52. Ānāpānasati sutta (MN 118) -– O sabranosti pažnje na dah -– deo 01 Link do sutte
http://www.yu-budizam.com/canon/majjhima/mn118.htmlBeleškeKao što smo videli u prethodnoj, Satipaṭṭhāna sutti, jedan njen odeljak bio je posvećen objašnjavaju sabranosti pažnje na dah, gde je ono ograničeno na samo četiri faze. Ali sada prelazimo na suttu koja je isključivo posvećena tom objektu meditacije i videćemo da je u njoj on proširen, razrađen u 16 koraka ili aspekata.
No na početku imamo uvodni deo sutte, gde se opisuje da je Buda boravio kraj Sāvatthija, u Istočnom parku, koji je nazivan i Palata Migarine majke. Buda je inače u Sāvatthiju imao dva manastira. Jedan je čuveni Đetavana, poznat i kao Anāthapindikin manastir, nazvan po predanom sledbeniku koji je kupio zemlju i podigao ga na tom mestu kako bi bio što bliži Učitelju. Drugi Budin veliki mecena u Sāvatthiju bila je žena po imenu Visākhā. Ona je takođe poznata kao Migārina majka. Prema objašnjenju u komentarima, Migāra je zapravo bio njen svekar, koje je kada se ona udala bio sledbenik golih asketa u okviru đainske tradicije i neprijateljski raspoložen prema budističkim monasima. No Visākhā je vešto uspela da njega i celu porodicu preobrati u Budine sledbenike, tako da je na kraj njen svekar postao onaj koji je ušao u tok. OD tada, pa nadalje, iako mu je Visākhā bila snaha, on ju je nazivao Migārinom majkom, jer mu je zapravo podarila nov duhovni život. Kasnije je Visākha istočno od Sāvatthija podigla manastir za sanghu i on je nazvan Istočni park (pubbārāma).
Tu je Buda boravio sa svojim najuglednijim učenicima: poštovanim Sariputtom, najpoznatijim po svojoj mudrosti, Mahā-Moggallanom, koji se isticao svojim psihičkim moćima, Mahā-Kassapom, poznatim po striktnom pridržavanju asketskih praksi, Mahā-Kaććanom, prvim po veštini da ono što je Buda ukratko izložio razjasni do u detalje, Mahā-Kotthitom, Mahā-Kappinom, Mahā-Ćundom, Anuruddhom, Revatom, Ānandom, Budinim ličnim pratiocem, i drugim istaknutim učenicima.
Vreme koje se opisuje u sutti je period monsuna, kada monasi borave na jednom mestu i to vreme stariji monasi su koristili da poduče one mlade, još nedovoljno upućene. Kraj tako dobrih učitelja, nije ni čudo da su mladi monasi brzo napredovali i dostizali različite stupnjeve meditativnog zadubljenja i uvida. I tako govor počinje na uposatha dan, to jest na dan punog Meseca, kada se održavala pavāranā ceremonija. Pavāranā se odigrava poslednjeg dana kišnog perioda povlačenja monaha. A to povlačenje je tromesečni period kada svi monasi i monahinje moraju da ostanu na jednom mestu, kada prestaju da putuju unaokolo. Buda je uveo ovo pravilo, jer su se ljudi žalili da u vreme kiša monasi hodajući poljima i njivama uništavaju useve, a i hodajući nenamerno bi ubijali mnoge insekte koji su naročito aktivni kada je vode u izobilju. Ako ipak iskrsne nešto neodložno, dopušteno im je da napuste mesto boravka, ali se u njega moraju vratiti najduže za sedam dana.
Dakle, poslednjeg dana ovog perioda mirovanja organizuje se specijalna ceremonija, koja se zove pavāranā. Reč pavāranā znači "pozivanje", a reč je o tome d ana taj dan svi se monasi okupe u glavnom holu i svaki monah, jedan po jedan po starešinstvu, pozivaju ostale monahe da im kažu ukoliko smatraju da su učinili nešto neprimereno, suprotno pravilima, čak i ako to nisu lično videli, već samo čuli od drugih ili tek podozrevaju da se tako nešto dogodilo. Te noći Buda je sedeo okružen monasima i gledajući ih kaže:
"Monasi, zadovoljan sam ovim napretkom. Moj um je zadovoljan ovim napretkom. Zato budite još istrajniji da biste dosegli još nedosegnuto, postigli još nepostignuto, ostvarili još neostvareno."
Buda one koji još nisu stigli do cilja podstiče da ulože još napora i stignu do nibbāne što je pre moguće. I dalje kaže: "Ostaću zato upravo ovde u Sāvatthiju da sačekam komudi dan punog Meseca, u četvrtom mesecu sezone monsuna."
Uobičajeno je da se kada se zavisi tromesečni period mirovanja, Buda i monasi raziđu svako na svoju stranu. Ali Buda shvata da je ovo zlatna prilika za mlade monahe da postignu oslobođenje, te rešava da ne krene odmah, već da sačeka do dana punog Meseca u narednom, kattika mesecu, koji se naziva komudi, po vodenim ljiljanima (komuda) kojima je to bilo vreme cvetanja. Kada se proširio glas o ovakvoj njegovoj odluci, monasi koji su živeli u dalje od Sāvatthija, pošto su mogli da napuste svoja boravišta, došli su da borave i vežbaju uz Budu i njegove učenike. Prošao je još jedan mesec u marljivom vežbanju i na komudi dan punog Meseca, Buda je opet sedeo na svom mestu, pogledom obuhvatio okupljene monahe i onda rekao:
"8. Monasi, ovaj zajednica je lišena dokonog razgovora, ova zajednica je lišena naklapanja. Sastoji se samo od najboljih. Takva je ova sangha monaha, takva je ova zajednica. A takva zajednica je vredna podrške, vredna gostoprimstva, vredna prinošenja darova, vredna poštovanja, ona je nenadmašno polje sticanja zasluga u ovome svetu – takva je ova sangha monaha, takva je ova zajednica. Takva je zajednica da mali dar koji joj je dat postaje veći, a veliki dar još veći – takva je ova sangha monaha, takva je ova zajednica. Ovakva se sangha retko viđa na ovom svetu – takva je ova sangha monaha, takva je ova zajednica. Radi ovakve sanghe bi vredelo putovati jako dugo pešice da bismo je videli – takva je ova sangha monaha, takva je ova zajednica."
Zatim Buda nastavlja tako što (u poglavljima 9-12) nabraja i opisuje kvalitete svojih učenika i to od onih probuđenih – arahanta, pa naniže kroz tri preostala stupnja probuđenja: ne-povratnik, jednom-povratnik i onaj koji je ušao u tok. Kod ne-povratnika govori o tome da su "uništili pet nižih okova".
"10. U ovoj sanghi monaha ima monaha koji će se, zato što su uništili pet nižih okova, preporoditi spontano [u Čistim boravištima] i tamo dosegnuti konačnu nibbānu, bez vraćanja is tog sveta ovamo - takvih monaha ima u ovoj sanghi monaha."
O ovih pet okova je već bilo reči, ali da se podsetimo:
1. čvrsto ukorenjeno
gledište da postoji trajno sopstvo, "ja" i da je u nekoj vezi sa pet sastojaka bića, bilo da je identično sa nekim od njih ili da su pet sastojaka samo ljuštura u kojoj se nalazi sopstvo
2.
sumnja (u Budu, njegovo učenje ili ljude koji slede to učenje i dostižu probuđenje)
3. pogrešno
vezivanje za pravila i rituale, verovanje da samo njihovim sleđenjem možemo doći do probuđenja
4.
žudnja za čulnim zadovoljstvima5.
zlovolja (mržnja, bes)
Pošto su uklonili sve ove mentalne nečistoće, ne-povratnici se više ne preporađaju u one nivoe egzistencije koji pripadaju svetu čulnog. Podsećanja radi, budistička kosmologija po vertikali obuhvata 31 nivo egzstencije, a ti nivoi su svrstani u tri grupe (ili sveta) –
svet čulnog (kāmadhātu),
svet forme (rūpadhātu) i, najviši,
svet bezobličnog (arūpadhātu). I pošto nisu potpuno oslobođeni, ne-povratnici se ipak i dalje preporađaju, ali ne niže od sveta forme, koji se naziva i svetom suptilne materije. Naime, stanovnici ovog sveta imaju tela, ali su ona sačinjena od suptilne materija nevidljive bićima iz sveta čulnog. Takođe, njima ne vladaju želje za čulnim zadovoljstvima, kao što je to slučaj sa bićima u kāmadhātu, pa ni za seksualnim zadovoljstvima. Tako tela ovih bića između ostalog nemaju polna obeležja. Dakle, u okviru sveta forme rezervisan je nivo egzistencije isključivo za ne-povratnike i on se naziva Čista boravišta. Kada se jednom tamo nađu, ne-povratnici u njemu dostižu krajnje oslobođenje.
Za razliku od nižih stupnjeva probuđenja, arahant je uništio i pet viših okova: 1. žudnja za preporađanjem u svetu forme, 2. žudnja za preporađanjem u svetu bezobličnog, 3. obmanutost (naročito glavnu obmanu – "ja jesam"), 4. uznemirenost i 5. neznanje.
Buda dalje opisuje svoje učenike, krećući se ka sve nižim nivoima probuđenja:
"11. U ovoj sanghi monaha ima monaha koji su, sa uništavanjem tri okova i sa slabljenjem pohlepe, mržnje i obmanutosti, postali "jednom-povratnici", te će se na ovaj svet vratiti samo još jednom kako bi okončali svoju patnju – takvih monaha ima u ovoj sanghi monaha."
Ovi Budini učenici su uništili tri okova: 1. gledište da postoji trajno sopstvo; 2. sumnja; 3. pogrešno vezivanje za pravila i rituale, a oslabili su tri osnovna korena patnje. Dakle, oni u sebi u određenoj meri još uvek imaju žudnje za čulnim zadovoljstvima i sklonosti ka besu i mržnji, kao i neznanje. Otuda će se posle smrti preporoditi u ovaj naš svet čulnog, ali samo još jednom.
I na kraju, u pasusu 12, imamo opis najnižeg nivoa probuđene osobe:
"12. U ovoj sanghi monaha ima monaha koji su, sa uništavanjem tri okova postali oni koji su "ušli u tok", zauvek izbegli propast, sigurni da će se izbaviti od patnje, stalno napredujući ka probuđenju – takvih monaha ima u ovoj sanghi monaha."
Onaj ko je "ušao u tok" je uništio tri niža okova, ali nije u većoj meri oslabio u sebi pohlepu, mržnju i obmanutost kao što je to učinio "jednom-povratnik". No, to mu ipak obezbeđuje da se više ne može preporoditi u bilo kojem od nižih nivoa egistencije: životinje, gladni duhovi ili bića u čistilištu. On će se preporađati još najviše sedam puta, ili kao ljudsko biće ili u nebeskim svetovima. Izraz "ušao u tok" dočarava da je ovakvo biće krenulo ka probuđenju i sigurno će ga dostići, kao kada uđemo u reku i ona će nas sigurno odneti do svoga ušća.
Sa pasusom 13 Buda opisuje ne stupnjeve dostignuća, već vrste prakse koju preduzimaju monasi.
"13. U ovoj sanghi monaha ima monaha koji žive posvećeni razvijanju četiri temelja sabranosti pažnje – takvih monaha ima u ovoj sanghi monaha."
O ovome smo detaljno raspravljali u analizi prethodne, Satipaṭṭhāna sutte.
"U ovoj sanghi monaha ima monaha koji žive posvećeni razvijanju četiri vrste ispravnog napora – takvih monaha ima u ovoj sanghi monaha..."
Reč je o naporu da se spreči nastanak još nenastalih nepovoljnih mentalnih stanja, kao i da se napuste ona već nastala. Takođe, reč je o naporu da se razvijaju ona još nepostojeća pozitivna mentalna stanja, kao i da se ona već postojeća dovedu do svoje pune zrelosti.
"...četiri osnove duhovne snage... pet sposobnost.. pet moći... sedam elemenata probuđenja... plemenitog osmostrukog puta – takvih monaha ima u ovoj sanghi monaha."
O ovim kategorijama ćemo govoriti kod sledeće "metodske jedinice"
kada budemo došli do Mahā-Sakuludāyi sutte (MN 77), gde se detaljno analizira svih ovih 37 pomoći za probuđenje.
Na kraju, pasus 14 donosi neke od meditativnih praksi kojima se bave monasi:
"14. U ovoj sanghi monaha ima monaha koji žive posvećeni razvijanju prijateljske ljubavi... saosećanja... sa-radosti... spokojstva... odbojnog kao objekta meditacije... percepcije prolaznosti – takvih monaha ima u ovoj sanghi monaha. U ovoj sanghi monaha ima monaha koji žive posvećeni razvijanju sabranosti pažnje na dah."
Prvo je reč o takozvana četiri uzvišena boravišta (brahma vihāra): prijateljska ljubav (metta), saosećanje (karuna), sa-radost (muditta) i spokojstvo (upekkha). Zatim dolazi meditacija o neprivlačnosti tela, njegove analize na sastavne delove kakvu smo takođe imali u prethodnoj sutti: telo je sačinjeno od kose, dlaka, noktiju, zuba, kože, raznih tkiva, organa i tečnosti itd. Dalje, je na redu razvijanje uvida u nepostojanost pet sastojaka bića. I posle pohvala upućenih svim ovim vrstama meditacije, Buda prelazi na temu koja će biti glavna tema njegovog govora, a to je sabranost pažnje na disanje (ānāpānasati)
"U ovoj sanghi monaha ima monaha koji žive posvećeni razvijanju sabranosti pažnje na dah."
Reč "ānāpāna" znači udah i izdah, a "sati" je svesnost ili sabranost pažnje. No pre nego što uže u detalje ovakve tehnike meditacije, Buda prvo hvali njene mogućnosti i kako ona omogućuje da s ezapravo pređe čitav budistički put:
"15. Monasi, kada se razvija i neguje sabranost pažnje na dah, to donosi veliki plod, veliku korist. Kada se razvija i neguje sabranost pažnje na dah, to jača četiri temelja sabranosti pažnje. Kada se razvijaju i neguju četiri temelja sabranosti pažnje, to jača sedam elemenata probuđenja. Kada se razvijaju i neguju sedam elemenata probuđenja, to donosi istinsko znanje i oslobađanje."
Kao što ćemo videti, ovaj pasus izlaže okvir u kojem će Buda analizirati tehniku sabranosti pažnje na dah u ovoj sutti. Prvo će je razložiti na 16 koraka ili aspekata. Zatim će sve njih objediniti u četiri grupe, koje odgovaraju četirima temeljima sabranosti pažnje. Okupivši ih na taj način, on želi da pokaže na koji način vežbanje sabranosti na dah u isto vreme jača i sva četiri temelja sabranosti. Dalje, ova četiri temelja u svom središtu imaju sabranost, koja je u stvari prvi od sedam elemenata probuđenja. Kada je sabranost ili svesnost na ovaj način potpuno razvijena, ona zapravo otvara put i ka svim drugim elementima probuđenja. Kada se zatim svih tih sedam elemenata negovani i potpuno razvijeni, kada su aktivirani i dozreli, oni donose kao svoju kulminaciju potpuno, konačno znanje, koje samo po sebi donosi oslobođenje. Zato, imajući u vidu da se kod ove meditacije koncentrišemo na osećaj daha na ivici nozdrva ili na gornjoj usni, možemo reći da nam čitav budistički put i bukvalno leži pod nosom
))
Sada Buda počinje da sistematično objašnjava tehniku sabranosti pažnje na dah. Prvi deo tog opisa je identičan kao i odeljak o istom objektu meditacije u Satipaṭṭhāna sutti:
"17. Tako što monah ode u šumu, u podnožje nekog drveta ili u praznu kolibu; seda nogu prekrštenih, tela uspravnog i ustali svoju pažnju pred sobom; neprekidno sabran, on udiše i, neprekidno sabran, on izdiše."
Prvo nabraja idealan mesta za praktikovanje ovakve meditacije. Naročito za dostizanje dubokih zadubljenja, potrebna je tišina. U Budino vreme nije nedostajalo šuma, te je njih odabrao kao dovoljno izolovana mesta, gde monah seda ispod drveta i vežba. Ali ako nema takvog mesta, moguće je iskoristiti i neko drugo mirno mesto, kao što je prazna koliba. Neki od najvećih majstora meditacije tvrdili su da, ako nismo u prilici da pronađemo bilo kakvo mirno mesto, ali ipak uporno nastojimo da održavamo pažnju na udahu i izdahu i kad koncentracija dovoljno ojača, moguće je da oko nas bude i buke a da ume ne bude uznemiren njome. Ipak, ne precenjujući svoje sposobnosti, pogotovo ne na početku, treba ipak da se trudimo da sebi obezbedimo tišinu.
"...seda nogu prekrštenih" ne znači obavezno da zauzimamo lotos položaj, već bilo kakav položaj sa ukrštenim nogama, dovoljno udoban da u njemu možemo bez mnogo mrdanja da ostanemo izvesno vreme.
"... tela uspravnog", prave kičme, ali ne ukočenih leđa i podignutih ramena. Zauzimamo položaj koji nije krut, već opušten; ne mlitav, već dostojanstven, položaj koji je materijalni, vidljiv simbol naše unutrašnje odlučnosti i namere da ozbiljno i marljivo vežbamo narednih pola sata, 45 minuta ili sat.
"...i ustali svoju pažnju pred sobom"
Mnogo je kopalja ukrštano šta ovaj izraz "parimukhaṃ satiṃ upaṭṭhapetvā" zapravo znači. "Mukha" može značiti usta, lice, ali i prednji deo uopšte, a "pari" okolo. Tako klasična theravada smatra da tačka posmatranja treba da su nozdrve ili gornja usna, tačka gde se struja vazduha koja ulati i izlazi iz nosa najbolje oseća. Drugi, među kojima je najistaknutiji veliki burmanski učitelj meditacije Mahasi Sayadaw misle da bi to mogla biti bilo koja tačka na prednjem delu tela gde se oseća fizički osećaj izazvan disanjem, pre svega izdizanje i spuštanje stomaka pri procesu disanja. No, problem sa ovom tehnikom je da ona nije pogodna za ono šta šta se tehnika sabranosti pažnje na dah primarno koristi, a to je smirivanje uma (samatha), njegova koncentracija i ulazak u sve dublje meditativno zadubljenje. Razlog je što se tu zapravo ne fokusiramo na jednu nepomičnu tačku, već na pokret, što posle početnog smirenja uma može biti prepreka za njegovo dalje smirivanje. No sam Mahasi je govorio da on ovakvu tehniku ni ne koristi za samathu, već za kretanje direktno u vežbanje uvida (vipassana). Tako na ovaj način imamo objekat koji nam je uvek na raspolaganju, lakše ga je pratiti nego dah na nozdrvama i u prilici smo da posmatramo različite promene u osećaju tog kretanja, a onda i direktan pristup uvidu u promenu, nepostojanost tog procesa. No to je onda sasvim drugačija meditacija od sabranosti na dah, koju prema objašnjenjima u komentarskoj literaturi treba vežbati u predelu nozdrva.
Kad smo reši pitanje položaja tela i tačke na koju fokusiramo pažnju, početna faza je da jednostavno budemo neprekidno svesni onoga što se događa u tom trenutku, a to je disanje:
"...neprekidno sabran, on udiše i, neprekidno sabran, on izdiše."
Ovim uspostavljamo početnu svesnost disanja. Zatim, sa pasusom 18, dolazimo u sutti do prve tetrade ili skupa od četiri elementa:
"18. Udišući dugi dah, on zna 'Sada udišem dugi dah'; izdišući dugi dah, on zna 'Sada izdišem dugi dah'. Udišući kratak dah, on zna 'Sada udišem kratak dah'; izdišući kratak dah, on zna ' Sada izdišem kratak dah'...
U ovde dve rečenice se ukazuje na posmatranje dužine disanja, ali budistička praksa za razliku od pranayame u jogi ne znači regulisanje daha ni na koji način. Ali kada sednemo da vežbamo, dah je obično grublji i brži, što se smatra kratkim dahom. Ali kako se smirujemo, dah se lagano usporava, postaje sve neprimetniji i plići, i to dah u celini čini sve dužim, više vremena treba da se napravi jedan ciklus udaha i izdaha.
I dok smo u prethodne dve rečenice imali jednostavno konstatovanje postojećeg stanja, izraženih frazom: "on zna" = pađānāti, u drugom delu pasusa krećemo u vežbanje i glagol se menja: "ovako sebe vežba" = sikkhati:
"Ovako sebe vežba: 'Osećajući čitavo telo, udisaću'; ovako sebe vežba: 'Osećajući čitavo telo, izdisaću'. Ovako sebe vežba: 'Smirujući telesni sklop, udisaću'; ovako sebe vežba: 'Smirujući telesni sklop, izdisaću'."
Ovde baš nije jasno šta znači sintagma "čitavo telo". Komentari kažu da u ovoj fazi treba imati na umu da dah ima tri faze: početak, inicijalni trenutak ulaska vazduha; srednji deo, čitav proces uvlačenja vazduha u telo; i kraj, zaustavljanje udaha. Isto je i sa izdahom. I komentar ove tri faze naziva "telom udaha", odnosno "telom izdaha". Otuda, "osećajući čitavo telo" (sabbakāyapaṭisaṃvedī), znači biti svestan svake od ove tri faze pri udahu i isto tako pri izdahu. Ali ako se držimo strogo pali teksta, "sabbakāya" jednostavno znači "čitavo telo". I reč koja dolazi posle nje, "paṭisaṃvedī" nosi značenje "doživljaja, iskustva", pre nego smisao "svesnosti ili znanja", ona je bliža osećaju, nego saznavanju u odnosu na ono što doživljavamo. Koren ove reči "vedi" je srodan reči "vedana" = osećaj. Otuda se čini da se kod ove vežbe, polazeći od fokusiranja na predeo nozdrva, svesnost se širi do tačke kada obuhvati čitavo telo i osećaje koji se u njemu javljaju prilikom disanja: dakle, kakav je to osećaj kada telo udiše i kada izdiše. U prilog ovom tumačenju možemo uzeti opis četiri zadubljenja, gde se koristi isti ovaj termin "sabbakāya". Tako u Dugi govor u Assapuri (MN 39) čitamo:
"...On sedi prožimajući telo čistom, sjajnom svesnošću, tako da ne postoji nijedan deo čitavog tela (sabbakāya) koji nije prožet istom, sjajnom svesnošću. Kao da neki čovek sedi zaogrnut belim platnom od glave do pete, tako da mu nijedan deo tela ne ostane neogrnut tim belim platnom, tako i monah sedi prožimajući telo čistom, sjajnom svesnošću. Ne postoji nijedan deo čitavog tela koji nije prožet čistom, sjajnom svesnošću."
Zatim sledi naredna vežba:
"Ovako sebe vežba: 'Smirujući telesni sklop (kāyasaṅkhāra), udisaću'; ovako sebe vežba: 'Smirujući telesni sklop, izdisaću'."
Kako proces meditacije teče, dah sam po sebi postaje sve mirniji, što znači da se ovde ne radi o namernom smirivanju daha, već pre o vežbanju da što pomnije i što konzistentnije pratimo dah. I kako to činimo, automatski rezultat biće da se i dah smiruje. Dalje, u svakom od zadubljenja, dah će postajati sve rafiniraniji, sve dok se u četvrtom potpuno ne zaustavi. To znači da će i mnogi telesni procesi povezani sa dahom postajati sve rafiniraniji i mirniji, a um postaje sve više uronjen i fokusiran na sam dah.
(nastaviće se)
