šta kažeš na ovaj mentalno napregnuti iskaz
Hehe, sjajan je - primetio sam inače (na primer u prvoj tvojoj rečenici koju dole citiram) tvoj specifični obadir (jedne ili više) reči usled težnje da ne dođe do zabune (ili zablude) o onome što si hteo reći/saopštiti/podeliti sa nama.
Ali tvoj (ispravni) komentar ( - živeo ispravan govor!):
tko uopće ima(?) i kada(?) potrebu i kao najvažnije zašto(?) da govori o najunutarnjijim i najvažnijim stvarima o sebi/Drugom ili o (svom) životu/nečemu
me podsetio na moje bavljenje problemom slobodne volje. Jedino prihvatljivo mišljenje sam tada našao kod Svami Vivekanande, a onda sam naišao na budističku ideju da sama činjenica da postavljamo pitanje govori o tome da... imamo neki problem sa time, da se tako izrazim. Da nisam u nečemu osujećen ne bih ni postavljao pitanje slobode, slobodne volje i slično. Dakle pitanje slobodne volje mi sada nije toliko bitno u smislu nekog univerzalnog odgovora, već u smislu da je "simptom" nečega kod mene. Mislim da je korisno sa većinom pitanja postupati na taj način.
Pozdrav!
