Životinje u budističkoj umetnosti

[Sati]

Životinje u budističkoj umetnosti
Šravasti Dhammika

Životinje su igrale važnu ulogu u nekoliko događaju u životu i istorijskog i mitskog Bude. Obično je njihova uloga sporedna: beli slon u snu Mahamaye ili pastup Khantaka koji mladog princa Siddhatthu odnosi iz doma u noć. Ali u nekoliko drugih slučajeva one su imale važniju ulogu – princ Siddhattha spašava divlju gusku iz ruku Devadtthe, o Budi se stara slon (i majmun, prema priči u Komentarima) tokom njegovog boravka u Parileyya šumi, kao i smirivanje pobesnelog slona Nalagirija.

Ova poslednja priča bila je omiljena tema umetnika i njeni najraniji prikazi mogu se naći na medaljonu ugraúenom u ogradu stupe u Amaravatiju (II vek). Skulptor nam pokazuje slona kako se prvo propinje, a onda klanja Budi, što u nama stvara utisak pokreta. Realistično prikazani uplašeni gledaoci unaokolo doprinose dramatičnosti scene. Sledeća slika prikazuje fragment reljefa iz IV veka pronađen u Gandhari, na kojem Buda tapše Nalagirinu glavu, što je takođe pomenuto i u priči ispričanoj u Tipitaki. Isto tako su u tekstu pomenuti ljudi koji sve to posmatraju sa balkona. Treća slika jeste ilustracija istog događaja, ali preuzeta iz tajlandskog rukopisa iz XIX veka.

[Sati]

Prema Mahaparinibbana sutti, neki od onih koji su se nalazili oko Budinog odra briznuli su u plač u trenutku kad je on umro, dok su drugi ostali pribrani. Takvima se obično i prikazuju svedoci Budine smrti. Ali japanski umetnici su zbog nekog razloga u ovu scenu među one koji oplakuju često uključivali i životinje. Moguće je da je razlog to što se u mahayana Parinirvana sutri kaže da su „bića iz sva tri sveta plakala i naricala“ dok je Tathagata umirao. Ovo je umetnicima dalo priliku da upotrebe svu svoju veštinu i imaginaciju i naslikaju velik broj divnih i zanimljivih životinja. Prva slika niže je iz XVI veka (monoyama period). Naredna je uvećani deo sličnog prikaza parinibbane nastao otprilike u isto vreme. Jasno je da su umetnici uživali slikajući najraznovrsnija stvorenja, od stonoga do rakova i drugih mekušaca, uz nekoliko mitioloških zveri. Treća slika, sa tibetanske thangke, pokazuje dva snežna lava (gang shenge) kako oplakuju Budinu smrt

[Sati]

Sem biografije samoga Bude, Đataka priče o njegovih prethodnim životima dugo su bile glavni izvor i kontakt sa Dhammom za mnoge budiste. Otuda, mnogo je prikaza iz Đataka u budističkoj umetnosti svih azijskih kultura i ta tradicija seže do samih početaka tih kultura. Tako prva slika ilustruje Mahakapi đataku (No.407), u kojoj kralj majmuna rizikuje svoj život, i na kraju ga gubi, da bi spasao svoju vojsku. Radi se o medaljonu sa Barhut stupe, koji datira iz oko 150. godine pre n.e. Budući da se radi o jednom od prvih primera budističke umetnosti, tretiranje teme je pomalo naivno i zbunjujuće, ali svako ko je upoznat sa pričom ipak odmah može da je prepozna. Alambusa đataka (No.523) priča o srni koja se zaljubljuje u asketu sa kojim deli šumu. Jednoga dana on se pomokrio u reku i zajedno sa mokraćom izbacio je i semenu tečnost. Srna je potom pila iz reke, zatrudnela i kasnije donela na svet dečaka. Blagi asketa prihvatio je dečaka kao svog sina i odgojio ga. Seksualna pustolovina dečaka i očev savet u vezi sa tim čine okosnicu ove priče. Tako su ovaj asketa, srna i dete prikazani na panelu iz severne Indije, koji datira iz IV-V veka. Ispod je slika iz Dunghuang pećine u zapadnoj Kini, nastala oko 450. godine i ona prikazuje scenu iz Nigrodhamiga đatake (No.12). U toj priči spremnost jelena da dâ život kako bi zaštitio svoje stado od čestih kraljevih lovačkih pohoda toliko je ganula kralja, da je potpuno odustao o lova i kasnije, na zahtev kralja jelena, potpuno zabrani lov u svom kraljevstvu. Poslednja slika je preuzeta iz jednog XIX-vekovnog tajlandskog rukopisa, a radi se o ilustraciji Vessantra đatake (No.574). Na njoj se vidi Vessantra na svom čudesnom slonu koji donosi kišu, a kojeg se sprema da dâ na poklon.

[Sati]

Buda je govorio o tome da postoji šest nivoa egzistencije, od kojih je jedan životinjski svet (tiraććhana yoni). Svi ti nivoi zajedno čine samsaru, neprekidni proces rođenja i umiranja. Indijski umetnici ilustrovali su ovo učenje u vidu okruglog dijagrama, sa šest segmenata, svaki za po jedan nivo. Samo je jedan ovakav prikaz, i to fragmentaran, sačuvan u Indiji, ali su oni postali uobičajeni na Tibetu, gde su njima oslikavani ulazi većine hramova. Prikaz životinjskog sveta nam obično nudi različite životinje, domaće i divlje, stvarne i mitološke. Ovo je jedna tipična slika sveta životinja, sa jedne savremene tibetanske tangke



Kao i u drugim tradicijama, i budisti su za pojedine životinje smatrali da simbolizuju određene stvari: na primer, lav dostojanstvo i hrabrost, majmun nedisciplinovan um, divlja guska nevezivanje, a slon strpljivost i postojanost. Takođe su životinje uključivali u svoje priče. Jedan takav primer je povest o tome kako su se tri životinje udružile da dostignu cilj koji nijedna od njih pojedinačno to nije bila u stanju. I kako su na kraju postale i prijatelji. Ova priča je pronađena jedino u Butanu, iako je sasvim moguće da se radi o lokalnoj razradi Đatake broj 37. Zatim, životinjski simbol iz Kine i Japana, koji je verovatno budističkog porekla, jesu tri mudra majmuna, danas poznati u čitavom svetu. Najčuveniji i najljupkiji primer ovih životinja koje ne čuju ono što je loše, ne govore loše i ne vide loše može se naći pod svodovima Toshogu hrama u gradu Nikko, a isklesane su u XVII veku, kada je i čitav hram podignut.



 

[Sati]

Korišćenje životinja kao dekorativnih elemenata u budističkoj umetnosti i arhitekturi uobičajeno je u svim tradicijama. Jedan od mnoštva primera jeste procesija životinja kojima su drevni Šrilankanci ukršavali polukružne stepenice (patika) svojih hramova. Korišćene su mnoge životinje i u različitim kombinacijama, ali je možda najuobičajenija ona koju čine slonovi, konji, lavovi i bikovi. Slonovi na tim stepenicama, kao i na mnogim drugim mestima u šrilankanskoj umetnosti, oslikani su vrlo realistično. Primer dat niže je iz Anuradhapure i datira iz IX veka. Ispod reda životinja je red divljih gusaka (hamsa), sa cvetnim pupoljcima u kljunovima, što je motiv koji poreklo vodi iz Indije.


 
Jedan od budističkih spomenika koji prikazuje mnoge životinje, stvarne i mitološke, u različitim ulogama, kao akteri Budine biografije, simboli, dekorativni elementi i u ilustracijama Đataka priča – jeste i velika stupa u Sančiju, ogromni depo budističke umetnosti. Niže je dan mali izbor takvih dela:

[Fazlija]

Akademik Mislav Jezic sa zagrebackog Filozofskog fakulteta drzi vrlo zanimljivo predavanje o odnosu prema zivotinjama u indijskoj kulturi od klasicnog brahmanskog (vedskog) razdoblja, preko buddhistickog i jainistickog razdoblja, pa sve do suvremenog hinduizma. Uz sve to daje obilje zanimljivih podataka o kulturama i filozofijama Indije, njihovog etickog odnosa prema zivotinjama, obilje zanimljivih povijesnih osvrta i filozofskih usporedbi indijskih ucenja. Predavanje je vrlo zanimljivo, ali je ton jako slab pa svakako preporucujem slusalice:


https://www.youtube.com/watch?v=iuTVEwKFH7s

[Sati]

Distribuirao link dalje