Shravasti Dhammika

[Sati]

Psovke i uvrede u Tipitaki

 

[Sati]

Život. Ne uzimajte ga olako

Baš juče sam čuo za engleskog fudbalera Danijela Džejmsa, koji je otišao na kliniku za eutanaziju u Švajcarskoj i počinio samoubistvo, pošto je takav način okončavanja života legalan u toj zemlji, čak i za pacijente koji ne boluju od neizlečive bolesti. Džejms je posle jedne sportske nesreće ostao paralizovan od vrata nadole i odlučio je da njegov život nije vredan življenja. Kada čujem ovakvu vest, ostanem u isto vreme zapanjen i tužan.

Pre nekoliko godina, dok sam boravio u jednom budističkom udruženju u Evropi, obavestili su me da u tri popodne neko dolazi da me vidi i razgovara o Dhammi. Nešto pre tri začuo sam kako se otvaraju vrata na glavnom ulazu i video čoveka u kolicima kako ulazi. Posle malih problema da uđe unutra, osoba koja je pratila našeg gosta, odgurala ga je do biblioteke i za njima uđoh i ja. Dok smo se upoznavali, pružio mi je ruku. Rukovali smo se i svojim stiskom skoro da mi je zdrobio šaku. Imao je oko 25 godina, dobro je izgledao, sa snažnim rukama i torzom.

Skoro istog trenutka prešao je na stvar. “Pre dve godine sam doživeo saobraćajnu nesreću, u kojoj su dve osobe poginule. Ja sam ostao paralizovan od struka nadole. Sada sam pod terapijom, ali mi lekari kažu da ukoliko u narednih 12 meseci ponovo ne stanem na svoje noge, onda ću ostati ovakav. Odlučio sam, ako ne mogu ponovo da hodam, da se ubijem.” Zastao je za trenutak, čekajući da mi njegove reči dublje prodru do svesti. Tada je nastavio: “Posetio sam katoličkog i protestantskog sveštenika, rabina, bahai učitelja, kao i hindu svamija, da ih pitam mogu li mi dati bilo kakav valjan razlog da se ne ubijem. Sada bih želeo da znam šta budista ima da kaže o svemu tome. Eto zato sam ovde.” Sve ovo je bilo izgovoreno vrlo ozbiljnim, ravnim tonom, koji me je uverio da zaista i misli to što govori. Upitao sam ga: “Šta su vam rekli ti drugi religijski učitelji?” “Svi su mi govorili da to ne treba da radim”, odgovorio je. “Je li biti u kolicima toliko užasno?” pitao sam ga. “Više nikada neću imati erekciju. Mokraća mi curi iz bešike. Verovatno možete pomalo da osetite miris. Ne mogu da serem kao svi ostali. Svako jutro moram da skidam pelene. Voleo sam sport, zaista sam sportski tip. Ali nikada više neću biti u stanju da potrčim i skačem kao što sam to nekada radio. Do kraja života zavisiću od drugih i sasvim jednostavno, neću tako da živim.” Dok je to govorio po prvi put sam detektovao trag emocije u njegovom glasu. Dodadoh: “Pa jeste li uopšte razmišljali kako da se ubijete?” “Gas”, odgovorio je. “Brzo je, čisto i bezbolno. I to je to. Možete li mi, kao stručnjak za budizam, dati jedan jedini razlog zašto ne bi trebalo da se ubijem?” Slušao sam sve to i odlučio se za pristup za koji sam ustanovio da je nekada koristan u ovakvim slučajevima. Ćutao sam nekoliko trenutaka, pretvarajući se da razmišljam o njegovom pitanju i onda rekoh: “Ne, ne mogu. S obzirom na vaše okolnosti, mislim da je samoubistvo najbolje rešenje.” Zinuo je da zausti nešto, ali iz grla nije ništa izlazilo. Verovatno se nadao da ću pokušati da ga ubedim da se ne ubija i kada nisam odgovorio na način na koji je očekivao, to ga je izbacilo iz ravnoteže. Njegov prijatelj, koji mu je stajao iz leđa, pogledao me je preneražen i počeo da mlatara rukom kao znak da ne bi trebalo da govorim takve stvari. „Znači, vi se slažete. Smatrate da je najbolje da se ubijem?“ „Aha“, rekoh. Sada je na mene bio red da zastanem i sačekam da moje reči dopru dublje do njegove svesti.

Na kraju nastavih: „Jedina stvar o kojoj bih razmislio jeste način na koji da izvršite samoubistvo. Mogu li vam preporučiti jedan drugi put?“ „Pa… da“, reče. Njegov prijatelj obori pogled, odmahujući glavom u znak potpunog očaja. „Evo šta preporučujem. Ja živim na Šri Lanki, u Kandiju, gore u planinama. Svaki put kad odem do gradske pijace vidim na desetine mladića kako puze kroz gomilu na sve četiri i prose novac ili hranu. Svi su još kao mali oboleli od dečije paralize. I pošto ceo dan provedu blizu tla i udišu prljavštinu i prašinu, obično imaju i infekciju pluća. I naravno, pošto hodaju na sve četiri, šake i kolena su im prekriveni modricama, zadebljanjima na koži i krastama. Takođe znam da skoro nijedan od njih ne dobija bilo kakvu pomoć od države ili neke humanitarne organizacije. Žive od prošenja i sitnih krađa. A evo šta bih vam preporučio da uradite. Prodajte sve što imate, idite na Šri Lanku, izvadite sebi jednogodišnju vizu i učiniti sve što možete da popravite živote tih mladića. Oni žive na ulici godinama, tako da su prilično nezgodna družina. Rado ću vam dati podatke o osobi u Kandiju, kojoj možete da se obratite radi smeštaja i drugih stvari koje su vam potrebne. Naravno, na Šri Lanki nema pogodnosti za osobe u invalidskim kolicima, nema rampi i sličnog. Trotoari su grbavi i putevi puni rupa, tako da će kretanje unaokolo biti stalna borba. Računam da će vas dve godine toga, plus naporan rad sa tom problematičnom decom sasvim dotući. Mislim da je jedini problem u tome što bi neko mogao saznati čime se bavite i pokušati da vam pomogne, što bi možda nešto produžilo vaš život ili čak odložilo smrt na duže. Ali uvek mu možete reći da odjebe.“ Sve ovo sam izgovorio istim onim ozbiljnim tonom koji je on koristio pričajući o svojoj odluci da izvrši samoubistvo. Sedeo je i gledao me nemo neko vreme, a onda smo imali poduži razgovor.



Mogu da razumem i saosećam sa pacijentom sa neizlečivom bolešću koji je u velikim bolovima i koji želi da okonča (ili još bolje, prekrati) svoj život. Ali želeti ubiti se samo zato što naš život ne ide putem koji mi to želimo jeste, barem za mene, narcistički, sebično i glupo. Stav „ako ne mogu da pobedim, onda uzimam moju loptu i odoh kući“ me zbunjuje. U Beču sam sreo jednog uglednog hirurga koji mi je ispričao kako je njegov život postao besmislen otkada je pre nekoliko godina otišao u penziju. Nije znao šta sam sa sobom da radi i sve češće je imao napade depresije. Dobio sam želju da ga zgrabim za revere i izderem se na njega: „Ti sebični čoveče! Sa svim tim veštinama koje si razvio tokom karijere toliko je toga što bi mogao da uradiš za druge ljude – podučavanje mladih studenata medicine, dobrovoljna primena znanja u nekoj humanitarnoj organizaciji, deo godine proveden u nekoj nerazvijenoj zemlji radeći sa hirurzima tamo. I čak i ako ne želiš da deliš to što znaš, možeš da putuješ, pišeš knjigu, uključiš se u neki istraživački rad ili pronađeš sebi neki hobi.“ Ali zbog nečega takve mogućnosti nikada mu nisu pale na pamet. Buda je rekao da biti rođen kao čovek jeste retka prilika, koja je prepuna mogućnosti (S.V,457). Protraćiti tu priliku, propustiti da vidimo njezin potencijal ili se fiksirati samo na jedan pravac i time blokirati sve druge, meni to izgleda kao prava tragedija; mnogo gora nego biti prikovan za invalidska kolica ili biti paralizovan od vrata nadole. Ja ovim ne propovedam stav „sve možeš da postigneš, samo ako hoćeš“ ili „nikada ne odustaj“, toliko popularan u Americi. Prvi je obmana – ne možeš da postigneš sve što poželiš; život je pun ograničenja. A ovaj drugi stav je skoro idealan recept za nezadovoljstvo – znati kada da dostojanstveno odustanemo, kada je vreme da objavimo kraj – jeste znak dobrog rasuđivanja. Ja ovde govorim o izbalansiranoj svesnosti činjenice da smo živi i dobrom korišćenju vremena koje nam je na raspolaganju. Da, na putu možemo naići na prepreke, ponekad vrlo ozbiljne, tako da smo prinuđeni da promenimo svoje ciljeve, prilagodimo svoja očekivanja ili razmotrimo neka potpuno nova. Uvek me zapanjuju načini na koji ljudi sa ozbiljnim hendikepom pronalaze blagotvorne i kreativne načine da provedu vreme ili svoj život učine smislenim. Samosažaljenje Danijela Džejmsa, pomanjkanje mašte i volje naveli su ga da sebi oduzme život. Kako je to tužno.

Kada sam se naredne godine vratio u isto ono budističko društvo, mladić u kolicima došao je ponovo da me vidi. Pozvao me je na ručak kod sebe u stan koji je upravo bio kupio i gde sam upoznao i njegovu devojku, koja je slučajno bila i budistkinja. Nisam ga pitao je li se predomislio oko samoubistva, ali činilo mi se da jeste. Ponekad imate tu privilegiju da na najbolji način utičete na nečiji život. Da je Danijel Džejms kao cilj svog života odabrao da podstiče i ohrabruje one manje hendikepirane nego što je sam bio, zaista se pitam koliko bi života bio u stanju da promeni.

 

[Sati]

Kolektivna karma: Mit ili stvarnost?

Poslednjih decenija pojavile su se teorije i diskusije o nečemu što je nazvano kolektivna kamma. Prema toj teoriji, grupa ljudi ili čak čitavi narodi mogu navodno da zajedno pate od posledica loših dela (čini se da se nikada ne raspravlja o pozitivnoj kolektivnoj kammi, samo o negativnoj). Poštovani tibetanski učitelj Lati Rimpoče je nedavno ustvrdio da je patnja Jevreja tokom holokausta bila posledica velikih nedela koje su svi oni počinili u prethodnim životima. Drugi su tvrdili da je krvavi režim crvenih Kmera bio isto tako kammička kazna za nedela Kambodžanaca iz prošlosti.

Ništa slično ideji kolektivne kamme se ne može naći, čak ni u naznakama, u Budinom učenju. U tradicionalnim leksikonima ne postoji pali i sanskritska reč za kolektivnu kammu. Ta ideja takođe ne postoji u kasnijim budističkim tekstovima. U svojoj Abhidharmakosabhasyi Vasubhandu ima jedan komentar koji se može tumačiti tako kao da sugeriše nešto slično kolektivnoj kammi. On kaže: "Kada su mnogi ljudi ujedinjeni u nameri da ubiju, bilo da je reč o ratu, lovu ili pljački, ko je kriv za ubistvo, ako samo jedan od njih ubije? Pošto se vojnici slažu u ostvarivanju istoga cilja, svi su krivi koliko i onaj koji ubija. Pošto imaju zajednički cilj, svi su krivi koliko i onaj među njima koji je ubica, jer jedan drugog podstrekuju, ne samo rečima, već i samom činjenicom da su se ujedinili u nameri da ubiju. Ali je li onaj ko je na silu doveden među vojnike takođe kriv? Svakako da jeste, sem ako u sebi nije doneo odluku: 'Čak ni da bih spasao sopstveni život, neću ubiti živo biće'."

Razmotrimo sada Vasubhanduove reči pažljivo. Sve osobe koje se pominju u ovom primeru okupile su se sa zajedničkim negativnim ciljem i na taj način će svaka za sebe stvoriti izvesnu negativnu kammu, kako to s pravom tvrdi i Vasubhandu. Međutim, priroda i intenzitet njihovih individualnih namera mogu biti različiti. Neki mogu biti oduševljeni planom, drugi manje, a jedan ili dvoje mogu imati ozbiljne rezerve prema njemu. Sem toga, kammički "rezervoar" koji je svaka osoba za sebe stvorila prošlim delima su različiti. Možda je neko od njih okoreli kriminalac, koji je već počinio niz zločina. Drugi može biti novajlija među kriminalcima, dok je treći u stvari dobar čovek, ali slab karakter kojeg prijatelji lako navedu na učini nešto loše. Uz takvo šarenilo motiva i prethodnih istorija, to kako će se svaki član bande osećati i delovati posle zločina će se vrlo verovatno razlikovati, u rasponu od okrutne satisfakcije, preko hladne indiferentnosti, do kajanja.

Imajući sve te vrlo verovatne razlike u vidu, jedino je realistično zamisliti da će i vipaka (plod dela) svake osobe u grupi biti sasvim različite snage i da će se manifestovati u različito vreme i na različite načine. Tako nam ponovno čitanje ovog odlomka pokazuje da on zapravo ne sugeriše kolektivnu kammu.

Najranije nedvosmisleno pominjanje kolektivne kamme koje sam bio u stanju da nađem jeste u eklektičkim i veoma proizvoljnim spisima okultistkinje Helene Blavatski (1831-1891). U svojoj knjizi "The Key to Theosophy" (1889), Blavatski pominje ono što naziva "karma naroda". Ovu ideju su potom preuzeli različiti zaljubljenici u okultno, potom je ona ušla u new age pokret, a odatle se raširila i na budizam. Iznenađujuće je koliko budističkih učitelja, upućenih i onih drugih, govori o kolektivnoj kammi kao da se radi o delu autentične Dhamme, uprkos skorom nastanku te ideje i odsustva uporišta u tradicionalnom budizmu.

Pa ipak, moglo bi se tvrditi da to što se kolektivna kamma ne pominje u bilo kojem budističkom tekstu ne znači da ona ne postoji. Na kraju krajeva, budizam ne polaže ekskluzivno pravo na celokupnu istinu. Možda je Madam Blavatski posedovala uvid u kammu koji je nedostajao Budi ili kasnijim budističkim učiteljima. Zato bi vredelo pažljivije istražiti ideju kolektivne kamme, kako bismo videli njezinu pravu vrednost.

Postoje različite ideje kolektivne kamme. Jedna tvrdi da veliki broj ljudi može da se preporodi u određenoj grupi, koja potom zajednički pati zbog negativne kamme koju međusobno dele. Druge verzije ove ideje tvrde da veliki broj nevinih pojedinaca neke grupe može da pati zbog negativne kamme koju je stvorila manja grupa pojedinaca unutar iste grupe. U oba slučaja patnja navodno dolazi u obliku rata, gladi, velikih prirodnih katastrofa itd. Najnovija masovna tragedija koja je označena kao primer kolektivne kamme bio je cunami u Indijskom okeanu iz 2004. U danima neposredno posle ove katastrofe, vodeći singapurski monahje za lokalne novine navodno izjavio da su većina žrtava cunamija bili ribari, koj isu na taj način kažnjeni za višedecenijsko ubijanje riba.

Mnogo je problema sa idejom kolektivne kamme u bilo kojem d aje obliku, počev od logičkih, faktičkih, doktrinarnih, pa sve do zdravorazumskih. Zagovornici kolektivne kamme je veoma dobri u generalizacijama, ali nemarni prema detaljima. Kako, na primer, kamma uspeva da organizuje čitav taj ogroman broj uzroka i posledica? Kako i u kom obliku skladišti i obrađuje sve informacije neophodne da jedna osoba doživljava ove kammičke posledice, a druga doživljava one? Koja to logistika garantuje da će se velik broj ljudi preporoditi u isto vreme, unutar iste grupe i na istoj lokaciji, kako bi doživela dejstvo iste patnje. I koja je to sila ili energija uz pomoć koje kamma izvodi sve ove neverovatno kompleksne kombinacije? Nikakvo objašnjenje za sve ovo nije na vidiku.

Ako istražimo specifične primere onoga za šta se tvrdi da jesu primeri kolektivne kamme, videćemo koliko je zapravo ova ideja problematična. Razmotrimo monstruozne zločine nacista prema evropskim Jevrejima tokom drugog svetskog rata. Ako nekakva kolektivna kamma deluje, onda bi nešto ovakvo bilo neophodno. Kamma bi trebalo da trebalo tako da manipuliše stvarima da se šest milioa zločinaca preporodi u onome to će postati nacizmom porobljena Evropa i da tu živi između 1939. i 1945. Zatim bi trebalo unapred da isplanira takvu socijalnu i političku situaciju u Nemačkoj da na vlast dođu fanatični antisemiti. Paralelno sa tim bi bilo nužno odabrati milione ljudi da se preporode u Nemačkoj, sa takvim svetonazorom da podržavaju nacizam, odnosno da su apatični ili suviše zastrašeni da mu se odupru. I kada je neophodnih šest miliona Jevreja jednom dovoljno propatilo za svoja prošla nedela, tada je kamma trebalo da uredi i izmanipuliše bezbroj kompleksnih uzroka i posledica tako da se rat okonča. Dakle, ta kamma mora biti moćna i inteligentna koliko i neko vrhovno biće!

Razmotrimo sada cunami iz 2004, još jedan događaj koji se često citira kao primer kolektivne kamme. Ogroman talas je ubio otprilike 200.000 ljudi, povredio milion i stotine hiljada ostavio bez krova nad glavom. Čak i najneobaveštenija osoba zna da je direktno uočljiv uzrok cunamija bio zemljotres izazvan pomeranje tektonskih ploča na morskom dnu blizu obale Sumatre. Ovo je oslobodilo ogromnu količinu energije, koja je sa svoje strane izazvala formiranje ogromnih talasa. Da bi sve ovo bio slučaj kolektivne kamme, potrebno je nekoliko stvari. Kao i sa holokaustom, kamma je trebalo da unapred isplanira stvari, tako da se ogroman broj ljudi nađe u pogođenom području, bilo da su tu rođeni i živeli ili da ga posete u tačno određen dan, to jest u kasno prepodne 26. decembra. Uz to, u sred haosa potopa, panike, rušenja zgrada i otpada koje nosi bujica, kamma je trebalo da tako sve podesi pa da hiljade žrtava dobije svoju tačno određenu kammičku kaznu, ni težu, ni lakšu — tako da oni čija je kamma zahtevala da budu ubijeni budu zaista ubijeni, da oni čija je kamma zahtevala da budu teško povređeni budu zaista ako i povređeni, da oni koji je trebalo da prođu samo s alakšim povredama tako zaista i prođu, a da oni čija je kamma zahtevala da im samo kuće budu uništene, tako i prođu. I tako dalje i tako dalje. Ali ono što je najneobičnije, da bi kamma bila odgovorna za cunami, neophodno je prihvatiti da je u stanju da utiče i na Zemljine tektonske ploče, tak oda s eone pomeraju upravo koliko treba i u pravom trenutku da od toga nastali talasi budu egzekutori kamme hiljada ljudi. Sem što sve ovo uverljivost ove teorije rasteže do granica pucanja, ja lično odbijam ideju kolektivne kamme i zato što ukoliko takva stvar zaista postoji, Buda bi je makar pomenuo. A nije.

 

[Fazlija]

Hm... mislim da svatko prozivljava svoju karmu, ali se nekada dobra ili losa karma nesumnjivo ispolji odjednom na istom mjestu, u istom vremenu za mnogo ljudi. Tada mozemo govoriti o kolektivnom ispoljenju nekog dogadjaja (koji je uzrokovan mnogim medjusobno uglavnom nepovezanim uzrocima). Stradalo je u jednom trenutku nekoliko tisuca ljudi, neki vise, neki manje, neki nimalo... Svatko od njih je pojedinacno nosio svoju karmu koju je skupio nezavisno od drugih, ali su svi u istom trenutku dozivjeli ubiranje plodova... Kao kada 200 studenata zajedno odu na promociju diplome, ali je svatko za sebe studirao i polagao ispite, neki duze, neki krace, neki s boljim, a neki s losijim ocjenama. No, urucenje diploma (ubiranje plodova) je kolektivno. Po meni je tu kolektivno samo to sto se ispunjavanje karme dogodilo u istom casu na istom mjestu za mnoge ljude... Moglo se desiti i da je 200.000 ljudi pojedinacno stradalo, u raznim vremenima, na raznim mjestima, svatko prema svojoj karmi vise ili manje. Ili da je 200 studenata odlucilo da ne ide na zajednicko svecano urucenje, nego da svatko pojedinacno podigne diplomu u referadi fakulteta. Uzrok nije kolektivan (npr. stradali Jevreji nisu preporodjeni clanovi nekog naroda kojeg je ucinio genocid nad nekim drugim narodom, nego je tih 6 miliona ljudi svatko za sebe i na razne nacine skupio karmu da strada), ali je posljedica nesumnjivo uzela kolektivno ispoljenje. U to ne moze biti sumnje.
I bas zato ne vidim zasto bi zakonu karme to bilo nemoguce orkestrirati?! Pa kada se gleda cijeli svijet i njegovi zakoni, izgleda kao da iza svega stoji neki kozmicki um i volja, a ne da se stvari dogadjaju stihijski i bez smisla. Koliko se meni cini Buddha nije na pitanje postoji li vrhunska stvaralacka (odrzavalacka i rusilacka) inteligencija dao niti potvrdan, niti nijecan odgovor. To je jedno od pitanja o kojima je sutio. Dakle, ne mozemo tvrditi da je to bas posve nemoguce.
Takodjer mi se cini da je Buddha rekao nesto poput toga da je karma najjaca sila u svijetu. I da bi se ljudi umjesto bogovima (koji ili ne postoje ili nemaju utjecaja na nas zivot) trebali moliti karmi (tj. dobrim djelima, jer samo ona donose dobre plodove). Mislim da je bio svojedobno jedan takav Cvjetic dhamme, ako se ne varam?

[Sati]

Jedna stvar koju treba imati na umu kad se govori o budističkom shvatanju zakona karme je da ovim svetom vlada pet zakona i da je karma samo jedna od njih. Otuda, nije sve što nam se događa rezultat/posledica karme. U konkretnoj slučaju cunamija, dogodilo se da su jednostavno tih 200.000 ljudi bili u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.

Elem, dragi naš prijatelju Fazlija, nije karma najjača sila na svetu, ima ih više najjačih 
A i ne postoji "vrhunska stvaralacka (odrzavalacka i rusilacka) inteligencija", kaže Buda, postoji samo beskrajni sled uzroka i posledica 

[milan_kenshi]

Zdravo,


 pročitao sam Dhammikin tekst o kolektivnoj karmi na njegovom blogu, pa me baš bilo zasvrbelo da mu napišem komentar, pošto u toj njegovoj diskusiji definitivno ima propusta. Pri tom ne sporim da je njegovo poznavanje kanona impresivno (a moje svakako ravno nuli) već čisto da mu je argumentacija u članku relativno slaba (za šta nije potrebno znanje kanona da bi se primetilo). Na kraju mu nisam poslao ništa, rekoh, čovek piše blog koji se ionako zove "razmišljanja", što nije isto kao i članak u naučnoj publikaciji, nekad će mu se verovatno omaći i nešto što nije baš kako treba logički zatvorio.


Dhammika se upušta da pokaže kako kolektivna karma ima "logičkih, faktičkih, doktrinarnih, pa sve do zdravorazumskih" problema. Međutim, to je stvarno loš argument protiv kolektivne karme - sve primedbe koje on iznosi na račun kolektivne karme se sasvim validno mogu staviti i ideji karme uopšte (dakle i indivudalne). Karma sama po sebi nije podložna logičkom, faktičkom niti nekom zdravorazumskom dokazu kako on kaže. Sagledavajući budistička učenja, ideja karme i preporađanja su dve stvari koje najviše zahtevaju dozu verovanja jer se teško mogu proveriti. To da postoji zakon karme, može se reći ja "verujem" ili "osećam". Ne mogu reći da sam zakon karme iskustveno proverio, jer se uzima da se neće sve karmičke posledice ispoljiti u istom životu, a takođe ni svoje prethodne karmičke zasluge iz eventualnih prethodnih života ne pamtim... Tako da teško mogu da prosudim šta je posledica loše karme u mom nekom prošlom ili baš sadašnjem životu, šta je moja glupost a šta je prosto loša sreća koja nema veze ni sa čim. Isto tako i za dobre stvari.


Evo citata od Dhammike: "Kako, na primer, kamma uspeva da organizuje čitav taj ogroman broj uzroka i posledica? Kako i u kom obliku skladišti i obrađuje sve informacije neophodne da jedna osoba doživljava ove kammičke posledice, a druga doživljava one? [...] I koja je to sila ili energija uz pomoć koje kamma izvodi sve ove neverovatno kompleksne kombinacije? Nikakvo objašnjenje za sve ovo nije na vidiku."


Baš bi voleo da mi neko pokaže da postoje odgovori na ova pitanja i u slučaju jedne jedine osobe. Dhammiki se čini da je kolektivna karma neverovatna, pošto je mnogo komplikovana, kao da je odmeravanje i vrednovanje milijardi mojih reči, misli i dela sada u toku ovog života pa onda nameštanje adekvatnog sledećeg preporađanja "po zasluzi" mnogo lakše!


Na kraju, verovatno osetivši slabost svog argumenta, Dhammika poteže pozivanje na autoritet. Međutim, i to je ovde slab argument - Dhammika ne kaže "Buda je rekao da toga nema, tu i tu" već "Buda nije ništa o tome rekao, tako da ga nema pošto bi inače sigurno rekao da ga ima."
Meni lično, ako bi me neko pitao, kolektivna karma izvuči potpuno nepotrebno. I budistima i svima ostalima ne bi bilo loše da se stalno podsećaju kako postoje i prirodni zakoni fizike, koji su itekako proverljivi, sveprisutni, trajni. A uz to i nemilosrdni i ne osvrću se na naše želje i vrednosti. Cunami se nije nasekirao zbog toga što je 200,000 ljudi podavio na plaži ništa više nego što se nasekirao nož koji je malopre zasekao moj prst.


Sati, jedan monah mi je jednom rekao da se stvari dešavaju iz tri razloga: zbog karme, zbog zakona fizike ili slučajno. Ovo slučajno može zvučati čudno na prvi pogled, ali ja sam razmišljajući o tome shvatio da se to lepo uklapa opet u fizički svet, ali ovog puta njegov indeterminizam, pošto itekako znamo da postoje zakoni fizike i procesi čiji ishod nije poznat potpuno, već samo sa verovatnoćom. Kvantna fizika i tako to.
Nego, ti si pomenuo pet zakona koji vladaju svetom - ima li negde ovde članak o tome?


Hvala,
Milan

[Sati]

Milane, karma ne deluje samo iz jednog u drugi život, već i iz trenutka u trenutak. Zavidim i već mi stiže plod u vidu patnje.

O pet zakona ima ovde

http://srednjiput.rs/tumacenja/ostali/mahasi-sayadaw/mahasi-sayadaw-karma-u-budizmu/sta-je-karma/

Počinje ovde:
"Prema budizmu, postoji pet nivoa ili procesa (niyama) koji deluju u fizičkom i mentalnom svetu..."

Imaš i ovde
http://srednjiput.rs/tumacenja/leonard-a-bullen/akcija-i-rekacija-u-budistickom-ucenju/

http://srednjiput.rs/uvod-u-budizam/budizam-za-pocetnike/sustina-budizma/karma/

Inače, baš bi me radovalo da napišeš komentar Dhammiki na blogu. Vidim da obično odgovara na primedbe, pa bi sigurno bilo zanimljivo pročitati i šta ima da odgovori. Dijalog je najbolji put do obostranog razumevanja.

 

[Sati]

Šravasti Dhammika: Razmišljanja o Dhammi

O BRAMI

http://srednjiput.rs/tumacenja/sravasti-dhammika-kamma/dhammika-razmisljanja-o-dhammi/o-brami/

[Fazlija]

Jako zanimljiv clanak. Danas u Indiji gotovo nitko vise ne obozava Brahmu. Mislim da postoji samo jedan ili dva hrama u cijeloj Indiji posvecena Brahmi.

Inace, zanimljivo je primjetiti da usprkos tome sto je samskrt u pismu i izgovoru izrazito fonetski jezik, rijec Brahma (u obliku osobnog imena bozanstva) predstavlja vjerovatno jedini primjer rijeci koja se ne izgovara onako kako se pise (taj izuzetak od pravila je opisan jos u Pa'ninijevoj gramatici). Rijec se na samskrtu pise braHMa, ali se izgovara braMHa (glasovi "h" i "m" mijenjaju mjesta). A taj "h" se doista izgovara kao i sva druga slova/glasovi u samskrtskim rijecima  

Ovo vrijedi samo za osobno ime boga Brahme (citaj: Bramhe), dok se pojmovi poput:

a) brahmana (svecenik) ili
b) Brahman (apsolut) - da, taj Brahman iz Brahmana i Atmana citaju "po Vuku" onako kako su napisana, a i pisu se onako kako se izgovaraju.

Zato mislim da se radi velika greska kada se u nasim prevodima to pojavljuje u iskrivljenom obliku Brama, jer u Indiji nitko tu rijec tako niti pise, a niti izgovara. Kod nas neupucen svijet uglavnom misli da se radi o engleskom prepisu samskrtskih pojmova, pri cemu se neka slova ne izgovaraju i sl. Medjutim to nije tako.

Samskrt je vrlo slican srpskom jeziku... i ne samo po tome sto akademici iz mjesne zajednice poput cika Jove Deretica misle da je samskrt samo jos jedno izgubljeno narijecje srpskog jezika... nego i po tome sto je izrazito fonetski u pismu i izgovoru.

Pri tome bog Brahma (Bramha) ostaje usamljeni izuzetak, kakav... u krajnjem slucaju zasluzuje jedno takvo vrhovno bozanstvo

[Sati]

Usvojen predlog Povjereništva za pitanja budističke vjere 

Blagodarim