51. Satipaṭṭhāna sutta (MN 10) -– Govor o temeljima sabranosti -– deo 10 (kraj)Link do sutte:
http://www.yu-budizam.com/canon/majjhima/mn010.htmlBeleškeStigli smo do poslednjeg dela analize Satipaṭṭhāna sutte. Nalazimo se u poglavlju o kontemplaciji objekata uma (dhammanupassana), odeljku koji govori o sedam elemenata probuđenja. Rekapitulacije radi, podsetimo se da poglavlje o kontemplaciji objekata uma počinje odeljkom o pet prepreka. U okviru Budinog učenja postoji direktna opozicija između ovih pet prepreka i sedam elemenata probuđenja. Ovu suprotstavljenost vidimo recimo u nizu sutta u okviru Samyutta nikaye, u poglavlju o elementima probuđenja. Tako se kaže da su ove prepreka glavne poteškoće u razvijanju uma. A elementi probuđenja su najvažniji uslovi koji vode do oslobođenja uma. Taj kontrast vidimo i u poglavlju koje upravo analiziramo, o kontemplaciji objekata uma. Tako prepreke jesu nešto što treba prevladati, eliminisati, a sedam elemenata probuđenja su glavni kvaliteti koje treba razvijati, dozrevati, dovesti do savršenstva. No, kontemplacija objekata uma se takođe tiče i razvijanja mudrosti (pañña). A mudrost znači viđenje i razumevanje stvari kakve one zaista jesu. Među tim stvarima imamo zapravo tri grupe: 1. pet sastojaka bića, 2. šest osnova čula i 3. četiri plemenite istine. Ali mudrost koja razume četiri plemenite istine dolazi jedino pošto je sedam elemenata probuđenja potpuno razvijeno.
Kada je jednom pet prepreka uklonjeno, tada se unutar sfere kontemplacije pojavljuju pet sastojaka bića i šest osnova čula. Dakle, kada se um oslobodi pet prepreka, kad postane zaista fokusiran, zaista skoncentrisan, tada ga možemo usmeriti ka istraživanju polja našeg živog iskustva. I kako ga ispitujemo, koristimo specifične sheme kako bismo organizovali totalitet iskustva, kako bismo to iskustvo videli u kategorijama Dhamme, u kategorijama njegovih temeljnih struktura, a sve to služi kao potpora u dozrevanju mudrosti. Tako uz pomoć mudrosti istražujemo pet sastojaka bića, njihovo nastajanje i nestajanje, istražujemo osnove čula, šest takozvanih unutrašnjih osnova (sama čula), šest spoljašnjih (njima odgovarajući objekti), kao i vezanost koja nastaje na osnovu njih.
Kako to istraživanje počinje da se ubrzava i dobija na snazi, tako i sedam elemenata probuđenja sve više dolaze u prvi plan. Tih sedam kvaliteta mogu postojati čak i u ranijim fazama prakse, ali sada dolaze zajedno kao jedinstvo, kao tim koji radi zajedno na dostizanju cilja koji se naziva probuđenje. Zato ovaj set dolazi u sutti upravo na ovom mestu.
"42. I opet monasi, boravi monah i kontemplira objekte uma kao objekte uma iz perspektive sedam elemenata probuđenja. [29] A kako on to kontemplira objekte uma kao objekte uma iz perspektive sedam elemenata probuđenja? Tako što, monasi, kada svesnost kao elemenat probuđenja postoji u njemu, monah razume: 'U meni je svesnost kao elemenat probuđenja'; ili kada svesnosti kao elementa probuđenja u njemu nema, on razume: 'U meni nema svesnosti kao elementa probuđenja'. I on razume kako se još nepostojeća svesnost kao elemenat probuđenja pojavljuje; i kako se već nastala svesnost kao elemenat probuđenja dalje do savršenstva razvija. Kada je istraživanje pojava kao elemenat probuđenja u njemu... Kada je istrajnost kao elemenat probuđenja u njemu... Kada je radost kao elemenat probuđenja u njemu... Kada je smirenost kao elemenat probuđenja u njemu... Kada je koncentracija kao elemenat probuđenja u njemu... Kada je uravnoteženosti kao elemenat probuđenja u njemu, monah razume: 'U meni je uravnoteženost kao elemenat probuđenja'; ili kada uravnoteženosti kao elementa probuđenja u njemu nema, on razume: 'U meni nema uravnoteženosti kao elementa probuđenja'. I on razume kako još nenastala uravnoteženost kao elemenat probuđenja nastaje; i kako se već nastala uravnoteženost kao elementa probuđenja dalje do svog savršenstva razvija. "
Sada ćemo pogledati priloženu tabelu i karakteristike svakog od sedam elemenata. Što se tiče "svesnosti" ili "sabranosti uma", u suttama se govori kako monah kada je savladao neko učenje, on se priseća te Dhamme i razmišlja o njoj. Glagol koji je ovde upotrebljen, priseća na paliju je "anussarati", u vezi sa imenicom "sati". Iz ovoga vidimo da je "prisećanje, sećanje" u vezi sa "svesnošću" i "sabranošću". No ovde se ne radi o sećanju na prošlost, već o tome da se u svakoj situaciji "setimo" da budemo svesni, dakle radi se o prizivanju u svest, o prisećanju sadašnjeg trenutka. Drugi način da opišemo isto ovo stanje jeste da kažemo kako je u nekome "uspostavljena nepomućena svesnost". Sve u svemu, sabranost znači biti svestan stvari koje se događaju u sadašnjem trenutku i to upravo dok se one događaju. Time sabranost funkcioniše kao jedna od vežbi meditacije. Možemo reći da je ovakvu sabranost praktikant počeo da razvija još od samo početka vežbanja satipaṭṭhāne, već sa sabranošću pažnje na disanje, tako da bi bilo pogrešno reći da se svesnost kao elemenat probuđenja javlja tek kada dostignemo stupanj kontempliranja objekata uma. Zapravo, u svakoj od vežbi pomenutih u ovoj sutti, da bi bile uspešne i donele rezultat, neophodno je da uspostavimo svesnost i neprekidno da motrimo na njeno prisustvo ili odsustvo. Kada smo neprekidno svesni nekog objekta, nužno je da se vremena na vreme uverimo da ta svesnost i dalje postoji. Kad um skrene sa objekta, tada moramo da prvo konstatujemo kako svesnosti više nema, te da se setimo da zaustavimo um, uhvatimo um i vratimo ga na početni objekat. Iako na tom stupnju ne možemo reći da je to svesnost kao elemenat probuđenja, ali jeste svakako klica iz koje će takav jedan elemenat izrasti.
Dalje, meditant takođe "razume kako se još nepostojeća svesnost kao elemenat probuđenja pojavljuje". To znači da on razume koji je glavni, osnovni uslov za nastanak upravo tog elementa probuđenja. Odgovor na to koji nam daju sutte jeste: "Posvećivanje velike pažnje stvarima koje su osnova za svesnost kao elemenat probuđenja." A koje su to stvari? Četiri temelja sabranosti ili svesnosti: telo, osećaji, stanja uma i objekata uma. U komentarima se navodi više dodatnih uslova: 1. svesnost i jasno razumevanje, što bi značilo da ako održavamo svesnost tokom redovnih svakodnevnih aktivnosti, tada ćemo uspeti da održavamo svesnosti i tokom meditacije. Zatim 2. izbegavanje zbrkanih osoba, 3. druženje sa sabranim ljudima i 4. odgovarajuća lična sklonost, dakle neophodno je da imamo lične predispozicije za razvijanje jednog takvog kvaliteta.
Kako se um učvršćuje u svesnosti, odnosno svesnost učvršćuje u umu, tada smo u stanju da razlikujemo, sve preciznije, sve jasnije, šta se odigrava u umu. I kako postajemo sve osetljiviji na određena svojstva mentalnih stanja. Na toj tački počinjemo da posmatramo ta mentalna stanja kako nastaju i razlikujemo ih međusobno, koja je potrebno obuzdavati i prevazići, a koja treba ohrabrivati i jačati. Ovo je inicijalna faza istraživanja pojava. U suttama se ovaj proces opisuje ovako: "On uočava tu dhammu uz pomoć mudrosti, ispituje je, istražuje je." A kako osnovni uslov se navodi: "Posvećivanje velike pažnje povoljnim i nepovoljnim stanjima uma, besprekornim i manjkavim stanjima, svetlim i tamnim stanjima." Dakle, istraživanje pojava počinjemo sa sposobnošću da napravimo razliku između povoljnih i nepovoljnih stanja uma i ta sposobnost razlikovanja će predstavljati važan korak u daljem razvijanju uma, jer će u daljim fazama istraživanje pojava će zadobiti jednu dublju funkciju. Ono će se preobraziti u elemenat probuđenja koji istražuje pojave u svetlu njihovih stvarnih karakteristika, koji će biti u stanju da uoči koje su stvarne karakteristike oblika, opažaja, opažaja, mentalnih obrazaca i svesti. I potom da istražuje univerzalne karakteristike tih pojava: prolaznost, nedovoljnost i bezličnost.
Vraćajući se na niz elemenata probuđenja koji sledimo, kako meditant postaje sposoban da razlikuje povoljna i nepovoljna stanja uma, on odustaje od onih nepovoljnih i jača povoljna. Dodatni elementi koji mu u tome pomažu su: 1. istraživanje o sastojcima bića, njihovo analiziranje, zatim 2. lična čistoća (telo, odeća, prostorije u kojima živimo). Sledi 3. uravnoteživanje duhovnih moći, 4. duboko promišljanje, 5. druženje s mudrim ljudima i
6. lična sklonost ka dubljem razumevanju. Zajedno sa jačanjem svih ovih uslova, um postaje ispunjen sa sve više energije i čini nam se kao da smo otvorili novi, do tada nepoznati izvor duhovne energije. Sve to zahvaljujući tome što je um postao vrlo čist i bistar. Taj stupanj sutte opisuju: "U njemu je probuđena energija, bez popuštanja." Uslov za ovo snaženje energije je: "Posvećivanje velike pažnje trima sastojcima istrajnosti: buđenje, nastojanje (istrajavanje u naporu) i nezaustavljivo napredovanje."
Kada je um fokusiran i pun energije, kada je vrlo čist, tada se u njemu spontano javlja radost, počinjemo da osećamo ushićenje i sreću kako do tada nismo nikada osetili doživljavajući takozvana zadovoljstva puti. Zato se u suttama kaže: "Duhovna radost u njemu nastaje." A osnovni uslov za nastanak ovakve radosti jeste: "Posvećivanje velike pažnje stvarima koje su osnova za radost kao elemenat probuđenja." No može se isto tako reći da glavni faktor u nastanku ove radosti jeste sila energije nastale kroz sve veću svesnost i moć istraživanja. Da bi se ona još više pojačala, s vremena na vreme možemo se prisetiti Tri dragulja ili Tri utočišta: Buda, Dhamma, Sangha, isto tako podsećanje na čistotu svojih dela ili na put kojim idemo ka probuđenju. Ovakve kontemplacije će ojačati elemenat radosti. Sama po sebi, ona je jedno vrlo prijatno iskustvo, ali koje ima i određen sastojak uzbuđenja, ekstaze, uznemirenja, doduše vrlo suptilnog. Da bismo sebe sprečili da se vežemo za tako jedan izuzetno prijatan osećaj, posmatramo ga sa svesnošću, znajući da će i on kao i svi ostali pre ili kasnije početi da slabi i uminuti. Na taj način ga napuštamo i vraćamo se svom osnovnom objektu meditacije, čime se radost konačno umiri i um se umiruje. Kako sutta kaže: "Telo postaje smireno i um postaje smiren." Naime, ona radost nije uznemirila samo um, već i telo. Ali kada se nepokolebljivo držimo svog objekta, daha recimo ili izdizanja i spuštanja abdomena, i napustimo radost, konačno se i um i telo umire.
Nastavljajući dalje, um biva ispunjen sukkhom, što bi bila zadovoljstvo ili sreća, ali vrlo mirna, neekstratična vrsta sreće, drugačija od pīti (radost, entuzijazam). Nalik prijatnom povetarcu u topao dan, sreća koja nas ne uznemirava, već omogućuje da se još više opustimo i smirimo um i još više ga vežemo na odabrani objekat meditacije, na njemu on sada počiva bez prekida, bez kolebanja. Tako on postepeno ulazi u samadhi, koncentraciju: "U onome čije je telo smireno i ko je srećan, um postaje skoncentrisan." Osnovnu uslov za nastanak koncentracije jeste "posvećivanje velike pažnje znaku smirenosti, znaku nerastresenosti" (samatha nimitta). Ovo je jedan suptilan, unutrašnji objekat koncentracije koji se javlja kako ona postaje sve jača. On može imati različite oblike, možda svetlost koju vidimo iz sklopljenih kapaka. Tada zadržavamo um na tom objektu i on postaje potpuno uronjen u taj objekat i to je koncentracija, samadhi. Ostali uslovi koji tome doprinose, a pomenuti su u komentarima, jesu 1. ravnoteža među duhovnim moćima, 2, veština u meditaciji, znanje kako da primenimo odgovarajući "lek" za određenu poteškoću koja se javi tokom meditacije (kad je um suviše uznemiren, znamo kako da ga umirimo, kad je suviše inertan, znamo kako da ga oživimo itd.), 3. izbegavanje nemirnih ljudi, 4. druženje sa skoncentrisanim ljudima, 5. odgovarajuća lična sklonost ka koncentraciji.
Dalje, kako se koncentracija produbljuje, elementi koji su bili prisutni tokom razvijanja meditacije dolaze sve više do izražaja i stižemo do uravnoteženosti, balansa (upekkhā), što znači posmatranje sa tačke nevezivanja, šta god da se događa, mi to gledamo s velikom pažnjom, ali nismo time privučeni ni levo ni desno. Kako sutta kaže: "On pomno razmatra, umom koji je uravnotežen i skoncentrisan." U ranijim fazama, kada bismo pogledali na um i on je bio malo uznemiren, morali smo da ga smirujemo, ako je bio obeshrabren, morali smo malo da ga ohrabrimo, ako je bio potišten, morali smo da ga malo podignemo radošću itd. Ali sada kada posmatramo um, on je u savršenom balansu. Ovo bi se moglo opisati slikom konjanika, koji da bi krenuo mora da podbode konja, ako ovaj potom suviše juri, on zateže uzde da bi ga usporio. No sada konj ide ujednačenom brzinom i on i jahač su u savršenom skladu. Jahač više ne mora da vodi računa šta konj radi, već sigurno sedi u svom sedlu i može da mirno posmatra kraj kroz koji prolazi.
Čitavo dosadašnje objašnjenje o razvijanju elemenata probuđenja bilo je sa stanovišta samatha meditacije ili postizanja koncentracije. Ali pošto se radi o elementima probuđenja, o tome da su oni usmereni ka dostizanju probuđenja, to znači da oni naročito funkcionišu u okviru razvijanja uvida ili vipassana. Tako, čak i ako ne razvijamo koncentraciju do nivoa dubokih zadubljenja, kada um dostigne određen nivo koncentracije, moguće je da tako skoncentrisan um iskoristimo da istražimo pojave, sastojke bića, osnove čula itd. iz perspektive tri univerzalne karakteristike svega postojećeg: prolaznost, nedovoljnost, bezličnost. I kako to činimo, istih sedam elemenata probuđenja biće aktivni, oni će takođe funkcionisati. Jer kad posmatramo prolazne fenomene ili pojave, to činimo uz pomoć svesnosti. Istražujući ih do detalja, zaista duboko ulazeći u njih, mi u isto vreme radimo istraživanje pojava. I dok um istražuje stvari, um jeste pokretan energijom, istrajnošću. I gde je energija, za njom dolazi radost, koja vremenom jenjava i ustupa mesto smirenosti. Na određenoj tački unutar tog procesa istraživanja, dubokog viđenja, um je veoma skoncentrisan, ali to nije koncentracija zadubljenja, samo na jedan objekat. Ovoga puta objekti se neprekidno menjaju, pošto pojave posmatramo u trenutku dok se događaju, iz trenutka u trenutak. Ali um je fiksiran, bez prekida, na ono što se događa, šta god da je to. Um neprekidno posmatra taj proces pojava koje nastaju i potom nestaju, nastaju i nestaju, bez zastoja.
I što je najvažnije, um iako pomno posmatra sve te pojave, ipak uspeva da ne bude njima zahvaćen, da ne bude njima niti privučen, niti odgurnut, već da zadrži sigurno odstojanje, da održi poziciju posmatrača, koju karakteriše uravnoteženost.
Ovo posmatranje sa uvidom u nepostojanost, nedovoljnost i bezličnost svih fenomena, a pošto su svih sedam elemenata probuđenja do kraja razvijeni, jeste početak kontemplacije četiri plemenite istine. A sa četiri plemenite istine, kontemplacija pojava unutar četiri odeljka Satipaṭṭhāna sutte stiže do svog vrhunca. Jer kontemplacija pojava (dhammanupassana) može se razumeti kao kontemplacija dhamma (prirodnih fenomena) i to iz perspektive kategorija Dhamme (Budinog učenja), kako bismo uvidom u dhamme stekli uvid i u istinitost Budinog učenja. I upravo taj uvid opisan je u odeljku sutte pod naslovom "5. Četiri plemenite istine".
A on, kao što smo rekli, počinje već sa kontemplacijom dhammi iz ovog odeljka: pet sastojaka bića, šest osnova i sedam elemenata, jer u svakom od njih smo uočavali karakteristiku prolaznost, nedovoljnosti i bezličnosti, što istovremeno znači da smo kontemplirali prvu plemenitu istinu o patnji, razumevajući je do određene mere onakvu kakva zaista jeste: "Ovo je patnja." Kroz direktno iskustvo bili smo u stanju da vidimo kako kada se javi žudnja, kako ona donosi patnju, a isto tako kada je žudnje manje, kako se i patnja smanjuje. Na taj način smo stekli određeno razumevanje druge i treće plemenite istine. Takođe smo mogli da steknemo osećaj da put kojim idemo i koji praktikujemo jeste u stanju da nas odvede do kraja patnje. Ovo znanje četiri plemenite istine nije još uvek potpuno, već pre posredno, na osnovu zaključivanja, ovo je tek nagoveštaj četiri plemenite istine na osnovu uvida. Otuda kontemplacija sada uzima tri karakteristike i spušta ih na sve dublji nivo, sve dok ne stignemo do "dna" tri karakteristike, do mesta na kojem na izvestan način sve tri postaju zapravo jedna. Ta tačka predstavlja vrata koja vode iz uslovljenog ka neuslovljenom svetu, iz područja rođenja i smrti ka besmrtnom, od samsare do nibbane. Kontemplacija uvida na svom vrhuncu otvara ta vrata u svet neuslovljenog i tada znamo: ovo je prestanak patnje. Kada se potom ponovo vratimo u svet neuslovljenog, ponovo posmatramo pet sastojaka bića, šest područja čula, uslovljeni nastanak, i znamo to jeste zaista dukkha, to jeste zaista patnja. Vidimo čitav taj lanac uslovljenosti, koji počinje neznanjem i žudnjom, i znamo: ovo je zaista izvor patnje. Takođe znamo da je plemeniti osmostruki put zaista put koji vodi do prestanka patnje.
Pošto smo napravili taj prvi proboj u neuslovljeno, i kako taj proces razvijamo ponavljanjem, doći će vreme za potpuni uvid u neuslovljeno. Dakle, to je početak direktnog, neposrednog razumevanja o četiri plemenite istine. Dostizanje tog razumevanja je ujedno i kulminacija satipaṭṭhāna kontemplacije i same sutte. Na kraju Buda daje neku vrstu "garancije" ili obećanje:
"46. Zaista, monasi, ko god bude vežbao ova četiri temelja sabranosti na ovaj način tokom sedam godina, može očekivati jedan od ova dva rezultata: najviše znanje ovde i sada ili, ukoliko je još preostalo vezanosti, stanje ne-povratka (anagami, treći stupanj probuđenja)." Ovaj rok Buda dalje skraćuje sve dok ne stigne do sedam dana.
Eto to je minimum minimuma. Dakle, posle ovako detaljnih uputstava ostaje samo da se tokom nedelju dana bacimo na posao
