicitni je kada osoba nikad nije ni čula za boga (zna se za plemena u Amazoniji ili na severu Sibira koja ne znaju za pojam boga, a i sva dovoljno mala deca ne znaju za tako nešto) i samim tim ne veruje u njega, a da nikada nije ni dobila priliku da zauzme stav po tom pitanju. Eksplicitni je kada osoba zna za pojam boga i onda se postavi na jedan od sledeća dva načina:
* jaki (eksplicitni) ateizam: verujem da bog ne postoji - dakle tvrdi nepostojanje boga. Neki ovaj jaki ateizam zovu i antiteizam.
* slabi (eksplicitni) ateizam: ne verujem da bog postoji - dakle, ništa ne tvrdi o njegovom postojanju.
Razlika između slabog i jakog je u tome da slabi ne mora ništa da dokazuje, a od jakog bi se očekivalo da dokaže kad je već uzeo da tvrdi da li nešto postoji ili ne (kao što bi se to moglo očekivati i od vernika koji tvrdi da bog postoji). Neka vrsta nezainteresovanosti za pitanje boga bi spadala u slabi ateizam.
E sad, kad mi prosto koristimo reč ateista, postavlja se pitanje na koju od gornjih stvari mislimo. Najverovatnije ne mislimo na implicitni ateizam, jer najverovatnije ne čitamo ovo iz amazonskih prašuma niti iz sibirskih tajgi. Dakle, da li nama reč ateizam označava gore spomenuti jaki ili slabi oblik ateizma? To je sad nekakva dogovorna stvar kako će ko reč ateizam da koristi i neka koristi ko kako želi, sve dok zna o čemu govori, tj. sve dok uviđa razliku između, s jedne strane, konkretne tvrdnje da bog ne postoji, i, s druge strane, svojevrsne nezainteresovanosti za celu stvar. Moj odabir reči u tom slučaju bi bio da reč "ateizam" označava gore spomenuti slabi ateizam, dok za jaki ateizam preferiram reč antiteizam - kao što se vidi, to je stvar ukusa, a ionako su oba ateizmi.
A sad da se malo bacimo na agnosticizam... Mnogi misle da im je to neki kompromis između vernika i nevernika da kažu da su agnostici, kad da se ne zamere ni jednima ni drugima. To baš i ne funkcioniše tako i o agnosticizmu se uglavnom zna još manje nego o ateizmu. Dakle, agnosticizam se ugavnom definiše kao jedno od sledećeg:
* da je neka stvar nepoznata (slabi agnosticizam)
* da je neka stvar nespoznatljiva (jaki agnosticizam)
U prvom slučaju agnostik bi prosto bio neko ko ne zna nešto, za šta već imamo domaću reč "neznalica" (da ne koristimo sada neke grublje izraze...). U drugom slučaju agnostik je onaj koji tvrdi da je neka svar nespoznatljiva, dakle, ne samo da je ne znamo, već je nikada ne možemo ni znati jer je van naše mogućnosti saznanja. Meni je samim tim logičnije da reč agnosticizam koristim u tom drugom slučaju, jer mi reč "nespoznatljivac" deluje jako nepraktično i veštački (što ne čudi, jer sam je upravo izmislio), a i google nikad nije čuo za nju...
Dakle, ako je neko agnostik u prvom smislu reči, dakle prosto ne zna da li bog postoji, time nam nije mnogo rekao, jer znamo i sami da ne zna kao što i svi mi ostali ne znamo - svi smo mi ta vrsta "agnostika". Ali ako je neko agnostik u drugom smislu reči, taj zapravo tvrdi da mi ne možemo nikada znati da li bog postoji ili ne, jer je to pitanje van našeg opsega spoznavanja.
I sada dolazimo do ironije - ispostavlja se da osoba koja pokušava da bude agnostik da se ne bi zamerila ni vernicima ni nevernicima zapravo tvrdi više nego (slabi) ateista! Slabi ateista ne ulazi uopšte u pitanje boga - ne veruje ali ni ne tvrdi unaokolo da li bog postoji ili ne, dok agnostik zapravo tvrdi da mi to pitanje ne možemo odgonetnuti - što je već više nego što tvrdi slabi ateista (koji, kao što smo videli ništa ni ne tvrdi).
Pri tome, (jaki) agnostik može, a ne mora biti ateista - može da veruje u boga i da smatra je celo pitanje nedokučivo, ili da ne veruje u boga i da je opet celo pitanje nedokučivo. Slabi agnostik takođe može verovati ili neverovati u boga, pri tome tvrdeći da prosto ne zna da li bog postoji, što, kao što je gore rečeno, i nije neka novost, jer ionako niko od nas ne zna.
Inače, Sam Harris je odlično primetio da je pojam ateizam pomalo zbunjujuć i čak i nepotreban, kao što su i pojmovi neastrolog ili ne-gledač-u-pasulj. Jedini razlog što uopšte imamo tu reč je to što se veri u boga daje daleko veći značaj nego horoskopu - imamo više crkvi nego "astroloških hramova", političari se hvale kako veruju u boga a ne kako veruju u horoskop ili gledanje u pasulj, za Božić se ne radi, a "dan svetog astrologa" ni ne postoji, itd. Dakle, Harris tvrdi da je nepraktično imati reč za odsustvo nečega, jer dovodi do zabuna - često su ateisti kritikovani jer je sovjetski totalitarizam bio ateistički, pa ih onda ateisti podsećaju da je i današnja Švedska ateistička, a jedno je od najboljih mesta za život po mnogim merilima, dakle, imenovanje odsustva je hvatanje za nešto što ne postoji, pa nije ni čudo da dovodi do zabuna. Ali to je već posebna tema...