je li ispravno to?
Ispravno u odnosu na šta?
Ako pitaš kako se ovo slaže sa budizmom, odmah dolazi pitanje, na koju od budističkoh škola misliš. Jer je svaka od njih na svom istorijskom pohodu usvojila i mnoge lokalne običaje i verovanja, za koja Buda verovatno nije ni znao.
Tako je samospaljivanje pojava koja ima dugu tradiciju među sledbenicima mahayana škole. Takvi aktovi imaju i svoju tekstualnu potporu, jer neki tekstovi mahayanskog kanona, kao recimo čuvena Saddharmapundrika sutra (Lotus sutra) hvale čin samoubistva, obično samospaljivanjem, kao dokaz predanosti učenika. U kineskoj istoriji bilo je perioda kada je ovakav način okončavanja života u tolikoj meri ulazio da tako kažem "u modu" među monasima i monahinjama, pa i nezaređenima, da je nekoliko kineskih careva moralo da ga zabrani zakonom (baš me zanima koja je bila kazna za počinioca
) i pripreti strogim kaznama svakome ko bi takvom činu prisustvovao.
I u naše vreme bilo je više slučajeva samospaljivanja mahayanskih monaha. Najčuveniji je svakako Thich Quang Duc, koji se spalio juna 1963. u Sajgonu. Njegova slika u plamenu je jedna od najupečatljivijih fotografija XX veka (
ovde). Ali suprotno široko raširenom uverenju da se on spalio u znak protesta protiv rata u Vijetnamu, razlog je bila ugroženost budizma kao religije i zahtev južnovijetnamskom predsedniku da ispuni obećanje o uvođenju religijske jednakosti.
Ovu liniju političkih spaljivanja prošle godine je nastavio jedan korejski monah, koji je to učinio revoltiran vladinom politikom. Ali uzrok za ovakav njegov gest po meni pre treba tražiti u njegovoj neuračunljivosti, nego u tome da je budistički monah. Za spaljivanje tibetanskih monaha, pak, imam mnogo više razumevanja, jer kineska vlast je od Tibeta napravila jedan veliki Gvantanamo. Ali biznis interesi tu činjenicu drže podalje od udarnih stranica svetskih medija. Zato su očajnički činovi poput ovih možda jedini način da se skrene pažnja sveta na uništenje koje predstoji tibetanskom narodu ako se ništa ne preduzme.
