Shravasti Dhammika

[Sati]

Smisao života

Sa biološke perspektive posmatrano, smisao života jeste da se obezbedi sve ono što je neophodno za njegovo produženje, za reprodukciju i preživljavanje. Ali šta je sa smislom života iz religijskog ugla? Ako život ima jedan specifičan smisao, kao što to tvrde neke religije i filozofije, tada bismo očekivali da svako, pre ili kasnije, prirodno gravitira ka njemu, da ga otkrije i onda nastoji da taj smisao ostvari. Međutim, u stvarnosti vidimo da različite religije postavljaju sasvim različite i ponekad međusobno kontradiktorne tvrdnje o smislu života. Takođe uočavamo da mnogi ljudi uspevaju da sasvim normalno prožive svoj život nikada se čak ni ne zapitavši ili razmišljajući imali li život bilo kakav smisao ili ne. Drugi krenu jednim putem, onda drugim, u zavisnosti od okolnosti, prihvate ga i uspeju da njime idu. Takođe vidimo neke druge koji tvrde kako je upravo ono u šta veruju "dalo smisao mom životu", a onda kasnije čujemo da su ga napustili radi nečeg drugog. Ovo ubedljivo sugeriše da izvan biološkog, život sam po sebi ne poseduje neki smisao ili značenje.

Sa budističke tačke, ovo je dobra vest -– jer znači da da imamo slobodu i mogućnost da svim životu damo smisao koji želimo. Ako odlučimo da gomilanje imetka ili moći učinimo svrhom svog života, onda to tako i biva. Ako odlučimo da traganje za čulnim užicima, posvećenost porodici ili kontemplacija o božanskom postane smisao našeg života, onda će to oni i postati. Kad god je neki od njegovih učenika dostigao probuđenje i postao arahant, Buda bi uvek rekao da su on ili ona "učinili ono što je trebalo učiniti" (SN III,68). Na osnovu ovoga možemo zaključiti da je za Budu značenje, smisao i ispunjenje života značilo zapravo dostizanje radosti i slobode probuđenja.



"Smisao života je dati životu smisao."

[Sati]

Kako izgledaju probuđeni?

1. Kako izgledaju ljudi koji su probuđeni? Pa, neki su muškog, neki ženskog pola. Možete ih naći u manastiru ili u kući na periferiji, u šumi ili u selu. Tačno je da ih nema mnogo, ali je je više nego što ljudi obično misle da ih ima. Probuđenje samo po sebi nije teško; tužna je istina da većina ljudi ne želi da se gnjavi izvlačenjem samih sebe iz gliba neznanje i žudnje.

2. Na prvi pogled ne biste primetili probuđenu osobu u grupi ljudi, zato što je ona sasvim mirna i povučena. Ali kada situacija postane napeta, tada ona upada u oči. Kada se svi prže na vatri besa, ona će stajati puna ljubavi. Kada su drugi uskomešani zbog neke teške situacije, ona će ostati podjednako mirna kao što je i do tada bila. U očajničkoj jurnjavi da se zgrabi što je više moguće, ona će biti neko ko stoji na uglu sa izrazom zadovoljstva na licu. Ona lako klizi po neravnom, postojana je kad se sve okreće naglavce. Ne radi se o tome da ona hoće da pokaže kako je drugačija od ostalih, već ju je odsustvo pohlepe učinilo nezavisnim. Ipak, što je čudno, iako drugi ne mogu da je pomere, ona može da pokrene njih, svojim mirnim prisustvom dopire do njih. Njene blage, razumne reči spajaju zavađene i čine još bližim već bliske. Postradali, uplašeni i zabrinuti osećaju se bolje pošto su sa njom porazgovarali. Divlje životinje osećaju blagost u srcu probuđene osobe i ne plaše je se. Čak i mesto na kojem boravi, bilo da je to selo, šuma, planina ili dolina, izgledaju lepše samo zato što je i ona je tu.

3. Ne izražava uvek svoje mišljenje, niti brani svoje gledište. U stvari, čini se kao da ona i ne zastupa bilo kakvo gledište. Otuda je ljudi često smatraju za budalu. Kada se uzbudi, niti se sveti za uvrede i ismevanje, ljudi opet misle da nešto nije u redu sa njom. Ali ona jednostavno ne mari šta oni misle. Izgleda kao da je gluva, ali stvar je u tome da više voli da ćuti. Ponaša se kao da je slepa, ali u stvari vidi sve što se događa. Ljudi je smatraju slabićem, ali je ona zapravo vrlo snažna. Uprkos tome kako izgleda, oštra je poput oštrice brijača.

4. Lice joj uvek blista i zrači vedrinom, jer nikada ne brine zbog onoga što se dogodilo juče ili što se može dogoditi sutra. Njezino držanje i pokreti su graciozni i pribrani, zato što ima prirodnu svesnost u odnosu na sve što radi. Glas joj je prijatno čuti, a reči su joj s merom, jasne i direktne. Lepa na način koji nema bilo kakve veze sa fizičkim izgledom ili elokvencijom, već po onome što dolazi od unutrašnje dobrote.

5. Možda ima kuću, ali ako ona sutra izgori u požaru, preseliće se negde drugde ili tamo se osećati podjednako dobro. U stanju je da svuda bude kod kuće. Čak i oni koji pokušavaju da smanje broj stvari koje poseduju, uvek izgledaju kao da imaju previše. Koliko god malo da probuđenoj osobi date, čini se kao da ima taman koliko joj treba. Istina je da su i njoj neophodne osnovne stvari kao i svakome drugom, ali se ona na tome i zaustavlja, a to je vrlo malo. Njen život je neprenatrpan i jednostavan, zadovoljna je šta god da ima. Njena prava hrana jeste radost, pravo piće jeste istina, prvi dom svesnost.

6. Obični ljudi su bučni poput vodopada, dok je probuđeni tih poput dubina okeana. On voli tišinu i govori u pohvalu tišine. To ne znači da on nikada ne otvara usta. S radošću govori samo o Dhammi, onima koji su zainteresovani da o njoj slušaju, tako da on nikada ne propoveda, niti se upušta u ubeđivanje i rasprave. Takođe, potšto govori samo o onome što zna, sve što kaže ima pečat autentičnosti koju "eksperti" jednostavno ne mogu da dostignu.

7. Um probuđenoga nije pretrpan mislima, niti je neaktivan. Kada mu trebaju misli, on razmišlja, a kada mu ne trebaju, ostavlja ih da se stišaju. Za njega, one su alat, a ne problem. Još uvek ima sećanja, emocije i ideje, ali njima nije uzdrman. Sve su to za njega tek predstava. Posmatra ih dok nastaju, dok traju i kad nestaju. Um mu je nalik vedrom nebu – oblaci plove preko njega, ali ono samo ostaje prostrano, neokrznuto i nepromenjeno.

8. Iako je čist u svakom pogledu, probuđeni o sebi ne misli kao boljem, jednakom ili lošijem od bilo koga drugog. Drugi su ono što jesu i nema potreba za njihovo kritikovanje ili upoređivanje. Nije ni za ni protiv bilo koga i bilo čega. On više ne vidi stvari kao dobre i loše, čiste ili nečiste, uspeh ili neuspeh. Razumeo je svet dualnosti i otišao iza njega. Otišao je čak iza ideje samsare i nirvane. Pošto je izvan svega, on je i oslobođen svega. Nema žudnji, ni strahova, nema kocepata, ni briga.

9. Ne tako davno probuđeni je bio konfuzan i nesrećan isto koliko i svako drugi. Pa kako je onda stigao do toga gde je sada? Zaista jednostavno. Prestao je da uzrok svakom od svojih bolova traži izvan sebe i počeo da gleda unutar sebe. Dok je tako posmatrao, uvideo je da sve stvari sa kojima se identifikovao: telo, osećaji, emocije, pojmovi, problemi, ne pripadaju njemu. I zato ih jednostavno pušta. Nezarobljen više nestvarnim, ugledao je stvarno, Nerođeno, Nenastalo, Nesačinjeno, Neuslovljeno. Sada boravi u tog praznoj, neznakovitoj slobodi i srećan je sve vreme. Zbog ovoga je vrlo teško kategorizovati probuđeno biće.  Drugi pokušavaju da ga smeste u neku od fioka nazivajući ga svecem, arahatom ili, ponekad, budalom. No, on se osmehuje na sve ove etikete i sebe označava kao "nikog". Kakvu etiketu staviti na nekog ko je prevazišao sve granice?

10. Zato što je izvršio svoj zadatak i nije mu ostalo bilo šta drugo da uradi, probuđeni najveći deo vremena provodi mirno sedeći i gledajući svoja posla. Za obične ljude ovakav život probuđenoga se može činiti kao neizdrživa monotonija. "Dajte nam malo uzbuđenja, malo promene", kažu. Ali ,naravno, kada i dobiju uzbuđenja ili onakve promene kakve ne žele – bolest, neuspeh, odbacivanje ili smrt – tada očajavaju. To je trenutak kada probuđeni tiho istupa da leči i isceljuje. I pošto ima mnogo vremena, može sebe do kraja da dâ drugima. Do svakoga dopire svojom ljubavlju.

11. Srećan je da tako proživi ostatak svog života, a kada smrt konačno pristigne, prihvata je bez straha i odlazi svojim putem bez trunke žalosti. Šta se sa probuđenim događa posle smrti? Proučavaoci su se o tome raspravljali vekovima. Ali nije moguće utvrditi kuda je probuđeni otišao, kao što nije moguće pratiti ni trag ptice što leti visoko. U smrti, kao i u životu, utihnuli mudrac ne ostavlja trag.

 

[Sati]

Buda nije otišao na nebo

Sankassa (na sanskritu Sankasya) bio je grad na zapadnoj granici Srednje zemlje. Legenda kaže da je Buda sišao sa Tavatimsa raja upravo na ovom mestu, pošto je tamo proveo tri meseca i podučavao abhiddhammi svoju majku, koja se posle smrti tamo ponovo rodila. Navodno, u trenutku silaska, pojavilo se na nebu troje merdevina – zlatne sa desne strane za boga Sakku, srebrne sa leve za Bramu i od dragulja u sredini za Budu. Neke verzije legende kažu da je Brama držao suncobran iznad Budine glave, dok je ovaj silazio.

Zaista ne iznenađuje da se takozvano čudo iz Sankasse ne pominje bilo gde u Tipitaki. Sam grad je pomenut tek dvaput, a Buda ga je posetio samo jednom i to usput na jednom od svojih mnogobrojnih putovanja (Vin. II,299; III,11). Sem što je sama po sebi neverovatna, Sankassa legenda protivreči i Budinoj zabrani javnog prikazivanja psihičkih moći ili sposobnosti da se čine čuda (Vin. II,110-111). Takođe, u tekstovima se nigde ne pominje Budin misteriozni nestanak tokom tri meseca. Povezivanje ove legende sa abhidhammom jeste ključ njezinog porekla i razlog nastanka. Naime, vrlo je upadljivo nepominjanje abhidhamme u Budinim govorima. Ona se ne pominje kao jedna od devet grana Budinog učenja (navanga, AN IV.102), a u opisu prvog budističkog sabora se govori o recitovanju monaških pravila, vinaya, i govora, sutta, ali nema ni reči o abhidhammi (Vin. II,285).

Kako se abhidhamma književnost razvijala u vekovima posle Budine smrti i kako su pojedine knjige Abhidhamma pitake bile sastavljane, rastao je pritisak da se i one smatraju kanonskim i uključe u Tipitaku. Kada se to na kraju i dogodilo, bilo je neophodno sačiniti nekakvo objašnjenje njihovog nastanka i tako je nastala legenda o Budi koji odlazi na nebo da bi podučavao abhidhammu. Zanimljiva je činjenica da se ova legenda ne pominje ni u samoj Abhidhamma pitaki, već jedino u znatno kasnijim komentarima. Ovo ukazuje da je ona smatrana samo „narodnim“ predanjem u vreme kad je Abhidhamma pitaka uključena u Kanon i postala „službena verzija“ tek mnogo kasnije. Kralj Ašoka podigao je veliki stub u Sankassi, čiji se delovi mogu videti i dan danas. Nema, međutim, dokaza da je taj stub podignut u znak sećanja na ovu legendu, koja verovatno nije ni postojala u to vreme. Najraniji trag legende o Sankassi jeste jedna skulptura u Sančiju, koja potiče iz otprilike I veka pre naše ere. Na slici koja je ovde data smo Virađ i ja ispred ostataka Ašokinog stuba u Sankassi.

[kondanja]

Ovakvim objašnjenjem se diskretno umanjuje značaj abhidhamme
 
 

[Sati]

Zavisi gde mi vidimo njen značaj.

Ako ga vidimo u tome da ju je sastavio Buda, onda se ovim to opovrgava, u skladu sa stanovištem savremene nauke da je nastala otprilike 200 godine posle Bude, što je vidljivo i po tome da su razlike između abhidhamma dela theravade i drugih škola znatno veće nego što je to slučaj sa Vinayom i Sutta pitakom.  Takođe, neke od ranih škola, kao što je mahasanghika, nisu je smatrale delom kanona.

Ali ako vrednost Abhidhamme vidimo u njoj samoj, kao impresivnoj skolastičkoj razradi Budinih govora i daljem razvoju nekih od ideja u njima iznetih, onda mislim da ovaj tekst ne protivreči tome ni u jednoj reči.

 

[kondanja]

sada je sve rečeno 

[Sati]

Poslednja misao u životu

Iako je Buda na um gledao kao na "tok" mentalnih događaja (viññanasota), kasniji abhidhamma mislioci spekulisali su da je u stvari reč o nizu pojedinačnih "misaonih momenata" (cittavithi), koji nastaju i nestaju velikom brzinom. Još kasnije, ova teorija je dalje razvijena u smislu da poslednji misaoni momenat (cuticitta) koju neko ima pre same smrti određuje njezin naredni život. Ova ide, koja je danas deo theravada ortodoksije, čini se neutemeljenim dodatkom Budinom učenju i ne uklapa se dobro u teoriju kamme i uticaja morala na naš život.

Ova teorija o značaju poslednjeg misaonog momenta ne pominje se ni u jednom Budinom govoru, pa čak ni u kasnijim Abhidhamma delima. Tipitaka beleži niz slučajeva kada je Buda tešio ljude koji su bili ili na samrti ili smrtno bolesni. Ako je poslednja misao zaista ključna za našu sudbinu, očekivali bismo da je jedna takva prilika više nego prikladna da to pomene. Pa ipak, nije zabeleženo da je ikada to učinio. Niti je to učinio bilo gde drugde u Kanonu. Mahanama mu je jednom poverio da je zabrinut što će umreti u vreme kada je njegov um uznemiren i konfuzan, pomišljajući da bi to moglo uticati da se preporodi na nepovoljnom mestu. Buda ga uverava da zato što je tako dugo razvijao u sebi poverenje, vrlinu, znanje, obuzdavanje i mudrost, ne treba da se boji da će se nešto takvo dogoditi (S.V,369).

Teorija važnosti pretpostavljenog poslednjeg misaonog momenta s eu nerazvijenoj formi prvi put javlja u delu Milindapanha (nastalo u I veku, ali sa dodacima iz II i III veka), gde se kaže: "Ako neko čini rđave stvari tokom stotinu godina, ali mu je u trenutku smrti misao sabrana na Budu makar i za trenutak, takav će se preporoditi među božanstvima" (Mil.80). Do vremena kada je Visuddhamagga napisana, ova apokrifna ideja bila je razrađena do detalja i početa je da se smatra ortodoksnom (Vism.458-60). Sem toga što je Buda nije podučavao, postoji i nekoliko filozofskih, etičkih i logičkih problema sa teorijom da poslednja misao odlučujuće utiče na to gde ćemo se ponovo roditi.

Ako je čovek živeo relativno ispravnim životom, ali u strepnji i konfuziji koje prethode trenutku smrti ima neke negativne misli, on bi prema ovoj teoriji ima loše odredište u narednom životu. Slično ovome, neko bi mogao da proživi nemoralan život, ali da umre u miru i, otuda, preporodi se na prijatnom mestu. Ovo poriče čitavu ideju kamme, učenja d azbir naših voljnih misli, reči i postupaka uslovljava našu sadašnjost i budućnost, kako u ovom, tako i u narednom životu. Sem toga, veoma je teško razumeti kako samo jedan ili dva misaona trenutka, od kojih svaki traje milisekundu (khana), može poništiti možda mnoge godine dobrih ili rđavih misli, reči i postupaka. Ova teorija takođe ne uzima u obzir zakon uzročnosti. Ako sve ima svoj uzrok, a Buda je podučavao da ima, onda poslednji misaoni trenutak mora biti uslovljen pretposlednjim misaonim trenutkom, a ovaj sa svoje strane onim pre njega itd. Ovo znači da će ono što mislimo, govorimo i radimo sada uticati na to  šta je u našim umovima u vreme kad budemo umirali. Zato, naglašavati toliko poslednji misaoni trenutak znači davati preterani značaj posledici i zanemariti uzrok, tj. to kkao živimo sada. Teorija o poslednjem misaonom trenutku ne uklapa se ni u druge stvari koje je Buda učio. Na primer, rekao je (A.II,80) da pokušavati da do kraja izvedemo suptilno i međusobno povezano delovanje kamme (kammavipaka) može čoveka dovesti do ludila (ummada). Pa ipak, Visuddhimagga opisuje zaista detaljno šta se navodno događa u umu neposredno pre smrti, kako prošla kamma na utiče i kammičke konsekvence koje će sve to imati na naredni život. Budini komentari da razmišljanje o komplikovanom mehanizmu kamme izaziva ludilo trebalo bi takođe uzeti kao upozorenje kada se suočimo sa teoritisanjem Visuddhimagge.

Opisi uma koje sadrži Abhidhamma pitaka i njezini komentari ponekad su korisni i svakako vrlo sofisticirani, uzimajući u obzir vreme u kojem su nastali. Međutim, oni su takođe spekulacije, ponekad suviše mehaničke, pojednostavljene i na momente jednostavno pogrešne. Pošto je to tako, važno je praviti razliku između onoga što je Buda podučavao i ideja koje su se razvile u vekovima posle njega.

 

[Sati]

Budino ćutanje
 
Ono što se naziva "Budinim ćutanjem" postalo je skoro simbol. Mnogi pisci, akademski i popularni, pominjali su ga, iznosili svoje mišljenje o njemu i pokušavali da iscede nekakvo značenje iz njega.
 
Prema Raimonu Panikkaru: “Krajnji razlog Budinog ćutanja kao odgovora na neka postavljena mu pitanja čini mi se da ne leži u ograničenosti čoveka kao subjekta, ni u nesavršenosti naše moći saznavanja, a ni u tajanstvenosti prirode stvarnosti. Umesto toga, čini mi se da krajnji razlog Budinog ćutanja leži u tome da te krajnje stvarnosti nema."

Nasuprot onome što Panikkar misli, Buda jeste potvrđivao bivanje krajnje stvarnosti (nirvana) u svojoj čuvenoj izjavi: "Postoji nerođeno, nenastalo, nesačinjeno, nesastavljeno. Kad ne bi postojalo to nerođeno, nenastalo, nesačinjeno, nesastavljeno, ne bi bilo bekstva od onoga što je rođeno, nastalo, sačinjeno i sastavljeno. Ali pošto postoji nerođeno, nenastalo, nesačinjeno, nesastavljeno, tada i postoji bekstvo od onoga što je rođeno, nastalo, sačinjeno i sastavljeno" (Udana, 80 i drugde).
 
Edmond Holmes je bio siguran da je 2500 godina proučavanja Budinog učenja dovelo do pogrešnog zakljuka, ali da je on na kraju uspeo da to ispravi: "...Buda je ostajao nem kada su raspravljana metafizička pitanja ne zato što nije imao šta o tome d akaže, već zato što je imao toga isuviše, zato što je bio preplavljen sopstvenom moćnom mišlju i zato što su kanali izražavanja koje su ga sofisti njegovog vremena navodili da koristi bili suviše uski i suviše plitki da bi njegovoj duši doneli olakšanje. I kao što je to na planu duhovne emocije, isto tako je i na planu duhovne misli. 'Tišina', kaže jedan od Šekspirovih likova, 'jeste savršeni glasnik radosti. Sreću mi umanjuje ako govorim o tome kolika je'."
 
Otac A. Chandrakanthan ima drugačije tumačenje. “Neki filozof je jednom posetio Budu i pitao ga: "Bez reči, bez ne-reči, hoćete li mi iskazati istinu?" Buda je ćutao. Posle izvesnog vremena filozof se lagao pridigao, poklonio i zahvalio Budi rečima: "Uz pomoć vaše prijateljske ljubavi prokrčio sam put kroz svoje obmane i stupio na put istine." Kada je filozof otišao, Ananda, jedan od starijih Budinih učenika, upita: 'Blaženi, šta je taj filozof postigao?' I Buda odgovori: 'Dobar konj pojuri kad vidi čak i senku biča!' Za Budu, ćutanje kao neizbežan put koji vodi do Istine ne razlikuje se od istine same. To su dva vida jedne iste stvarnosti. Ne čudi da se čak i u hrišćanskoj tradiciji o ćutanju govori kao o jeziku Boga. Služeći se hrišćanskim terminima, možemo reći da ćutanje jeste sakrament istine." Ovo je prilično ilustrativno za nemušte, banalne, "razgledničarske" verzije Budinih sentenci koje cirkulišu unaokolo kao autentična verzija njegovog dubokog učenja.
 
I naravno, ne bismo mogli da imamo ovo ćutanje a da neko ne pokuša da uz njega nekako prokrijumčari i boga. Tako jedan autor piše: "Budisti su pogrešno razumeli Budu uzimajući njegovo ćutanje kao negaciju. Budino ćutanje o bogu je pogrešno shvaćeno, tako da su budisti smatrali kako je Buda svojim ćutanje ukazivao na nepostojanje boga. No, kada dođete do zaključka da bog uopšte ne postoji, šta bi onda mogao biti objekat vaše meditacije? Ako kažete da je taj objekat sopstvo, tada nema koristi od posebnog usmeravanja interesovanja ka samome sebi, jer mi smo uvek zainteresovani za same sebe."
 
Idući dalje, i možda nadole, nailazimo na popularne pisce koji su takođe imali toliko toga da kažu o Budinom ćutanju. Prema Sri Chinmoyu, Buda je rekao: "Ponekad, ćutanje je najbolji odgovor." Pendžabska pesnikinja Amrits Pritam, poštovalac Majke Tereze i Oshoa, napisala je: "Kada se ples Meere i ćutanje Bude sretnu, cveta istinska filozofija Oshoa." Allan Smiths u svojoj "Filozofiji Istoka" kaže: "Buda je tišinu izdigao na nivo filozofije. Ona je sama suština njegove filozofije." prema sajtu Proverbs of Buddha, on je rekao: "Tišina je prazan prostor, a taj prostor je dom probuđenog uma."

Kad sve ovo imate pred sobom, ne možete okrivljavati nekoga kad misli da je Buda često pribegavao zagonetnom ćutanju kad god bi neko nešto pitao i da je dobar deo njegovog učenja saopštavan uz pomoć tišine, možda praćene nekim značenjem bremenitim osmehom.
 
Dobro, sad kad znamo šta su drugi rekli i mislili o navodnom Budinom ćutanju, da vidimo šta kažu originalni izvori. Buda je bio zagovornik tišine, ne kao odgovora na neko pitanje, metafizičko ili bilo koje drugo, već jednostavno kao alternative dokonom naklapanju koje se često dogodi u društvenom kontekstu. Svojim monasima je rekao: "Kada se sretnete, ili razgovarajte o Dhammi ili održavajte plemeniti tišinu" (M.I,161). On ni u kom slučaju nije ohrabrivao ćutanje kada se suočimo sa besom ili provokacijom (S.I,162). Povremeno bi se osamio na recimo pola meseca i tada verovatno nije ni govorio ni sa kim (S.V,12). Ali u svemu tome nema ničeg posebno "filozofskog" ili "mističnog"!
 
Jedan od nekoliko originalnih izvora koji se pominju u diskusijama o Budinom navodnom ćutanju jeste njegov dijalog sa lutajućim asketom Vaććhagottom. taj čovek je Budi postavio seriju pitanja -- Je li ovaj univerzum konačan, beskonačan, i jedno i drugo ili ni jedno ni drugo? Je li duša isto što i telo? Je li nešto drugo nego telo? Da li probuđena osoba postoji posle smrti? ... itd. Na svako od tih pitanja Buda je odgovorio sa "To nije moje gledište, Vaććha" (Na kho aham Vaccha evamditthi). Na kraju je Vaććhagotta pitao Budu zašto o tim pitanjima nema svoj stav, on mu je odgovorio zato što takva pitanja i bilo koji odgovori koji na njih mogu biti dati jesu "samo gledišta, hvatanje za gledišta, džungla gledišta... Oni ne vode do odustajanja, okretanja od, hlađenja strasti, zaustavljanja, smirivanja, višeg znanja, do probuđenja, niti to nirvane." Ne da nije na Vaććhagottinu salvu pitanja odgovorio ćutanjem, već je Buda upravo odgovorio na jedan koherentan način, time da o tim pitanjima nije zauzeo stav ni na ovaj, ni na onaj način. Dakle, nije ćutao. Potom je dao jasan i lako razumljiv razlog zašto nema svoje mišljenje o njima; zato što su to samo stavovi koji odvlače pažnju od stvari koje zaista jesu bitne (M.I,484-8). Ni u svemu ovome nema ničeg posebno "paradoksalnog" ili "metafizičkog"!

U stvari, postoji samo jedno mesto, ponavljam, jedno mesto u čitavoj Tipitaki kada je Buda odbio da odgovori na pitanje koje mu je bilo postavljeno. Naime, jednom drugom prilikom isti taj Vaććhagotta je upitao Budu: "Postoji li sopstvo?" Buda je ćutao. A Vaććhagotta nastavi: "Onda znači da sopstvo ne postoji?" i opet je Buda ćutao. Možda malo kivan ili razočaran, Vaććhagotta ustade i ode. Onda Ananda upita Budu zašto je na ta pitanja odgovorio ćutanjem, a ovaj mu odgovori: "Da sam, kad sam bio pitan da li sopstvo postoji, odgovorio sa "da", tada bih stao na stranu onih učitelja koji su eternalisti. Da sam, kad sam bio pitan da li sopstvo postoji, odgovorio sa "ne", tada bih stao na stranu onih učitelja koji su anihilacionisti. I da sam odgovorio sa "da", da li bi to bilo u saglasnosti sa znanjem da sve jeste bez sopstva?" "Ne, gospodine", odgovori Ananda. "A da sam odgovorio sa "ne, sopstvo ne postoji", ovaj već zbunjeni Vaććhagota bi postao još više zbunjen i pomislio bi: "Ranija sam imao sopstvo, a sada ga nemam" (S IV,400). Dakle, još jednom, jasno i jednostavno, Buda objašnjava zašto je u ovom jednom jedinom slučaju ostao nem na postavljeno pitanje; zato što nije želeo da bude poistovećen sa određenim filozofskim gledištima i zato što nije želeo da dodatno zbunjuje pitaoca. Sva teorijska, komična i spekulativna objašnjenja Budinog "paradoksalnog", "enigmatskog" i "mističnog" ćutanja zasnovana su na ovom jednom jedinom događaju. Tako ispada da su ljudi stvorili nekakvu imaginarnu "Budinu tišinu" i ispunili je sopstvenom bukom. U nekim slučajevima to su učinili zato što s enisu potrudili da provere originalne izvore. U drugima, zato što su želeli da Budu uključe u sopstvena filozofska uverenja.

 

[Sati]

Poslednja misao

Iako je Buda na um gledao kao na "tok" ili "struju" mentalnih događaja (viññanasota), kasniji abhidhamma mislioci spekulisali su da je on u svari jedan sled individualnih misaonih-trenutaka (ćittavithi) koji nastaju i nestaju velikom brzinom. Još kasnije, ova teorija je razvijena u pravcu da poslednji misaoni-trenutak (ćutićitta) koju imamo pred samu smrt određuje i njen naredni život. Ova ideja, inače deo theravada ortodoksije, čini se nedoslednom nadogradnjom Budinog učenja i ne uklapa se dobro sa idejom o kammi i važnosti moralnog življenja.

Teorija o važnosti poslednjeg misaonog-trenutka nije pomenuta ni u jednom od Budinih govora, pa ni u kasnijoj Abhidhamma pitaki. Tipitaka beleži mnoge slučajeve kada je Buda tešio ljude koji su bili ili na samrtnoj postelji ili ozbiljno bolesni. Ako je poslednja misao zaista ključna za našu sudbinu, očekivalo bi se da su takve situacije najprikladnija prilika da o tome nešto kaže, pa ipak nije zabeleženo da je to ikada učinio. Niti je to učinio bilo gde drugde u Kanonu. Mahanama je jednom poverio Budi koliko se boji smrti u trenutku kada mu je um uznemiren i zbunjen, bojeći se da bi takvo stanje moglo da rezultira njegovim nepovoljnim preporađanjem. Buda ga je uveravao zato što iza sebe ima dugi period razvijanja poverenja, vrline, poznavanja učenja, obuzdavanja i mudrosti, ne treba da se toga plaši (SN V,369)

Teorija o važnosti poslednjeg misaonog-trenutka prvi put se javlja u nerazvijenoj formi u Milindapañhi (nastala oko I veka, ali sa delovima koji su dodavani i u II i III veku), gde se kaže: „Ako je neko radio loše stvari stotinu godina, ali u vreme smrti makar i za trenutak svoj um usmerio ka Budi, preporodiće se među božanstvima“ (Mil., 80). Do vremena kada je Visuddhimagga nastala, ova apokrifna ideja bila je već razrađena do detalja i počela je da se smatra delom pravovernog učenja (Vism. 458-60).

Sem što je Buda nije podučavao, postoji nekoliko filozofskih, etičkih i logičkih problema sa teorijom da poslednji misaoni-trenutak jeste faktor koji odlučuje o okolnostima u kojima ćemo se preporoditi. Ako je čovek živeo relativno čestitim životom, ali je onako napet i zbunjen neposredno pred smrt imao nekoliko negativnih misli, prema ovoj teoriji, on će se preporoditi na lošem mestu. Na isti način, neko je možda živeo čitav život nemoralno, ali je umro u miru i spokojstvu, takav bi navodno trebalo da ima povoljno preporađanje. Ovo negira čitavu ideju kamme, učenja da zbir naših namernih misli, reči i postupaka uslovljava našu budućnost, kako u ovom životu, tako i u sledećem. Sem toga, vrlo je teško razumeti kako tek jedan ili dva misaona-trenutka, koji traju milisekundu (khana), mogu poništiti možda godine dobrih ili loših misli, reči i postupaka. Ova teorija takođe ne uzima u obzir uzročnost. Ako sve jeste uslovljeno, a Buda je učio da jeste, tada poslednji misaoni-trenutak mora biti uslovljen pretposlednjim, a ovaj opet njemu prethodnim i tako dalje. To znači da to to mislimo, govorimo i radimo u ovom trenutku utiče na to šta će biti u našem umu u trenutku kad budemo umirali. Otuda, naglašavati važnost poslednjeg misaonog-trenutka znači davanje preteranog značaja poslednici i zanemarivanje uzroka, tj. kako toga kako živimo ovde i sada. Teorija poslednjeg misaonog-trenutka se ne uklapa dobro ni u ostatak Budinog učenja. Na primer, on je rekao (AN II,80) da će nas pokušaji da otkrijemo sve suptilne i međusobno povezane rezultate kamme (kammavipaka) dovesti do ludila (ummada). Pa ipak, Visuddhimagga do detalja opisuje šta se navodno događa u umu neposredno pre smrti, prošlu kammu koja to omogućuje i kammičke konsekvence koje će sve to imati na naredni život. Budin komentar da da razmišljanje o kompleksnosti kamme može dovesti do ludila treba da nas opomene da teoretiziranje Visuddhimagge uzmemo vrlo oprezno.

Opisi funkcionisanja uma sadržani u Abhidhamma pitaki i njenim komentarima su nekada korisni i svakako vrlo sofisticirani, imajući u vidu vreme u kojem su nastali. Međutim, oni su u isto vreme spekulacije, ponekad suviše mehaničke i pojednostavljene, a na momente i sasvim pogrešne. Imajući to u vidu, važno je povući razliku između onoga što Buda jeste podučavao i ideja koje su se na osnovu njegovog učenja razvile u kasnijim vekovima.

[Sati]

Telo

Telo (kāya) je fizička struktura jedinke. Prema Budinoj analizi, telo je jedan od pet sastojaka bića, zajedno sa osećajem, opažajem, mentalnim obrascima i svešću, a čine ga elementi čvrstine, fluidnosti, topline i prostora (DN 22). Buda je telo opisao kao "materijal sačinjen od četiri elementa, nastao od oca i majke, koji se održava na pirinču i kaši od žitarica, prolazan, podložan ranjavanju i trošenju, lomljenju i uništenju, povezan sa svešću i zavisan od nje" (DN 2).

U skladu sa medicinskim teorijama svoga vremena, on je identifikovao 31 važan deo tela -- kosa, malje, nokti, zubi, koža, mišići, ligamenti, kosti, koštana srž, bubrezi, srce, jetra, dijafragma, slezina, pluća, creva, utroba, želudac, izmet, žuč, šlajm, gnoj, krv, znoj, salo, suze, telo, ulje, pljuvačka, sline, limfa i urin (MN 10). Kasniji komentatori dodali su i trideset drugi deo, mozak. Telo takođe ima devet šupljina (nava sotā); dva oka, uši i nozdrve, usta, anus i mokraćni kanal (Sn.197).

Buda je savetovao da ponekad kontempliramo neprijatnu stranu tela. Razlog nije u tome da je telo smatrao odvratnim, već da bismo napravili balans sa generalnom sklonošću da posmatramo samo njegove prijatne i poželjne strane. Takvo uravnoteženo razumevanje tela može pomoći da se smanji sopstvena taština i ohladi seksualna žudnja. Mnogi Zapadnjaci zaista zaziru od same ideje da telo ima i svoj neprijatan vid, a kamoli još da i razmišljaju o tome. Ako ste jedan od takvih, uradite sledeće. Kada budete išli u apoteku ili supermarket, ponesite veliku torbu i u nju stavite svaki proizvod koji nađete, namenjen higijeni tela. Počevši od glave nadole, imaćete običan šampon, šampon protiv peruti, kremu za čišćenje lica, kremu protiv bubuljica, penu za brijanje, losion posle brijanja, papirne maramice, štapiće za uši, pastu za zube, vodu za ispiranje usta, konac za zube, možda i lopaticu za čišćenje jezika, sapun, dezodorans, parfeme, toalet papir, razne stvari koje žene koriste kad imaju menstruaciju, vosak za depilaciju, brijači, makazice za nokte, pincete, sprej za tabane. Dok sam jednom čekao let na aerodromu u Frankfurtu, video sam u apoteci izložene i "intimne dezodoranse za muškarce", ali ih posle nisam viđao bilo gde drugde, tako da ih verovatno ni vi nećete naći u vašem supermarket. Telu su, dakle, ptrebna sva ova sredstva za čišćenje zato što ima i neprijatnu stranu i ponekad može biti lekovito kontemplirati ga i iz te perspektive. Međutim, Buda je isto tako rekao da je prijatan spoljašnji izgled blagoslov, sve dotle dok ne podstakne sujetu (A.III,47).

Buda je takođe preporučivao povremeno kontempliranje smrti, to jest neizbežne činjenice da će telo pre ili kasniej prestati da funkcioniše, bilo zbog bolesti, bilo zbog starosti, a potom se rapidno dezintegrisati. Često sam se uveravao da su oni koji pokazuju veliki entuzijazam za ovu meditaciju upravo oni koji ne bi trebalo da je praktikuju i obrnuto. i opet, ova kontemplacija može biti vrlo zdrav balans uobičajenom nepromišljenom življenju.

Zbog bliske povezanosti tela i uma, svako ko praktikuje meditaciju mora u obzir da uzme i stanje svog tela. Buda je upozoravao da "neugodnost tela čini um rastrojenim" (SN 47:10). Takođe je rekao da "kada je telo umorno, um je pometen, a kada je um pometen, onda je i daleko od koncentracije" (MN 19). Tako, opušteno telo, u ugodnom položaju, jeste važan preduslov za uspešnu meditaciju.

Volite svoje telo, ali imajte na umu da ćete jednoga dana morati d aga ostavite za sobom. Čuvajte i održavajte svoje zdravlje, zato što ćete ga jednoga dana možda izgubiti. Uživajte u telu svog partnera, ali ne zaboravite da najveće radosti pripadaju umu.

[Sati]

Hodanje po vodi


 

[Sati]

Pogrešno citiranje Bude

Već posle malo krstarenja internetom postaje vam jasno koliko mnogo dezinformacija ima o budizmu. Na nebudističkim sajtovima sa viđao da se probuđenje opisuje kao „visoko stanje božanske svesti“, sam Buda se naziva „Nepalcem“, a probuđenje je navodno doživeo sedeći pod drvetom banjana. Na jednom sajtu stoji slika bramana sa potpisom „budistički monah“. I sve to je naravno uz već uobičajene besmislice da je budizam ogranak/nastao iz/isto što i hinduizam, d aje cilj budizma da uništi ego, kao i da Buda je Buda zapravo verovao u Boga, ali je shvatio da Božansko ne može biti opisano pukim rećima… zev, zeeev!

Još jedna široko raširena forma dezinformacija jeste pripisivanje Budi stvari koje on nikada nije izjavio. Ovakvih sumnjivih citata sam na internetu za samo posla sata ulovio tušta i tma. Navodno, Buda je rekao: „Ne to, ne to!“ (u stvari citat iz Upanišada); „Pogledaj u sebe. Ti jesi Buda“ (zapravo zapisala stara krivotvoriteljka Madam Blavatski) i „Zaštiti Zemlju i budi dobar prema svim živim bićima“ (baš relaksira kad znate da je Buda u stvari bio politički korektan zeleni). Jedan od sajtova po imenom „Večni citati“ ima čak dvadesetak „izreka“ Budinih, od kojih je nekoliko autentičnih, ali većina lažni. Jedan od njih, „Tvoj zadatak je da otkriješ svoj svet i onda da mu se svim srcem predaš“ čini jadnog starog Budu da izgleda kao preteča Normana Vincenta Peela. A šta kažete na ovaj? „Jedinstvo se može manifestovati jedino Binarnim. Samo jedinstvo i ideja jedinstva su već dva“!!! Jedan od onih „budizam i hrišćanstvo su isto“ sajtova tvrdi da su osnivači obe religije sebe nazivali „ribarima ljudskih duša“. Buda je sebe poredio sa krotiteljem slonova, vozarem kočije, grnčarem i čak dadiljom (AN II.110); MN I,395; MN III,118 itd.) Ali ribarem? Što se mene tiče, prva nagrada za budalaštinu! Ove i druge lažne sentence su se infiltrirale u opšti diskurs o budizmu, u opticaju su već decenijama i citiraju se kao autoritativne. Tužno je reći da smo i mi budisti delimično odgovorni za to. Još početkom sedamdesetih, Daniel Goleman je objavio članak u Journal of Transpersonal Psychology pod naslovom „The Buddha on Meditation and Higher States of Consciousness“, a koji je kasnije preštampao Buddhist Publication Society. Problem je da skoro ništa citirano u tom članku nije rekao Buda. Većina citata je iz Visuddhimagge, dela koje je sastavljeno na Šri Lanki notprilike 900 godina posle Bude.

Vrlo često sam čuo ili pročitao kako je navodno Buda rekao: „Svi obični ljudi su ludi“ (Sabbe putuđđana umattaka). To je jedno mudro zapažanje o ljudskoj psihi, ali ga Buda nikada nije izrekao. U stvari, nikada nisam uspeo da užem u trag odakle ono potiče. Možda vi možete da pomognete? Sajt organizacije koja se naziva Buddhist and Pali College ima sledeće citate pripisane Budi: „Ambicija je kao ljubav, nestrpljiva i zbog kašnjenja i zbog nedolaženja“, „Ne govori, sem ako time ne poboljšavaš tišinu“ i „Svi znaju put, ali malo njih njime zaista ide“. Zaista bi me zanimalo ako bi mi neki od učenjaka sa Buddhist and Pali College mogao pokazati odakle dolaze ove malo gnjecave poslastice. Poštovani K. Sri Dhammananda je imao običaj da često citira ove reči kao Budine: „Čovek bi trebalo da prihvati istinu gde god da je nađe i da živi sa njom“. U stvari, to je bila njegova omiljena izreka i često bi je koristio u svojim govorima. Kada je pisao knjigu The Treasury of the Dhamma, zamolio me je da pronađem gde se tačno ona nalazi u Tipitaki. Istog trenutka sam se ukočio. Znao sam da ne voli da mu se protivreči ili pokaže da nije u pravu. Što sam sa više takta mogao, rekoh mu da te reči ne postoje niti u Tipitaki, niti u njenim komentarima. Sledećih nekoliko trenutaka usledila je gromoglasna tišina, zatim se nakašljao i rekao: „Tu je negde. Ja ću to sam pronaći.“ Kada je na kraju knjiga bila objavljena, s olakšanjem sam se uverio da te izreke u njoj nema.

Doduše, većina izreka koje se prodaju kao Buddha vaćana pokazuju Budu u dobrom svetlu. Pa ipak, ima nečeg blago neučtivog u pripisivanju nekome nečega što on nije nikada rekao, nezavisno od činjenice da to ukazuje na nedovoljnu obazrivost, šuplju učenost i slabo vođenje računa o čemu autor piše. Mogu razumeti zašto ne-budisti to čine – ne znaju bolje i u mnogim slučajevima su svoje iskrivljene citate dobili od samih budista – „Pogledaj u sebe. Ti jesi Buda“ je citirao kao reči iz Kanona niko drugi do Christmas Humphries, u svojoj knjizi Wisdom of Buddhism. Ali zašto smo mi budisti tako nepažljivi kad citiramo svog učitelja? Među tradicionalnim budistima razlog je gotovo sigurno to što oni tako slabo poznaju svete tekstove. U tradicionalnim budističkim zemljama vrlo je malo ljudi koji čitaju Tipitaku, a nije mnogo bolja situacija ni sa monasima. Dhammapada obično privuče znatnu panju i to je otprilike sve. Drugi razlog bi mogla biti raširenost dobrim delom budističke Azije stava koji odražava tajlandska izreka: “Mai pen rai”. U zemlji ima milion i po dece koja se prostituišu. „Nema problema“. Još jedan državni udar. „Nema problema“. Buda u stvari nije to rekao. „Nema problema“. Ponekad steknete utisak d abi sleganje ramenima umesto anđalija bio arhetipski budistički gest.

U slučaju budista na Zapadu, može biti da smo jednostavno pošavši od teozofskog bućkuriša do new age trange frange i nikada nismo uspeli u oslobađanju sebe od uticaja i jednog i drugog. O čemu god se radilo, vreme je da prestanemo da pogrešno citiramo Budu. Većina onoga što je Buda rekao, barem ono što je sačuvano na paliju, lako je danas dostupno u Walshovom prevodu Digha nikaye i Bhikkhu Bodhijevim preciznim i čitljivim prevodima Mađđhima, Samyutta i Anguttara nikaye. Dakle, ako već hoćete da citirate Budu, učinite to kako treba i navedite izvor.

 

[Sati]

Šravasti Dhammika: Vimala Thakar

 

[Sati]

Šravasti Dhammika: Pusta zemlja


 

[Sati]

Bodhi banjan zbrka