48. Satipaṭṭhāna sutta (MN 10) -– Govor o temeljima sabranosti -– deo 7Link do sutte
http://www.yu-budizam.com/canon/majjhima/mn010.html[pogledati i
tabelu uz ovaj post]
BeleškeNastavljamo sa analizom Satipaṭṭhāna sutte i trenutno se nalazimo u četvrtom delu sutte, koji nosi naslov "Kontemplacija objekata uma". Prošli put smo objasnili opšti obrazac koji stoji u osnovi ovog dela govora, određenu progresivnu strukturu specifične serije meditativnih vežbi. Sada možemo da detaljnije istražimo svaki od njegovih odeljaka. Prvi od njih nazvan je "Pet prepreka" (pañća nīvaraṇa). Taj deo glasi:
36. "A kako to, monasi, boravi monah i kontemplira objekte uma kao objekte uma? Tako što monah boravi i kontemplira objekte uma kao objekte uma iz perspektive pet prepreka. A kako on to kontemplira objekte uma kao objekte uma iz perspektive pet prepreka? Tako što, kada se u njemu javi čulna želja (kāma-ćhanda), monah razume: 'U meni je čulna želja', ili kada čulne želje nema, on razume: 'U meni nema čulne želje'. On takođe razume kako se pojavljuje još nepostojeća čulna želja; on razume kako se postojeća čulna želja napušta; i on razume kako se napuštena čulna želja u budućnosti više ne pojavljuje."
Zatim se isti obrazac ponavlja u vezi sa ostale četiri prepreke: ljutnje, lenjost i tromost, uznemirenost i kajanje, sumnja. Dakle, u objašnjenju kontemplacije objekata uma Buda kao prve uzima one specifične mentalne fenomene koji predstavljaju glavnu prepreku za meditativni napredak. Među mnogim nepovoljnim mentalnim stanjima, on je odabrao specifičnu grupu, koju je nazvao
pet prepreka. I ovde njih postavlja kao objekte kontemplacije, jer su to stanja koja treba ukloniti kako bismo stupili na put napretka, kako u razvoju koncentracije, tako i u razvoju uvida ili mudrosti. Ono što je naročito interesantno i jako važno jeste da obično mislimo kako su nepovoljna mentalna stanja isključivo prepreke za meditaciju. I kada se sa njim susretnemo dok meditiramo, osećamo da da je to nešto što nas blokira, ometa, postajemo frustrirani, da bismo se onda možda potpuno obeshrabrili i digli ruke od meditacije ("Nije to za mene!"). Onda to možda pokušamo da racionalizujemo i kažemo sebi kako verovatno nismo akumulirali dovoljno zasluga u prošlim životima, nemamo dovoljno duboke povoljne korene, te rešimo da samo činimo dobra dela u ovome, kako bismo možda mogli da vežbamo meditaciju u nekom narednom životu.
A u stvari, izuzev onih koji su marljivo vežbali tokom mnogo života, svako od nas ima iste ove probleme sa mentalnim preprekama i blokadama. Otuda je Buda postavio sistem meditacije u kojem koristimo upravo te prepreke kao objekte kontemplacije, na neki način možemo reći da to "đubre" postaje i samo deo tla na kojem izniče razumevanje. To je kao kada posle jela ljuske, kore hleba i preostalu hranu ne bacimo u kantu za đubre, već od toga napravimo kompost i upotrebimo za uzgoj nove hrane u vrtu. Tako ovi štetni kvaliteti uma, ako sa njima mudro postupamo, mogu postati na neki način naši "pomagači" na putu ka oslobođenju. Ako rešimo da se neprekidno i srčano borimo sa njima, uz mnogo agresije, to će ih samo jačati, svojim besom i ozlojeđenošću samo im ulivamo novu snagu. Puk ka njihovom uklanjanju, ka oduzimanju snage koja je u njima, jeste njihovo pretvaranje u objekat posmatranja, njihovo kontempliranje.
Tok ove kontemplacije pet prepreka možemo podeliti u četiri glavne faze. U prvoj, samo registrujemo prisustvo ili odsustvo određene prepreke (ostale tri ćemo obraditi malo kasnije). Kada se prepreka javlja u umu koji je istreniran u meditaciji, kako je njegova sposobnost pažnje razvijena, postajemo svesni njenog javljanja na sve nižem stupnju. Ponekad će razvijanje snažne koncentracije zapravo uznemiriti slojeve prepreka koji leže duboko uspavani u umu, neprepoznati i neprepoznati tokom dugog vremena. Neko ko je sasvim smiren u svakodnevnom životu, kada počne da meditira, ponekad oseti snažnu iritiranost ili bes. Drugi ljudi koji inače izgledaju sasvim zadovoljni, iznenada počnu da osećaju snažne fantazije vezane za čulna zadovoljstva. Treći koji su vrlo aktivni i energični u svakodnevnom životu, kad počnu da meditiraju počnu da osećaju otupelost uma i stalnu pospanost. Isto je i sa sumnjom, koja ponekad zaokupi i iskusne meditante, koji vežbaju više godina. Odjednom im se pojavi misao puna sumnje i postane glavna prepreka napredovanju.
Dakle, kada nam se pojavi neka od ovih prepreka, jedan od načina kako da se sa tim nosimo jeste da je jednostavno registrujemo i pretvorimo u objekat posmatranja. Ako pri njenom javljanju nismo dovoljno pažljivi, zaokupljeni nečim drugim, ona će nastaviti da nam kljuca negde u "malom mozgu" i da gura um u određenom smeru. No, kada prepreku pretvorimo u objekat posmatranja i znamo da je ona prisutna u tom trenutku, naredni korak je da pokušamo da je odložimo sa strane, pustimo da ide svojim putem i um ponovo vratimo na primarni objekat meditacije, recimo dah, osećaje ili posmatranje dizanja i spuštanja abdomena. Ako ova prepreka nastavi da se uporno vraća u um i više nismo u stanju da se fokusiramo na primarni objekat, tada odložimo njega i tu prepreku učinimo glavnim objektom posmatranja. Tada je posmatramo, uočavamo načine na koje podstiče javljanje osećaja u umu, kako utiče na ostale komponente uma, kako sve to utiče na telo. Čitav taj proces ili doživljaj prepreke pretvaramo u objekat posmatranja. Videćemo je kako nadolazi i kako nestaje, ponovo nadolazi i nestaje. Ponekad je nadolaženje vrlo brzo, drugi put vrlo lagano. Uočavamo promene u načinu na koji ta prepreka prolazi kroz um. Time posmatramo nepostojanu prirodu te prepreke. Kada jednom prepreka iščezne iz uma i on ponovo postane jasan, tada takođe registrujemo da je prepreka nestala.
Prvi stupanj razumevanja u pogledu pet prepreka jeste kada jednostavno znamo kada u nama postoji prepreka, a kada ona nestane, registrujemo njeno odsustvo. Posle toga dolazimo do drugog nivoa: "On takođe razume kako se pojavljuje još nepostojeća čulna želja". (Ovde bi bilo dobro da paralelno sa izlaganjem pratimo i priloženu tabelu.) Kod
čulne želje kao prepreke imamo pitanje: "Kako još nenastala čulna želja nastaje?" Mnoge sutte kao uslov za to navode ono što nazivaju "nekontrolisana pažnja" ili "štetna pažnja" (ayoniso manasikara) prema objektima koji su primamljivi za čula (prizori, zvukovi, ukusi, mirisi, dodiri, misli). Kada se oni pojave, oni pokrenu duboko pohranjene memorije i one izbijaju na površinu u obliku mentalnih slika, sećanja. I ako se prema svemu tome odnosimo nepažljivo, fokusiramo se na njih, fiksiramo se na privid privlačnosti objekta (subha-nimitta), onda taj objekat postaje inicijalna kapisla, okidač, koji porađa čulnu želju.
Treći stupanj razumevanja tiče se razumevanja kako se postojeća čulna želja napušta. Govor u Samyutta nikayi 46:51 kao glavni protivotrov navodi "pomnu pažnju" prema nekom neprivlačnom predmetu. Ovo je vrlo efikasan protivotrov, ako se radi kao redovna meditacija, i protiv nastanka još nenastale čulne želje. Ako se setimo ranijih vežbi u ovoj sutti (pasus 10), onda ćemo se setiti da se ovde zapravo radi o meditaciji o 32 dela tela. Ako nam je suviše komplikovano da radimo sa sva 32 dela, možemo u meditaciji raditi samo sa četiri: koža, meso, kosti, krv. Ovo će u umu stvoriti silu koja deluje suprotno sili privlačenja ka predmetima uzbudljivim za čula. Kada se kroz ponavljanje ove prakse postigne određena veština, tada ćemo biti u stanju da na javljanje čulne želje okrenemo um od nje i okrenemo ga ka neprivlačnim aspektima tela. No ovo ne treba da bude prvi izbor. Ako praktikujemo satipaṭṭana meditaciju, prvi korak u radu sa čulnom željom trebalo bi da bude ne to da odmah pređemo na kontemplaciju neprivlačnosti tela, već da je samo registrujemo: "U meni se javila čulna želja" i onda se vratimo dotadašnjem objektu meditacije. Ako je pak želja dovoljno jaka da nastavi da traje u nama, tada je strategija da nju uzmemo kao objekat, kako je to već opisano, i posmatramo njeno delovanje i menjanje. Ako ni to nije efikasno, tek tada koristimo neprivlačnost tela kao temu meditacije. Ako vidimo da zaista imamo problem sa izraženom čulnom željom, tada treba da posvetimo posebno vreme za ovu vrstu vežbe i pripremimo se za ubuduće.
Komentari pominju i neke druge metode radi sprečavanja nastanka čulne želje i kao pomoć da se napusti ona koja je već nastala. Jedna je, i to namenjena posebno zaređenima, stražarenje nad vratima čula. Jer ako dopuštamo čulima da slobodno šaraju po objektima oko nas, ona će po svojoj prirodi početi da traže ono što je prijatno i stimulativno. Kada ga nađe, određeno čulo će se "zalepiti" za taj spoljašnji izgled tog objekta. Buda uvek iznova savetuje svoje monahe da se vežbaju u obuzdavanju svojih čula (indriya saṃvara). On takođe preporučuje umerenost u jelu, jer sa prejedanjem dolazi tromost uma, slabi pažnja, i um postaje lakim plenom čulnih podražaja. Još jedan faktor koji se stalno provlači kroz savete jeste druženje sa dobrim prijateljima, plemenitim, duhovnim prijateljima, sa kojima vodimo prikladne razgovore. Razgovore koji nam pomažu, a ne odmažu, u prevladavanju svake od ovih prepreka.
U nekim suttama daju se i poređenja koji nam dočaravaju efekat koji prepreke imaju na um. Imamo dve grupe poređenje: u jednoj se svaka od prepreka poredi sa vodom kojoj je dodat još neki njoj strani elemenat. I onda se to navodi kao razlog zašto nismo u stanju da vidimo svoj odraz na površini te vode onakav kakav jeste. U jednom slučaju voda u recimo nekoj posudi je pomešana sa različitim bojama. I u zavisnosti od boje vode i naš odraz je drugačije bole. Drugi skup poređenja upoređuje prepreke sa različitim nevoljama koje snađu čoveka. Za čulnu želju se otuda kaže da je to kao da smo u dugovima, kao da smo rob nečiji, nismo više sam svoj gospodar, već gde god da krenemo, poverioci nam dahću za vratom i višu: "Vrati mi što si dužan! Vrati mi što si dužan!" Gde god da odemo, ispunjeni smo strahom, strepnjom da će nas zaskočiti naši poverioci; mi nismo više slobodni ljudi.
Na kraju, četvrti nivo razumevanja je kako se čulna želja, koja je do sada bila samo privremeno napuštena, potpuno iskorenjuje tako da se više ne javlja u budućnosti. Komentar kaže da se ovo događa prelaženjem puta arahanta, a prema suttama, pak, čulna želja se iskorenjuje već na stupnju ne-povratnika. Objašnjenje je da se u komentarima govori zapravo o svakoj vrsti žudnje, ne samo o onoj koja je vezana za pet čula.
Sad prelazimo na sledeću prepreku,
zlovolju (byāpāda). Prema sutti u Samyutta nikayi, primarni uslov za pojavu zlovolje jeste nekontrolisana pažnja prema nekom odbojnom objektu. Taj objekat može biti stvar ili osoba, mada se najčešće radi o osobi. Kada ljudi prema nama nastupaju gubo, čine nam stvari koje su neprijatne, to u nama budi zlovolju, odbojnost, neprijatnost. I kada se zlovolja javi, primarni način da se sa njom nosimo jeste da je postanemo svesni. Ako traje, pretvaramo je u objekat, posmatramo je i registrujemo načine na koje utiče na um. Ne borimo se protiv nje ("O ne, evo je opet. Ja ne smem tako da osećam, ja sam budista!"
)) ), već je samo posmatramo. I kada je držimo ispred sebe, a ne u sebi, ona gubi svoju snagu, sve dok ne postane sasvim nemoćna da utiče na nas i tada, kao da joj čitava ta igra dojadi, napušta pozornicu. No, ako se u nama zlovolja javlja redovno, onda je to indikator da zlovolja ne nastaje podstaknuta spoljašnjim svetom, već iz našeg karaktera. Tada su stvari koje drugi ljudi kažu ili učine tek okidači, za tu već stečenu, razvijenu sklonost našeg karaktera ka zlovolji. I da bismo tu sklonost oslabili, moramo imati posebnu strategiju. Primarni protivotrov je tada praktikovanje meditacije prijateljske ljubavi (metta bhāvana). Obično postoji određena osoba koja nas posebno iritira i meditaciju nećemo početi sa tom osobom, već krećemo od sebe, razvijamo dobru nameru prema sebi, zatim prelazimo na one osobe koje se ponašaju prijateljski prema nama: učitelje, roditelje, supružnika, prijatelje itd. Sledeći su "neutralni", oni prema kojima smo ravnodušni. Tek kad um razvije dovoljno snažnu prijateljsku ljubav prema ovim osobama, tek tada možemo pokušati da njome obuhvatimo i osobe koje se prema nama ponašaju neprijateljski. Ovakvu meditaciju možemo koristiti svakoga dana kao protivotrov svojoj sklonosti ka zlovolji, kao vežbu ka postepeno menjanju kursa našeg uma.
Kada je zlovolja usmerena ka neživim objektima, recimo ka okolnostima u kojima smo, tada možemo pokušati da se tome suprotstavimo meditacijom na četiri elementa. Kontempliramo da su te uznemirujuće okolnosti zapravo samo proizvod kombinovanja četiri osnovna elementa, nastale zahvaljujući zakonu uslovljenosti, zakonu uslovljenog nastanka. Te okolnosti nastaju na osnovu određenih uslova, na njima se održavaju i kada ti uslovi nestanu i okolnosti će nestati. Ako na stvari gledamo na takav način, zlovolja će se lagano umiriti. Komentari pominju i druge lekove, kao što je stražarenje na vratima čula, jer čula su okrenuta ka traganju ne samo stvari koje su čulno prijatne, već često anticipirajući da će se pojaviti nešto neprijatno, počinjeno i da tragamo za tim, da vidimo da li možda dolazi. Kada stražarimo nad vratima čula, recimo sluha, to ne znači da nastojimo da eliminišemo neki zvuk koji nas iritira, već da se ne vezujemo za bilo kakav zvuk, da na njega ne obraćamo pažnju. Naredna preporuka za prevladavanje zlovolje su umerenost u hrani i druženje sa dobrim prijateljima. A poređenje je sa vodom koja vri i sa teškom bolešću (šta god d amu se ponudi, dobra hrana, lep prizor itd. ništa od toga mu se ne dopada). Zlovolja se potpuno uklanja kada dostignemo stupanj ne-povratnika.
Prepreka koja sledi je zapravo kombinacija dve prepreke,
tuposti (thīna) i
tromosti (middha) uma. Obe imaju slične karakteristike, jer um čine teškim, krutim i neprilagodljivim. Tupost je u isto vreme i krutost uma, a tromost je i pospanost. Ne obična pospanost kad smo neispavani, već ona koja se recimo može javiti kad recimo sednemo u podne da meditiramo, a odmah nam se prispava, više kao neki psihološka reakcija, a ne nedostatak energije. Uslov za njihov nastanak, prema sutti, jeste nekontrolisana pažnja prema nezadovoljstvu (koje umesto da porodi zlovolju, može izazvati krutost uma, um sam sebe blokira), letargiji, tromosti posle jela, duža inertnost uma koja se može pretvoriti u tromost. Glavni protivotrov za tromost i tupost jeste kontrolisana pažnja prema tri elementa buđenja energije: početni napor, istrajan napor, odlučan napor (onaj koji je dobio zamah). Tako, kada nas zaokupe tromost i tupost, moramo u sebi probuditi energiju, kad smo je jednom probudili, moramo je održavati, a da bismo to učinili, ona mora postati snažna, dobiti pun zamah. Drugi lekovi su umerenost u hrani. Drugi način je promena položaja, naročito ako radimo sedeću meditaciju. Tada se preporučuje da pređemo na brzu meditaciju u hodu. Takođe, preporučuje se da odložimo ostale objekte meditacije i zamislimo sliku svetlosti, naročito se preporučuje slika Sunca, a ako meditiramo noću, možemo koristiti i sliku Meseca i posmatrati njegov disk. Takva svetlost će preplaviti um i razvejati mrak koji se na njega spustio. Možemo takođe izaći iz prostorije u kojoj meditiramo i to će takođe osvežiti um. Kao i razgovor sa dobrim prijateljima. Poređenje za ovakvo stanje uma je voda prekrivena žabokrečinom i algama, odnosno čovek koji je utamničen, na sasvim malom prostoru, ruke su mu vezane, ne može da mrdne. Tako je i um pritisnut, težak, i ne može da se kreće slobodno.
Naredna prepreka su
uznemirenost (uddhaćća) i
kajanje (kukkućća). Ovde je još jedan slučaj dve prepreke, dve mentalne boljke koje su slične i otuda je od njih načinjena jedna složenica. Obe izazivaju nemir u umu, treperenje uma. Primarni uzrok im je nekontrolisana pažnja prema nestabilnom umu. Ovo je malo zbunjujuće jer se može razumeti da je uzrok nemira u stvari nemir (!?), iako je mnogo stvari koje mogu učiniti um nestabilnim. Bilo kako bilo, možemo razumeti da ukoliko ne registrujemo i ne obratimo dovoljno pažnje na početnu nestabilnost uma, nemir u njemu će sve više rasti, sve dok ne postane oluja uznemirenosti i kajanja zbog nečeg lošeg što smo u toj uznemirenosti učinili. Protivotrov je zapravo posvećivanje pažnje objektu meditacije, što pomaže umu da se smiri (komentari naročito preporučuju sabranost pažnje na dah, mada to biti i podsećanje na kvalitete Bude, meditacija na prazan prostor, čak i meditacija na neki lep pejzaž koji prirodno smiruje um). Ostali lekovi koje preporučuju komentari uključuju učenje, dobro poznavanje Dhamme, jer tada znamo koje su stvari koje treba da činimo, a koje ne, tako da izbegavamo kajanje. Tu je i postavljanje pitanja, poznavanje Vinaye, susreti sa starijim monasima i dobri prijatelji, sa kojima vodimo prikladan razgovor. Ovo stanje se poredi sa površinom vode koju je namreškao vetar i drugo poređenje je sa ropstvom. Tačka na kojoj se ova prepreka potpuno iskorenjuje nije ista. Za uznemirenost je to stanje arahanta, a za kajanje stanje ne-povratnika.
Na kraju stižemo do
sumnje (vićikiććhā) kao prepreke, koju prvenstveno izaziva nekontrolisana pažnja prema stvarima koje su osnova za sumnju. Ovde treba skrenuti pažnju da u budizmu egzistiraju dve vrste sumnje: jedna je u vezi sa onim delovima Dhamme koje ne razumete i neophodno vam je razjašnjenje. Ovo je dobra vrsta sumnje, koja traži da bude rešena, a um postane spokojan. Ponekad, međutim, javi se sumnja koja je čista prepreka, sumnja koja je samo drugi oblik uznemirenosti, kada se uvek iznova javljaju pitanja, kakve god odgovore da dobijamo. A pitanja su tipa je li Buda probuđen ili nije, da li je Dhamma istinita ili nije, da li ovaj put kojim idem zaista vodi do probuđenja i slobode, da li ovaj svet ima kraj ili je večan, ima li stvoritelja ili ne itd. Tako, kada s eu nama javi pitanje pokrenuto sumnjom o nekom stvari i mi pomislimo: "Aha, to je pitanja. kad budem sreo nekoga ko je u stanju da mi odgovori, pitaću ga", tada se sa sumnjom nosimo na pravi način. Neko drugi neće biti u stanju da tako odloži pitanje za kasniju pogodnu priliku, već počne da se bez prekida rve sa sumnjom: "Je li ovako? Ili je onako? A možda je ipak ovako. Šta ako? ..." Bez kraja i konca. Tada je njegova sumnja prepreka daljem napredovanju. Prema sutti, pravi protivotrov ovome je pažljivo sagledavanje suprotstavljenih mentalnih kvaliteta (dobro-loše, korisno-štetno, prikladno-neprikladno itd.). I posle pomnog razmatranja shvatićemo da su pohlepa, mržnja i obmanutost svakako loša i štetna mentalna stanja, za razliku od velikodušnosti, blagonaklonosti i mudrosti. Druge stvari koje pomažu u prevladavanju sumnje, vrlo slične kao i kod uznemirenosti i kajanja, sem jedne koja je nova: odlučnost, donošenje čvrste odluke da nas sumnja neće zavesti i skrenuti sa puta, donošenje čvrste odluke da nastavljamo dalje putem, uprkos sumnji koja se javila. Poređenje koje se koristi za sumnju je putovanje pustinjom, sprženom zemljom, krajem u kojem nema ničeg živog. Jer sumnja sprži sve čega se dotakne. Jedno drugo poređenje koje je moguće naći u suttama jeste sa čovekom koji se našao na raskršću, gde se put kojim se do tada kretao račva. I on ne zna kojim da nastavi, a nikoga nema u blizini da pita. Na kraju, sumnja se potpuno iskorenjuje kada stignemo na kraj puta ulaska u tok. Sa ulaskom u tok sumnja u vezi sa Budom, Dhammom, Sanghom i Putem potpuno nestaje. Još uvek su moguća pitanja u vezi sa praksom, kako učenje praktično primeniti, ali onih sumnji koje su prepreka sada više nema.
(nastaviće se)
