Gunaratana: Meditacija za početnike

[Sati]

Dragi prijatelji, privodim kraju prevod jedne od najpoznatijih knjiga o budističkoj meditaciji, a to je knjiga Henepole Gunaratane: Mindfulness in Plain English, pa pre nego što je okačim na sajt, ovde ću je stavljati parče po parče. Koga bude zanimalo da pročita, a bude mu nešto nejasno ili se jave pitanja, mogli bismo ovde zajednički da ih prodiskutujemo. 


Henepola Gunaratana
MEDITACIJA ZA POČETNIKE


I. MEDITACIJA – ZAŠTO SE MUČITI

Meditacija nije laka. Ona zahteva vreme i energiju. Ona sem toga zahteva upornost, odlučnost i disciplinu. Takođe, zahteva mnoge lične osobine koje obično smatramo neugodnim i želimo izbeći kad god je to moguće. Sve ovo možemo opisati jednom rečju “pronicljivost”. Meditacija zahteva “pronicljivost”. Sigurno da je daleko lakše zavaliti se u fotelju i gledati televiziju. Zašto se mučiti? Zašto rasipati sve to vreme i energiju kada možemo da uživamo? Zašto se mučiti? Vrlo jednostavno. Zato što si ljudsko biće. I zbog te činjenice da si ljudsko biće, ti si i naslednik izvesnog osećaja nezadovoljstva životom koji jednostavno ne nestaje. Možeš ga za neko vreme potisnuti iz svesti. Možeš sebe satima zabavljati, ali na kraju se on uvek vraća – obično kada to najmanje očekuješ. Kao kad iznenada, naizgled bez razloga, sedneš, svedeš račune i shvatiš svoju stvarnu situaciju u životu.

Sediš i odjednom shvatiš da svoj život provodiš tako što prolaziš mimo njega. Dobro održavaš fasadu. Nekako uspevaš da povežeš konce i spolja gledano izgleda kao da je sve OK. Ali one periode očaja, ono vreme kada osećaš da u tebi sve popušta, to čuvaš duboko u sebi. U konfuziji si. I ti to znaš. Ali dobro skrivaš. U isto vreme, tamo dole ispod svega ovoga, znaš da mora postojati neki drugi način življenja, neki bolji način da se gleda na ovaj svet, neki način da se živi potpunije. Sa tim ponekad dođeš u dodir sasvim slučajno. Dobiješ dobar posao. Zaljubiš se. Pobediš u nekoj igri. I za kratko stvari su drugačije. Život zadobije puninu i jasnoću od kojih loša vremena i sva ona monotonija izblede u sećanju. Cela tekstura tvoga iskustva se menja i sam sebi kažeš: “Dobro je, uspeo sam; sada ću biti srećan”. Ali onda i to sve nekako izbledi, nestane kao dim na vetru. Ostalo ti je samo sećanje. To i neodređeni osećaj da nešto ipak nije kako treba.

Ali u ovom životu zaista postoji čitav jedan svet dubine i senzitivnosti; jedino što ga ti ne primećuješ. I tako se na kraju osećaš izolovan. Osećaš se odvojen od slasti iskustva. Ne dotičeš zapravo život. Promašuješ ga. A onda čak i to naslućivanje bledi i ponovo si u toj istoj staroj stvarnosti. Svet izgleda kao uobičajeno, zapušteno mesto, koje je u najboljem slučaju dosadno. Liči ti na jedan emocionalni ringišpil i dobar deo svog vremena provodiš dole na zemlji, čeznući za visinama.

Dakle, u čemu je problem sa tobom? Jesi li odlepio? Nisi. Ti si jednostavno čovek. I patiš od iste one bolesti kojom su inficirana mnoga ljudska bića. To je taj monstrum u svakom od nas, sa bezbroj ruku: hronična napetost, pomanjkanje istinske brige za druge, uključujući i tebi najbliže, osećaj blokiranosti i emocionalnog mrtvila. Niko od nas nije potpuno imun na sve ovo. Možemo to poricati. Pokušavamo da ga potisnemo. Gradimo čitav sistem kako da se od toga sakrijemo, pretvaramo se da ne postoji, odvlačimo sebi pažnju raznim ciljevima, projektima i titulama. Ali ono ipak nikako da nestane. Ono je uvek negde u osnovi svake misli i svakog doživljaja; tanišni glasić negde pozadi u glavi koji ne prestaje da govori: „Još nije dovoljno dobro. Moraš to bolje. Moraš biti bolji.“ To je taj monstrum, monstrum koji se u suptilnom obliku ispoljava svuda.

Idi na utakmicu. Pogledaj navijače na tribinama. Posmatraj te iracionalne navale besa. Posmatraj kako nekontrolisana frustracija kuva u ljudima maskirana pod maskom navijanja ili odanosti klubu. Psovke, uvrede i neukroćeni egoizam u ime lojalnosti timu. Pijanstvo, tuče na tribinama. To su ljudi koji očajnički pokušavaju da oslobode tu napetost u sebi. To nisu ljudi koji osećaju mir. Pogledaj vesti na TV. Slušaj tekstove popularnih pesama. Nailaziš na istu temu koja s eneprekidno ponavlja u različitim varijacijama. Ljubomora, patnja, nezadovoljstvo i napetost.

Čini se da je život neprekidna borba, ogroman uložen napor protiv njegovih ćudi. I šta je naše rešenje za sve to nezadovoljstvo? Zaglibljeni su u “kad bih samo” sindromu. Kad bih samo imao novca, tada bih bio srećan. Kad bih samo našao nekog ko bi me zaista voleo, kad bih samo izgubio deset kila, kad bih smao imao plazma TV, đakuzi i talasastu kosu i tako bez kraja i konca. Pa odakle dolazi sve to đubre? I što je još važnije, šta u vezi sa tim mi možemo da uradimo? Ono dolazi iz uslovljenosti našeg sopstvenog uma. Reč je o dubokom, teško primetnom i svuda prisutnom skupu mentalnih navika, gordijevom čvoru koji su uvezali, malo pomalo, i koji možemo raspetljati na isti način, malo pomalo. Možemo podesiti svoju svesnost, pažlji iščeprkati svaki njegov komadić i izneti ga na svetlo dana. Možemo nesvesno učiniti svesnim, lagano, komad po komad.

[Sati]

Suština našeg iskustva jeste promena. Promena je neprekidna. Momenat za momentom život prolazi i nikada nije isti. Stalna promena jeste suština čulnog sveta. Pojavi se misao u tvojoj glavi i, pola sekunde kasnije, već je otišla. Dođe druga, i ona je otišla. Zvuk ti zatreperi bubnu opnu i onda tišina. Otvori oči i svet počne da juriša u tebe; zatvori kapke i nema ga više. Ljudi dođu u tvoj život i onda ga napuste. Prijatelji odlaze, rođaci umiru. Tvoja sreća ide nagore, pa nadole. Ponekad nešto dobiješ, pa isto toliko često i izgubiš. Tome svemu nema kraja: promena, promena, promena. Ni dva trenutka nisu ista.

Ali u svemu tome nema ničeg pogrešnog. To je priroda ovog univerzuma. No ljudska kultura nas je naučila da nekim neobičnim reakcijama na ovaj neprekidni tok. Kategorizujemo iskustva. Pokušavamo da svaki opažaj, svaku mentalnu promenu iz tog neprekidnog toka uguramo u jednu od tri mentalne fioke. Ovo je dobro, ovo je loše, ovo je neutralno. I onda, u zavisnosti od toga u koju smo ga fioku stavili, počinjemo da tu stvar gledamo kroz čitav skup naučenih mentalnih reakcija. Ako je neki opažaj okarakterisan kao “dobar”, pokušava da istog trenutka zamrznemo vreme. Hvatamo se za tu misao, umiljavamo joj se, čvrsto je držimo i pokušavamo da nam ne pobegne. Kada nam to ne pođe za rukom, upinjemo se iz petnih žila da ponovimo ono iskustvo koje je izazvalo tu misao. Nazovimo tu naviku “vezivanjem”.

Na drugoj strani uma leži kutija sa natpisom “loše”. Kada opazimo nešto “loše”, pokušavamo da ga odgurnemo od sebe. Pokušavamo da ga poreknemo, odbacimo i otarasimo ga se na bilo koji način. Borimo se protiv sopstvenog iskustva. Bežimo od dela sebe. Nazovimo tu naviku “odbacivanje”. Između ove dve reakcije leži neutralna fioka. Ovde trpamo sva ona iskustva koja nisu ni dobra ni loša. Ona su mlaka, neutralna, neinteresantna i dosadna. Spakujemo iskustvo u neutralnu fioku kako bismo mogli da ga ignorišemo, a onda pažnju opet usmeravamo tamo gde je akcija, naime na naš beskrajni krug želje i odbojnosti. Tako ova treća kategorija iskustva izgubi dobar deo svog udela u našem iskustvu. Nazovimo ga navikom “ignorisanja”. Direktan rezultat čitavog ovog ludila jeste stalna trka bez kraja, neprekidna jurnjava za zadovoljstvima, neprekidno bežanje pred bolom, neprekidno ignorisanje 90 odsto našeg iskustva. I onda se pitamo zašto nam život izgleda tako bljutav. A problem nije u životu kao takvom, već u sistemu koji ne funkcioniše.

Bez obzira koliko jurcao za zadovoljstvom i uspehom, ima situacija kada ne uspevaš. Bez obzira koliko bežao, ima situacija kada te bol ipak sustigne. A između toga dvoga, život je toliko dosadan da bi najradije vrištao. Umovi su nam krcati stavovima i kritikama. Podigli smo zidove svuda oko sebe i zarobljeni smo u zatvoru sopstvenih sviđanja i nesviđanja. Patimo.
Patnja je važna reč u budističkom rečniku. To je ključni termin i treba ga dobro razumeti. Na pali jeziku to je reč dukkha i ona ne označava samo agoniju tela, Ona označava i onaj duboki, teško odredljivi osećaj nezadovoljstva koji je deo svakog trenutka svesti i koji proizlazi direktno iz mentalne kolotečine. Suština života je patnja, govorio je Buda. Na prvi pogled to izgleda tako morbidno i pesimistički. Štaviše, izgleda jednostavno netačno. Ipak, mnogo je trenutaka kada smo srećni, zar ne? Ne, nema. Samo nam se čini...

 :yoga

[Sati]

Sreća i mir. To su zapravo osnovni ciljevi čovekove egzistencije. Svako od nas za tim traga. Nekada je to teško uvideti, jer je glavne ciljeve zatrpavamo čitavim slojevima drugih, površnijih ciljeva. Želimo hranu, želimo novac, želimo seks, imetak i poštovanje. Čak sebi i govorimo da je ideja „sreće“ suviše apstraktna: „Vidi, ja sam praktičan tip. Samo mi daj dovoljno novca i kupiću sebi svaku sreću koja mi je potrebna.“ Nažalost, to je jedan stav koji ne donosi rezultat. Ispitaj svaki od ovih ciljeva i ustanovićeš da su oni zapravo površni. Želiš hranu. Zašto? Zato što sam gladan. A gladan si. Pa šta? Pa, ako se najedem, neću više biti gladan i tada ću se dobro osećati. A tako! Dobro ćeš se osećati! Dakle u tome je zapravo stvar. Za čime tragamo dakle nisu ti površni ciljevi. Oni su samo sredstvo da se ostvari nešto drugo. Mi zapravo tragamo za osećajem olakšanja koji dolazi pošto smo zadovoljili neki svoj nagon. Olakšanje, opuštanje, okončanje napetosti. Mir i sreća; nema viče žudnje.

Pa šta je onda ta sreća? Za većinu nas, savršena sreća je kad dobijemo sve što poželimo, kada sve kontrolišemo, kad glumimo Cezara, kad čitav svet pleše kako mi dirigujemo. I opet, stvari ne funkcionišu na taj način. Pogledaj ljude u istoriji koji su zaista imali takvu moć. To nisu bili srećni ljudi. Sasvim sigurno nisu bili u miru sa samim sobom. A zašto? Zato što su se upinjali da kontrolišu ovaj svet potpuno i apsolutno, a to nije moguće. Želeli su da kontrolišu sve ljude, a opet je uvek bilo onih koji su to odbijali. Nisu mogli da kontrolišu ni sudbinu. Ipak su iz dana u dan starili i razboljevali se. Ipak su jednog dana morali da umru.
Nikada ne možeš da dobiješ sve što želiš. To je nemoguće. Srećo, postoji i druga opcija. Možeš naučiti da kontrolišeš svoj um, da iskoračiš iz tog beskrajnog kruga žudnje i mržnje. Možeš naučiti da ne žudiš za tim što žudiš, da prepoznaš želju, ali da te ona ne kontroliše. To ne znači da ćeš leći na put i pozvati svakoga da te pregazi. To znači da nastavljaš da živiš život koji izgleda sasvim uobičajeno, ali ga živiš iz sasvim drugačijeg polazišta. Činiš ono što svaka osoba mora da radi, ali si oslobođen one opsesivne, neumoljive trke na koju te nagone tvoje želje. Želiš nešto, ali ne moraš za tim i da juriš. Plašiš se nečega, ali ne moraš tu da stojiš i cvokoćeš zubima. Takva vrsta mentalnog treninga je vrlo teška. potrebne su godine. Ali truditi se da kontrolišemo sve jeste nemoguć zadatak i ono što je teško mnogo je bolje ako ga uporedimo sa nečim nemogućim.

Meditacija se naziva Veliki učiteljem. Ona je pročišćujući plamen koji dejstvuje kroz razumevanje. Što je to vaše razumevanje veće, to ste i sami fleksibilniji i tolerantniji. Što je to razumevanje veće, to je i saosećanje u vama veće. Postajete poput savršenog roditelja ili idealnog učitelja. Spremni ste da oprostite i zaboravite. Osećate ljubav prema drugima zato što ih razumete. A razumete druge zato što ste razumeli sebe. Pogledali ste duboko unutra i videli iluziju o sopstvu, kao i svoje ljudske nedostatke. Videli ste sopstvenu ljudskost i naučili se opraštanju i ljubavi. Kada ste otkrili saosećanje prema samom sebi, onda automatski dolazi i saosećanje za druge. Istrajan meditant uspeva da postigne produbljeno razumevanje života i neizbežno se prema svetu odnosi sa dubokom i nepodeljenom ljubavlju.

Meditacija mnogo podseća na obradu zemlje. Da biste od šume napravili njivu, prvo morate da posečete drveće i povadite panjeve. Zatim orete zemlju i đubrite je. Na kraju bacate seme i žanjete plodove. Da biste negovali sopstveni um, prvo morate da uklonite sve ono što vam se ispreči na putu, iščupate mu korene, tako da ne može ponovo da raste. Zatim đubrite. Pumpate energiju i disciplinu u mentalno tlo. Na kraju sejete seme i potom žanjete plod poverenja, morala, svesnosti i mudrosti.

Svrha meditacije je, dakle, lična transformacija. Ulazite na jednom kraju puta meditacije, ali ste sasvim drugačiji na njegovom drugom kraju. Ona menja vaš karakter tako što vas čini osetljivijim, čineći vas svesnijim sopstvenih misli, reči i postupaka. Vaša arogancija i antagonizmi lagano nestaju. Vaš um postaje stabilan i smiren. Time takav postaje i vaš život. Tako vas meditacija, izvođena na pravi način, priprema vas za sve uspone i padove u životu. Ona smanjuje u vama tenziju, strahove i zabrinutost. Uznemirenost jenjava i strasti se smiruju. Stvari počinju da dolaze na svoje mesto i vaš život počinje da klizi umesto da zapinje. Sve ovo događa se zahvaljujući razumevanju... Poređana ovako, ovo su sve obećanja na ekranu tvog monitora. Postoji samo jedan način da otkriješ je li meditacija uopšte vredna tvog napora. Nauči da je pravilno izvodiš i onda vežbaj. Otkrij istinu sam za sebe, umesto da ti ju je drugi prepričavaju.

[Sati]

II. ŠTA MEDITACIJA NIJE

Meditacija je reč. Ti si već čuo tu reč, inače ni ne bi dolazio na ovu temu. Misaoni proces funkcioniše kroz asocijacije i ti vezuješ razne ideje uz reč „meditacija“. Neke od njih su verovatno tačne, dok su druge koješta. Neke od njih se bolje uklapaju u druge sisteme meditacije i nemaju ništa zajedničko sa budističkom meditacijom. Pre nego što krenem da objašnjavam šta je to meditacija, bilo bi korisno pročistiti naša neuronska kola od naslaga, kako bi nove informacije mogle da prolaze kroz njih nesmetano. Krenimo od najočiglednijeg.

Neću te ovde podučavati da kontempliraš sopstveni pupak ili da recituješ svete stihove. Ti se ne boriš sa demonima, niti krotiš nevidljive energije. Nema šarenih pojasa moći, niti treba da obriješ glavu ili da nosiš turban. Čak ne moraš ni da razdeliš sve što imaš i odeš u manastir. U stvari, ukoliko ne živiš na nemoralan i haotičan način, verovatno možeš da počneš ovog trenutka i napraviš izvestan progres. Zvuči ohrabrujuće, zar ne?

A sada da vidimo koje su to glavne zablude vezane za meditaciju:

Zabluda broj 1. Meditacija je samo tehnika relaksacije

Reč strašilo ovde je reč „samo“. Relaksacija jeste ključna komponenta meditacije, ali meditacija budističkog tipa cilja ka mnogo višem cilju. Pa ipak, ova tvrdnja je u suštini tačna za mnoge druge sisteme meditacije. Sve tehnike ističu važnost koncentracije uma, njegovo vezivanje za neki predmet ili osećaj. Radi to dovoljno odlučno i temeljno i dostižeš duboku i prijatnu relaksaciju koja se stručno naziva „đhana“. To je stanje tako savršenog mira, koje izaziva osećaj zadovoljstva nedostižnog bilo kojem normalnom stanju svesti. I većina sistema se zaustavlja upravo ovde. To je cilj i kada ga dostigneš jednostavno ponavljaš to iskustvo do kraja života. Ali ne i u okviru budističke meditacije, koja se naziva i „vipassana“. Vipassana traga za drugim ciljem – svesnošću. Koncentracija i relaksacija se smatraju neophodnim sastojcima svesnosti. One su nužni preduslovi, zgodne alatke i blagotvorni nuzproizvodi. Ali nisu cilj. Cilj jeste uvid. Vipassana meditacija jeste produbljena religijska praksa, čiji cilj nije ništa manje od pročišćavanja i transformacije tvog svakodnevnog života. O tome će više reči biti kasnije.

[Sati]

Zabluda broj 2. Meditacija znači padanje u trans

I ovo može važiti za neke sisteme meditacije, ali ne i za budističku. Meditacija uvida, vipassana, nije vrsta hipnoze. Ne pokušavate da ispraznite svoj um do stanja nesvesti. Ne pokušavate sebe da pretvorite u bezosećajnu glavicu kupusa. U stvari, istina je potpuno suprotna. Postajete sve više i više senzibilni u odnosu na svoje emocionalne promene. Upoznajete sebe sa sve većom jasnoćom i preciznošću. Kroz učenje ove tehnike javljaju se izvesna stanja koja posmatraču sa strane mogu izgledati slične transu. Ali su zapravo potpuno suprotno. U hipnotičkom transu smo podložni tuđoj kontroli, dok u dubokoj koncentraciji meditant ostave uglavnom pod sopstvenom kontrolom. Sličnost je samo površinska i sigurno da pojavljivanje takvih fenomena nije u vipassani nešto od ključnog značaja. Kao što je već rečeno, duboka koncentracija ili đhana jeste alatka ili polazište na putu ka povećanoj svesnosti. Vipassana po definiciji znači negovanje svesnosti ili sposobnosti pažnje. Ako tokom meditacije počinjete da sve više padate u nekakvo stanje transa, to je znak da ne meditirate na način kako se ta reč razume u budističkoj meditaciji.

Zabluda broj 3. Meditacija je tajanstvena praksa koju nije moguće razumeti

I opet, skoro tačno, ali ne sasvim. Meditacija radi sa nivoima svesti koji leže dublje od simboličkog nivoa mišljenja. Otuda, neke činjenice o meditaciji jednostavno ne mogu biti saopštene rečima. To međutim ne znači da ih je nemoguće razumeti. Za razumevanje stvari postoje i dublji načini nego što su to reči. Razumete kako treba da hodate. Verovatno ne možete tačno da opišete rečima kako se vaši mišici i nervna vlakna grče tokom hodanja. Ali to možete da uradite. Tako i meditaciju treba razumeti radeći je. Ona nije nešto što se uči kroz apstraktne pojmove. Ona nije nešto o čemu treba puno pričati. Nju treba doživeti. Meditacija nije nekakva neutralna formula koja automatski daje predvidljive rezultate. Nikada ne možete detaljno predvideti šta će se dogoditi tokom meditacije. Ona je istraživanje i eksperiment; uvek nova avantura. Zapravo, kad steknete osećaj predvidljivosti i istovetnosti u svojoj praksi, možete to iskoristiti kao znak da ste negde skrenuli s puta i da idete pravo ka stagnaciji. Naučiti da na svaku sekundu gledamo kao da je prva i jedina sekunda u ovom univerzumu jeste ključno za vipassana meditaciju.

Zabluda broj 4. Cilj meditacije je da postanem psihički supermen

Ne, cilj meditacije je razvoj svesnosti. Čitanje misli nije na programu. Levitacija nije cilj. Cilj je oslobađanje. Postoji veza između psihičkih fenomena i meditacije, ali taj odnos je nešto kompleksniji. Tokom prvih faza u razvoju meditanta takvi fenomeni se mogu, ali i ne moraju javiti. Neki ljudi mogu doživeti intuitivno razumevanje ili sećanja iz prošlih života; drugima se tako nešto ne događa. U svakom slučaju, sve to se ne smatraju razvijenim i pouzdanim psihičkim sposobnostima. Niti im treba pridavati preveliki značaj. Takvi fenomeni mogu zapravo biti prilično opasni za neiskusnog meditanta, jer mogu biti prilično zavodljivi. Mogu se pretvoriti i u ego trip koji će nas odvući sa pravog puta. Najbolje što možete da uradite je da im ne pridajete važnost. Ako se pojave, super. Ako ne, i to je super. Postoji tačka na putu meditanta kada može upražnjavati naročite vežbe za razvoj psihičkih moći. Ali je ona tek u poodmakloj fazi tog puta. Pošto je dostigao vrlo duboke stupnjeve zadubljenja, meditant će biti dovoljno napredan da radi sa takvim silama bez opasnosti da mu se otmu kontroli ili da ga potpuno obuzmu. Tada će ih on razvijati strogo radi služenja drugima. Dakle, sve se to događa tek posle nekoliko decenija vežbanja. No, ne lupaj glavu oko toga. Samo se koncentriši na sve bolje razvijanje svesnosti. Ako ti u to polje svesnosti banu glasovi ili slike, samo ih registruj i pusti da odu svojim putem. Ne uplići se u njih.

 :neverica:

[Sati]

Zabluda broj 5. Meditacija je opasna i promućurne osobe ne bi trebalo da se oko nje petljaju

Sve je opasno. Kreneš preko ulice i možda te raspali autobus. Pod tušem si i, ooops, oklizneš se i slomiš ruku. Meditiraj i verovatno ćeš uskomešati različite neugodne stvari iz prošlosti. Potisnuti materijal koji će bio zakopan neko vreme može nas zaista uplašiti. Ali sve to može doneti i mnogo koristi. Nijedna aktivnost nije bez rizika, ali to ne znači da treba da živimo u tikvi. To nije život. To je prerana smrt. Sa opasnošću je najlakše nositi se ako otprilike znamo kolika je, gde ćemo verovatno na nju naleteti i kako da se sa njom nosimo kada se pojavi. I to je svrha ovih redova. Vipassana je razvijanje svesnosti. To samo po sebi nije opasno; naprotiv, povećana svesnost nas čuva od opasnosti. Kada se pravilno izvodi, meditacija je vrlo blag i postepen proces. Krenite u nju lagano i bez grča, i onda će se vaša praksa razvijati vrlo prirodno. Ništa ne treba forsirati. Kasnije, kada vam se posreći i naiđete na kompetentnog učitelja, moći ćete da ubrzate svoje napredovanje tako što ćete odvojiti vreme za intenzivne kurseve meditacije. U početku, međutim, neka akcenat budena opuštenosti. Vežbajte bez presije i sve će biti OK.


Zabluda broj 6. Meditacija je za svece i askete, ne za obične ljude

Ovaj stav naročito je dominantan u Aziji, gde su monasi i sveti ljudi okruženi ogromnim poštovanjem koje se izražava na ritualni način. Ovo je pomalo slično idolatriji prema filmskim zvezdama i sportskim junacima na Zapadu. Od takvih ljudi se prave stereotipi, pridaju im se nadljudski kvaliteti i osobine koje mogu da do kraja realizuju zaista samo retki. Kada je o meditaciji reč, očekujemo da meditant mora biti neka izuzetno posvećena osoba, iz čijih usta uz to teku samo med i mleko. No, ako imate kontakte sa ljudima koji meditiraju, brzo ćete izgubiti ovakve iluzije. Tačno je, naravno, da sveti ljudi meditiraju, ali oni to ne rade zato što su sveti ljudi, već upravo obratno. Oni su sveti upravo zato što meditiraju. Oni su stigli tu gde jesu upravo uz pomoć meditacije. I počeli su da meditiraju mnogo pre nego što su postali sveti. Ovo je vrlo važno. Velik broj ljudi misli da neko mora biti moralno apsolutno čist pre nego što se upusti u meditaciju. Ali to je kontradikcija. Moralnost zahteva izvestan stepen mentalne kontrole. Ta kontrola je preduslov. Zato mentalno vežbanje mora da dođe na početku.

Inače, u budizmu postoje tri glavna elementa meditacije – moral, koncentracija i mudrost. I ta tri elementa jačaju kako se praksa produbljuje. Svaki od njih utiče na druga dva, tako da ih razvijate sve zajedno, a jedan po jedan. Kada posedujete mudrost da zaista razumete situaciju, automatski se javlja saosećanje prema svakoj strani koja je u nju uključena, a saosećanje znači da automatski obuzdavate sebe od svake misli, reči ili postupka koji bi mogao povrediti i vas i druge. Tako vaše ponašanje samo od sebe postaje moralno. Samo kada ne razumete stvari dovoljno duboko, tada stvarate probleme. Ako ne uviđate posledice sopstvenih dela, tada se sapletete. Neko ko čeka da bude potpuno moralan da bi počeo da meditira,čeka autobus koji nikada neće doći. Drevni mudraci kaži da je on poput čoveka koji da se okean potpuno smiri, kako bi se u njemu okupao.


Zabluda broj 7. Meditacija je bežanje od stvarnosti

Netačno. Meditacija je bežanje ka stvarnosti. Ona vas ne izoluje od bola života. Ona vam omogućuje da tako duboko uronite u život i sve njegove vidove da probijate barijeru bola i odlazite izvan patnje. Vipassana je specifična praksa sa ciljem da se suočimo sa stvarnošću, da do kraja iskusimo život kakav on jeste i nosimo upravo sa onim na šta na tom putu naiđemo. Ona vam ujedno omogućuje da odgurnete u stranu sve iluzije i sebe oslobodite svih onih sitnih laži koje sve vreme sebi govorite. Ono što je tu tu je. Vi ste ono što jeste i samozavaravanje oko sopstvenih slabosti i motiva samo vas još čvršće vezuje za taj točak iluzija. Vipassana meditacija nije pokušaj da zaboravite na sebe ili da prikrijete svoje probleme. Ona jeste učenje da sebe posmatrate i vidite upravo onakvima kakvi jeste. idite šta je tu i potpuno ga prihvatite. Tek tada možete da ga menjate.


Zabluda broj 8. Meditacija je odličan način da se otkačiš

Pa, i da i ne. Meditacija stvara ponekad divni osećaj blaženstva. Ali to nije njena svrha i taj osećaj se ne javlja uvek. Sem toga, ako meditiraš imajući to na umu, šanse za to se još više smanjuju nego kad meditiraš radi stvarnog cilja meditacije, a to je povećana svesnost. Blaženstvo dolazi od opuštanja, a opuštanje dolazi od popuštanja tenzije. Traganje za blaženstvom u meditaciji zapravo ponovo uvodi tenziju u čitav proces, a to onda poremeti čitav tok događaja. To je kvaka 22. Možeš imati blaženstvo jedino ako ga ne loviš. Sem toga, ako su euforičnost i dobri osećaji ono što tražiš, za to postoje i lakši putevi. Možeš ih pronaći u kafićima i od onih sumornih likova što trguju po mračnim ćoškovima. Euforija nije cilj meditacije.  Ona će se nekada javiti, ali je treba smatrati nuzproduktom. Ipak, to je vrlo prijatan sporedni efekat i on postaje sve češći što duže meditiraš.

 

[panonac]

Kako sam pocetnik u meditaciji i samouk (radim je na osnovu video i audio zapisa sa sajta) ovo mi je jako dobrodoslo. Puno ti hvala na trudu, ili, sto bi budisticki monasi rekli, neka ti je sa srecom!

[Sati]

Kako sam pocetnik u meditaciji i samouk (radim je na osnovu video i audio zapisa sa sajta) ovo mi je jako dobrodoslo. Puno ti hvala na trudu, ili, sto bi budisticki monasi rekli, neka ti je sa srecom!

Panonac, bićeš samouk samo do leta, a onda dolazi kurs, posle čega će biti mnogo, mnogo jasnije. 
No, taman ću i ja ovde dotle okačiti celu knjigu (koja je uzgred budi rečeno večni klasik kad je u pitanju literatura o meditaciji), pa ćeš biti i teorijski potkovan  :yes

Daklem, ajmo još malo zabluda da raščistimo, pa ćemo onda videti šta meditacija jeste

Zabluda broj 9. Meditacija je sebična

Svakako da ona tako izgleda. Meditant sedi na svom jastučetu. A jel dao krv? Nije. Je li zauzet pomažući žrtvama prirodne nesreće? Nije. Ali razmotrimo njegovu motivaciju. Zašto on radi to što radi? Namera mu je da sopstveni um pročisti od besa, predrasuda i zle namere. Aktivno je uključen u proces oslobađanja od pohlepe, napetosti, neosetljivosti. I upravo su to stvari koje ne daju njegovom saosećanju da se ispolji. Sve dok one nestanu, svako dobro delo koje učini će najčešće biti samo produžetak njegovog ega i na duže staza neće doneti neki boljitak. Povređivanje u ime pomaganja je jedna od najstarijih igara. Veliki inkvizitor španske inkvizicije bio je vođen najuzvišenijim među motivima. Spaljivanje veštica rađeno je „za opšte dobro“. Činjenica je da smo sebičniji nego što to sebi priznajemo. Ego ima sposobnost da i najuzvišenija dela pretvori u đubre samo ako mu pustimo na volju. Zato kroz meditaciju postajemo svesni upravo onakvih kakvi jesmo, budeći se za sve one nebrojene suptilne načine na koje ispoljavamo svoju sebičnost. Tek tada postajemo istinski nesebični. Čistiti sebe od sebičnosti nije sebičnost.

Zabluda broj 10. Kad meditiraš, ti zapravo sediš i u glavi su ti neke uzvišene misli

Opet pogrešno. Postoje sistemi kontemplacije u kojima se radi nešto slično tome. Ali to nije budistička meditacija, to nije vipassana. Vipassana je praksa svesnosti. Svesnosti čega god da je tu, bilo da je reč o vrhovnoj istini ili običnom trešu. To što je tu, tu je. Naravno, uzvišene estetske misli se mogu javiti tokom ove prakse. Svakako da ih ne treba izbegavati. Ali ne treba ni tragati za njima. One su samo prijatan nuzefekat. Budistička meditacija je jednostavna praksa. Sastoji se od doživljavanja događaja u sopstvenom životu direktno, bez preferencija ili nekih mentalnih slika koje bismo u njih ubacivali. Meditacija je posmatranja sopstvenog života kako se odvija iz trenutka u trenutak, bez ikakvih predubeđenja. Šta naiđe, naiđe. Vrlo jednostavno.

Zabluda broj 11. Nekoliko nedelja meditacije i svi moji problemi će nestati

Sorry, meditacija nije ekspres lek za sve boljke. Odmah ćete početi da primećujete promene, ali zaista duboki efekti vas čekaju tek za koju godinu. Tako je ovaj svet konstruisan. Ništa vredno ne postiže se preko noći. Meditacija je u nekom pogledu teška. Zahteva disciplinu i ponekad je to bolan proces vežbanja. Kod svakog sedenja stičete neki dobitak, ali svi ti rezultati su vrlo suptilni. Oni se događaju duboko u umu, da bi se tek kasnije manifestovali. I ako sedite i neprekidno izvirujete kad će da grune neka velika, brza promena, tada potpuno gubite iz vida sve one tanane promene. Onda se obeshrabrite, dignete ruke od svega i spremni ste da se zakunete da se nikakva promena nije ni dogodila. Ključna stvar u svemu ovome jeste strpljenje. Strpljenje. Ako i ne naučite ništa drugo od meditacije, naučićete se strpljenju. A to je jedna vrlo korisna lekcija.

 :pozdrav:

[Sati]

III. ŠTA MEDITACIJA JESTE

Meditacija je reč, a reči različiti ljudi koriste na različite načine. Ovo može izgledati trivijalno, ali nije. Vrlo je važno tačno odrediti šta neko podrazumeva pod rečju koju koristi. Svaka poznata kultura razvila je, na primer, neku vrstu mentalne prakse koja se može nazvati meditacijom. Sve zavisi od toga koliko je široko definišete. Tehnike se takođe enormno razlikuju i nema smisla sve ih nabrajati. Zato da pogledamo ovde samo one prakse koje su najpoznatije na Zapadu i najlakše se vezuju za pojam meditacije.

Unutar judeo-hrišćanske tradicije nalazimo dve prakse koje se međusobno preklapaju, a nazivaju se molitva i kontemplacija. Molitva je direktno obraćanje nekom duhovnom entitetu. Kontemplacija je duži period usmerenog razmišljanja o nekoj posebnoj temi, obično religijskom idealu ili odlomku iz tekstova. Sa stanovišta mentalnog razvoja, obe te prakse su vežbe koncentracije. Uobičajena poplava nasumičnih misli je ograničena i um je omeđen na jednu oblast delovanja. Rezultati su pak oni koje pronalazite bilo kojoj praksi koncentracije: duboki mir, usporavanje metabolizma i osećaj spokojstva i blagostanja.

Iz hinduističke tradicije dolazi nam jogijska meditacija, koja je takođe čisto koncentrativna. Standardne osnovne vežbe su fokusiranje um na jedan jedini objekat – kamen, plamen sveće, slog ili nešto drugo, ne dozvoljavajući mu da bilo gde odluta. Pošto je stekao osnovnu veštinu, jogi proširuje ovu praksu tako što se okreće kompleksnijim objektima kao što su posebni stihovi, šarene religijske slike, energetski kanali u telu itd. Ipak, bez obzira koliko je kompleksan objekat meditacije, sama meditacija ostaje i dalje čista vežba koncentracije.

Unutar budističke tradicije koncentracija se takođe veoma ceni. Ali je dodat i jedan novi elemenat i potom veoma istaknut. Taj element jeste svesnost. Svi oblici budističke meditacije imaju za cilj razvijanje svesnosti, koristeći koncentraciju kao alatku. Budistička tradicija je, međutim, vrlo kompleksna i postoji nekoliko posebnih puteva ka tom cilju. Zen meditacija koristi dva odvojena puta. Prvi je direktno uranjanje u svesnost čistom snagom volje. Sednete i jednostavno sedite, što znači da izgurate iz polja svesti sve izuzev čiste svesnosti tog sedenja. Ovo zvuči vrlo jednostavno. Ali nije. Pokušajte pa ćete videti koliko je zapravo teško. Drugi zen pristup se koristi u rinzai školi i to je izbacivanje uma iz ravnoteže uobičajenog toka misli u čistu svesnost. Ovo se radi tako što se učeniku da nerešiva zagonetka koju treba da reši i to ga stavlja u užasnu situaciju. Pošto ne može da pobegne od bola te situacije, jedino mu preostaje da pobegne u čisto iskustvo sadašnjeg trenutka. Nema nigde drugde gde bi mogao da pobegne. Ovo je efikasno za mnoge ljude, ali je prilično naporno.

Još jedna strategija, tantrički budizam, ide skoro sasvim suprotnim putem. Svesna misao, barem ona koju obično imamo, jeste manifestacija ega, tog „ja“ za koje obično misliš da predstavlja tebe. Svesna misao je usko povezana sa pojmom sopstva. A taj pojam sopstva ili ego nije ništa drugo do skup reakcija i mentalnih slika koje su na veštački način ubačene u tok čiste svesnosti. Tantra nastoji da postigne čistu svesnost razarajući tu sliku ega. Ovo se postiže procesom vizualizacije. Učeniku se zadaje specifična religijska slika kao objekat meditacije, na primer neko božanstvo iz tantričkog panteona. On to onda čini toliko temeljno da i sam postaje taj entitet. Uklanja sopstveni identitet i stavlja na sebe drugi. Kao što i možete pomisliti, ovo zahteva dosta vremena, ali funkcioniše. Tokom ovog procesa on je u stanju da posmatra na koji je način ego konstruisan i postavljen na svoje mesto. Uočava arbitrarnu prirodu svakog ega, uključujući sopstveni, i izlazi iz okova tog ega. Odjednom se nađe u stanju u kojem može da ima ego ako tako poželi, ali može i bez njega. Rezultat: čista svesnost. No, tantra baš i nije lak zalogaj.

[Sati]

Vipassana je najstarija među praksama budističke meditacije. Ovaj metod potiče direktno iz Satipatthana sutte, govora koji se pripisuje Budi. Vipasana je direktno i postepeno razvijanje budnosti ili svesnosti. Ona se razvija korak po korak tokom više godina. Učenikova pažnja se pažljivo usmerava ka intenzivnom istraživanju određenih vidova sopstvenog iskustva. Meditant trenira da uoči sve više i više od svog životnog iskustva koje protiče. Vipassana je blaga tehnika. Ali je isto tako vrlo, vrlo temeljna. To je jedan drevni i sistematizovani metod vežbanja uma, skup vežbi posvećenih ka tome da postanete sve više svesni svojih životnih iskustava. Ona je pažljivo osluškivanje, mudro gledanje i pažljivo testiranje. Učimo da omirišemo pomno, da dodirnemo potpuno i zaista posvetimo pažnju promenama koje se odigravaju u svakom od tih iskustava. Učimo da osluškujemo sopstvene misli, a da ipak ne budemo njima zarobljeni.

Cilj prakse vipassane jeste da naučimo da uočimo istinu o prolaznosti, nedovoljnosti i ispraznosti svih pojava. Možda mislimo da sve ovo već radimo, ali to je privid. To je očigledno na osnovu činjenice da tako malo pažnje obraćamo iskustvima sopstvenog života da izgleda kao da spavamo. Jednostavno ne obraćamo dovoljno pažnje da bismo primetili da ne obraćamo dovoljno pažnje. Još jedna kvaka 22.

Kroz proces svesnosti lagano postajemo svesni šta smo zapravo mi ispod te ego kulise. Budimo se za život kakav zaista jeste. On nije samo niz uspona i padova, šećerlema i packi po prstima. To je samo iluzija. Život ima mnogo dublju teksturu od toga ako ga bolje zagledamo i ako gledamo na pravu stranu.

Vipassana je oblik mentalnog treninga koji će te naučiti da ovaj svet doživiš na potpuno drugačiji način. Otkrićeš po prvi put šta se zaista događa tebi, oko tebe i u tebi. Ona je proces samootkrivanja, aktivno istraživanje u kojem posmatraš svoja iskustvu u isto vreme dok ti se i događaju. Ovoj praksi treba prići sa stavom: „Nema veze šta sam do sada naučio. Zaboravi na teorije, predubeđenja i stereotipe. Hoću da razumem istinsku prirodu života. Želim da znam kakvo je to zapravo iskustvo biti živ. Želim da osetim istinski i najdublji kvalitet života, a ne samo da prihvatam tuđa objašnjenja. Želim da sve to lično vidim.“

Ako meditaciju vežbaš sa ovakvim stavom, uspećeš. Ustanovićeš da stvari posmatraš objektivno, kakve jesu – kako teku i menjaju se iz trenutka u trenutak. Na taj način život zadobija neverovatno bogatstvo, koje se ne može opisati. Ono se mora iskusiti.

U vipassana meditaciji razvijamo ovaj naročit način gledanja na stvari. Sebe vežbamo da vidimo stvarnost upravo onako kakva jeste i taj naročiti način nazivamo svesnošću. Taj proces svesnosti je nešto potpuno različito od onoga što obično činimo. Mi obično zaista ne gledamo u ono što je pred nama. Život vidimo kroz filter misli i pojmova, i zapravo te mentalne pojave smatramo stvarnošću. bivamo toliko uronjeni u tu beskrajnu bujicu misli da stvarni život prolazi kraj nas neprimećen. Vreme provodimo zaokupljeni nekom aktivnošću, opsednuti večnim lovom na zadovoljstvo i nagradu, kao i večnim bežanjem od bola i neprijatnosti. Svu svoju energiju trošimo na pokušaje da se osećamo što bolje, a da nekako ugušimo svoje strahove. Neprekidno tragamo za sigurnošću. U međuvremenu, svet stvarnih iskustava protiče kraj nas a da ga nismo ni dodirnuli ni okusili. Tako u vipassana meditaciji sebe vežbamo da ignorišemo konstantne podsticaje da nam bude što udobnije i umesto toga uranjamo u stvarnost. A glavna ironije je u tome da stvarni mir dolazi jedino onda kad prestaneš da ga loviš. Još jedna kvaka 22.

Kada se olabaviš svoj nagon za udobnošću, istinsko ispunjenje dolazi. Kada odustaneš od grozničavog lova na zadovoljstva čula, ukazuje se prava lepota ovog života. Kada nastojiš da vidiš stvarnost, neiskrivljenu iluzijom, zajedno sa svim njenim bolom i opasnosti, tek na toj tački stvarnu slobodu i sigurnost zadobijaš. Ovo nije tek samo još jedna teorija koju treba da utuviš sebi u glavu. To je opažljiva stvarnost, stvar koju možeš i treba da vidiš sopstvenim očima.


Budizam je star više od 2500 godina i svaki sistem mišljenja takve starosti ima dovoljno vremena da razvije slojeve i slojeve raznih učenja i rituala. Pa ipak, fundamentalni stav budizma jeste empirijski i antiautoritaran. Gotama Buda je bio izuzetno neortodoksna osoba i pravi antitradicionalista. On svoje učenje nije ponudio kao skup dogmi, već pre kao skup podsticaja za svaku osobu da sama istražuje. Njegov poziv za svakoga bio je: „Dođi i vidi“

Tako vam svima savetujem da ovaj stav primenite na svaku reč koju pročitate u ovom tekstu. U njemu se ne iznose tvrdnje koje treba da prihvatite samo zato što ih piše nekakav autoritet. Slepa vera nema nikakve veze sa svim ovim. Ovde se govori o realnostima koje je moguće i sam videti. Vežbajte da prilagodite svoj način opažanja u skladu sa ovde datim instrukcijama i tada ćete i sam videti. Tek to i samo to postavlja temelj vaše vere. Meditacija uvida je u suštini praksa ličnog otkrivanja.

Pošto je ovo rečeno, na red dolazi i kratko objašnjenje nekoliko ključnih postavki budističke filozofije. Ne pokušavam da budem iscrpan, jer su sve te stvari odlično obrađene u nekim drugim knjigama. Ono što ovde bude izneseno u suštini služi da se bolje razume vipassana. Dakle, sa budističkog stanovišta, mi ljudska bića živimo na vrlo neobičan način. Prolazne stvari smatramo trajnima i pored toga što se oko nas sve menja. Taj proces promene je konstantan i večan. Dok čitaš ove reči, tvoje telo stari. Ali ti na to ne obraćaš pažnju. Kompjuter kraj kojeg satima sediš i svađaš se po raznim forumima takođe stari. Zidovi oko tebe stare. Molekuli u tom kompjuteru i zidovima vibriraju ogromnom brzinom i materijal koji ih čini se menja, lagano razlaže. Ti ni na to ne obraćaš pažnju. Malo pomalo i tvoje telo postaje smežurano i boli te. Zgrada u kojoj si puca i sleže se. Onda tuguješ za izgubljenom mladošću ili kukaš kad izgubiš ono što si imao. Odakle taj bol dolazi? Dolazi upravo iz tvoje nepažnje. Propustio si da malo bolje osmotriš život. Propustio si da osmotriš taj stalno promenljiv tok ovoga sveta kako prolazi. Umesto toga, stvorio si skup mentalnih konstrukcija, „ja“, „kompjuter“, „zgrada“ i pretpostavio si da su to sve čvrsti, stvarni entiteti. Pretpostavio si da će trajati zauvek. Ali neće. No moguće je da se prilagodiš toj neprekidnoj promeni. Moguće je da naučiš da na svoj život gledaš kao na jedno neprekidno kretanje. Moguće je da naučiš da vidiš taj neprekidni tog svake uslovljene stvari. Možeš. To je samo pitanje vremena i vežbanja.

 :vrteskad:

[Sati]

Naše ljudske navike su stvarno glupe na neki način. Mi isključujemo 99% svih čulnih podražaja koje primimo, a onaj ostatak okamenimo u vidu izolovanih mentalnih objekata. Tada reagujemo na te mentalne objekte na programiran, naviknut način.

Primer: Sediš sam u tišini noći. U daljini zalaje pas, što samo po sebi nije ni dobro ni loše. U moru tišine počinju da do tebe dopiru talasi zvučnih vibracija. Počinješ da ih čuješ te divne, kompleksne zvučne obrasce, koji se unutar tvog nervnog sistema pretvaraju u vibrirajuće električne podražaje. Taj proces treba iskoristiti kao jedan doživljaj prolaznosti, nedovoljnosti i nesuštastvenosti. Ali mi ljudi smo skloni da sve to ignorišemo. Umesto toga, okamenjujemo taj opažaj u mentalni objekat. Na njega lepimo nekakvu mentalnu sliku i kreće serija emocionalnih i pojmovnih reakcija na nju. „Opet taj pas. Uvek laje noću. Kako je dosadan. Svake noći mi ne da da spavam. Neko treba nešto da uradi oko toga. Možda da pozovem policiju. Ne, bolje šintere. Ne, napisaću jedno stvarno opako pismo vlasniku. Ma kakvi, nije vredno tolike gnjavaže. Staviću čepove za uši.“ Sve ovo su tek perceptivne i mentalne navike. Još kao dete učiš da ovako reaguješ, tako što kopiraš reakcije onih oko sebe. Te reakcije nisu svojstvene strukturi nervnog sistema. Ali to nije jedini način na koji naša mentalna mašinerija može da se upotrebi. Ono što jeste naučeno može biti i odučeno. Prvi korak je da shvatiš šta ti to radiš, u trenutku dok to radiš, da se zaustaviš i u tišini posmatraš.

Iz budističke perspektive, mi ljudi imamo naopak pogled na stvari. Gledamo u ono što je zapravo uzrok patnje i vidimo u tome sreću. A uzrok patnje je taj privlačnost-odbojnost sindrom koji smo već pominjali. Javi se neki opažaj. Može biti bilo šta – lepa devojka, zgodan dasa, brzi motorni čamac, tip sa pištoljem, kamion koji juri na tebe, bilo šta. I šta god da je, prva sledeća stvar koju učinimo je da reagujemo na taj stimulans osećanjem u vezi sa tim. Sviđa mi se. Ne sviđa mi se. Brine me to. Indiferentan sam.

Uzmimo tako brigu. Suviše brinemo. Briga je sama po sebi problem. Briga je proces. Ona u sebi ima nekoliko koraka. Strepnja nije samo stanje u kojem živimo, ona je procedura. I ono što treba da uradite jeste da pogledate sam početak te procedure, one inicijalne faze pre nego što se čitav proces zahuktao. A prva faza u tom lancu brige jeste ona privlačnost-odbojnost reakcija. Čin nešto iskrsne u našem umu, pokušavamo u mislima da ga zgrabimo ili da ga odgurnemo. I time se pokreće reakcija brige. Na sreću, postoji jedna zgodna alatka koja se zove vipassana meditacija koju možeš da iskoristiš kako bi premostio čitav ovaj mehanizam.

Vipasana meditacija nas uči kako da sa velikom preciznošću preispitamo čitav svoj proces opažanja. Učimo da posmatramo nadolazak misli i opažaja sa osećanjem neuplitanja. Učimo da sopstvene reakcije na stimulanse posmatramo sa mirom i jasnoćom. I tako počinjeno da vidimo sebe kako reagujemo a da se i sami ne upletemo i budemo poneseni tim reakcijama. Ta opsesivna priroda misli lagano slabi. I dalje možemo da stupamo u veze sa drugima. I dalje možemo da skočimo u stranu pred onim kamionom. Ali ni u jednoj ni u drugoj situaciji mi više ne moramo da prolazimo kroz nekadašnji pakao.

Takav beg od opsesivne prirode misli stvara u nama čitav jedan novi pogled na stvarnost. To je jedna kompletna promena obrasca, promena mehanizma opažanja. I ona sa sobom donosi blaženstvo oslobađanja od opsesija. Zbog svega toga, budizam ovakav način gledanja na stvari vidi kao ispravan pogled na život i budistički tekstovi ga nazivaju viđenjem stvari onakvim kakve one zaista jesu.

[Sati]

Vipassana meditacija jeste skup procedura po kojima vežbamo i one nas postepeno otvaraju za taj novi pogled na stvarnost kakva ona uistinu jeste. Zajedno sa takvim novim gledanjem na stvarnost ide i novo gledanje na taj ključni vid stvarnost, a to je „ja“. Bliže istraživanje pokazuje nam da smo sa tim „ja“ uradili upravo isto ono što smo uradili i sa svim drugim percepcijama. Uzeli smo taj neprestani kovitlac misli, osećaja i opažaja i okamenili ga u jednu mentalnu konstrukciju. Onda smo na tu konstrukciju nalepili etiketu na kojoj piše: „ja“. I od tada pa nadalje ta je stvar odvojena od svih drugih stvari. Istrgli smo sebe iz ostatka tog procesa večne promene, a koji je zapravo ovaj svet. A onda patimo što osećamo usamljenost. Ignorišemo svoju urođenu povezanost sa svim drugim bićima i odlučujemo da „ja“ mora pribaviti što više toga za „mene“. Na kraju se čudimo kako su ljudska bića tako pohlepna i bezosećajna. I tako u krug. Svako loše delo, svaki primer okrutnosti u ovom svetu izvire direktno iz tog lažnog osećaja „mene“ kao nečega suštinski odvojenog od svega drugog što je tamo negde.

Razvej iluziju tog jednog pojma i čitav tvoj svet se menja. Ne očekuj, međutim, da to učiniš preko noći. Sav svoj dosadašnji život proveo si gradeći taj pojam, pojačavao ga svakom svojom mišlju, rečju i delom sve te godine. One neće nestati odmah. Ali hoće ako tome posvetiš dovoljno vremena i dovoljno pažnje. Vipassana je proces u kojem se on postepeno rastvara. Malo pomalo, krnjiš ga već time što ga samo posmatraš.

Taj „ja“ pojam jeste proces. To je nešto što mi sami stvaramo. I u vipassani učimo da upravo to uvidimo, da budemo svesni kada to činimo i kako to činimo. A onda se on pokrene i počne da bledi, nalik oblaku na vedrom nebu. Ostajemo u stanju kada možemo da ga i dalje stvaramo, ali i ne moramo, šta god da više odgovara situaciji u kojoj smo. Prinuda je nestala. Sada imamo izbor.

Naravno, sve su ovo ključni uvidi. Svaki od njih je dalekosežno razumevanje nekog od temeljnih pitanja čovekove egzistencije. Oni se ne događaju brzo, ni bez znatnog napora. Ali i ono što za to dobijamo i veliko. Oni vode do potpun transformacije tvog života. Svaki trenutak tvog života od tada pa nadalje jeste promenjen. Meditant koji stigne do te tačke stiče savršeno mentalno zdravlje, čistu ljubav za svako živo biće i potpuni prestanak svake patnje. To nije mali cilj. Ali na sreću ne moraš da ideš do samog kraja da bi osetio neke rezultate. Oni počinju odmah i gomilaju se tokom godina. Što više sediš, to više učiš o pravoj prirodi svoga života. Što više časova provedeš u meditaciji, veća je tvoja sposobnost da mirno posmatraš svaki impuls i nameru, svaku misao i emociju u trenutku kad se izdiže u umu. Tvoje napredovanje ka oslobađanju u direktnoj je srazmeri sa dužinom sedenja na jastučetu za meditaciju. I možeš da prekineš kad god ti je dosta. nema štapa nad tvojom glavom, sem sopstvene želje za duhovnim usavršavanjem, za poboljšanjem kvaliteta života, svog i drugih.

Vipassana meditacija je sama po sebi iskustvena stvar. Vežbanjem meditacije postaješ prijemčiv za stvarne doživljaje u životu, za to kako stvari zaista izgledaju. Ne sediš i razvijaš nekakve suptilne, estetske misli o životu. Ti živiš. Više nego bilo šta vipassana je učenje da živimo.

 :superman

[Bodhisattva Mahadeva]

Ovu temu jos nisam uspio niti otvoriti da je pocnem citati, ali hocu ovijeh dana... kad nam na Tibetu malo zasnijezi!

[unicus]

Puuuno hvala za ovaj divan tekst....  :yes

[Sati]

Ma ima toga. Cela knjiga. Pa stavljam polako, deo po deo, da bude lakše za svariti 
Idemo dalje:

IV. MENTALNI STAV

Tokom poslednjih sto godina zapadna nauka i fizika načinile su zapanjujuća otkrića. Mi smo deo sveta koji gledamo. Sam proces našeg posmatranja menja i stvari koje posmatramo. Na primer, elektron je jedna izuzetno mala stvar. Nije ga moguće videti bez instrumenata i ta aparatura određuje šta će posmatrač videti. Ako na elektron gledate na jedan način, čini se kao čestica, sićušna loptica koja kruži po svojoj putanji. Kada ga gledate na drugi način, elektron se čini kao da je talas, nema u njemu ničeg čvrstog. Svetluca i treperi svuda unaokolo. A posmatrač učestvuje u tom događaju već samim procesom svog posmatranja. Ne postoji način da izbegnemo tu interakciju.

Istočna nauka prepoznala je taj osnovni princip vrlo davno. Um je skup događaja i posmatrač učestvuje u tim događajima svaki put kada pogleda unutra. Meditacija je takvo posmatranje sa učestvovanjem. Ono što gledaš reaguje na taj proces gledanja. Ono što posmatraš si ti i to šta ćeš videti zavisi od toga kako gledaš. Dakle, proces meditacije je krajnje delikatan, a rezultati apsolutno zavise od stanja uma meditanta. Mentalni stavovi koji će ovde biti nabrojani su ključni za uspeh vežbanja. Neki od njih su i ranije iznošeni, ali ih ovde dajem zajedno kao seriju pravila kojih se treba pridržavati.

1. Ništa ne očekuj: Samo sedi i vidi šta se događa. Tretiraj čitavu stvar kao eksperiment. Zainteresuj se za sam taj eksperiment. Ali nemoj da ti misli odvuče mozganje o tome kakvi će biti rezultati. Zato, nemoj da se brineš oko bilo kakvih rezultata. Neka se meditacija kreće sopstvenom brzinom i sopstvenim smerom. Neka te meditacija poduči onome što ona želi da naučiš. Meditativna svesnost nastoji da vidi stvarnost tačno onakvom kakva jeste. Bilo da to odgovara našim očekivanjima ili ne, meditacija zahteva privremenu suspenziju svih naših unapred formiranih ubeđenja i ideja. Moramo skloniti sa svog puta sva maštanja, procene i tumačenja, dotle dok traje jedna sesija. Inače ćemo se stalno na njih saplitati.

2. Ne napreži se: Ništa ne siluj, niti se napreži više nego što ti prija. Meditacija nije agresivna. Nema nasilnog metoda. Neka tvoj napor bude prirodan i postojan.

3. Ne žuri: Nemaš gde da žuriš, zato se opusti. Sedi na jastuče i ostani tu kao da imaš ceo dan na raspolaganju. Ako želiš da razviješ bilo šta vredno, za to je potrebno vreme. Strpljenje, strpljenje, strpljenje.

4. Ni za šta se ne vezuj i ništa ne odbacuj: Neka dođe šta ima da dođe, prilagodi se tome, šta god da je. Ako ti se javi lepa slika, to je dobro. Ako ti se javi ružna slika, i to je dobro. Na sve to gledaj kao na isto i ne potresaj se šta god da se pojavi. Ne bori se sa tim što doživljavaš, samo ga pažljivo posmatraj.

5. Opusti se: Nauči da ploviš sa svakom promenom koja se javi. Olabavi malo kajase i opusti se.

6. Prihvati sve što naiđe: Prihvati svoja osećanja, čak i ona za koja bi voleo da ih nemaš. Prihvati svoja iskustva, čak i ona koja mrziš. Ne osuđuj sebe što imaš ljudske mane i nedostatke. Nauči da sve pojave u umu vidiš kao savršeno prirodne i razumljive. Pokušaj da stvari prihvataš, ali bez ocenjivanja, u svakom trenutku i kakve god da se prikažu.

7. Budi blag sa sobom: Ne ganjaj sam sebe. Možda nisi savršen, ali ti si sve sa čime treba da radiš. Proces nastajanja onakvim kakav ćeš biti započinje time što prvo sebe potpuno prihvatiš takvog kakav si sada.

8. Istražuj sam za sebe. Postavljaj pitanja o svemu. Ništa ne uzimaj zdravo za gotovo. Ne veruj ni u šta samo zato što zvuči mudro i posvećeno ili zato što je to izjavio neki sveti čovek. Sam to za sebe proveri. To ne znači da treba da budeš ciničan, drzak ili bez poštovanja. To samo znači da treba da oslanjaš na svoje iskustvo. Svaku tvrdnju podvrgni test svog iskustva i neka ti rezultati tog testa budu putokaz ka istini. Meditacija uvida razvija se iz jedne unutrašnje težnje za buđenjem za sve ono što jeste stvarno i za sticanjem oslobađajućeg uvida u pravu strukturu egzistencije. Bez toga, čitava praksa je površna.

9. Svaki problem posmatraj kao izazov. Negativne stvari koje se pojave smatraj prilikama da učiš i rasteš. Ne beži od njih, ne optužuj sebe, niti se pretvaraj da se ništa ne događa. Imaš problem? Super. Novi materijal za obradu. Raduje se, baci s ena posao i istražuj.

10. Ne mozgaj suviše. Nije neophodno da sve unapred smisliš. Mozganje te neće osloboditi iz klopke. U meditaciji, um se prirodno pročišćuje svesnošću, golom pažnjom bez onog unutrašnjeg komentatora koji nam neprekidno radi u glavi. Njegovo komentarisanje po navici nije ti neophodno da bi eliminisao one stvari koje te drže u ropstvu. Sve što jeste neophodno jeste jasna, nefiltrirana percepcija tih stvari, koje su i kako funkcionišu. Samo to je dovoljno da one budu razložene. Pojmovi i mozganje ti se samo ispreče na putu. Ne misli puno, već vidi.

11. Neka te ne fasciniraju kontrasti. Razlike među ljudima postoje, ali insistiranje na njima je opasna rabota. Ako nismo pri tome obazrivi, to vodi direktno u egoizam. Uobičajeno čovekovo razmišljanje je puno pohlepe, zavist i gordost. Čovek koji na ulici vidi drugog čoveka možda istog trenutka pomisli: „On bolje izgleda od mene.“ Momentalni rezultat ovoga je zavist i stid. Devojka koja vidi drugu devojku možda pomisli: „Ja sam zgodnija od nje.“ Momentalni rezultat ovoga je gordost. Ovakva vrsta upoređivanja je navika i direktno vodi do lošeg osećaja bilo koje vrste: pohlepa, zavist, gordost, ljubomora, mržnja. To je jedno loše mentalno stanje, ali mi to radimo sve vreme. Poredimo svoj izgleda sa drugima, svoj uspeh, svoja dostignuća, imetak, novac ili IQ i sve to vodi do istog stanja – otuđenje, barijere između ljudi i mučni osećaji.
 
 :pozdrav: